Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 1

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ,

УМЕТНОСТ И

ДРУШТВЕНА ПИТАЊА Београд, 1. маја 1988.

Број 753, ХТ.

Цена 700 динара

Срби и Албанци, у Југославији, данас

Започет у згради Удружења књижевника Србије, а настављен у Дому омла: дине, у Београду је 26. и 27. априла одржан је разговор о теми Срби и Албанци у Југославији данас. Разговор су, после вишемесечног одлагања и припремања, реализовали Удружење књижевника Србије и Друштво књиженика Косова. Намера је била да се отворено, „лицем у лице“, проговори о стварима које оптерећују односе две књижевничке организације, да се изложе погледу о стању на Косову, да се чују ставови о положају албанске народности у Србији и у Југославији, да се пред очима и ушима јавности осветле мрачна места и раз бије ћутање о свему што доводи до максималне напетости међу Србима и

Албанцима на Косову.

Разговора је било, али да ли се он може назвати и дијалогом, нека о томе суде читаоци на основу скраћених излагања учесника овог скупа, првог те врсте у нашој историји. Разговор је одржан уочи штампања „Књижевних новина“, па није било никакве могућности да објавимо интегрална излагања, као ни да припремимо стенограм дискусије. Објављујемо делове појединачних излагања, у редакцијском избору, са жељом да читаоцима пружимо увид у упоришна места аргументације и у карактеристичне ставове учесника разговора.

Учесници разговора као примарну претпоставку, као услов без којег се не може, прихватили су да говоре искључиво као писци, интелектуалци, само у своје име, према својим знањима, савестима, искуствима и интелектуалном поштењу, не заступајући, дакле, никакве официјелне колективне (форумске) ставове. Скуп је карактерисала атмосфера учтивости, али то је још далеко од оног што се назива духом толеранције, без обзира што то може да буде један од степена на путу до толеранције. Учтивост је овде била једна тренутна конвенција која може да се прекине оног тренутка кад престану разлози за њено постојање, наиме, чим сви оду кућама. Толеранција је, пак, стање у којем је живот много сношљивији, у којем се саговорници разумеју и кад се не слажу, стање које овакве разговоре чини донекле излишним. Да би се по стигао дух толеранције потребна је комуникација међу интелектуалним заједницама Приштине и Београда, а ње — чињеница је — нема. Ово је био први разговор писаца Албанаца из Приштине са колегама из Београда. Наставак разговора најављен је за средину маја месеца у Приштини.

Подносећи припремљена излагања или јављајући се за реч из аудиторијума, на скупу су учествовали; Александар Петров, Ибрахим Ругова, Павле Ивић, Реџеп Ћосја, Радослав Стојановић, Сабри Хамити, Радован Самарџић, Јусуф Буџови, Милан Комненић, Али Алију, Јован Деретић, Бесим Бокши, Атим Маља, Живорад Стојковић, Петар Сарић, Душан Батаковић, Ђорђе Трифуновић, Све. тозар Стојовић, Даринка Јеврић, Азем Шкрељи, Радослав Златановић, Хасан Мекули, Радомир Смиљанић, Милутин Срећковић и Драган Стојадиновић,

Сви наслови су редакцијски.

Александар Петров ШТА ПИСЦИ ДА ЧИНЕ:

раге колегинице и драгс колеге по позиву и перу, Удружење књижевника Србије је предложило, а Друштво књижевника Косова, после вишемесечног оклевања, прихватило је да се наши представници састану и размене мисли о односима Срба и Албанаца у Југославији, Наш позив није садржао никакве услове. Нисмо поставили никакве захтеве. Прихватили смо даљ туме које су нам колеге са Косова понудиле и сложили смо се са свим одлагањима. Друштво књижевника Косова само је одредило списак учесника. Њихова имена дознали смо када и сви остали — из новина. Надали смо се да ће нам у госте доћи најугледнији албански писци, И ја се ко ристим и овом приликом да их поз -Дравим и пожелим им да се пријатно осећају у главном граду наше домовине и заједничке републике. Београд је и њихова кућа.

