Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 2

ан и по разговора међу

Уз овај број писцима из Београда и

А Приштине, о теми „Срби

им Албанци данас у Југославији“,

бар до наредног, евентуалног, сусрета и разговора у Приштини, биће предмет анализа са различитих аспеката: политичког, историјског, међунационалног, државног, моралног, интелектуалног, али, сасвим сигурно, понајмање са књижевног. МИ заиста, у крајњој линији, нема ни једног ваљаног мотива да се и разлози за састанак и сам разговор одмеравају књижевним (књижевничким) мерилима. Узгред, потврђена је, још једном, поторна чињеница да албански писци и интелектуалци са Косова много више знају о српској и осталим југословенским књижевностима, него што се у Србији и у другим југословенским крајевима зна о њиховој. Што се књижевности тиче, то би било све: и сршка и косепско-албанска остају, очигледно, за боља и мир: нија времена, под претпоставком да им се надамо.

Писци су, наиме, још једном по сетли за својим људским, грађан ским и интелектуалним правом да уђу у области у којима се, изван њиховог стварног домашаја, данас одређује оквир егзистенције и народа и држале и друштва, Можца је тако и најбоље. Лишени било каквих стварних надлежности кад је реч о доношењу одлука с колектив. ним последицама на судбину на рода, државе и друштва, они су

још једном (ко зна који пут у само .

неколико последњих година), постали унапред жртвована претходни“ ца озбиљнијих политичких збивања, прихватили су се улоге „пробног полигона“ за одмеравање стварних политичких снага земље. Ризик је велик, а добит ништавна. Као и у ранијим приликама, радили су за друге, а консеквенце ће сами сносити. За непристајање на конформизам, на мир, лагодност и усамљеност писаћег стола капа доле! Тим пре, што је у друштвима са другачијом цивилизацијском традицијом =— сетимо се ангажованог деловања немачких или француских писаца и интелектуалаца у одређеним периодима — критика политике са гледишта морала, савести, културе, интелектуалних вредности, сасвим легитиман, а индивидуално безбедан чин. Код нас, политика је још увек искључиво сфера моћи, углавном неподложна утицајима јавног мишљења, па се и на сваки говор о њој, без обзира што се успоставља на истим мерилима као и у цивилизованом свету, гледа као на покушај партиципације у затворенву сферу политичке моћи. Данас је сасвим вероватно да никаквих озбиљнијих егзистенцијалвих последица за учеснике овог разговора неће бити, али ће им се, у наредлом пепподу, вероватно, смучити живот учинком официјелних и полуофицијелних „правоверних“ журнаплистичких тумача дневне политике. Сами су изабрали своју улогу, па ће ваљда још једном издржати позицију „дежурних непријатеља“.

Упркос свему, београдски разговор чланова УКС и албанских писаца са Косова управо је очигледан пример да прича о покушају партиципације у моћи („политичко пар тнерство“), представља пропагандну паролу и једну од многих манипулација помоћу које се ограничава право на слободан говор 0 последицама које лоша политика оставља у људским животима, у појединачним и колективним судбинама, о неспособности политичара који дневне догађаје претварају у људске драме или, чак, трагедије. Лоша, нехумана политика губи унутрашње разлоге на којима почива њена когтетенција у шитањима људског живота, на, тиме, аутоматски, ослобађа простор за индивидуалне компетенције оних који имају добру вољу, одговорност и грађанску храброст да о истим тим питањима проговоре. До ове тачке иду и сличности међу учесницима београдског разговора и ту се они, наравно, изједначавају пред могућним последицама. Међутим, ту почињу и суштинске разлике међу учесницима и извођење тих разлика улази у сферу где се последицр очитују на плану истине, аргументације, интелектуалног поштења, историјске памети, списатељске савести, али и елементарне грађанске части

Једно је промишљати историју, културу и судбину властитог народа, а сасвим друго је формулисати и слепо заступати његов национални и државнополитички интерес, У првом случају, увек се говори са гледишта индивидуе, а у другом се "наступа као функционализовани део монолита, који са мање или више сналажљивости, памети и упорности (знање ту није од пресудног значаја) даје свој придонос хомогенизујућем говору. Ово друго становиште има доктринарно полазиште, па тако ослобађа свих индивидуалних обзира, јер је важно постизање отштег циља — остварење етничког и државнополитичког интереса властитог народа.

