Књижевне новине
Гордана Р. Тодоровић
Љубав, дево(ка-бајка и град-сан __-
Без љубави цвеће не уме да цвета
ни звезда непроменљива да се поноси. без маховине љубави тужна су дрвета м чело тврђаве у траве младој роси.
љубав оживљава шипака венце што око вековне зидине се плету, града џиновске ко несник сенке ш фењер са којег гране висе сете.
Срце је моје ко лађа богато
што носи у свет душе свете вале, | а лице ми је блеска воде злато, | чвркути срце без љубави жале.
Ти си ко платан ко Лаокоок снажан што змију неба збаци са грана м сивим телом као змај јуначамн загрли мој прашни пут од срца рама.
Купе зимзеленог дрвећа се тргну
од твог присуства у бајци мојег неба ш суво лишће пролажења згрнух · крилом шуморења љубави из света.
Кроз капије камена тврђаве ме зову црвена кретања, зелена драгања видика, ко ореол лепоте румен крова и сат на кули у души трагања.
Нек траве ко детињства, зелене оазе чувају тарћђаву, лавиринт суза робова ил злата моћних, нека пазе
на бескрајну шуму мојих моћи руже
ружичастих сећања на песку жагора. пупољке своје што држе невине, нека ме као изненађење извора запљусну јелка и младости висина.
Нека не тугују борови високи
у мојој души што љубав не знају, жбунови црвени и зелени у оку
од драгуља нек нешто од мог срца имају.
Нека на отрадама каменим града овнујске главе и венци певају,
нек капије цвркута пропусте снова стада, мека џиновске јелке понос вечности дају.
Пошла сам у свет ко бреза од росе
с челом од чежње као длан планине,
а корен ми од мудрости твоја љубав носи
кроз облаке која зна све лшаће ми врлине.
Златне цитре врба жалосних
" невају љубави, а срце твоје " "загрева предака мојих занесених
кључић од дијаманата бајки слободе.
НЕЂО ЛДАНАТПЊИЦЕ И ЊЕГОВ ПЕСНИК
Твој профил личи ми на крило шеве
док плаветнило славиш. овог данашњег дана.
твоје руке ко зраци сунца плеве
баште духа, младости, спонтаности,
велелепна је земља на твојим уснама,
ти је волиш ко шкољка птице гнездо, као велика ружа бакљи револуција изливштш се у љубав према земљи шхо а. па Зими. зоан вија среле осе срца, топле су ти руке као шапат звезда.
Ти грлпа слободу рукама мо смнетови злата
им од злата историје пишу се о овој
ти чуваш слободу од пустоши м суза
зтео би младост врелу ко цвећа у слободи, твој ход усправам небо у челиважења
,
ДАТУМИ
САРАДЊА ЈОВАНА ПОПОВИЋА (А | НАПРЕДНОМ ОМЛАДИНОМ ВОЈВОДИНЕ
КАДА ЈЕ напредна омладине. Војводине основала, у јесен 1936, године, своју организацију под називом Омладински културно-привредни покрет (ОМПОК) и покренула, новембра месеца, лист „Наш живот“, она је одмах помишљала на помоћ ста> ријих, искуснијих и угледнијих другова, и пријатеља. Она је настојала да, на плав. ну културе, оствари широк фронт демократских и антифашистичких снага у ко. ји би били укључени и старији и најстарији културни радници Војводине. Стога је одржавала контакте са м МочМилутиновић, која је држала Матицу срп. ску и настојала да утиче на Матичину кула“ турну делатност; стога је настојала — и у томе углавном и успеда — да за сарадњу придобије и групу ди них интелектуалаца око директора новосадске ти. мназије др Бранка Магарашевића (Жар. ко Васиљевић, Младен Лесковац, др Кре шимир Геортијевић. Богдан Чиплић); сто: га је нарочито настојала — и такође успела — да успостави тесну сарадњу са Васом Стајићем и његовим пријатељима. (др Миланом Петровићем, др Милошем Ћирићем и др, који су стојали оштрој опозицији према Матици српској; али у првом реду јој је било стало да успостави друтарске и. сарадничке односе са групом напредних писаца око „На ше стварности“ у Београду. . Већ првих дана у рад напредне војвоБанске омладине активно се укључио мла, ди инжињер Никола Петровић и, некако истовремено, и млади писац Чедомир Мин деровић. Петровић је — то сам сазнао много касније, после ослобођења — био изаслати инструктор и веза између ом: ладине и Централног комитета КПЈ; Мин. деровић је понудио да ОМПОК буде -издавач мале едиције под називом „Наша књижипа", и он ју је, са својом друга рицом Кетом, уређивао, а то значи и пи
сао, све док ОМПОК није забрањен, окто |
бра 1937. године.
