Књижевне новине

Буро Дамјановић

Суштина главе ·

То што се из главе глави јави у То је то вечно у нашој. глави,

И што се без воље, знања, свести, Само у мозгу заувек смести,

То је то наше ухо! са оком, Осећај, жеђ, свест о далеком,

Како је страшно кад то крене Заједно с крвљу кроз свудне вене.

То је та душа, надјав јаве, И вечни смисао за постој главе,

И никад то из умне опне, То ц опна заједно скопне.

То што се из главе глави јави, То је та глава у нашој глави.

УЖАС

Често у горке ноћне сате,

у језном простору собе неме,

Кад дух пробућен на папир крене, , Ја осећам да из мене

На папир капље крв и време.

Често у ноћне торке сате,

У тами која је увек иста,

На папир кад пређе реч из ума, Помислим на срећни пејзаж шума, Даљину која увек листа.

У горке ноћне честе сате,

Помешан с речима, зидом, немпром, Претварам живот у реченице,

И видим, осећам, како лише Ужасно копни над папиром,

ТРАКТАТ

Не вреде више стихови љубавни Мако у њима дивно стоје љубави, Више су и бескрајније замамни Предели таме у песнилкој глави.

Ни ово време није баш сонетно, Васељеном нови трспери ужас,

И зашста би, драгане, било штетно Да уместо ужаса у стих ставимо вас.

Драгане ћаволасте, много је таме,

И посла стога има доста,

Ипак, драгане, не остављајте нас саме, Јер од вас нема дивнијег госта.

Драгане Ваволасте, рекох ужас трелери. није време љубавних сонета; Морамо, драгане, журно на накоћене звери, са овог света,

Јер песнике тако склоне

" " "

Пуцамо пуцамо из срца, мастила, Из пера пуштамо златну танад, Гаћамо сађамо из свог стила,

У срце таме, у торки гад.

Пуцама пуцамо, вековима, Кроз жећ и светлост нишанимо, А увек тамног циља има

И увек себе погодимо.

Жећосветлосни прах танади Бескрајно пуца у вечну рану. Мако за свет гинемо млади Ни свет није уз нашу страну.

Стих унутра зачет, крене Одмах, сав, пи петремице, Душником из жедног мене, У језик, грло, гласне жице.

Још без бојс, гласа метка, Сјаја срџбе или плача, Ал вратим та до почетка, Да се смири, да ојача,

ЖЕБОМОРНЕ СТРОФЕ

Ја ћу бити жив

И мртав ако треба,

Ал нећу у смрт

Све док у мени трсперц Чар великог неба.

И док дара има

У мени и тишини, И док не будеш моја Далека мосра

Ззездо у даљини.

И дох горки бескрај Ко жећ жеђи жедни, Ко што жедним и ја Плавог непојава

Што у мени. небни.

Ја ћу бити такав

Док се страшног чина

Не расплете заплет,

Док нас место Сјаја

Посећује Тмина.

Кад несмрт утиснем у звук пезања.

ШТА МЕ СЕ СМРТ ТИЧЕ

Све ствари привремености личе, У свему угравсна смрт одзвања. 7 Но шта ме се смрт тиче

Кад несмрт утиснем у звук певања,

_ КЉЕЖЕВНЕНОВИЦЕ

и баудничке задахе хотелских

_ ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"

; НАЈВЕЋИ ХОТЕЛ НА СВЕТУ

СА МНОМ У ФИЈАКЕРУ била је и мајка. Та слика ме ноћима прогања: она грациозно силази са фијакера, на тротоару, по сунцу, њена хаљина бљешти. Отвара: сун» џобран и некоме, кога ја у прво време не

видим из фијакера, даје знак руком да:

јој приђе, Часак касније видим: из тамне сенке споредног хотелског улаза, улаза за послугу, излази Лука Робајин, Видим како се клати његово огромно тело и како му је корак тром док иде по оном сунцу које жари. Прилази фијакеру и пружа унутра, према мени, огромне шаке, говорећи ми: „АјА' синко, тебе Не, Лука, однети до собе". А мајка говори: „Лука, горе ће ти, Драго, рећи у коју собу да та сместиш." А ја мислим да сам стваћ, најчуднија ствар која има мртве ноге. Лука ме-је уносио у (касније сам сазнао) Страхотиште, Ја, тада, о томе ништа нисам знао, па се сала питам: да ли је већ тада Лука био десна рука Драге Секменћије2 2

