Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 3

Ибрахим Ругова

АЛБАНЦИ СУ ИЛИРИ

Припала ми је посебна част да пред вама по тренутној функцији говорим У име косовских колега који учествују у овим разговорима, Када смо прихватили ваш позив за ове разговоре, мислили смо да ћемо бар нешто учинити за разјашњавање неких ствари у смислу интерпретације у духу нашег списатељског позива, објашњавати _ нека питања из наше теме. У току припрема, уверили смо се више у то, па и та одлагања које смо имали и разна неодмерена реаговања у вези са тим произишле су из жегље"да наши ргзговоти буду што припремљенији и озбиљчији, Исто тако, ове разговоре треба схватити као разговоре између албапских и српских писаца, а не као разговоре свих албанских интелектуалаца, јер по договору је одређено да треба обухватити само чланове Друштва односно Улружења. (...

(...) Деамас, на жалост, мисао 0 Косову У Југославији, а поготову У Србији, умире све више. То значи нема више људског смисла о Косову, јер је детронизован до минимума могућег. То је смисао беле нуле, који се своди на митски смисао, на митску слику У домену модерних митологија, које постају сурогат разних идеологија, а иза којих стоје разне стратегије са посебним и израђеним циљевима м методима. Тако је Косово постало мито логема да би се срушила једна. историјска и актуелна стварност, _ која функционише на познатим стратегемима једне скривене стратегије пре тив једног народа.

(..) У току ових седам — година створене су неке жељезне етикете, које служе као механизми једне скриве-

не и негативне стратегије као — што су: албански национализам или иредентизам, сепаратизам, контрареволу-

ција, геноцид, фашизам, албанофобија, албанизација, ћутање албанске _— интелегенције, безвлашће, безакоње, популативна експлозија и много, много других. Поред ових силних _ етикета створени су на другој страни заштитни зкваци као што су: псељавање Срба и Црногораца, косовска драма, косовска трагедија, егзодус Срба, српске сеобе, силовања, сокрнављање, спаљивања, 3зулум и друго. МИ ови заштитни знаци постају етикете и још силније.

Ако пажљиво погледамо само овај систем етикета, видећемо да се ради о једном те истом проблему, о једној антчалбанској стратегији коју већ седам година предводи један бео београдске штампе, затим један део културних и научних институција и лругих асоцијација. Прву класу система етикета предвид слоган: албански национализам “ли сепаратизам, а другу класу слоган: исељавање Срба и Црногораца, који покривају целу ситуацију. По првом систему, директно се напада албански народ, а по другој, по логици сакралитета у име жртве и одбране жртве, поново се напада и оптужује једни те исти народ. Било како било, обе класе етикета имају један те исти циљ. Речено експлицитније, цела та стратегија почива на прерађеној стратегији антиалбанства српске буржоације с краја прошлог и с почетка овог века, познатог, свима нама. Но, та стратегија је обогаћена новим елементима. Сад почива и на концепцијама државног социјализма и деформитетима државне безбедности осуђених раније према Албанцима. Значи, имамо оживљавање удбашке логике 50-тих и '60-тих година према Албанцима.

Са историјског гледишта, користећи до максимума српску буржоаску науку, лансира се теза да Албанци немају своју историју, дисквалифицира се њихово порекло и то служи као подлога за негирање албанског народа у европским оквирима и тиме се негирају и њихова права у садашњости.

На основу научних резултата, данас је признато У европској науци да су Албанци непосредни следбеници античких Илира. То значи да је албански народ стари сусед старих Грка и Римљана с којима м данас живе у суседству. Тај илирско-албански елеменат астао је и био кроз векове и на Косову. То је научна чињеница коју неки желе исполитизарати у име борбе против албанског национализма, а у ствари то је против албанског "народа. и кроз цео средњи век Албанци остају значајан слеменат на Косову, потврђују нам сви научни извори и проучавања. (..) И као што је ред У науци, и како се поступа са свим народима, треба прихватити резултате науке једног народа коју ствара о себи нарав но на научној основи и објективности, а не негирати еп бос и банализирати је са циљем да се негира један читав народ.

