Књижевне новине

7

| ТРАТАЊЕ ЗА ЉУ

ПОРТРЕТ

Проза Бамила Сијарића

СТВАРАЛАШТВО Бамила Сијарића развијало се у два тока: као приповедачки и као романсијерски, још непотпун и недовољно целовит опус, али с неколиким оддикама које наговештавају трајање. Ова се два тока додирују, укрштају и преплићу; „У приповеткама препознајемо исти онај амбијент који нам писац презентира својим романима, а у романима се читави одломци издвајају као самосталне целине, као могуће приповетке. Тако се већ од појаве првог Сијарићевог романа („Бихор ци“, 1955) могло поставити питање да ли је аутор превасходно приповедач ишли романсијер, да ли је његова нарација кратког или дугог даха, и уопште, да ли је његов списатељски свет, израстао на баштини народног приповедања, на усменим предањима и легендама, довољно стамен и свеобухватан да прерасте у чврсте романескне облике. >

Својим првим романима писац није дао потпун одговор на то питање: наговештај романа био је ту, и костур дуже епске форме, али у самом ткању дела, у нарацији, остало је доста приповедачког, а поједине иначе веома успеле епизоде у романима „Бихорци“ и „Кућу кућом чине ластавице“ (1962) мотле су опстати и самостал но, као приповедачке целине. Сијарић се и у приповеткама и у романима служио готово истим средствима: његово причање пуно слика, поређења, сочних фолклорних израза и небичних, донекле архаичних син такоичних обрта, било је исто ш у краћим и у ширим епским пелинама, ликови у при чама и романима — торштаци, Бихорци, са својим романтичним моралом и тради“ пионалном филозофијом која се преноси да усмено, с колена на колено, као Вид фолклора. — били су готово исти, а и мисао уткана у казивање није се разликовала. Тек романом-хроником „Мојковачка бит ка“ (1968) Сијарић се као романсијер битније одвојио од свог приповедачког све та, да би у следећем романсијерском покушају („Конак“, 1971) зашао у ново подручје, временски и просторно, п обогатио своју прозу новим тоновима.

Ако је развојни лук Сијарића романсијера текао необично и каткад скоковито, надазећи се ипак непрекидно у блатом ус пону, приповедачки континуитет његовог стваралаштва није тешко уочити, Још од прве збирке „Рам-Буља“ (1953), засноване "на извесној патетици, на сликама суровог "планинског пејзажа у коме и човек постаје такав, монолитан, чврст, подложан снажним, неухватљивим м необјашњивим страс (рима, способан и да искрено воли и да снажно мрзи, Сијарићев приповедачки, тоналитет богатио се постепено Арукчијим,

треперавијим, могло би се чак рећи — уз

"иавесне отраде — и нежнијим звуцима, тајко да најновија збирка. „Кад-дјевојка спа"ва, то је као да мири

у саме врхове приповетке („Хрт“) представ ља резултат какав се Од врсног приповедача као што је Си јарић одавно могао очекивати. 4 5

'Сијарићево приповедање било је у почетку блиско реалистичкој прози. Писац у приповеткама из ранијег периода, а и У романима, доста простора посвећује опису миљеа, средине, и увек приказује стоје јунаке у одређеном амбијенту, настојећи да их уклопи у простор којим се крећу. То може бити сеоска, планинска средина, („Рам-Буља“, „Камбер Кука , „зелен прстен на води“, „Бихорци“, „Кућу кућом чине ластавице“), али може биди, а у новијем стваралаштву све више и бива, стара или старинска полуоријентална. чаршија, касаба посматрана на измаку турског акта, са још присутним дахом Оријента, О то Аково, Сарајево или Београд („Сабља“, „Тахир Талак“, „Конак“). Тако се проза Ћамила Сијарића постепено „урбанизирала“, али на необичан начин: напуштајући

' сеоске пределе, писац се све више окре ће прошлости, настојећи да У метафоричним и алегоричним значењима, кроз паралелизам временских равни, нађе спој с етичким и егзистенцијалним проблемима нашег времена.