Овим уношењем у хотел, тим – мојим бесходним повратком, почиње моје Друто поглавље у животу, мада сам тада искрено мислио да богаљи немају такав лук. суз да им се нешто ново и нарочито де-

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИБА

шава у животу. Данас сам, коначно, уверен да се код бесходних дешава све праволинијски, углавном све у равни њиховог пузања пи бауљања. Ако би се у тим данима испуњеним пузавим, бесмисленим радњама десило нешто (управо оно што сам ја видео!) имало би значење новог, мо. тада несхватљивог и невероватног, с обзиром на углед који је уживао ХОТЕЛ АРАГЕ СЕКМЕНБИЈЕ!

Још у оним тренуцима када сам пребацивао руку с багажом преко тих широких ЛАукиних рамена, па све оно тито сам касније сазнао и видео, као м сав мој живот, моја свакидашњица — све сам: то неким крајем свести, још тада на прагу хотела, осетио: сва та испарења лешина креветнина. Али, тај дан, дан мога повратка ограничио ми се само у сећању по томе како ме је Лука носио, како смо били лица приљубљених и како сам ја слушао њетово хрипаво дисање и осећао смрад белог лука из његових уста, као и онога: како ме је отац дочекао иза – затворених врата. Сећам се: трудио сам се да окремем своје лице од тог одурног мириса што је куљао преко меснатих _Аукиних усана; преко крупних коњских зуба али, то ми није успевало, Његова ситна, чекињаста, белилом прошарана, брада која се тићила од очију па све преко врата нестајући испод измашћене кошуље беше ми прикљештила лице, док су му с друге стране држале снажно две руке дебеле као греде. У мени, сећам се, кувао се немоћни бес и жеља да се истргнем низ тих чудовишних руку, да се одвојим Од тог тела што је заударало на све послове које обавља спољни момак: почев од одр: жавања хотелских свињаца, одакле се допремало месо за кухињу, па до лиферовања пића од станице до хотелских подрума. Желео сам да отпузим с рукама и половином тела толико брзо (ако је то уопште било могуће!) да ме не може стићи то тромо тело, али била је то само — пуста жеља! Бејах заробљен, као замандаљен, од тог тела преко кога је било навучено ткано одело — копоран зелене боје обрубљен црним гајтанима око рукава и дуж груди, панталоне су му биле од неке браонкасте дебеле тканине, а на ногама је имао плитке, обилно зумбане сандале. Била је јака врућина, Али никада ниједна врућина пије сметала Луки. Само му се лице тушиило, а зној се низ њега сливао у млазевима.

Луку, сам знао, још одавно пре тог ироклетог дана, још из детињства док сам могао кормално да-идем — никада га нисам чуо да много говори, а са мном би ретко, врло ретко проговорио по коју реч.

Тога проклетог дана Лука као да беше желео да надокнади сву ону мањка.

~

вост речи које је требало, у своје време, да измењамо! „Сад ће тебе, Лука, ставити. Сад ће." Ја сам очајно одтоварао на те његове речи: „Умукни, Лука! Умукни!" „Де, де", одтоварао ми је, „што ти је диете2 "Де то има боље нег у својој кући код оца и матере2" Сада ми се те његове речи чине као погрда. Ни данданас није ми јасно зашто Лука није ћутао тога данаг Ишао је у вис и причао, причао, а ја сам мислио да је тај хотел огроман, без краја свога, толико висок, « ВЕЋИ НА СВЕТУ — постајао сам уморан од Лукиног стиска, безмерно сам се

" стидео свога положаја тада, па сам касни-

је, пошто сам остао сам У својој . соби,

плакао — био је то мој један једини бес.

Сада, у овој ноћи док се примиче дан, сигуран сам (јер сам тд и видео), да је хотел Драге Секменђије | ; СВЕТУ, он почива на костима које се ду боко закопавају у његовим подрумима, док изнад њих лелуја дуга и оштра све тлост петролејке коју држе шаке Златије Секменђић, а Лука копа, копа, а Драго виче: „Примакни светло, Златија!