(..) У послератном периоду, поред непорецивих великих резултата у свим областима које је постигла албанска народност, било је пуно грешака, које су резултат једне перманентне скри· вене стратегије да се онемогући њев општи и даљи развој. Пред сам кр:' рата, када је већина била убеђеза у победу новог друштва "“ света, како

се онда говорило, наслеђено је много и имдизилуалних тпаума. Педесетих година, када је албанска народност да се више почела укључује у ново друштво, уз јавну декларацију друштва за социјализам и равноправност народа и народности поново је прорадила скривена стратегија коју је предводила служба лржавне безбедности, која је почела примењивати предратну отворену антиалбанску стратеги-

колективних

ју, но сад у скривеној форми, прогласивши Албанце непријатељима ове државе, те да њих треба стално држати под присмотром. Примењивана је скривена стратегија да би се сачувао ауторитет државе у ширим оквирима. Та стратегија кулминира акцијом сакупљања оружја у којој је страдало лакше или више, од смртних случајева, више од шездесет хиљада људи. У том периоду активирају се и предратне тезе да се Албанци иселе за Турску. Према непотпуним статистикама, исељено је око триста хиљада Албанаца. У то време почиње и хајка против младе албанске интелигенције.

(,..) После 1966. године, када је донекле демаскирана та скривена стратегија државне безбедности, долази до поправљања стања. Морамо признати да тих година Албанци по први пут уживају национална, грађанска, културна =“ привредна права на вишем

нивоу. Али, сада, тај проблем се пос- ·

тавља као питање власти. Срби и Црноторци који су доминирали у власти тог периода не желе да се укључе у нове токове, јер су изгубили привилегије. Не прихватају нову ситуацију. Онда је следила пропаганда палих удбаша да треба претити миграцијом тог станевништва под етикетом исељавања како би се једног дана то поставило као питање у шире оквире, '

После догађаја. 1981. године, поново се повампирују старе страсти и старе тезе. Излазе на видело сви видови те раније скривене стратегије. Све то се ради у име демократије, слободе штампе и слободне политике. Захтева – се да се сруши све оно што су Албанци добили после Брионског пленума. То је, најкраће речено, освета за тај период и рекли бисмо да је то политичка фанатична освета која се претвара у отворени шовинизам и реваншизам. (..) На крају, намеће се питање како даље побољшати то стање, које није алармантно како већ седам година трубе са свих страна. У том циљу, дајемо неке сугестије које би ушле У оквир једне позитивне стратегије коју треба спроводити према Косову:

1. Треба оставити да ситуацију на Косову разрешавају сами народа и народности уз заједнички и ненаметљив договор или строге етатистичке и уске политичке мере. У том циљу не треба сужавати аутономију Покрајине, јер је она историјска и актуелна датост и као форма регулисања и унапређивања односа између народа и народности и свих људи који тамо живе. Значи, и даље треба обогаћивати ту аутономију.

2. Ослободити људски потенцијал на Косару у свим областима, јер је блокиран већ седам и више година. Тај потенцијал треба укључивати у даљи пригредни развој Покрајине,

з. Треба признавати неке. грешке ко: је су учињене на Косову после 1981. го дине, што приличи свакој модерној, држави која мења стратегију У позитивном смислу. На пример, треба рехабилитирати осуђене, и кажњеничку праксу свести у оквире уставних и законских норми које важе за све грађане свих народа и народности. Гарантовати право на рад им школство без обзира на политичка опредељења према важећим прописима, и

Павле Ивић

НАТАЛИТЕТ И ПОЛИТИКА

Демократије нема без слободе, а најважнија међу слободама је стриктно уважавање права на мишљење и на његово изражавање, Гоњењу због вербалних деликата нема места нигде на свету, што значи ни на Косову.

