Књижевне новине
ЕСЕЈ
Уводно слово за рецитал поезије Хусеина Тахмишчића
| ИЈЕСНИКОВО РАСВЈЕТЉЕЊЕ |
у
на смотри „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу
ПОСТОЈИ у поезији Хусеина Тахмишчића једна ријеч, ријеч расветљење, која, мислим, одређује основу „певања и мишљења“ овога пјесника. Та ријеч се може
| узети као основна одредбеница при покушају дефинисања начина доживљавања свијета у поезији Тахмишчићевој, али се пуни њен смисао тек проналази у Тахмишчићевој пјесми, у њеној бити, Јер пјесма, у Тахмишчићевом случају, није исписивање нечега што је већ завршено у пјеснику, што је већ остварено и осмишљено, па се пјесмом само дефинише. Тахмишчићева пјесма је процес остваривања, истинско расвјетљење. Пјесма је једини начин успостављања односа између свијета и пјесника, пјесма је насушна, Или, како би рекао сам пјесник, у једној пјесми: „У овом пределу песма је једина логика“.
То повјерење у пјесму произлази из једне друге особине Тахмишчићеве, из јел ног својства које изнутра одређује смисао поезије, њеџ морални смисао: пјесма је расвјетљивање истине, трагање за истином. Пјесма је одгонетка смисла живота. Оту. да у овој поезији толико напора да се „певање и мишљење“ претворе у једно, у пјесму, Али пјесма неће да буде илузија, 38сањивање. Напротив. Њена је жеља, њена је потреба да буде будно свједочанство живота, људскога искуства“ пеовисно Од резултата, неовноно од онога што ће собом донијети.
Отуда храброст пије ријеч која може одредити поезију · Тахмишчићеву. Тај «се термин мора одредити једном другом нгзнаком, назнаком која подразумијева унутарњу снагу човјекову да храброст мани фестује превазилажењем пораза. Наиме, Тахмишчићева поезија се непрекидно креће на рубу пораза, по оној траничној линији која је у дослуху са поразом, али је она, исто тако, и пут да се тај пораз премости и одагна. У том превазилажењу има извјесног торког, крајњег напора, неке херметичне тегобе, али никада нема препуштања. Ако бих покушао да дефинишем основу ове игре живота пи смрти која се стално одвија у Тахмишчићевој поезији онда не бих никако могао да мимоиђем једну ријеч: инад. Ту ријеч треба схватити судбински, људски. Она је човјекова потреба да се супротставља, да се остварује у свијету самим супротстављањем, Оно што је у њој људски трајно то је непристајање на мир, то је постојани позив на акцију, на трагање, Тахмишчић заправо доживљава човјека као побуну, као отпор имајући на уму и чињеницу да та побуна не смије бити јалова, нејака, себична. Она мора бити радикална. '
У тим релацијама и побуна доводи саму себе у питање јер тренутак људске по-
буне, у заустављеним "координатама вре-,
мена и простора, долази у ситуацију да буде апсурдан. Али ту тек и почиње, за овог пјесника, права храброст. У стиху „Исто је бити и пловити“ одређен, је сте пен те храбрости, а у стиху: „Исто је певати и бити, размицати, границе удеса... одређен је људски смисао те исте храбрости, На тај начин пјесма је приведена у етзистенцијалну ситуацију: или да буде побуна или да изгуби свој смисао, свој на“ сушни људски смисао. Али та побуна није окренута изван онога што бисмо назвали „удским искуством пјесника. Она је усмјерена у то искуство. Она је самообрачун.