КИ МЕЈ Сијара античарског казипрожет елементима „1 Ма временом тај звања („Жамоср Ја азн6 уступајући мес романтични. патос ишче име ПИ адето. то. функционалним а па се, очи-

Ис ПИВЕ ао = шинског слоја, пре гледно, ослобарао пао икњижевне, сповазилазпо и одбацивач. НЕ да задатак љашње сломенте, Уба . Јожа ствотрафски књижевности НИ је ба У. хронике о изматеријал. или романсиране 2 о је реч 7 без обзира на то што ]Ј весном крају об ђеној, У књижевности о литерарно необрађеној, У

| већ да мало познатој планинској облака 5 Па књижевно дело Н

ајвише говори ОНАА им товори изразито 1 искључиво, и 5 средствима, када нам ОтВРе а коме препознајемо одлике ог Ави но. шет, То је пут какав је, Од рави; а по од „Бихораца па' ДО: »

ићев реализам био

Конака“ и

пса а х Сијарић осло е те прешао Бами; 3 џ По а за 5 едање свега што није са

зајући припов си а Ина. При томе он своју поетику

] СК 5 "но: сем откривања поје суп те и узме амбијента. он није Ме Ко ом свваралаштву снажније заокре: а У едно својим новим делима, Ро као 5 све више неке врлине своје. Пе а ЋЕ зе ранијим привидним И о Силе запретанс и стога тел“ пне. У тЕН ја овијем стваралаштву МР јарића раскрилила, се изаеон РТВ аи јална филозофија, једна о Ове ај бивству-и пролазности, и јавио аи ЕН да се одтонетне сврха чове па ОК слуе на свету. Та мисаоност настал Ј У јевим ху с фолклорном баштином, па те“ предањима, с опробаним жито НИМ Ека твом бројних поколења; То ]Ј

| КЕИЖЕНЕНОЕ 5

шт јабуке“ (1973) до- | носећи. неколика остварења која могу ићи.

дСком судбином

филозофија настала у тешким раздобљима када су се мењали адети, смењивали господари, одлазиле и пролазиле војске, и када је човеков ум сав свој напор усмеравао на то да нађе неки могући излаз, неки ред и правило у свему томе. Одговор се јављао, тарак, хуморан, и надмоћан над свим тим на излед страшним, свеобухватним збивањима; једини ред у свему томе јесте да реда и правила нема, и да људима ваља опстати, чувајући у себи своју људскост, своју личност и достојанство, јер што дође то и прође, а човек увек остане и човештво на крају тријумфује. Местимично, у по јединим делима, мисао постаје песимистич ки интонирана; људи овоземаљски пут за» вршавају под покровом, голи, без ичега, напуштају свет на коме су поштено или непоштено стицали благо или, опет, губили и оно што: су имали, Има у тој му, рости, чини се, доста народног духа, али има и трагова и елемената оријенталне, тачније исламске филозофије, која је до периферних крајева некадашње Турске до лазила у поједностављеном, каткад чаки карикираном виду. Сијарић ту мудрост и мисао својих јунака интерпретира објективно, не идентификујући се с њом, не прихватајући је као своју. Он само слика један свет који поред осталих одлика поседује и специфичну мисао, неку врсту своје филозофије. А та филозофија, таква каква је, испуњава своју улогу у животу јунака Сијарићеве прозе, служи им добро, поузданије нето што би им служио какав филозофски систем или мудрост стечена из књига. Не бисмо рекли да је то мул: рост живота, већ пре, може бити, мудрост приче, легенде, предања, традиције или фолклора; у сваком случају резултат народног духа у коме се могу назирати различити извори, али чији је ток самосталан и самосвојан.