У сусретима два таква типа говора, додирних тачака нема, па отуд нима ни дијалога. Структура хомогенизованог, мополитистичког исказа нужно и онај лруги индивидуа лизован говор ставља у монолошку раван. Одмеравање и упоређивање ових монолошких целина апсолут-

во није могућно, могу се само од-

меравати њихови учинци у аудито- није важно што се као крунско све-

ријуму. Под претпоставком да је читаво југословенско друштво пратило београдски разговор, тешко да ће. било која заједница у Југославији учинке разматрати са становишта аргумената: важнију улогу играће преференције према типу говора или унутрашњи однос те заједнице према истим проблемима. Ту, за сада, нема помоћи. Насилне паралеле, поређења, одмеравање аргумената у друштву које је у већој мери оптерећено предрасудама'него рационалним односом према чињеницама, може само да продуби нмеспоразуме и да ојача постојећа сврставања успостављена са гледишга парцијалних, етничких и државнополитичких интереса, а не са гледишта модерне и рационалне друштвене заједнице.

Са становишта успостављања д"јалога, разговор чланова УКС и ал: банских писаца из ДКК није усиго Није реч само о разликама, “ада, сасвим сигурно, свест и једних м других оптерећује чињеница да са свих страна допиру гласови да се Југославија перманентно успоставља искључиво као" збир разлика које одређују карактер данашње заједнице, али припремају будућу пројекцију југословенског друштва као једва трпељивог скупа дефинитивно различитих елемената. Међу „Србима и Албанцима“ није реч о при. родним разликама, већ о непремостивим _ тешкоћама у разумевању, што није условљено само језичким разликама.

Пре свега, постојала је очигледна разлика у приступу сусрету и разговору. Домишљања, премишљања, одлагања, избегавање прецизног одговора о пристанку на иницијативу УКС, сведоче о одмеравању „корисности“ разговора са становишта општег интереса, као што сведоче о помало наивној лукавој игри „да се добије у времену“... Мако је већина албанских писаца већ у првим реченицама истицала да говори само у своје име, „да немају»ничији мандат“, основано је претпоставити да су они тај „мандат“ прво добили, па су тек онда кренули пут Београда. По чему се то видиг У свим њиховим излагањима готово од речи до речи понављају се две константе као извршавање својеврсног задатка. Прво, инсистирање на илирском пореклу Албанаца и из тога изведеном архилегитимитету на територију „Илирије“; друго, данашња представа о Албанцу и Албанцима, па тако и виђење косовских прилика, искључиво је резултат „лагања“ и „клеветања“ са страница београдске штампе, београдских фељтона и књига у којима се преузимају резултати „српске буржоаске историографије“, „антиалбанске пропаганде“ поражених „удбашких снага“... Служећи се потпуно униформном логиком, у којој није било никаквих ауторских придоноса, сви косовски албански референти или дискутанти, као врхунски критеријум (вајчешће, искључив критеријум) за правдољубивост, слободарство, схватање равноправности, толеранције међу народима, демократије, социјалне правде, укратко, свих воедвогти цивилизованог друштва постав. љају — однос према Апбанцима, њиховим правима, слободама, њиховом економском богатству, а меру свега тога, опет, одређују — Албанци сами.