(..) Не можемо разумети време са. дашње без времна прошлог, али какс ћемо у будућност ако се не снађемо и уколико се изгубимо у овомз што је наше данас2 А оно је трагично. Нисмо гледаоци него учесници једне велике трагедије. Можда ћемо успети да утврдимо у ком смо њеном чину. Да ли нам је то, главни циљ У првом сигурно нисмо, Нити ће овде пасти завеса. Да крај зависи само од нас, можда бисмо међу нама и пронашли кривца, Верујем да би се неко јавио, макар био и невин, примио казну на себе, само да се испуни судбина и задовољи освета богова. Можда би нам било лакше да смо у судници и да нас пред вратима чекају са оковима. Али ово није суђење. А оно што наг чека иза врата многима је теже од тамнице. Јер казна се издржава без пресуде и рока и на сваком месту: на послу, улици, њиви, у рођеној кући.

Говорим већ о Косову. О животу ко. ји је на Косову и Метохији за поје. динце и за припаднике појединих на-

рода постао гори и тежи од робије. .

Са Косова се може побећи али слободе и мира нема без Косова. Без слобо-

дног и мирног Косова. Зато оставити Косово није што и поље прећи.

Свакако мислим на историјска и колективна осећања српског народа. На Косову не живе само Срби али је Ко сово само Србима свето место и највиши духовни симбол. А Срби ипак напуштају Косово. Не напуштају га пр. ви пут, али су, последњих деценија први пут почели да га напуштају у условима слободе и мира, без туђинаца на власти и без наредби за исељење. Власти их чак моле да остану. И спречавају их да продају куће и земљу. Заштог И каког Намерно спомињем огњишта и њиве, а не станове и традове. Радници и службеници, стручњаци и учитељи, лекари, правници, инжењери, уметници, сви одлазе, али њихов је одлазак друкчији него одлазак сељака, Одлазе и они који се зубима држе за земљу. Куну и плачу, али одлазе. Каква их то мука тера: Ви са Косова знате то боље од мене.

Циљ који је 1974. године могао изгледати једнима као утопијска, а другима као реална будућност, данас је постао стварност коју живимо, Ако тај циљ оцењујемо са становишта теме о којој расправљамо, о односу Срба м Албанаца · у Југославији у садашњем тренутку, тешко да тим оствареним циљем ико коме је стало до Југославије, може да буде задовољан.

Зар могу бити задовољни албански интелектуалци и писци са Косова2 Каква је то слобода једних која се остварује изгоном других Да ли следећи корак такве слободе значи брисање чак и трагова Срба на Косову2

А можда су у питању само одступања У ходу ка осветљеној кући на врху брда. Можемо ли, и да ли смемо оптужити Устав из 1974. за, на пример, стварање везе Приштина — Тирана с

„краја шездесетих и свих седамдесетих

година2 Та веза је била високо продуктивна и радила је без застоја и сметњи. ,

(...) Може се исто тако рећи да ни Брионски пленум 1966, ни Устав из

1974, нису упућивали, на ревизију При-.

зренског процеса, у којем су Фадиљ Хоџа и његова свита ипак били заштићени. 7

Али Устав из 1974.- године је де

Читаоцима и сарадницима честитамо раднички празник, 1. мај.

Еасјо учинио оно што је СКЈ осамдесетих прогласио за отворену контрареволуцију: покрајину Косово је претво-

рио у републику и СР Србији укинуо.

државност. Права СР Србије као републике у многоме су ужа од права њених назови покрајина. Амандмани на Устав из 1963, донесени 1968, а затим и Устав 1974. постали су на жалост путоказ ка Косову каквом га имамо данас. Х

А слику данашњег Косова можда је најбоље дочарао адмирал Мамула у оном свом познатом извештају о деловању албанских сепаратиста у ЈНА. Ако они кују завере носећи униформе, ако покушавају да трују и убијају у условима војне дисциплине, зар могу деловати као претерани сви они извештаји о паљевинама, каменовањима, силовањима, покушајима тровања, ко. је готово свакодневно и са ужасом читамо у новинама2 О каквој је то слободи речг Шта рећи 0 приликама које су довеле до тога да српски болесници стижу код албанских лекара, према изјавама тих истих лекара, само када су у несвести или коми, а иначе пристају да их лече само орпски лекари2 О каквим ми то поделама говоримо међу писцима када српске породиље не смеју да се порађају код албанских лекарки и бабица2 Или, обрнуто, када албански пацијенти одбијају помоћ од српских лекара2 Чак су и у ратовима рањеници имали поверење у непријатељске докторе, болничаре и болни. чарке. Где смо2г Куда смо ми то стиглиг И какви смо када такве вести у новинама оматрамо нормалним 2

