Књижевне новине

· летаризује и умножава

ДАТУМИ

Пролетерско перо

: У Ми ЈИ

Јована Поповића _

Седамдесет година од рођења истакнутог писца-револуционар. ·

ЈОВАН ПОПОВИЋ је био истовремено стваралац и критичар. Као такав, он омогућује да се његова творевина подвргне не. кој врсти иманентне критике. Овај писац, наиме, оптирао је за извесно критичко мерило по коме се може оцењивати његово сопствено књижевно дело. Изгледа да је то мерило било најраније и најсажетије дефинисано у Енгелсовом тексту „Немачки социјализам у стиховима и прози". Према преводу Јована Поповића, поменути текст гласи овако: „Ми не чинимо прекор ни са моралног ни са партијског становишта, нето у најбољем случају са естетског и историјског“. По себи се разуме да овде није у питању само „прекор“ него књижевни суд уопште. У сваком случају, Поповић би пристао да се његово стварање посматра и просуђује са историјско-естетског гледиш та.

· Он би та, и сам, видео унутар олрећеногт историјског хоризонта који обухвата отишту кризу капитализма, а самим тим и раскрснишу буржоаске и пролетерске књижевности. Но, тек што се одлучио на том раскршћу, напредни писац сретао се са новим, нензбежним и често драматичним дилемама на путу пролетерске литературе. Пре свега, он је овде нанлазио на дијалектичку, противречност између „историјског“ и „естетског“ становишта. Јер, као што су пруметили Лењин и Грамши, пролетерска идеологија надмашује буржоаски поглед на свет, али су њена уметничка и културна остварења у почетку морала заостајати за грађанском културом. Пишући предговор за познату „Књигу друтова"“ (1929), Јован Поповић је опазио или наслућивао ову про тивречност; ипак, он се том приликом определио за пролетерску идеологију, па стота и за социјалну књижевност, која је имала не само одређену идеолошку оријентапију већ и конкретнију политичку функцију. ; ·

У основи, такво опредељење младог пес ника објашњава се историјском ситуацијом у трећој деценији нашег века. Да би објашњење било изведено до краја, потре. био је узети у обзир још и песникову личну природу која се испољила у датом мо. менту друштвене историје. У први мах, човек стиче утисак да је иста природа уда љавала песника од ове историје, а нарочи. то од њеног протагонисте, то јест од пролетаријата. Ако се интелигенција данас про(у Чехословачкој, на пример, има више интелектуалаца него земљорадника), она је тада била још малобројна и укључена У грађанство. Отуда,

"млади интедектуалац осећао је некакву, о. : · тућеност у односу

према људској радној

" маси. Пре „Књиге другова", Поповић је

_ ма нешто својим ме

вакво осећање изразио стиховима: „Кад би звало, — кад би ма нешто осећао својим!" У исто доба, у пе сми „Под сунцем изнемоглим", појам ТуБинства јавља се као симбол.

Чини се да је ову отуђеност младог ин-

телектџалца појачавала његова лирска при. _

рода, управо његова танана. осетљивост п нежност, која би од песника могла начини“ ти пре мартира него ребела. И занста, кроз прве Поповићеве стихове често промиче Исусов лик, персонификујући страдање. Није чудо што је таква осетљивост „била бременита саосећањем, које. се конкре тизовало не само у искреном пријатеље тву са појединцима већи у борбеној соли. дарности са класом која ради п пати. На тај начин, песникова лирска нежност прео“ братила се у епску и драмску борбеност. Као да потврђује хегеловску мисао о ну. жном сливању говора и незадовољства, По. повићева лична поезија постигла је сазву. чје са друштвеном револуцијом. (За мисце, уосталом, револуција није само сопијални путоказ нето и инспиративни поетски 1«» тенцијал). ; Разуме се, унутарња дијалектика тога сазвучја укључивала је и неке дисонанце: Ноповићева песма чула се као лирска реч у нелирском времену. Од новембра 1930. године, ова интимна__ реч морала је бити

пригушивана гласом Харковске међунароал-.