Тај се процес може најлакше пратити у Тахмишчићевој поетској 'ревалоризацији дјетињства. Дјетињство је стална опсесија Тахмшшчићева, рана са непрекидним крварењем, али ће истинољубивост · пјесме доћи на извор бола проналазећи праве уз роке трауми. Записао је овај пјесник један стих који, мислим, најпрецизније карактерише начин његова трагања у про
шлост:
„Ово враћање треба. | ослободити бола...“
Мправо та спремност да се ослобађа им јесте прави начин трагања, трагања које није вапај за утјехом него потрага за истином. На тај аскетски начин рашчињено дјетињство се претвара у опомену и побуну против свега онога што га је одређи-
вало:
„..Ко је још видео на игралиштима очи од песка У Зенице од ветра, ко је видео да се игра, томилицама пепела2
Вратите нас играчкама, очеви, па верујте у сан,
"Шта ће вам, кад је за њих ваш свет тесан. Ви ћутите и буљите а игра само што није почела...“
А та игра времена и простора у којој човјек учествује хтио он то или не, та ипра неумољиво и непрекидно даје праву мјеру свему човјековом, Она одређује човјекову трагику, ужас пролазности и уза» лудности. И није зато случајно што је Тахмишчић у лику Прометеја пронашао праву чврсту тачку у својему трагању за смислом свијета, Управо својом побуном, сво-
јом крађом ватре, својим инатом, Проме-,
теј је остварио оно битно људско; остварио се у отпору. Прометеј је постигао онај прави склад својега унутарњега одређења и свијета у којему се нашао, Тај склад, остварен жртвом, отворио је Прометеју могућност да истовремено буде и побјел“ ник и поражени,
Принцип Пе. који је карактеристичан за Тахмишчићев начин доживља“ вања, присутан је и у структури његове пјесме, Она је заснована на визијама на такав начију да развој пјесме значи остваривање визуслне основе која се раствара
према завршетку пјесме. У развоју Тахмишчићеве поезије, од њених почетака па до данас, видим исти тај принцип расвјетљавања пјесме и на једном другом плану. Наиме, од пјесме из „Будне вртешке“ па до најновијих стихова, присуствујемо превазилажењу психолошке сфере и сазријевању једне трајније, филозофске сфере унутар пјесништва Хусеина Тахмишчића, расвјетљавање означава духовни раст овога пјесника, сазријевање поетских спознаја на чијем се трагу нашао Тахмишчић на почетку својега пјевања. У првој својој пјесничкој фази Тахмишчић је изражавао емоционална стања. У каснијем пјесништву он проналази могућности да та стања превазилази, и расвјетљује, увидом у најдубље поноре човјекове.
А то је пут да се оствари савремено „пе. вање и мишљење“.
Тахмишчић није од пјесника који своју. пјесничку ријеч одвајају од људске судбине, од свега онога што постојано и теме. љито омогућава пјесму. Напротив, људска. судбина је интегрални дио пјесме Јер је пјесма и њено разјашњење или, како би пјесник рекао, расвјетљење. ТУ, међутим, треба утврдити прецизну дистинкцију изме Ву појма људске судбине и појма личног искуства. Пјесма није резултат личног искуства већ пјевања људске судбине. Пјесма, је за Тахмишчића, изазов судбине и њен је дини. могућни трајнији појавни облик. А тај облик је и случајан и непоновљив, и несводив на конвенционалне искуствене коордипате највећма по томе што је непредвидљив. Он припада самој ситуацији егзистенцијалног искушења у једнакој мјери као пи свим претпоставкама које га творе и омо гућавају. А то пјесмотворно искушење није искушење личног искуства већ људске судбине која је утемељена у свеколико људско духовно иокуство. Тахмишчић то овако дефинише: „Песма је равнодушна према личном искуству. Она је чедо искушења, судбински запис тек наслућеног, необигураног, непроверљивогт. Настојим да то искажем, а не да насликам или опевам. Ништавило има свој ритам. Настојим да. га искажем речима, да га сместим у време, у трајање. И то је све. Проседе није ништа извањско, ништа што бисмо некажњено могли да бирамо по својој вољи, У мојој песничкој пракси он се мења од песме до песме, а моја свест о њему је увек — накнадна, па зато ваљда и сувишна“. Ово самообјашњење пјесниково подразумијева не само спремност на апсолутну промјену начина пјевања већ и апсолутну промјену самога пјевања. Тахмишчић није, занста, пјесник досљеднога пјевања већ пјесник траталачкога пјевања. Искушење људске судбине је за њега искушење пјесме. Није због тога ни најмање чудно, а још је мање необјашњиво, Тахмишчићево прилажење сазнању о узалудности пјесме, о узалудности њеног напора да расвијетли искушења људске судбине. Наиме, ту се за пјесника постазља судбинско и судбоносно питање релације субјект — објект. Да ли пјесма може да досегне тоталитет збивања, односно: да ли је уопште могућно пјесничком рјечју исказати есенцију нечега што је само по себи истовремено и трајно и склоно суштинским метаморфозама»г Релација пјесма — свијет своди се затраво на релацију субјект-објект са зебњом "пјесника да пјесма никада неће осигурати за себе трајне претпоставке егзистенције пјесме као објекта који постоји по себи. Ако је начин битка сам битак, како нас упућују филозофи егзистенције, онда је пјесма не само мањкава већ је и храброшћу своје самосвијести и сама пред собом стављена у питање. Храброст пјесника и јесте у томе што и поред тог одређења пристаје да пјева. Он пјева сопствену немоћ,
. Пјевање сопствене немоћи не значи и пјевање сопственог пораза. Пјесма је инад.