Писац је тако прешао пут од псеудореалистичке приче, преко хронике прожете ху мором, огледавши се уз пут у једном виду историјског романа, до прозе засноване на симболима, проткане легендом (или барем интонацијом легенде) и богате смислом, прозе која својом вишезначношћу побуђује на различите одговоре и тумачења, али која свакако не оставља читаоца равнодуш ним. Једну од могућности за тумачење своје прозе пружио нам је сам писац'у „Би љешци“ уз збирку „Наша снаха и ми момци“ (1962): „Има писаца који су покушали да овај свијет изнова створе... И кад год сам на то помислио — ја сам се питао шта да урадим. Коју то закрпу да зашијем. и на којем мјесту... Кажем тако закрпу, јер управо мислим на легенду, на причу, на чувено, на нешто што већ живи као некаква слика о људима, о животу, о суд“

„бини, о времену — чиме се ја најчешће користим кад пишем; користим због тога - што ту увијек нађем некакву провјерену

-зежатвотну истину која тако сирова не“значи

ништа више до то што нам каже — обраБена, она добије дах, дух, крв, постане је дан организам — постане једно умјетничко дјело“. Овим је редовима, чини се, обухваћена целокупна пишчева поетика;. ка' рактеристично је да он радије прихвата причу, или слику о животу пи људима, него сам живот, чиме је објашњена привидност његовог реализма.

У причама из ранијег периода ауторов удео у претварању постојећег и чувеног у уметничко дело био је мањи („Зелен прстен на води“); нека дела достизала су завидан ниво стваралачке перфекције у од ломку шли детаљу, у ликовима и епизодама, али као целина, као композиција и структура имала су низ празнина и недостатака. Причање у „Бихорцима“ је сугестивно, ликови пластични и упечатљиви, слика средине дата с пуно аутентичности им духовитости, али — зар се редослед поглавља и одломака не би могао изменити, и зар се многе епизоде не би могле скратити и продужити, а да крајњи резултат остане приближно исти2 Слично се може рећи и за роман „Кућу кућом чине ластавице“, у коме најбоље странице јесу самосталне приче (експозиција романа; кратка и концизна Амарова прича о Мухарему из Буквице; опис Хрустем-бегове смрти на коњским тркама) и тде се читава једна нит

БЕОГРАД 28 ЈАНУАР 1945

: О

ВОМ БРОЈУ, УМЕСТО ВИЊЕТА, ОБЈАВЉУЈЕМ ЊЕ ПЛАКАТА СА НЕДАВНЕ ИЗЛОЖБЕ У ХДОМУ ОМЛАДИНЕ ПОД НАСЛОВОМ „СВЕ ЗА ФРОНТ СВЕ ЗА ПОБЕДУ — НЕМА ОАМОРА ДОК ТРАЈЕ

ОБНОВА"; НА слици: ПЛАКАТО БОРБА АНДРЕЈЕВИБА КУНА

ЋАМИЛ СИЈАРИЋ

приповедања. — о Рушки и њеној удаји, с местимичним траговима утицаја Боре Стан ковића — тако рећи издваја из основног тока дела. Видљиво је да оно „чувено“, прича и легенда, није у потпуности уклопљено у сам роман. Ипак, треба рећи да у неким причама већ у првој збирци Ћамил. Сијарић успева да успостави равнотежу између фабулозне основе ш осталих елемената дела, а посебно да усклади статичке и динамичке елементе казивања („Камбер Кука“).

Дужа приповетка „Сабља“ (1968) наставак је тражења започетих успелијим причама из збирки „Зелен прстен на води“ и „Наша снаха и ми момци“ (а у такве приче спадају, чини се, „Снаха“, „Ракита“, „Бунар“). Истовремено, „Сабља“ значи и пишчево окретање ранијим историјским епохама, турском периоду и оријенталној средини. Без приповетке „Сабља“ не би било ни „Конака“; између ове две прозе уочава се паралелизам како у начину казивања тако и у описаном времену и амбијенту, и није нимало чудно што писац у оба дела покреће и занимљиве етичке проблеме, типолошки различите од проблематике присутне у његовој ранијој рустикалној, бихорској фази.