Сви народи имају право на своју. културну целовитост, чак и евда кад пслитичке границе раздвајају њихове огранке. Унификација књижевног језика Албанаца крајем шездесетих тоди-= на била је мудро дело, које заслужује респект и угледање. И великани историје и хултуре припадају народу У целини. Неговање сећања на прошлост је право које ови морамо поштовати; недопустиво је једино митотворство, стварање нереалне слика о прошлости,

Не мислим да је оправдано про. писивати било којем народу колико ће сати у школи посветити култури дру: гог народа. И без погађања око некаквих језгара, свака ће средина _ само добити ако буде познавала оно што је заиста вредно код суседа и суграђанина, као што с друге стране присилно изучавање литерарно безначајних личности и творевина не може обогатити никога.

Економска помоћ, кад долази из земље застареле индустрије, недовољног стамбеног фонда, неопремљених школа, разрованих путева претрпаних болница, као што је Србија, не представља преливање из препуног пехара, већ свесну жртву, откидање од уста,

олрицање од улагања у оне безбројзе ·

хитне потребе које и даље остају незалсвољне. Износи помоћи нису мали, њихова величина имипресионира нарочито кап лх упсредимо с укупном акумулацијом осиромашењке србијавске привреде. Због свега тога није свеједно како ће се помоћ упогребити. Уосталом, и независно од тога, помоћ — се „даје зато да се рационално искористи на добро привреде и народа подручја којем је упућена. А управо У овој области било је повода и за разочарење и за обесхрабрење, понекад и за огорчење. У

(„.) Заслуга је помоћи и што је изграђена велика и скупа брана на

,

#'

малој реци Ибру, која није много помогла косовској МО! им, али је растерала становништво из предела узводно и загадила воду — и живот у пределима низводно. Из исте касе издржавани су администрација и СуДство који нису показали ужурбаност У спречавању оних безбројних ситних и крупних безакоња и шикана олговорних за деморализацију и _ безнађе српског живља и за,ону непрестану струју маСеглица, снажну толикт па односи и сељаке са њихових гтолет них баштина, и добро плаћене стручњаке из комфорних станова, чак и бирократе који су једном половином овога бића учествовали у спровођењу текуће политике, а другом половином испотиха предузимали мере да се измакну из Покрајине. Понегде су власти куповале земљу од српских сељака да би је давале придошлицама из Албаније, а било је и експропријације да би се у српском крају поделила земља имућним Албанцима за градњу викендица. (...) Понекад се стиче утисак да се трошење средстава уклапа у један концепт чији циљ није ехо „омски опоравак Покрајине, већ нешто друго, рецимо промена етничке слике.

(..) Једну чињеницу ипак не можемо заобићи. Објективно гледајући, помоћ је учествовала у финансирању високог наталитета, највећег у Европи, наталитета по којем се Косово успешно мери с афричко-азијским светом. Ствар, је деликатна, и болно је што о тој теми мора да проговори неко из наше делегације, што се такви гласови не чују с оне стране одакле би било природно да дођу.

Каже се понекад да се у то питање не треба мешати. Оно спада у че векову интиму, о њој породице трсба саме да одлучују. Ја на то нећу одговорити да су оредине које дају помоћ легитимно заинтересоване да њихова средства не одлазе у продерану врећу.

(...) Речи киротовање, немаштина и чак катастрофа употребио сам свес но, нимало случајно, Реч је о неизбежним последицама високог наталитета. Косово се укључује у круг заосталих афричких и азијских земаља где брзи прираст становништва гута, У целини или великим делом, евентуални пораст националног дохотка, а по. негде доводи и до стварног назатка иако укупна производња расте. У таквим приликама чекати да економски напредак омањи наталитет значило би вртети се у зачареном кругу.