Онога дана док ме је Лука носио имао сам осећај да сам заклано и уређено живинче које Лука носи горе, негде на спрат хотела, јер се силом околности горе пре“ местила кухиња. Лука је и даље ишао, а

онда, кад је прекорачио и последњи басамак у врху, стао је. То је и мене збунило: тај његов неодлучан израз на знојном му лицу. Био је сав збуњен, као да је ишчекивао појаву газде. Тако је мени, тада, Лука изгледао. Стајао је држећи ме у рукама, тешко дисао, ширио ноздрве, гледао упезверено очекујући да из једне, од безброј соба, изађе Драго Секменђија. и тиме оконча — мој смештај. Подсећао ме је на пса трагача који је у пољу изненада застао пошто је изгубио сваки траг дивљачи, Драго Секменђија није изашао, али се ту, одмах до нас, иза првих врата чуло кашљање, па глас:

— Аука, ти ли си2 — Ја, газда Драго. Малац је с тобом>2 Јес'.

— Однеси дер та у северно крило, ЈуЛија ће ти показати собу. Оца тада нисам видео. Онда ми је било тешко, 'али сад кад размислим: боље је што је проклетник остао иза врата збрајајући свој крвави новац. А и да је изашао — шта бих му рекао. За проклетство које је падало на главе његовој деци — брату ми ин сестри — били смо ми криви, а не он ни жена му. Њега је дубоко разочарао повратак мог уполоваченог тела: јер му је последњи баштиник наказа коју за навек мора крити од радозналих погледа у смрдљи вој имрачној собетини, Сећам се— | дошли смо до те собе, ушли унутра, онда је Лука ви кнуо: „Јулија! О, Јулија!" — Неко је бр. зо прилазно соби, затим, као ла сам чуо смех. Тек када сам је угледао, приметио

. сам — да сам дуго, страшно. дуго био од

сутан: Јулија је била готово старица, ислужена четрдесетогодишња жена. Видевши боре на њеном |испијеном лицу било ми је јасно — колико је година прошАо од оног дана када сам одавде отишао. Она ме је смештала (тог дана) у мојој живој гробници: Испод мене је прострла овај исти чаршав (који ретко перу), а главу ми забацивала у меке јастуке. Сећам се тог тихог полумрака око мене и Јулијиних умилних речи ш њених крокодилских суза (увек је могла да 'заплаче!), док «су јој руке летеће по мом стомаку и одузетим ногама, а мени се, тада, чинило да проверава (као да су лекари погрешиди); да ли су ми ноге, заиста, одузете и ону другу ствар која се тицала моћи за спаривање. Мени се сада чини (ето, где бесходни увек заостају за датим временом!) да је Јулија помагала У своје време Златији Секменђији у оним ноћима, у оној посебној соби где се лакше: долазило до новца који није био мали. 4

5. Требало-ми је времена да упознам свет

"ствари'што ми је 'био' досуђен за 'дуто

НАЈВЕЋИ НА

"се није много разлиокружавање и бе сам могао тек ту и

ковао од мене им и пробауљам поредње:

пропуз: : > 105 Авро мепомичног. Пролазили су

дани, а ја сам уочавао и о дИЦИ 5 елу и људима У, ; роши то времену што је протицало као прљава Колубара. пали ; сум . е, а нисам желео да ме свет уо 5 лико тод сам то могао, трудио се а им не успе: да свет сакрију ол не Чуо сам, не мало пута, „свађе, измекг оца и мајке због деце "која. ЗА а ако «7 богаљи, умиру. Не могу ндорећи да тј у о. Очекивао сам, пун

жива - . Пе једнога дана стати једно, АПУ

а ће 1 „АРГ ле ве: Тек. они су се усрел највеће таламе стишавали; чуо сам оца пио Реде

тихо штапуће, како. шкрипи зуби: Да (ве морао ралити!) си-

а (вероватно, он је то 4 3 А а . бесу. тресе снажно мајчина ра:

мена. Знао сам: о нечему су 455 Драч ли, тихо и'искидано, на нет Е а сећали у тим моментима. То НЕ Да знао. сам касније, после доласка је ријег брата и његовог самоубиства. "Оташ ми је набавио инвалиаска коли. ца. Сви у кући причали су: како су колица бечке производње, како су дивна. мн, стигли су и то. да ме упитају, 57 зашто, о: оцу не захвалим за поклон: »„ ко су Е лико. лепа, та колица", рекао сам усхипеној Јулији, „желим свима вама по једна оваква!" Она је само разрогачила очима. Сутрадан је пола вароши сазнало да сам незадовољан колицима. Истини за вољу, та. колица била су моја једина могућност да изађем из собе. У њима су ме возикалди по кући, а.када је напољу бивало 16 изводили би ме у хотелску авлију тав их седео у њима испод крунатог дуда и пос матрао шта се дешава. Било је дана када је све у хотелу и око њега врило О4 Љу“ ди. Па ипак, ни у тим часовима, нисам могао да одагнам осећање да сам у каве-

зу.