не конференције, која је револуционарним писцима и уметницима налагала. стил очисте (поред осталог) и од „интимно сти". По свој прилици, то пригушивање је изазвало психолошку борбу у песнику који се ангажовао у социјалној борби.

Не ретко, током ове песникове „ауто махије“, критичар и агитатор У Поповићу задобијао је велику надмоћ над лиричарем.

Иста надмоћ је значила самоодрицање ства.

раоца, а то жртвено самоодрицање имало је и будућој самопотврди ства ралаштва, Оно доказује, да је милитантни Песник Јован Поповић, испатио „своју идеологију, као што су руски марксисти (по Лењиновом изразу) испатили свој марксизам. : у : Откако је своје перо посветио револуционарној идеји, наш писац више није патио као трпељиви мученик већ као непомирљиви бојовник. Његов симболични модел више не би могао да буде Исус него Прометеј, Чак и на самом књижевном попришту, овај осетљиви песник био је прометејски бунтовник, који од богова. грађанске лите ратуре отима стваралачки огањ, да би га прелао његовом законитом наследнику, наиме „нижој“ и „некултурној класи. Захва љујући том прометејском подвигу, овај о тањ послужио је литератури да на зидови. ма капиталистичке „цивилизације“ иститпе иламене речи: Мепе — Теке! — Еагез. Мк-

КЊИДЕВНЕНОВИНЕ 5

ратко, он: је омогућио да се и у нас роди социјална књижевност: на предлог, Јована Поповића, „Књита другова“ названа је „алманахом најмлађих ] угословенских сопијал них лиричара". . и о

Будући да је шестојануарска диктатура забранила политичку штампу радничког покрета, социјална књижевност је донекле заузела: место те: штампе, па је своју спепцифичну улогу спрегнула са. чисто! п'олитичком функцијом (која, наравно, није саобразна структури и природи књижев не уметности). Услед ове спреге порастао је социјални и морални ефекат разматране књижевности, али је зато морао да трпи њен уметнички квалитет. о

И поред тога, ова књижевност као цели. на није се поклапала са пролетерском ди. тературом, Ако је и одражавала соци јал ну стварност, она није увек изражавала револуционарну социјалистичку идеју, већ је ову другу на махове замењивала свакојаким суротатима, од ултралевог хистерисања и сељачког бунтарства до малограђанског самарићанства. Она је била шири. ( некад: концентрични, а некад .ексцентрични.) круг око круга пролетерске дите ратуре. С обзиром на то, јасно је да. књижевни историчари допуштају претерану неодређеност, обележавајући Јована Поповића као корифеја социјалне литературе; тачно говорећи Поповић је стварао и засту пао пролетерску књижевност.

_ Мста неодређеност постаје још већа и још ненаучнија, када се социјална-књижев ност идентификује не!само са пролетерском литературом већ и са'„новим реа-

· дизмом“. Овај реализам прераста пролетер-

ску уметност из које је израстао. Линија тог прерастања означена је Поповићевим кретањем од његове прве новелистичке књите „Реда мора да буде. (1932) до касније. збирке приповедака „Лица у. пролазу“, а такође и до његовог ратног опуса који обухвата „Истините легенде“ и: „Лас“ ту у митраљеском гнезду" (1942).

Ово кретање било је наговештено „њи том друтова", али је истински почело 1931. године, када је Поповић преузео редакцију београдског часописа. „Стожер“. Не би биАо џретерано рећи да се Поповићев „звезлани час“ подудара са уређивањем овога часописа, дакле — са раздобљем од априла 1931. до септембра 1932. године. (Други та-

„кав час, 'био би, песников ратни период.) =".

_ Прикључујући се пролетерској литератури, песник је раскинуо са својом: рани“.

јом лириком, при чему је уништио већи део тиража својих првих збирки „Хаџија вечности! мн „Плес над празнином“. Овакав раскид указује се као недијалектичко одбацивање песникове раније творе. вине. Објективно, међутим, између Поповићеве „социјалне“ литературе и његове ране лирике постоји однос дијалектичкот превазилажења, пошто је ова лирика садржавала заметке оне литературе. Тако се зећ у „Хаџији вечности" (1925) јављају најизразитији „социјални“ мотиви, као што су „творнице, радници", затим „башкротство банки, држава, бога, идеја“, па „јектичави младићи“... им томе. слично. Следствено, Поповићева продетерска посзија није пала с неба. Једним својим бит. ним делом, она је никла из песникове раније творевине, Утолико, она је самоникла мопут сваког аутентичног остварења.