М пјесми „Посланица о удесности речи“ Тахмитшчић је исказао метаморфозе свога нокуственог односа релације субјект —
ПРВА ИЗЛОЖБ
ЗАРУЖЕЊА ЛИКОВНИХ УМЕТНИКА СРБИЈЕ УМЕТНИЧКИ ПАВИЉОН 24-УГЛ0 25 И _ УЛАЗЛИНАРА 22
ПЛАКАТ МИЛА МИЛУНОВИЋА
објект, односно свијет
ХУСЕИН ТАХМИШЧИВ.
= пјесма. Та је пјесма настала у зрелој пјесничкој фази, она је настала послије разноврсних поетских трагања и искушења, од херметизма до непосредног исказа у пјесничком језику, или од побуне до резигнирања у пјесничком говору, па се може, с правом, тумачити као програмска пјесма Тахмишчићева пјесништва, Она заправо именује свеколика ранија искушења „певања и мишљења“ овога пјесника на начин који нуди читаоцу пјесме и искушења и могућно рјешење: “
„Увек једно те исто питање
Увек једно те исто осећање
, пролазности А помоћи ти нема. , “
Овај узрочно-посљедични сплет Тахмишчић је различито рјешавао у својој пјесничкој пракси, Сваки пут га је дочекивао зид узалудности ријечи, У часу искушења када је павјеровао да је прескочио „праг од речи“, праг релације субјект — објект, отворило се оно примордијално. питање;
„На домаку славолука. Праг од речи
Очи ти се међусобно ваде
_ Помоћи ти нема
Ко праг прескочи
Ко исходиште сачини
Птица певачица ће га слушати Река. понорница наглашавали "Круг крутова описивати
Све док без остатка
Самога себе у реч не закопа...“
На то питање постоји само један одговор „У равнодушности шареног света“, одтовор који је саставни дио постављеног питања:
„А помоћи ти цема“.
Дакле, и поред свих покушаја пјеснику остаје непремостиви јаз егзистенцијалне зебње, остаје му, без остатка, само сама могућност да се изнова узалудно покушава. Пјесма се, дакле, код Тахмишчића само поново уобличава. Предмет њеног пјевања је неотклоњив, Он је вазда један те исти. |
Тахмишчићева пјесма је ослушкивање понора. При томе улазак у понор није питање храбрости већ немоћи. Тахмишчић је свједок те немоћи, њен пјесник, То, истовремено, значи да је он пјесник прихватања истине по сваку цијену, чак и по цијену објаве сопствене немоћи и немоћи пјесме, У унутарњем развоју Тахмишчићева пјесништва та је истина у почетку била немоћ пјесника да би, процесом духовног зрења, дошла до. тога да буде истина о немоћи пјесме, Тахмишчићево расвјетљење је, дакле, расвјетљење истине:
„Свој једини живот грицкаш Играш на све или ништа, ..“
Пјесничка авантура Хусенна Тахмишчића није никада била покушај заснивања. илузнонистичког пјевања. Ослобођена сваке сентименталности или пак евокативности постојећег, она је заправо авантура по потреби да се судбина човјековог пораза учини људском судбином. Његова. пјес ничка ријеч подразумијева оно што је већ пјевано, што је речено и доречено. Тахмиш чић је тражио своје сроднике — пјеснике и пјевао њихову пјесму у тежњи да мож“ да тим, већ пронађеним путем, крене даље, Њему је важна и битна истина а не самородност истине, На заједничком путу пјесништва, на путу расвјетљења људ ске судбине, свака је помоћ драгоцјена. За разлику од једног пјесника његове генерације, Бранка Миљковића, који се опчиња“ вао путовањем а не путем, Тахмишчићу је битан пут. Јер треба пронаћи пут до истине, треба ући у понор.