Шта да чинимо као писциг Шта смо до сада учинили2 Морамо из својих књига, где их има, истерати зле духове и призвати, тамо где их нема, духове добра. А погледе да упутимо више и даље. У Европу, у свет и нови век. Зар да сву ону гетеовску и мандељштамовску енергију жудње за свететком културом уситнимо на жеље за покрајинама, републиком или државом2 Зар није интелигенција оне мале Србије, у тренутку када се Србија спремала за своје ослободилачке и мученичке ратове, као свој духовни програм истакла Европу, демократију и ново доба2 Изгинула је и искрварила та српска интелигенција у ратовима, али где бисмо били данас без њег Све нам мора бити пречи од република и покрајина, јер само светским духом себи можемо помоћи. Нема ни рево: луције без гесла „свима“ и 623 ин тернационализма. А стаљинизам је ње гова негација. Ништа жалосније него када Интернационала постане нацио: налистичка химна.

Српски писци су испунили свој, ре-' чено старим пролетерским речни. ком, интернационални дуг у југословенским оквирима, или су се понашали, речено нешто новијим језиком, у складу са основним цивилизацијским начелима када су дизали свој глас у заштиту угрожених права припадника албанске народности са Косова. Чинили смо то не једном, а последњи пут осмо о њима посебно водили рачуна када смо на нашој скупштини, одржаној 27. марта ове године, изгласали апел и упутили га југословенској јавности. Како га штампа готово није ни поменула можда је ово прави тренутак да га поново прочитам:

„Упућује се апел правосудним надлежностима и домаћој јавности за ослобођење из затвора свих осуђеника за тзв. 'деликт мишљења' у читавој земљи, а посебно оних на Косову, који су најбројнији у Југославији, а међу којима је највише младих или малолетника. Овим апелом Скупштина се обавезује не само на одлуке Конгреса књижевника Југославије у Новом Саду, већ и на дискусије у УКС, нарочито оне о укидању члана 133. Кривичног законика, као и на мишљења изражена 10ком вечери О Косову за Косово. Непосредан повод за упућивање апела су предстојећи разговори између ДКК и

УКС. Ослобађање од издржавања казне.

људи који су “криви само заго што

"другачије, макар и криво мисле, ство-

рио би знатно повољније пргдуслове за отворене, разложне, толерантне разговоре, какве једино и има смисла Бодити данас, у овом преозбиљном тренутку.“ На наш апел нико се до сада није

'одазвао. Али неће нам се одазвати ни

будућност ако у својим напорима не устрајемо, ИМ молим наше албанске колеге са Косова да нам се у тим напорима придруже, заједно са свим писцима и људима добре воље ове наше једине домовине. : (Наставак на стр, 3)

Сиона Шимши: Викање

Амос Оз

Белешке о израелској књижевности |,

амеравам да напишем коју Н реч о савременој хебрејској књижевности, али се већ питам јесам ли себи добро одредио тему. Наиме, атрибут „савремена“ је то што ме збуњује. Увиђам да би у ствари требало да вам нешто испричам из историје модерне хебрејске литературе уместо да пођем од претензије да је за вас резимирам и сведем на дефиниције и формуле; јер, ја сам приповедач а не теоретичар. Осим тога, приче никад нису „савремене“, чак ни, кад су смештене у савремени оквир или испричане у садашњем времену. Прича се — зато се тако и зове — догађа у прошлости. Приповедачи су богаљи, тачније чудовишта, рођена са заврнутом шијом и лицем окренутим уназад. И зато, док ви можда очекујете извештај о садашњим збивањима, надајући се да ћете евентуално моћи да баците и поглед на будућност Израела и његове литературе, ја вам, ево, причам шта је некад било.

