Књижевне новине

из САВРЕМЕНЕ БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Сафет Бурина. ЗВУК, УВО И НОЋ

Звук ноћи у визији открића шума. безлисног.

тка јутарњи вјетар а уво звони,

понире у бездан и рони,

урања

у празно, у) немир.

Звук вечери. дрхти у увору сивила морна, скрива иза, себе снове, окива | јецај дубина и модар крај почетка. Звук, уво и ноћ звижде у тами сљепила и моле; вапе зову умором свог јека, траже по облачном олову пљусак | ило тране аоле прелијева густином мисли човјека.

| Мубера Мујагић ЗАКЛИЊАЊЕ

Нек се нико не закуне да просјак неће бити. макар једном

у животу свом

Просити пару једну, осмијех, поглед, миловање, или можда растајање

да би скратио раздаљину између црне

и бијеле ноћи

САУТЊА КАО ГОВОР

Галеба јесенас сретох широких крила већега од мора

што бјелином ме хтједе да запљусне Док се чудих томе

им летом што ме кружи у прољетно вече

без сунца у зјени

на руку ми један мали лептир слети.

Разија Ханџић РУЖЕ

· Кап. .

по кап свјежине

увеле дозива вене...

Ко ме то зове2

7 тами смрти ко ми руке пружа» Горе ли стварно над мраком

те ватре црвених ружа,

или у теби, сриб,

ватрама ружа гори.

крв нечије доброте. · •

ТОБОМ САМ ЉУБАВ

Тобом сам исконска љубав жене —

Ријека мјесечине

И вреле јужне помрчине. . •

А кад се одметнеш — море сам | полудјело И напуштен оток И уклета лађа; И оживљујст ме попут чудотворца = У часу младошћу пролистам и све се снова раћа.

Бременита тобом жеђ сам материнства,

жеђ и ватра земље и њена | 2 доброта;

И за себе саму — тамна. безданица,

Јер сам Мајка свијета и млијеко“ живота,

КЊИЖЕВНЕКОВИНЕ 7

МЕМЕНТО ЗА СРУШЕНЕ КУЋИЦЕ.

МАЛЕ периферијске куће у вртовима, с клупицама под одрином и цвијећем испред прозора изгледају као свјетлост далеких угашених звијезда која меланколичним слиједом надолазећих слика придржава наш вид, А при том знају да трају своје вријеме несигурним ходом дана што их дијеле од смрти као што бескрајни простор дијели усахли извор звјезданог сјаја

од њиховог путовања до коначног смака

— на крају нашег привида.

Могло се видјети још мјесецима“и годинама, нарочито за вријеме тјескобних недјељних шетњи, да је осуда на њих пала. Да живе у сјенци ријечи што је већ изтоворена, да су преплашено стадо над чијим грлима се њише невидљиви велики нож смакнућа. “

Којекако су испресијецани путеви до њих са још живим мозанцима некадашње калдрме. Много дуже се у њима задржавају годишња доба него на увијек црном и увијек једнолико чистом асфалту. Тамо још: зјапе локвице воде у које, окренута наглавце, силази сиромашна панорама у наивној мјешавини са звијездама, тамо се још догађају она припроста чуда с буколичком мјешавином пијетлова и паса, увечер и пред зору, дјевојке налакћене на прозор гледају с досадном омамом недјељу изнад ружичњака. А између њих се плету, невидљиви за просте камере дневних дојмова — обичаји, тај свагдашњи мит што повезује људе. Читави коларни облаци лијепих ката, шебоја, геортина ми оног медено загушљивог цвијећа, тешких смола, тај посљедњи зрели опојни пород јесени, путује у букетима на гробља за Душни дан. Између малених домова зна се по мирису тек засјечене земље у врту кад је Јурјево, као сат будилник, тло насађено пвијећем, рибизлама, издијељено педантно у лијехе, салате и першуна подсјећа човјека на сваки час билинског протицања. Нигдје се као ту не види јасна веза између листања и благдана, између рабања и сунца што натеже ин опушта лук дана и ноћи.

„Свети Матија лед разбија,

Ако га нема он га спрема".