Проблем времена и савремености у Сијарићевом делу није у првом плану, али није ни лак и једноставан. Тек мањим делом свога опуса писац се везује за новији период, за ратне и послератне догађаје; али за само Сијарићево дело важнија су она остварења која говоре о међуратном периоду, или залазе још даље у историју, (доба балканских ратова, турски период, Милошева владавина у Србији), док се нај успелијим чине оне ванвремене и безвремене прозе већ од самог почетка окренуте вечним темама, провереним истинама ми универзалном („Хрт“). У таквим прозама опис је само симболичан декор, који се може односити на различита времена, на историју и на садашњи тренутак. Сијарић постиже више када о проблемима савреме ног човека говори посредно, користећи се причом, симболом и метафором; у покуша. јима да се непосредно окрене савременој тематици он није истрајао, нити његово разгранато, епски густо и тешко, лексички богато и синтаксички сложено и оригинално казивање одговара савременој, да не ка жемо актуелној теми. ћамил Сијарић зато није изразито савремен писац, иако је битном окосницом своје тематике, као и јед ним анопом значења своје прозе подједнако окренут савременим проблемима и данашњем човеку као и трајним истинама. Његово дело таквим односом према савремености не добија, али и не губи; једино што у свим слојевима, почевши од језика, прима и носи један архаичан тон и патину.

Проза ћамила Сијарића у новијој књижевности југословенских народа прилично је усамљен феномен. Овај прозни свет има мало додирних тачака с делима из новије књижевне продукције; евентуалне _ узоре чијим је стопама Сијарић ишао такође бисмо тешко нашли, мада се аутор, чини се, када је реч о односу источног и запад“ ног, Оријента и Европс, користио искус твом Иве Андрића, а у погледу односа човека и жене, као и у сликању породичног живота, извесног трага оставио је и Бора Станковић. И када се окренуо оријенталним темама, Сијарић је ишао својим путем, избегавши манир и пролазну моду. „Сабља“ и „Конак“ међу делима с таквом тематиком представљају изузетна, врхунска остварења. ·

Када Сијарићево дело посматрамо у целини, предност бисмо дали приповеткама: „Бунар“, „Снаха“, „Сабља“, „Јужни ветрови“, „Тахир Талак“ и још неке чине ре“ презентативан део његовог приповедачког стваралаштва, а посебно се издваја краћа новела „Хрт“, медитативна лирска проза од оне врсте којој припадају Андрићев „Мост на Жепи“ или „Муљика“ Динка Шимуновића. Такав Сијарић приповедач, над“ машује Сијарића романсијера, настављају ћи једну од традиционалних нити приповедања, али прожимајући своју прозу поетичним пасажима, необичним сликама, често лирским тоновима, и градећи је је зиком изузетним по богатству и мелодич ности. |

Оно што читалац, наш савременик, може наћи код Сијарића, и што нас може привући овој прози, јесте богатство ликова. ћамил Сијарић познаје тековине и домете и класичне и савремене прозе, али када је реч о стварању ликова он је тради. ционалист у најбољем значењу те речи. и када је нека проза дата исповедним тоном, у виду дневника или записа, када је улогу „приповедача“ поверавао самим јунацима, аутор је успевао да оствари извесну дистанцу у казивању, растојање с кога мо

| Ранко Рисојевић Три елепа је

ШЕСТА БОСАНСКА ЕЛЕГИЈА

Душа ми, сјетна и сретна... "А. Митриновић

Тако смо поступили, без кајања, уз свој руб, не поздрављајући никога. Казаћу ти једном, буди стрпљив липа се свог мириса лако не одриче, Плод долази некако узгред, усамљен, у страху да остане непримјећен. у Увлачи' се полен, шкропи росом, стреса са њежних ногу вјештих летача.