„Наш живот“, који сам ја уређивао, већ од другог броја увео је рубрику „Књижевна страна", у којој су објављивани књижевни покушаји младих сарадника. Међутим, брзо се увидело да се књижевна страна неће моћи одржати са самим омладинским снагама, па се потражила по моћ са стране, Тако се сада, поред Вла» димира Коларова, у трећем броју (јануара 1937), са песмама јављају _ Чедомир Миндеровић (,„1848'") и Ралован Зоговић („Уутарње новине“). То је ипак било спорадично и недовољно, и редакција је же лела да обезбеди сталну сарадњу и помоћ старијих напредних писаца. Нарочито је желела да придобије за сарадњу Јована Поповића — већ и по војвођанској линији.
Поповић је за нас Јбио веома велики књижевни ауторитет. Док смо ми чинили тек прве покушаје нај књижевном плану он је за собом имао ва две збирке песама („Хаџија вечности! и „Плес над празнином"), па чувену „Књигу другова“ и судаску аферу око ње им, најзад, у оно време популарну и много читану књигу приповелака „Реда мопа да буде", На послет. ку, гтто је за нас било такође веома важно, Поповић је у то време већ био искусан уредник књижевних часописа.
Настојања омладине у Војводини нису била непозната Јовану Поповићу; напротив. Схвативши одмах важност омладинског покрета за развијање напредне мисли и револуционисање омладине у _ своме ужем завичају. он се спремно одазвао позиву и за 5. број „Нашег живота“ (март 1937) дао топло написан чланак „Мој завичај“. Он се прихватио и да уђе у ширу редакпију знајући да се од њета очекује да буде веза са напредним књижевници“ ма 7 Београлу. Од тада па све до избија. ња рата он ће долазити у Нови Сад кал. ТО се указала п за њетовим присуством и његовом помоћи.
Убрзо затим, 2 маја 1937, тодица, Ом. Азаннски покрет је организовао у Петровгралу (Зрењанину) велику КуАТУРНу Манифестапију под називом „Аан војвођанске куатуре ХТХ века“. Успеди смо да обезбелимо учешће болесног и усамљеног Васе Стајића, а поред њега су учествоваАм, на преподневној манифестацији, Богдан Чиплић, Жарко Пламенац _ (Арпад Леба) и Јован Поповић, = на вечерњој академији УВОАНО предавање је одржао Никола Петровић. Васа Стајић није дично присуствовао, јер се управо припре. мао за одлазак у санаторитум, и његов реферат „Друштвена мисао Војводине" трочитао сам ја (објављен је у 8, јудаскОМ броју „Нашег живота"). Богдан Чиплић је говорио о српској лирици у ХТХ веку, Жарко Пламенац о везама војвођанске и маћарске књижевности, а Јован Поповић о Стерији. На вечерњој приредби Никола Петровић је говорио о теми „Омладина и култура". То је била зеома успела манифестација напредних снага Војводине у време када су се претећи облици фашизма већ увелико надносили над Европом, То је био први крупан корак на мо билизацији напредних снага Војводине против профашистичке политике властодржапца предратне Јутославије, Реферат Јована Поповића објављен је у повој књизи „Војвођанскот зборника". (Нови Сад
1937), који су покренули и уредили Бог-
дан Чиплић и Сима Цуцић, али у чијем састављању су активно учествовали и напрелни омлалинци и писци, међу њима и Ј. Поповић, који је, поред навеленог ре-
ферата, објавио у истој књизи још и је
Ану приповетку пн две песме. —. Заузет многим пословима у Београду, Поповић није могао олвајати много вре мена и за омладински лист у Новом Саду. Ипак. те 1937, голине он је у њему објавио једну песму („Кинђа“, у бр, 8) и је дан чланак (Француски АЈХ у КУАТИРИ човечанства" у бр. 9) испод кога је стављена белешка: „Предавање које је треба
ао да се одржи у Нишу 14. јула 1937, поводом прославе Француског . Из белешке је ондашњим читаоцима било ја сно зашто се предавање није „одржало: полиција га није одобрила. Својим учешћем у раду редакције Поповић је много допринео да књижевна страна листа. буде на потребној висини. ·
Године 1938. падала је шездесетогодиш њица смрти Буре Јакшића и шездесетого дишњица рођења Васе Стајића, То је вре ме када је ОМПОК већ био забрањен. Ом. ладина је стога ту прилику искористила, за поновно манифестовање својих теж њи. Под паролом „Супротставимо култур“ ну мисао антикултурној“, узетом из Јед“ ног Стајићевог чланка, она“ је 3. априла ор ганизовала велику академију на којој су товорили: Младен Лесковац о Б. Јакџти“
ЈОВАН ПОПОВИЋ
ћу као песнику и приповедачу, Јован Поповић о теми „Бурино доба" (објављено / 18, мајском броју „Нашег живота) и ја о теми „Бура Јакшић као идеолог омлади.“ не". Поподне смо сви отишли у Срем. Кар ловце, где смо Стајићу честитали шезде-
· сетогодишњицу и предали му комплет до"тада изашлих бројева: „Нашег живота" и.