(..) Навала незапослених, већ сада мучна, постаће неиздржљива. Перспектива је косовских мајки да рађају децу која ће велики део живота провести без посла, Питам «же можемо ли бити сигурни да неће појединци чак целог живота остајати незапослени. Истовремено, стамбена тескоба и она по школама и другде биваће све тежа, Тим невољама и тој геометријској прогресији недорасла је свака замислива помоћ, а нарочито помоћ у условима југословенске, презадужености и кризе. Једина шанса лежи У битном смањењу прираштаја становништва. (...) Кад је реч о помоћи, графски прираштај има још једну м“мензију, које већина људи није свесна. Потребе нагло удвостручне популације далеко су веће од двоструког износа потреба популације чији се број не мења битније. У овом другом случају користе се. већ постојећа добра — станови, школе, јавни саобраћај, производна средства. У питању је сама" обнављање, усавршавање, развијање, допуњавање затеченог, Али у удвострученом становништву за ону новопридошту половину потребно је све ново; и станови, и комуналије, и школе, и болнице, и аутобуси и фабрике„ каоли ове друго. А после три деценије" број људи ће бити опет двапут већи; што значи) учетворостручен у односу:на почетну цифру. И тако даље. Ако:ое"та кретање настави, тешко је наћи трачак светлости у слици будућности Косова. и

Реџеп Ћћосја ПАТЊЕ „АЛБАНАЦА

1: Последњих, година у српској журналистици,' публицистици,. науци, књижевности, чак и кинематографији (а под њиховим утицајем и у македонским а делимично и у црногорским) поведена је незапамћена _ политичка кампања у вези са Косовом и српоко — албанским односима, Та је кампања разбуктала старе и створила нове предрасуде о Албанцима; изазвала зазирање, неповерење ми нетолсранцију према њима; створила. антиалбанску поихозу. · |

2. У односу према албанској историјској традицији, У врпској науци и публицистици је извршен заиста чудноват научни преокрет. О појавама, чињеницама, личностима, догађајима о којима је раније писано позитивно сад се скоро искључиво пише негативно. Такав преокрет је најпре из вршен у српској науци у односу на илирско порекло Албанаца. Чаки о ни археолози и историчари који су раније били присталице схватања о илирском пореклу Албанаца данас ревидирају своја раније ставове. Чине то зато што не желе да признају већ доказани континуитет илирско — ал банског живота на Косову и у другим крајевима Југославије где данас живе Албанци.

3. У објашњавању албанске историје и албанско — српских односа У ХТХ веку и првим деценијама ХХ века у српској науди и публицистици оправдавају се гарашаниновска им па штићевска хватања и методе. Многи се орпски интелектуалци ни данас не

вих понашања према

демо- ·

ослободити Факвих мишљења 0 историји и култури и так= јер је дух Начертанија, односно дух ЏПатшићеве политике према њима дубоко укорењен у српску историотрафију и публицивитику, на којима су ке они васпитали и изградили – историјску културу. .

4. Омаловажава се учешће Албанаца у Југославији, односно на Косову, У НОР, и Револуцији. Посебно се нетира улога и значај Бујанске конференције, која је мо својим задацима,

могу, албанској

циљевима и закључцима била израз.

расположења оних који су У њој учествовали и оних које ку они представљали, која се и по задацима и циљевима, због којих се одржала, и по закључцима које је донела, заснивала на прокламираним схватањима вођа КПЈ о слободи, равноправности, једнакости и правима на самоопредељење свих народа, па и Албанаца.(...)

7. У Србији се већ 7 година Одре жава негативно расположење према културној сарадњи са Албанијом. Онемогућава се праћење ТВ програма из Албаније; из програма РТВ су избачене све албанске народне песме које певају уметници из Албаније; блокирана је размена научних и културних информација између Југославије и Албаније итд. На жалост, ни после потписивања споразума о културној сарадњи између Југославије и Албаније уочи Конференције балканских земаља не осећају се промене У нелогичном стању које већ 7 година влада у културним односима две 36мље.(...) у Љ