Уз свој извор, наднесен над мук, свој лик чека заборављени ратник, док та дјевојке и не примјећују.

У излогју свој стас оне тледају,

и жваћу, задовољне, своју будућност. Рекло би се: све је савршено,

само да није избора љубљене.

Рекло би се, да се на то мисли.

У свом беспућу, без среће и туге, остао је можда још само мали узвик. Скупите се овдје, ито ближе, унутра, сасвим, намустите овај руб, дјецо,

он вас веже само са оним другим,

за које се не зна да ли још постоји. Ко памти поплаву, ко очај насина,

од плетера, у ком још мирише

очева шума и свјежа прољетна љеска,

ДВАНАЕСТА БОСАНСКА ЕЛЕГИЈА

Петру Пецији, хајдуку Шта бих то да побиједим, још несвикао да се предајем> Вјерујем у покрете, свакако, у краткоћу ноћи. У звукове сумњам. Преко ријеке, што у мирном току, сједињује зараћене стране, одјекује зов вође, да бјеже. Кренули су били, ослобођени свега, уразумљени касно, на бреговима.

Зов још дира храстове на косама. Шта привлачи, ако не шума, смрскани жир и буково лишће2 Звјер је у хитњи, што даље,

али да јој само ти видиш очи,

у којима се огледа твоје небо. Само ти, јер се радујеш.

За руку ме води мирни ловац, Мотајичким присојем, као у пророчиште, између зоре и ноћи, између живота,

о којима сваки пањ стално ћути.

Шта остављам, са сваким кораком,

у росној бујади, у шумарцима2

Душа је крчевина прошлости.

__ ТРИНАЕСТА БОСАНСКА ЕЛЕГИЈА |

Драгану Колунџији, пјеснику из Водичева Под тим дрветом, Драгане, избија жива вода, и слике у којима све изгледа збркано. Свеједно, до врха ћемо стићи, удруженим снагама, без кола. Орах те препознаје, и трешља. Једва те откидам од њих, није вријеме за разговоре.

Од Календера до Водичева,

све уз шуму и ливаде,

откидајући љешнике и буков лист. Горак је, баћо мој, сувише,

да ли се то мени само чини,

или ће мраз мало поранити2 Свеједно, до врха ћемо стићи, удруженим снагама, без кола.

Само сточна звона пјевају:

Јеси ли нешто, ој! нешто, заборавио!

Младу су провели, умазану -моштом, то је наша бака, кажеш,

на повратку у свој родни крај. Стетимо се татке: Отвори се дрво! Нарамак пушака испаде преда нас. Рано је за коло, хармоникаш

уз чобане сврће свиралу.

Али пожуримо, истиче дан.

Звони клепетуша, кука кукавица: Обићи ово стрњиште, дјевојко!

У тамбурицу бије сиједи мачак,

из думаче му довлаче ракију.

„Шта то он..2' само се ти одмори, отиче мјесечина кроз пробушено небо, доље је у њедра хватају премили.

жемо да сагледамо лик у целини, или бар | и најважнијим _ пртама. Недостатан изразитих ликова једна је од најчешћих мана савремене прозе, а Сијарић је управо то избегао. Једна мала галерија његових ју нака представљала би избор ликова каквим се може похвалити мало који од новијих саца у нас.

па ам Сијарић је дуго посматран као изразито регионалан приповедач, сликар једног краја, његових људи и обичаја. Али. и приповедачким и романсијерским делом свога стваралаштва Сијарић је превазишао питорескну регионалност и зашао у друкчије подручје, у пределе сложених значе. ња и функционалних, поетичних симбола, где његово казивање све више тежи универзалној проблематици. Тај постепени преображај део је трагања за нитима живота, а како каже сам писац „живот је и иначе нешто неухватљиво. Неухватљиво онако као што је неухватљив сан“. Управо ту, на размеђи јаве и сна, ћамил Сијарић наставља своје стваралачко тражење.

Иван Шоп