Као мера свих ствари, косовски албански писци нису у Београд донели аргументе за разговор, већ го тову ПОБЕДНИЧКУ концепцију. Одлагање разговора и одмеравање његове корисности било је, дозволимо себи, ту претпоставку, у функцији склапања _ делова те победничке концепције. Отуд, према виђењу Ругове, Ћосје, Алијуа, Буџовија, Маље и других учесника, Албанци нису само мера стварности, хипотетичке жељене будућности, већ и мера историје. У готово инфантилној племенској пројекцији историје, све чињенице су у функцији албанског самопотврђивања: цар Душан је председник балканске "федерације (зато што је и „цар свих Албанаца“), док је кнез Лазар главнокомандују“ ћи „балканске коалиције“ у косовској бици. У том пропагандистичком, безочном фалсификату, који се изриче с игнорантском нехајношћу као кад се констатује да пада киша, из свега је избачен придев „српски“. Зашто2 Зато што је све пролазно према биолошком, археолошком супстрату албанског илирства, које се успоставља и као предцивилизацијски критеријум биолошког преживљавања, али и као постисторијски и постцивилизацијски циљ постојања народа, држава и друштава. Тај биолошко-археолошки супстрат илирства сведочи о лоше камуфлираној племенској господарској свести, која је с ону стра“ ну историје, с ону страну времена, с ону страну цивилизацијског континуитета. Другачије се не може објаснити одсуство индивидуалних обзира и личног интелектуалног · штења у коришћењу оваквом „аргументацијом“. Наиме, Душан је добар као присталица федералног уређења у којем народи имају права на ог редељење до отцепљења, Лазар има случајну улогу координатора „балканске коалиције“, али смештени у српску историјску, политичку, културну традицију, они постају химеричне конструкције „буржоаске“ и „реакционарне“ историографије искључиво у функцији „антиалбанске

пропаганде“. У том контексту, више

дочанство о Албанцима поред Лорда Бајрона, помињу књижевни текстови Карла Маја. Наивност, осећање _ супериорности, _ игноранција, пропагандистичка потреба2 Све заједно, помешано према провереном стаљинистичком пропагандистичком рецепту. Успешнији и издржљивији спој сраљинистичких схема и племенског менталитета, тешко да постоји било где на свету. Није проблем само у томе што носиоци такве свести остају глуви за аргументе, њима аргументи нису важни са становишта унутрашње значењске носивости, већ са становишта етничке потребе, са становишта племенског интереса, проблем је у томе што се сваки аргумент обесмишљава. Управо због тога, косовски албански нисци нису у Београду хтели да говоре 'о стварности, која, наравно, далеко превазилази племенске про јекције и племенске жеље, јер У стварности се налази и Други. Прича албанских косовских писаца. је монолитистички монолог о једном; Други постоји искључиво у функцији угрожавања једног. Други осраничава апсолутне слобде Једног, угрожава његово свепростирање на територији коју сматра својом по биолошком архиправу; Други може да постоји ако служи једном и тој пројекцији подређена је сва „аргументација“. Врхунац пропагандистичке безобзирности резултат је конструкције академика Реџепа Ћосје. Интерно, · обичајно средњевековно право — канон Леке Дукађинија смишљено као казнено саморегулисање унутар племена, Ћосја приписује српској репресији над Албанцима. Под претпоставком да је заиста реч о спољној принуди да се у неком селу бојкотује какав насилник, Реџеп Ћосја не проговара ни реч о моралу оних који подлежу притиску, па полтронски спроводе спољашњи налог, а о хипотетичном насилнику још мање. Унутар Једног све је идеално, послове квари

Други.

Када би неко из Краљева обавестио Реџепа Ћосју да је локална црквена општина изопштила једног свог члана зато што је разбијао излог радње неког Албанца, и када би му се то протумачило као великоалбански притисак он би се, вероватно, насмејао. Има ли разлога за смех на његову тврању да је примена канона Леке Дукађинија резултат српског политичког притиска и ограничавања аусономних права Албанаца2

Потписника ових редова не интересује враћање на Душана, Лазара, Словене, Илире. Не тера албански сељак српског сељака са земље зато што Илири имају старије право од Словена, већ зато што му је речено да је јачи и да може да узме туђе сасвим некажњено. Нису мало-

бројни Турци на Косову данас при: нуђени да се изјашњавају као Ал банци, зато што су њихови преци терали Албанце да пређу на ислам, већ да би се постигао непосредан циљ — етничко увећавање путем асимилације.