По тој својој несумњивој одредбеници Тахмишчићево пјесништво је заиста изузетно отворено за сабјеседнике. Оно жели да буде сабесједничко, Питање сабесједника је питање правог сродника или, ако хо. ћете, провокатора. Тахмишчић жели да буде испровоциран, У равнодушном свије» ту само је пјесма истинита провокација, Она је свједочанство. људске судбине. Она
"је догађај, а „догађај који у свијест дово.
ди нова осјећања вазда је најважније ис куство којег особа може доживјети“,
Вук Крњевић
Хусеин Тахмишчић
Стихоби
Кој
Нека. је благословљен овај тренутак
хваћен у мрежу самства, отварали смо га у сну и на јави. дуго | И сад је ту на дохват развезаних руку
| завијен часовник И сад је у нама као " ј Диу у задатој конамности у так са висова Један скинут трену о ијеи пиву а повјесним стазама самоницања
Између два заточења под паском приказа
Један досегнут тренутак Отварали смо га п
| Нека је отворен нашем зрачењу овај простор . Нека је удомљен овај видик нашим доласком Нека је просвијетљено ово отварање нашим говором . Док нас разбија и разноси нејасним свијетом
велики звучни тучак
Они који још увијек држе камен у руци на иреалној ивици свијета Призивајући скамењену пустињу
украшену нашим скамењеним лубањама Нека не крзмају ни једног јединог часа Нека баце што даље и што дубље своје дарове
У покренуто море у несмирен талас 0802 плаветнила
И нека се огледају у нашим лицима
Сваки је круг нама нова опомена о удесној моћи камена Свака је опходња. новозадобијеним кружницама проткана понорницама звјерства
Којим часовито бризнемо једни према. другима
Нас обузима јасан глас и титрав бол. ' духовнога у раздобљу прелаза Птица опет пјева на прагу незастрта слуха, према иревалној ивици свијета Нека је блатословљен њен лет у сну и на јави Нека је разтовјетан њен пој у овом удесном тренутку.
П
Ако смо довољно часни Ако смо довољно вјешти Подаримо отвореност бића На прагу уљевита сна Вјетровима пасатним
Умилни предзнаци нас извијестише
И ево као у игри нејасних сила
Спушта се по нама наговјештење небеса
Жене роткиње нека навуку завјесе на
окна
Опет ће засјати све збиљско у стварима
Дјеца ће открити вољу и страх очева
У загрљају наизмјенично се пењући једни уз другс
Као уз висока влажна и квргава стабла
љубавници Те мукло и разговјетно шаптати
— Овдје се види земља
Ако смо довољно свјетовни Ако смо довољно самосвојни У свијету отвореном према љубави пи самоћи Принесимо своје плодове овој гозби И ућимо под кожу у покрет стављеној
. . жудњи За узврат разумјећемо ријечи старе | приповијести — За оне у себи свијет се без крзмања троши
Кушајте наше сунцем усавршене плодове
Пијте наша сунцем натруњена вина.
Нека ово вече припадне гостима.
Мека се смири или сори у трошним људима
Затеченим на прагу уљевита сна
Велико . нагов јештење небеса:
— Овдје је гладна земља своју храну
срела Ако смо свагда на своме довољно своји Ако смо у смиреној гордињи још занијети
и самством заточени Колико онда прелета и предаха Колико још свјетлосних режњева и сјеновитих приказа Пребива У зрачењима овог предвечерја Колико љубави. наша Колико смрти наша колико
Уобличите згоду овог тренутка Овдје се земља види Испуните овај загрљај до самораспрснућа За оне у себи свијет се без крзмања троши Прекорачите праг уљевита сна и загризите у све Овдје је гладна земља своју храну срела.
Сл
КЉИМЕВНЕНОВИНЕ