Али, бар по количини, та поезија сачињава нузпроизвод Поповићева стварања у оквиру пролетерске књижевности. Доми-

нантни продукт овога стварања састоји се

7“ новелистичкој и критичкој прози. Напуштајући својууранију поезију, наш песник се умногоме удаљио од поез ије уогште, а можда и:од романа. Јер, у току 1929. тодине,-у „Пантеону“ пи „Летопису Матице српске“, Поповић је' објавио фратмент романа „Земља изгубљених хтења". Да ли је овај цисац жртвовао у себи не само песника већ н романсијера, да би се пос-

ветио мањим, али делотворнијим облици ма, то јест критичкој рецензији и новеди2 Да ли је овај наговештени романсијер потиснуо у себи ствараоца дужег даха2 Стављајући мабројана питања у заграде, овде ваља истаћи карактеристичан парадокс да

ству стваралаштва и

ЈОВАН ПОПОВИЋ

се'овај превасходни. лиричар остваривао, углавном, у новелистици и критици. | Књижевни историчари дошли су до контрадикторних закључака о; месту критичара-Јована Поповића у нашој револуционар. ној литератури. Једни му признају водеће

место, док му га други оспоравају. Биће да су' они први ближи истини него ови дару ги, Додуше, марксистичку критику у ср ској књижевности није засновао Јован Поповић нето Туцовићев саборац Душан Поповић; при том, у: неким чворним питањима, а пре свега у питању културног, наслеБа, Алшан је теоријски надвисио Јована, мада је овај деловао у:каснијем, зрелијем,

· историјском моменту. Најзад, као крити-

чар-марксист, Борђе Јовановић је био свакако даровитији, самосталнији и плоднији него Јован Поповић. Па опет, нема сумње да' се овај друти сврстао међу прве и најзначајније писце који су марксистичку критику реафирмисали у међуратној 'кевижевности (посебно пак у, вредновању позоришних дела). . Као' један од челних критичара и стваралаца, Јован Поповић је еволуирао зајелно с нашом револуционарном ·лнтературом, која је од пролетерске уметности сти“ гла до „новог реализма". Како изгледа, пре кретница у Поповићевој еволуцији појављује се негде између 1935; и 1937. године, отприлике у доба часониса „Наша стварност". У другој фази исте еволуције — У размаку од 1937. до 1940. тодине — рађа се Поповићева. најзредија творевина: збирка приповедака „Лица у пролазу". Описана еволуција подразумевала је аутокрити ку „социјалне књижевности", али ова 'ау. токритика никако мије значила: тоталну негацију те књижевности. Такво стање

факата оповргава оне историчаре који-су,

без обзира на своје различите, па чак и опдоспели. до закључка. о'Поповићевој „неп лагодљивости. или не способности за развој. У ствари, Поповићев развој био је ранан неуједначеном, лаганом, али непрестаном успону ма „скали вредности. .

Парадоксално, тај песников успон је највећи у наративној прози, а најмањи је у критици. Једна појава је још парадоксал нија: у критици, Поповић изгледа најделотворнији, мада је ту био мање јак неголи у ' приповедној. прози и поезији. Али, као критичар, Поповић је био надахнут. једном колективном, револуционарном идејом ко ја је својом снагом компензирала критичареве личне слабости, и која -се манифестовала у широком одјеку: његове. речи.