О тим стварима, као и о издиви. дуалној одговорности писаца и интелектуалаца за потпуно загађене односе међу југословенским, народима, Е било речи током београд. ског сусрета, Лепо су звучале речи

Азема Шкрељија о његовој љубави.

за пријатељску „алтернативу“, за „алтернативу мостова пријатељства и сарадње“. Али, све ће то бити ритуалне фразе, политичке пароле, док Шкрељи или неко други, уме сто љубави за алтернативу не понуди практичну, дневну толеранцију свом суседу који је "з друге нације. :

Све док на снази буде парола да „Срби треба да се боре против српског национализма", „Албанци про тив албанског", и тако редом, на снази ће бити етатистички надионализми који су у Југославији на делу безмало две деценије. Принцинијелно и демократско право Албанца као грађанина ове земље је да укаже на сваку шовилистичку искључин“ст, на сваку расну теорију којом се предлаже укидање права појединаца и народа. Као што грађани Београда, Крагујевца, Све“ тозарева, Пожаревца треба безусловно да се боре против сваког реваншизма, а не због одбране интереса етатистичког национализма и због олакшавања нагодби на фе, дералном врху. Као што треба избацити племенски критеријум на основу којег разговорима пруступамо са готовим пропагандистичким схемама, уместо са аргументима који ће нам и природне разлике учинити лакшим.

Међунационална слажемо се, одлажу проблеме за ближу или даљу будућност. Али, као што не помажу корумпирања, тако не помаже ни насиље, Чак ни над истином. Истина заболи, 2ли не производи мржњу, њу производе лаж и пропагандистичке искључивости. Лаж и искључивост можемо да допустимо, ко воли, када смо сами. Кад нас има више, ваља неговати истину, па и ону непријатну. И то не обострано, већ свестрано.

корумпирања;

ИЗРАЕЛСКА КЊИЖЕВНОСТ У „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА"

једнако као што нам је својевремено био циљ да постигнемо перманентну сарадњу албанских писаца, филозофа, социолога са Косо-

ва, као што нам је био циљ да постигнемо

релевантну аутора, да донесемо:

сарадњу свих југословенских смо имали намере

Александар Баљак

Афокалипса (41)

Данас ништа не сме да се ради. Данас је много опасан светац,

Социјализам је до те мере изграђен да већ нема посла за све.

Обавили смо пионирски посао. Као доказ прилажемо црвене мараме.

«с

И кад се рађамо прво главу подмећемо

Тата, вук је био добар!

Све је појео. «

Радовао бих се као дете само не знам да ли је тренутак.

« 3

Дотерао сам цара до дувара. Срамота ме је да причам шта

«с

је после било.

Генерације које долазе забрињавају генерацију која не одлази.

тако

опширније информације 0 мање познатим културама и књижевнос-_ тима на нашим просторима. Једна од неправедно запостављених кул тура и књижевности у југословенским размерама је израелска. Овим бројем, само делимично одужујемо тај дуг. Обиље „домаћег материја: ла" и овог пута спречило нас је да у потпуности објавимо грађу коју су изабрали ип риредилим „Ана Шомло и Давид Албахари. објавићемо је, поступно, У наредним бро јевима. Надамо се да је, не пашом заслугом, већ обиљем и квалитетом израелске културе и књижевности, отворен још један жанал комуни“ цирања који неће бити “случајан и спорадичан, Култура не мора пуж“ 'но да следи политику, тим пре што је разноврснија и мање обавезујућа

од ње. 2 М. Периуглић

Ројан Мероз: Срећни тренуци

СМА. ИС

УРЕДНИШТВУ „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"