Па трећа недјеља по Адванту, па наслаућени цвркут природе о Преображењу, Коризма и посљедња лудост пред велики пост све док се прозрачено тијело освјетлано блаженством тихе жртве не провуче кроз тај завршни тједан пред Мекрс који от куцава, својим данима као клавсен: чисти понедјељак, чисти уторак, чиста сриједа... Календар тада садржи пуно ријечи које изговарањем, понављањем уносе сјај у човјекове мисли.

Да. А одмах поред њих већ је на снази, и то вјечитој изгледа, једнобитност човјека. Иза танких монтажних зидова ведика симултана позорница солитера, освијетљени гтеометризам њихових фасада с лакоћом супротстављен зраку, безразложно високе вертикале, а нема толико тога невидљивог што та окружује. И такво нагло прекидање исконске романсе с природом.

. Доље у амбису лају пси, тмиже по земљи

боквица, тече вода из сливњака, врапци -се купају у кафљужама.

Тиме што се човјек издиже од тла, колијевке свега што се замеће и расте, многе ствари заувијек остају доље, као неспособни продукт промјена. Он се удаљи од природних облика и, постаје близак сумњи. Тледа како затишја радног дана одстојавају на улици, мислећи: како наћи независност од сусједа који сваки час могу закуцати на врата, како не судјеловати у зна. чењу тек свјежих ријечи што их једна жена кроз отворен кухињски прозор добацује другој, али све је то за њега сцена са искљученим тоном, слика на периферији пажње, у њој се све тиче других.

Не може знати, јер га дијели више удаљености, какав слатки тешки мир обузима чула у оном тампону спокојства у прозорима кућица на дну врта са саксијама неког собног цвијећа — и да само доњим слојевима теку реплике дана и то зујање чини поуздану, повјерљиву кору сна.

Двије битне ствари немају станови за њих већ тако блиске будућности, готове као модел ту поред њих, изнад њих, два почела; подрум — он кућу веже са земљом и подземљем утробом легенди и таван, лаку, суху станицу сунчаног ишчезнућа чисту степеницу спознаје, прије него што ствар, одбачена дјечја колица, нагрижени вјенчани шешир неке даље тетке, згужвани кавез за канаринца или бочица Од парфема, постану успомена или се вратеу пи вобитно стање — ријеч једину сигурну ФОРму под којом се расуло може јавити као вјечност, Таван прожет црвенкастом свјет-

ПАУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА |, ИЕ

„недовршени покрети — то је прво што је

ВИТОМИР ЛУКИЋ

лошћу, густо просијаном кроз цријеп, незабораван од сухе материјалности мириса на прашину, трули текстил н мишји џрин, с безумном декорацијом те старе луде невјесте — прошлости, разапете свуда између греда у смијешној просјачкој раскоши паучине у чијем углу сједи преплашени гностичар свих напуштених синтеза вежући свијетлим прозраченим нитима међусобно ствари и вријеме, пакет спреман за ропоторницу вјечности, а увијек ту, Таван је посљедња висина до које смије допрети организам живота, назван именом обитељи, Изнад њега је бездушна теологија изгубљених ствари на почетку своје авантуре безличја. Изнад њега смо, ево сада ми, проматрачи, ,

Видим човјека у радном комбинезону како изводи неку одвратну посмртну кирургију — извлачећи клијештима нерве из зидова. Он мисли да ће у другом организму од опеке и бетона тећи исто старо свјеТАО испод кога је читао у кухињи старе куће „Розариј“ и „Књигу о љековитим травама за сваки дом“, сам у вечерње сате с цвикерима на пола носа, Трзат ће се да

подложи ватру, навлачит ће још годинама, ,

након што га смјесте у кавез с централним гријањем, папуче да изиђе у двориште и враћат ће се мислима о старој кући. Ти

од његова тијела од његове сватдашњице стварно умрло,

Сад ће све више постајати проматрач. Први јутарњи. поздрав доћи ће од човјека без тијела: „добар дан драги слушаоци", а завршит ће са сликом која ће га опет поздравити: „лаку ноћ драги гледаоци". Простор што се склопи између мрака, кад он послије притиска дугмета падне на екран и мрака у души остат ће једини његов животни простор.