9. У ОСрбији се последњих година врши мобилизација националне овести и уз коришћење религиозних '0сећања, чиме је појачавана антиалбанска психоза. Свети архијерејски синод у Пећи; долазак Патријарха руског на Косово; па долазак Васељенског патријарха православне цркве из Ис танбула на Косово; друштвене промоције верских личности итд. — служила «у мобилизацији националних осећања. Антиалбанској поихози су служили и многи написи о тобожњној угрожености орпских споменика културе на Косову, мако је видљиво да су они, после Хиландара, најочуванији српски културни опоменици уопште. 10. Доживљавају посебну друштвену промоцију културне личности, научници и књижевници, који су постали познати, својим антиалбанским _ рас положењем и писањем. Први пут после рата прештампавају се дела из српске публицистичке традиције у којима се ненаучно, нетачно, злонамерно пише о Албанцима. Из оквира антиалбанске поихозе се не могу искључити ни наглашена признања која се одају академику Васи Чубриловићу. 41. Већ је јасно да постоји српско — македонско — црногорски договор о згвдничком тврдом односу према

. Албанцима у Југославији како би се

њима показало место које им следује! Неке идеје које се у Орбији чују и неке мере које се у Србији предлажу према Аалбанцима после краћег времена се најпре остварују у Македонији, У СР Македонији. су тешко угрожена национална права Албанаца,(, „ :)

15. Будући да су миграциона хретања из Косова последица економске заосталости, слабог животног стандарда и уопште нискот квалитета живота, то се Србима и Црногорцима обезбеђују неке повољности, односно привилегије, које ће их одвратити од намере да се иселе, односно које ће их навести да се врате ако су се иселили, Обезбеђују им се: запошљавања без конкурса, станови, радње, плацеви за градњу кућа или радњи без надокнаде, кредити без или с минималним каматама итд.; у српским селима уводе се водоводи, подижу се амбуланте, дом културе, библиотеке, понегде дечја обданишта, фабрике.

16. Покрајинска аутономија последњих тодина је у пракси прилично ис тањена а у неколико наврата и суспендована; Аутономност, ваљда зато што се сматра заснованом на етничком начелу, показала се нежном биљком коју и слабији ветрови могу 060рити. Окупљања · грађана српске и црногорске националности на Косову Пољу и неким другим срединама Косова — наравно уз иницијативе из Београда — се настављају практично суспендовање аутономије. Јер, ти скупови грађана на националној основи, по неким слојим захтевима који се и тичу положаја аутономије Косова и положаја албанске националности по

' свој прилици су и замишљени као ор-

танизована опозиција, којом би се двовлашће зачело на Косову! Ова окупљања «су досада суспендовала неколико одлука приштинских односно покрајинских институција и изнудила прилично привилегија за Орбе и Црногорце не само на Косову Пољу....)

18. Кривично или прекршајно је кажњено више хиљада Албанаца, док је скрснута пажња многим другима! Тешко је рећи кад је у историји Косова толико Албанаца било у затворима. Треба читати судске хронике У дневним листовима да би се видело колико је ово време немилосрдно према албанским 19 — гтодишњацима. Да ли ће се будуће генерације интересовати за наше време и због ових суђења! Осим пред државне, неки Албанци се данас изводе и пред обичајне судове. Закон Леке Дукађинија је тако добио улогу закона више, односно 'антизакона, чијом се применом Албанци двоструко кажњавају. Тако су Албанци у Југославији данас једини народ цивилизоване Европе над којим же примењује тако удвостручеви кривични законик! (...)

Пише се и говори о исељавању Ср“ ба и Црногораца у унутрашњост Ср бије и предузимању „мера за њи“ хов повратак, али нико не пише о исељавању Албанаца у САД И У неке земље Западне Европе, а камоли да се размишља о њиховом повратку. Позивају се да дођу да радо и живе на Косову ови који то хоће, али- истовремено говори се о слању албанских радника у друге крајеве. Није ми познато да се таква програмирана померања, односно исељавања Албанаца могу оправдати данашњим Уставом СФРЈ. Јер организовано слање Албанаца у друге републике где се њиховој деци не обезбеђује ни основно школовање на матерњем језику — уз истовремено позивање да дођу да раде и живе на Косову „сви. они који то желе из свих република и покрајине Војводине, има и једно друго име а не само запошљавање! (лао)

Такозвани „позитивни притисак" на Албанце, праћен различитим рестрик= тивним и репресивним мерама, У условима општедруштвене кризе, изазвао је незапамћен поремећај вредности на Косову. Лавирање и полтронство постале су основним, чак јединим средствима и особинама. којима Албанац данас може напредовати У друштвеној хијерархији.(,..)