БЕОГРАД

Француска ул, 7

Пошто сам вас, као члан Удружења књижевника Србије,. обавестио пре више од годину дана да ми је у стану подменут прислушни апарат, као да сам и месец дана раније био поднео кривичну прија ву против Н,Н. лица Општинском јавном тужилаштву у Чачку а да ништа од стране овог државног оргака није било до тада предузете, то вас овим писмом обавештавам да сам после 14 месеци добио одговор 'Општинског јавног тужилаштва из Чачка да кривичну прија | ву одбацује „јер налазимо да нема основа за сумњу да су наведена кривична дела извршена",

Шаљем вам писмо које сам као одговор упутио Општинском јавном тужилаштву у Чачку:

„У вези са вашим извештајем од 25. 3, 1988. г., у коме нас обавештавате да налазите „да нема основа за сумњу да су наведена дела извршена" за нарушавање неповредивости стана и неовлашћеног при-

" слушкивања и тонског снимања, ја

вам благодарим што сте, после 14 месеци исцрпног и преданог рада,

дошли: до таквог закључка. Мако нисте испитали сведоке које смо вам навели у кривичној пријавм,

као што нисте ни послали техтички стручне људе да на лицу места утврде оно што није могло ни бити, а то истрази и није било потребно, — ви сте свакако утврдилх чињеничко стање на чему вам се захваљујем.

Ми омо, до пријема вашег дописа, били погрешно уверени да нам је неко улазио у стан ноћу док ниомо били у њему и постављао прислушне апарате, што су ове, наравно, сведоци погрешно видели и погрешно изјавили републичким стражним органима, Будући да сте ви прави државни орган који утвр ђује истину, ја не могу сумњати у ваш налаз, који мора, после. свих ваших провера за. 14 месеци рада, што, наравно, нама не може бити познато, — бити тачан и коначан. Једино вас молим да нам вратите ону дечју играчку коју смо пронашли уграђену у зиду собе и летовану на телефонске жице, што нам је привремено, уз потврду, "зебд републички орган СУП-а Србије још 20. јуна 1987. г., док се |не

испита, а упутио нас да ту играч“ ку тражимо од вас после извесног времена,

У Чачку, 31. 3. 1988, г.

. .

РБ:

Као што видите, нико није улазио,у мој стан крајем јануара 1987, године, нико није уграђивао. ништа, а апарат, који сам пронашао, ви: ше немам ни као доказ. Лепо је једино што ни сведоци нису узне= миравани. |

Миодраг Јаћимовић

ја

Мирољуб Стојановић, Стевав Тонтић, Миолраг Булатовић Борђмте Вуковић. Зоран Гавриловић Нанлор Глид,

птва пута месечно. Голишња · претплата

љећић ајковићева 8, тел. 340-551.

излази

ман) Божо Копривива. Бранка Криловић. Борка Павиће Ласт

Никола

ћковић ад, Вл

мали

огр:

Милош К Мо тић,

ГРО „Елас" Б

„

Рапославбра

рипа 'Мојовић, Миодраг Перишић, Нада Поповић Перишић пи Милутин Ср

Ласло Вегел,

Штампа

Слободан Зубановић (секретар), Војислав В Јовановић (пла Бранко Анђић.

лић, Синан Гуџевић. Миодраг Перишић. Стални сарадници;

г 5

| не ми ~

15.000 динара, за иностранство и правна липа 30.000 на текући рачун УКС бр. 60806-678-13544. Телефони 627-286 и 635-979. гукописи се не враћају.

Милорад Вуч Комненић: Ео

вић, Михајло Пантић, Петар Цветковић (заменик главног уредника), Главни и опговобни уредник:

је 29. априла 1988. године.

вав Ћирилсв, Томаж Шаламув. Опрема: Миленко Михајловић и Срђав Печеничић Коректура Биљана Јовановић пи Мариела Петровић. Излагачки савет Фвај број птампан

Јован Деретић (председник), др Миодраг Борђевић, Светозар Игљалевић. Ми лан

иди ано =

# са = 8 = 2 а

> с о Ш с ч а. • “ + о о 2 18 5 = о о о “с м 5 в о 2 : = 8 о 8 о “ > љ “ > = а с с < о 5 = " сз а = ш 15] о