плакету његовог лика коју је израдио сликар Бурђе Теолоровић. Јовану Поповићу је било веома драго ито му се пружила прилика да се састане са својим земљаком кога је знао још из времена кала је овај уређивао „Нову Војводину“, покушавају ћи да путем ње и омладинских матица одгаја интелигенцију задојену хуманистич“ ким идеалима. И док се већи лео омладине забављао у дворишту, истакнути њени представници су у једној великој соби Стајићевог стана одржали саветова о томе шта да се ради и каква тактика да се употреби после забране ОМПОК-а; Опширан и веома убедљив реферат одржао је Павле Пап, који је нешто пре тога изашао са робије и који је — то сам сазнао такође мното касније — био одређен за на омладине са Шентралним комитетом
Као што се тада утврдило, рад омладине није престао са забраном њене орта> низације, него је добио друкчије и разноврсније облике. Такав један облик била је н Издавачка просветна задруга „Змај“, О њеном оснивању љало се још у току 1938. године, а са радом је почела. већ почетком 1939. Њен председник је био Стајићев прате Ар Милан П Х Стајић је био члан ве, а ја сам био одређен за деловођу. Јован Поповић је, као и раније у „Нашем животу“ (који је такође забрањен крајем 1938. године), с нама сарађивао н помагао нам КадТОд смо затражили његову помоћ. Начињен је веома амбициозан издавачки план, а ме Бу прве књите су уврштени чланци Све тозара Милетића, политичке песме Змајеве и приповетке Јована Поповића. Милетићеви чланци су се појавили исте (1939) године, Змајеве песме су штампане тек после ослобођења, а Јованове приповетке („Лица у пролазу“) ушле су у штампу непосредно пред напад Немачке на Југтославију и рат их је затекао 7 одштампаним али неповезаним табацима. Захваљујући родољубљу и не малој храбрости штампара ти табаци су сачувани и књита је од мах после ослобођења Новог Сада повезана и пуштена у јавност, То је стога прва књига из лепе литературе, ако не и уопште, која се појавила у ослобођеној до: МОВИНИ,
За цело ово време омладина је -поку-
шавала да и са представницима Матице српске успостави тешње контакте. Она је
успела ла њени представници буду примље ·
ви у Матичине управне органе, те је и Јован Поповић изабран у Књижевни савет Матице српске. Ипак, до неког виднијег утицаја омладине на књижевну политику у тадашњој Матици није дошло; | Тематски везан за Војводину у цело купном своме делу = и у песмама п у припаветкама, и у есејистици — Јован По
повић је у њој био и друштвено веома.
антажован у време своје највеће књижевне активности. 0
Живан Милисавац
, 1
слика
· Мој отац као неки покров
Речи смо затворили у дрво
ВЕЧЕ У МОЈОЈ КУБИ _
.. Овде нађосмо трачанст | _ Ова неку и Коју су неки давни по КЕ
Љубили породичну руку
„ Бацасмо траву _Која-на нас виче
"И као прастарц људи
Ј За свадбу одране од наше руке
х
Мирослав Ј · Аћимовић ~ што сам желео ту је, Ш. глас о повратку кући.
осим песми, забринутој што пали себе. у собама мојим торе неке светиљке, написа. но мора се и АОТОАНТИ, као
слика живота.
Развојна
У ара Време је тишина ко највећа тпаха | · Тељино јећне када неко оле ОТАЦ Те ; У соби где се камен клали Где муке миле по палосу
Где уназад иду сати где мајка мада на косу
+
Своју слику ставља У оковг ај
П
Сва су деца слична као прва вина .. После се разликују По боловима.
РЕЧИ СМО ЗАТВОРИЛИ | У АРВО ·
Окренути шуми што зри у себи Дож далеке ватре благу нарав имају Сањамо цвет чије руке ћуте ; : Слику чији се чувари смрзли
Извесну мтицу што се моли
Кад дрво иструне речи изару
Добро вече Шешир на лампи климну За свечаним столом седе одрпанци
Кољу стоку ш белу тополу
После играју
Док се месо пече
Кроз прозор траз женског шала. „Порука замене а сви скаму
У таму ко ће пре
Заклана топола иврчи Као да су њу шалом стегли
ЛОВ НА ПТИЦЕ
Мамили смо их јаким ватрама Њихова имена прозивали
Из неких старих књига Покорно су долазиле Посматрајући малолетно биље Натапали смо их брезовим уљем Увијали у натруле капуте и спаљивали Најлепша свечана песма Излазила је из њихово» кљуна
Пела време весели
Једино се укочисме “ Кад пратња пронесе о Њихово перје
КАСНА ОЧЕВА ПРИЧА
Посетио сам стару кућ У којој метлови певају изнугра Где смо живели рани и невини ин плица пробудила ме касно оћу када јабуке жуте као свеће И зидови лебде у ваздуху 1 6:59 закопан испод жите наваше устраван до поткровља
Отворише се врата Јасне мисли трићоше столу Тражећи отиске старих стонала.
Испод жиха рука, : мога оца. 6 ронесе црнину и касну причу потковици умрлог коња,
ДАНАС СВАДБА СУТ СТАРА ЗВЕЗДА 7
Пресвукли у црно
„узанагма отисак : 7 ласова. који су у изгорелом дрвету
Љубисмо животиње Бао уђе
Ни слутили нисмо свадба утра стара звезда,