И тијело је ту да ноћу сања вртове, благданске доподневе, долазак кћери са њеном дјецом, гласови, гласови већ употријебљени већ одбачени као мртве излучевине туђих слухова, гомила звучних отпадака што загађују сан, па ће се опет трзати, тражити папуче, викати „тко је". Мучит ће се мишљу, болесном, узалудном, сомнабулом како је једини проблем тренутка да би у њему могао наставити починак: пронаћи уста којима припадају ти гласови, откинути и завитлани у безумну кружњу над којом више нитко нема власти. Још неки гласови некога сустижу у све миру. Сјетит ће се старог пророка: „и лутат ће гласови тамом п тражит ће намијењене и узрочне".

Човјек ће се изгубити дубоко у жицама, у тракама, у разним порецима магнетизма и емулзије, тамо ће се смијати без свега што му је према старим антролоаошким предрасудама требало. Да би се љубили гласови, уста више не морају бити тако блиска, не морају уопће постојати.

Човјек доље још навлачи жице из годих зидова, обрушавајући жбуку и прашину, ето он оставља оно што је најважније та два почела обитељског живота узимајући жице у којима ће се изгубити мислећи да се сусреће са цијелим свијетом.

Витомир Лукић

пун Мк

Стеван Тонтић

ПРИЈАТЕЉИ

Празних шака, зурећи у празнину Бог се ужасну лењости и усамљености сиромашне трпезе за којом се мувало племе несрећника.

Брзо одлучи да створи Адама и извесног Никиту — од властитог

материјала од изврсне грађе за сопствено ЈА додели им душе (једва их пронаће У

' нереду!)

додели да говоре да именују свечано све што даље буде створено да пазе на несрећни случај у стварању да се нешто на свету не појави двапут

са две главе или. без главе

Господ се смешио

јер чудо већ беше ту

краве, овце, филозофија, поезија

већ беху дошли Б. Петровић и Сидран који су се одмах

верујући да се ради о криминалу смртно одали постојању

Под фирмом радости, с лозинком 0 пријатељству:

срце за срце!

глава за главу!

Туга је из Румуније надирала Светом

и у одбрани од туге пријатељи

са душама заоденутим у златна руна

младићи златоусти

момци пуни земље

Земљом се братски нахранисмо у небо сидра бацисмо

Господ благослови наше куће. жене и децу међ звездама,

Ловисмо празвери у прашумама пуцасмо и у празно, у сазвежђа на врху неба карте играсмо

бесмртни — до даске опијасмо!

А једне вечери тужно запевасмо и младо небо срушисмо

у нашу земљу Господ та сахрани и — умресмо

Твртко Куленовић

МАЈСТОР И МАРГАРИТА

Та дама из Фауста дошла је за зимске ноће Кад снег напољу ствара блистава чуда Кроз уски ходник до собе имала је проћи Да све постане само бивша ствар и прича луда.

Заустави, мајсторе, тај трен кад је дошла

под твој кров Ћути и говори нек потеку двоструке речи Држи је и законај у том ходнику тесном као ров Тек ту и за толико трајаће твоја скаска о срећи.

Нек скине рукавицу светлећи руком 1 у мраку Прими на своје руке тежину њене шубе Останите за тренутак у вечитом срећном браку Знај да нема другог трена, другог тла, друге љубави и друге љубе.

Нек скине рукавицу у твом ходнику тесном каб ходник воза

У возу који јури кроз век устајалог живота. Нека јој очи светле као што светли роса

Нека се откида време полако као кад капље вода.

Понови, мајсторе, све као Ајзенштајн

у филму Нек скине рукавицу, нек јој бунда падне . . на твоју руку Задржи и закључај ту сијамску близину Док вас у трену векови среће туку.

Не дај, мајсторе, времену да се макне Нек буде и џелат и боксер ал увек на почетку рунде Нек зна за рукавицу, нек не стигне до јакне Нек се заустави на тешком крзну бунде.

Јер, мајсторе, кад прође тај тренутак

ориће Кад уће у твоју собу и приступи твојој

4 постељи“одру Срећа ће бити тек сеђање мање ил веће Имаћеш душу празну и само киту бодру.