Коначно сам оформио суд да се У овом граду ништа друго не дешава; сем бес. послице, вашарских приредби (назови позориште) које су се одржавале за Идиндан'и Месојеђе и које је нзводило шабачко путујуће позориште. У великој сади хотела није могло да се дише, Било је и деце — опазио сам и неколико грбавих. У оној гужви и полумраку Јулија је љушкала моја колица, а ја сам бесно сиктао на њу: „Јулија, остави колица! Јулија, шта ти је! Иди дођавола!' Посматрао сам оца: гурао се унезверено кроз масу света и на масном комаду хартије записивао муштеријску поруџбину. Високо подитнутог, црвеног и скоро ћелавог темена, очију које'су сијале од среће: ваода зато што је овај хотел, _ осим смисла за обнану ждерачину у којој 'је закон желуца ' био неумољив, поседовао и смисао за културу. Та култура одвијала се усред свеошитег жамора, покрета телесина, шаренила костима, – знојштине мушког и женског тела, у којој су маскараде глумаца (боље рећи, њих неколико врло лоших глумаца што су пре подсећали на два-три склона алкохолу човека која су имала мало више дараза бљузтаву пр и фриводни покрет), праћене 'завих љивим погледима. мушког света, који . је; углавном, представљао ноблес, крем ове провинције на, западу Србије п који у својим животним размишљањима _ пика да није досезао тако далеко у сфере духовног, па макар то његово духовно било провоцирано комадом који се назнвао по зоришним и који једва да је подсећао на мутујућа средњовековна позоришта _ Енглеске. Тај ноблес ваљевски своја размишљања почињао је увек и завршавао темом: како иде жито, вуна и месо на тржишту ишта има ново у редовима партије којој је тај -— углавном трговачки слој — припадао; па је тим, помало унезвереним погледима, тај мушки свет тамо на

импровизираној позорници постављеној на

множини винских буради; изгледао као гром из ведра неба — и они су се питаАн снено: зар и ми не бисмо могам тако нешто изводити, кревељити се, нлакати2 а-сав тај жал што им се видео у очима, та жеља за некаквом глумом коју они једва да су разумевали. и чули, услед оног жамора, био је већма плод љубоморе изазва не уздасима њихових жена: љубавница. нам будућих брачних комбинација у који ма је новаџ играо једину и неприкоснове њу улогу коју су они у свом | лажном и плачљивом моралу, називали: добром мартијом зарад неког свог лепог израза, бонтона или не знам ни ја сам чега, а што се, по мени, није много косило са.људождерском жељом коју је поседовао мој отац кад је била зарада у питању... У ствари, сав тај чиновнички слој, попио је био у мањини, изгледао је најжалосније У тој општој менажеријској колотечини која се звала: провинцијски живог и тако је и он (у псеудоинтелектуализму најгласнији) попримао .облнке баруштине духовне из које цвета само "ружно, а које они крштавају једино могућим животним смислом у вароши која има, временску олиескост са престоницом, а духовно је удаље на од ње као да је ова на Северу Света. Касније, пошто су доживели једну врсту пораза од те вашарске приредбе, пуни беса који су стишавалди на све могуће начине = најчешће лажним осмесима — пи попто их је, ипак, та представа разуверила о ЊИХОВОЈ снази, пошто их је пољуљала. у њиховом уверењу да им ни сила господ. ња ништа не може, а некмоди неко паутујуће позориште, они ће стога, одмах но риши то Чала Је мовело путујуће позо па апца, као једини духовни тоПо 29. знањедавци варошки: — изјавити увек, А организатору, наравно, као и · Авосмислено, Кукумавчиће о-томе; како је права. штета што ова ' варош не-

тако предивно васпитавај ] вају својим патриот ским: и она А ; романтизмом!, "у томе: иже, где се 'умире от вољене на њен миг ту одмах поред (=4Х ногу и тде:се'тине из богтепита којих разлога; · додајући: школске приредбе, фол

на' дан светог' Саве ;

бар у прво време, :

КУАТУрни' живот" ове: вароши ан