(...) Одавно широки слојеви албан= ског народа нису патили као последњих година. И та патња је учинила да их поново савлада поихотогија шкољке: затворености у себе. Јер спољашња ограничења и репресије којима власти повдвргавају своје гра“ ђане код мањинских нација се увек на крају претворе у унутрашњу нес лободу. Оно што ку чули и доживели у овим годинама потсетило их је на предрасуде и горка искуства која је њихова нација доживљавала некад на овим просторима. Одвише им је говорних и стварних. чињеница пружено како би себе замислили историјски поново у Оизифовој улози! Уставне дискусије на неким трибинама, са хе темонистичким и унитар и сними ким ви“ зијама будућности и које им нуде, као и појаве изнете у овом излагању, товоре им да се бирократски и интелектуални слојеви српског друштва још не могу помрити са стварном равноправношћу Албанаца. (југ)

(...) Српски писци и други интелек= туалци, као интелектуалци већинске нације, која већ 75 година одређује судбину албанске мањинске нације, испит моралне и интелектуалне доследности, правдољубивости, истинољу“ бивости и хуманизма полажу управо у односу према праву и слободама Албанаца. и

Радосав Стојановић

АНТИСРПСКИ КОНТИНУИТЕТ

(...) Много се говорило им говори о узроцима исељавања. срба и Црногораца с Косова и из Метохије) ати чини се да је прави разлог из кога су произишјли. сви они драстични, али и „ситни“ психолошки притисци, бар за сада, остао непоменут, А реч је, заправо, о једном стравичном _ анти“ српском духу и расположењу деценијама ствараном на косовским просто. рима у албанској народности, Тај антисрпски дух код Албанаца има своје корене, најпре историјске, а затим и социјалне, психолошке и друге природе, међу којима посебно место заузимају они из домена специјалног рата које лансирају разне обавештајне службе, непријатељске – сепаратис тичке организације, националисти мм други.

Изузетно јак генератор антиспроког расположења је и део Резолуције Бујанске конференције,. који је предвиђао да се Космет после рата уједини са Шипнијом. С обзиром да до тога није дошло, као ни доцније до Балканке конференције, о којој је сањао Енвер Хоџа, то је та улога кривца опет сваљена на Србе и Црногорце који тобож не дају и од којих се не сме спровести овај незнатно модификова“ ни осавремењен програм Призренске лиге о великој Албанији.

Исељавање с Космета започело је одмах по ослобођењу, углавном из ра» злога личне и. имовинске несигурности, а под великим психолошким и стварним физичким притисцима. Не. ситурност код Срба и Црногораца на Косову и у Метохији у то време понајвише је створила законска забрана повратка насељеника из међурат-= ног раздобља на Косово, које су 1941. балисти протерали,у Србију и Црну Гору. У појединим деловима Космета посредно је вршен притисак за исељавање Срба и Црногораца, Како, на пример, објаснити рушење седам православних цркава у ђаковичкој 'општини, а међу њима и Споменнчкостурнице у Ђаковици 27. јануара 1949. године, на Савин дан која је као мо нументални храм требало да у криптама сачува сећање на 400 бораца српске и. црногорске војске у ратовима 1912 — 1918. године2 Оно што није могло бити учињено под италијанском влашћу за време рата, успело је ђаковичким "руководиоцима. 1949. тодине из данас већ добро познате „ђаковичке групе". Данас" у Ђаковици живи нешто мање од једног процента Срба и Црногораца ми у овој општинви ће ускоро бити потпуно заус тављено њихоћо исељавање,

књ 8