Али, колико да се запутим у прошлост2 И где да започнем своју приповест2 |

Могао бих да вам говорим о низу значајних нових хебрејских књига — то би ми било најлакше — и да препричам кратак сиже неких од њих, па да све то ставим у вама познати контекст: могао бих вам рећи ко је тачно у Израелу Сол Белоу, ко је Гарсија Маркес, ко подсећа на, Гинтера Граса; а ко је Фрост, Тед Хјуз или Солжењицин у нашем малом из раелском селу. То ме интригира и могло би бити забавно. У ствари, ја умем да заинтересујем људе којима је израелска књижевна сцена једва позната тиме што им причам да она личи на сцену непрекидних земљотреса, који откривају различите. геолошке слојеве, -па их истовремено. можете посматрати: ако у одређено доба дана свратите у одређени кафе у Тел Авиву, затећи ћете тамо — тако је бар било пре неколико: година Џона Дона и. лорда Бајрона хебрејоке поезије, као и Волта Витмана и Т. С. Елиота, како седе за истим столом заједно са локалним Аленом Линзбергом, сви. живи (и кочоперни), а сви се између себе знају — и надвикују. Ово долази отуда што су се сви књижевни. правци који су се током векова појавили у енглеској и другим "европским, књижевним ·традицијама, . испољили у хебрејској књижевности у року од свега неколико деценија.

Могао бих и да проширим ово поређење, указујући на то да модерно хебрејско стваралаштво има неколико заједничких црта са стваралаштвом елизабетанске Енглеске:.наш језик је још и данас растопљена лава, вулкан У фази ерупције; из. њега се диже пара, из њега куљају дим-и бес. Песлик или писац у модерној хебрејској књи жевности још је у могућности да бу: де „законодавац“ језика, да тај језик форсира или ласкањем придобија. како би га потчинио својој вољи. Усуђујем се да кажем да је, у поређењу с ивритом, енглески језик налик на по штовања достојну старију особу 'прел којом не можете да се понашате сло бодно и без зазода (мада су, ваља признати, 6 енглестим језиком тако поступили Фокнер и Џојс и још неки луди песници), Али, иврит као да

вас подстиче на такво понашање: он је, наиме, пре налик на лакомислену младу особу.

Истина је, међутим, да је упркос неких упадљивих сличности И упркос јаког утицаја из источне и западне Европе, основни контекст хебрејске књижевности увек био хебрејски и јеврејски, а у новије време ционистички, И то мој задатак чини знатно тежим него што би био кад бих по љлазио од претпоставке да је њен контекст у основи европски.

х

Па чиме онда да започнем своју причуг Могао бих да почнем са лудацима, десперадосима, оним хебрејским песницима и писцима који су рођени у гетима Источне Европе на размеђи 19. и 20. века: Менделе и Бердичевски, Бјалик, Бренер и Гнесин, представници ,велике генерације“, Говорим 0 њима као о лудацима и десперадосима због тога што су писали на хебрејском за готово непостојећу читалачку публику, са врло мало наде да ће у будућим нараштајима наћи читаоце, Много година они су писали на хебрејском, који је био доступан само њиховим колегама, хебрејским писцима, и мало ком другоме. Неки од њих су умрли и не сањајући да ће њихове речи ући У школске програме и да ће улице и кибуци носити њихова имена, У ствари, бар неки од тих писаца су живели у уверењу да се са њима завршава хебрејска књижевност, Видели су себе као писце трагичног епилога једне античке драме која је почела пре више хиљада година а сада се завршава и одумире, додирнувши дно.

Па, зашто су онда и даље писали на хебрејском2 Они су, најзад, едлично писали и на другим језицима. Сви су се са лакоћом изражавали на јидишу, који је тада још био језик милиона људи, а осим тога и њихов матерњи језик. Неки од њих могли су далеко дотурати у својој списатељској каријери, да су' прешли на руски или немачки. или: пољски. Јер, коме је на прелазу - између два века заиста било стало до тога да: чита на хебрејском Кога су ималиу виду као читалачку публику2г Постојала је ту још једна компликација: Бјалик и Бренер и Бердичевски су' одвећ добро знали да постоје милиони Јевреја који знају да читају хебрејски, али само у својим светим књигама, а нипошто —" сачувај Боже у световним. Истовремено, било је сње више Јевреја-спремних и жељних да читају приче и песме, али по мо-' гућвости на руском, или немачком, или. пољском. За кога су онда приилдници „велике генерације“ писали на хебрејском, на кога су:то рачунапи2 Ја-нешто верујем да се бар зрно исте оне њихове лудости и њиховог очајања налази и данас у сваком зна-

чајном савремном хебрејском делу, чао што се њима — мислим овде на очајање и жарку ревност, а не на лудило и фанатизам — и сада напаја истински ционизам (не онај извитоперени), жожо

Па где да онда, за име света, почнем2 Можда са Псреном Смоленскином или са Менделсом, који су улагапи мајреће напоре ла би писали хебрејску приповедачку прозу а Та: Чарлс

(Наставак на стр. 13)