· Оделити судови о Поповићевој. поезији, новедистици и критици претпостављају по. дробну анализу његовог опуса. Попто би таква анализа премашивала оквир и циљ овог написа, овде се треба. задовољити по. кушајем најсумарније оцене. Пре тога, меБутим, неопходно је упозорити на извесне раније судове. који прете да се окамене као предрасуде. Они су настали стога што су „судије“ тледаде Поповићево дедо,а нису виделе ни његову суштину ни ње; тову вредност. Многи од истих „судова“ своде сена бучне или мукле. осуде Попови. ћевог остварења. Они прећуткују чињенипу да најболније минусе тог дела није ус ловила песникова креативна немоћ, него превелика надмоћ оне варварске, ћифтињско-пандурске стварности која. је смрза-

вала пупољке пролетерске литературе, па н мноте Поповићеве подухвате. Одговарајући и на „судове“ те врсте, Брехт је приметио „да се промуклост певања не може осуђивати, ако неко пева с омчом око врата и и | ава

„Неке похвале, међутим, нису боље од > ваквих осуда. Када „хвале" Јована Поповића, разни критичари противрече. једни другима, али греше у истој мери. Једни од њих афирмишу борца, занемарујући ствараоца;. напротив, други се труде да. „спа: су ствараоца, игноришући борца. Први прихватају Поповића једино са друштвено:историјског. становишта, док та други малобројнији и неискренији — признају једино са естетског становишта. , Ба

"Што се Поповића тиче, он је усвајао Ентелсов, критеријум, који тражи да се оба становишта обједине. Само тај крите ријум омогућује адекватну оцену о Поповићевом опусу, јер. права, и трајна. вредност овога дела лежи у дијалектичком једини борбености. Јовав Поповић наставља да живи благодарећи том живом, нерастворљивом јединству. Отуда, о седамдесетој годишњици Попови ћевог рођења (1905—' 952), могућно је реви да. се тај стваралац-борац поново рађа. у сваком свом читаоцу. , аи ;

речне претпоставке,

Радојица Таутовић

об ко јжувену 1Д

"Драган Колунџија

|У возу

за отаџбину

Кроз туђе земље У возу спавам Кад доће отаџбина.

" Одмах 'се пробудим

Водичево у којем сам рођен

» Београд; у којем сам волео

У === == ови

аланина чинили ли автономито мницттивеи пили

Париз у којем сам чуо нашу децу И' плач

СТРОФЕ ЗА МОЈУ ЖЕНУ

"Цео дан киша

Нејасно време

Остаћу овде до краја ЈЕ живота Нека опрости не знам Црна нас птица Пресеца,

Јављају

Млада су јутра код ње У руци најдрхтавијој Многе су туге сазреле Цео дан-сунце

Цео дан киша

Шрна нас птица Пресеца.

Долази домовина,

И пролеће. шта знамо

Само ја да видим своју драгу Црна нас трабљивица Пресема

СТРОФЕ ЗА ЗЕМЉУ

Земља на: десници На преслици

Девојка је овде У влакну донела

Плачемо! Напокон и нама. је лепо

Црна нас птица Пресеца

СТРОФЕ ЗА РАДНИКЕ

Имам браћу имају најцрњи посао То су богови побуњени другови Земаљска крв шикнула високо Црна нас птица

Пресеца.

У градове у неисцрпне ватре Слива се радно време

Први мут ти кажем љубави Брна. нас птица

Пресеца

СТРОФЕ ЗА МАЛЕ РУКЕ

Читајући ваше речи јабуке Ми се грејемо на сунцу

На земљи коју напуштамо НМрна нас птица

Пресеца

Истина јутрос избачена кроз прозор Једина. је мога града

Мале. руке универзитета

Што отварате гроб народа

У који ћу жив скочити

Црна нас птица

Пресеца

СТРОФЕ ЗА ЉУБАВНИКЕ _

Ма љубавнике Провалило се лето Пуно. кајања. Долази велика: ноћ Неће бити неприлика Црна "нас птица Пресеца

Рано се буде мириси

Смрт је завршни цвет

Сад су већ мирни и злочинци Црна нас"птица

Пресеца

Биљана Пановић

Неодлучност

Стално се множим и делим,

из сна у сан се селим.

Прво поцрним, па онда побелим, тужна сам, па се. развеселим.

Не желим, па желим,

хтела бих само пола,

па затим чезнем за целим. : Хоћу све рачунске радње, до једначине задње:

да дирам, док се сабирам, да делим, кад се веселим, да одузимам, када све знам и да множим, .

кад мало уложим.