Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 4
Међутим, антисрпско расположење на Космету масовно је почело да се продукује након _ Четвртог пленума ЦК СКЈ 1966. години, чији је смисао на Косову преобраћен углавном у 96рачун са великосрпским _ бирократским 'шоввинизмом“, уместо да буде усмерен против деформација у СДБ. Косовом је још једном посејана разорна мржња према Србима и Црногторцима која је понегде избијала у овом правом _ лику, али најчешће била је камуфлирана борбом за националну афирмацију и равноправност албанске народности у СФРЈ. Од 1966. до 1981. године национална 2фирмација Албанаца је углавном схва тана и спровођена кроз рестрикцију права испољавања националне битно сти Орба и Црногораца, дакле на антисрпоком духу које је пропагирао да Срби треба место за себе да потраже у Србији, док је Косово албанско. Уведен је и национални кључ као врхунско мерило афирмације народа и народности у свим областима живота, што је објективно ишло на елиминацију српског етничког елемен-
та из политике, власти, привреде, "културе, Антисрпско _ расположење, _ снажно
испољено у три контрареволуције 1945, 1968 ми 1981. године, које је највећи узрок исељавања с Косова, продуковано је и кроз књиге и бројне историјске фалсификате који је подузео добар део косовске науке под патерналистичким утицајем тиранских званичника. Познат је захтев Енвер Хоџе албанским научницима да докажу везу између Илиро-Албанаца на простору замишљене велике Албаније у шта се свесрдно укључила и наука с Косова, од историје до медицине, Зачуђујуће је, на пример, да се у ис торији, а тек ли уџбеницима, врло мало говори или углавном прећуткује интернационалистичко _ дело југословенских комуниста (Миладин Поповић, Душан Мугоша и други) на формирању Комунистичке партије Албаније. Поразно је чути да и данас, када треба дати пример интернационалистичког дела српске интелитенције према Албанцима, научници, профе сори и политичари помињу искључи во орпске социјалдемократе и Димитрија Туцовића и — никога више, као да је после њих у српском народу албанско питање третирано искључиво националистички, као да је тим примерима историја српског народа ис црпљена.
Врло је интересантно како се у појединим књигама не само историјског карактера албанском читаоцу сугерише антисрпско расположење. Цитираћу првих неколико реченица из књите „Сећања“ Исмета Шаћирија, познатог косовског послератног руководиоца, да бих илустровао на који начин је све могуће данашњем албанском читаоцу, ученику, студенту, Уулити мржњу према другима, првенствено према Орбима. Цитирам: „АЛБАНЦИ! ПРЕЗИРАНО ИМЕ! Човек без икаквих права и животне сигурности. Ниподаштаван и тлачен на више начина и у свим облицима. Осуђен на асимилацију или истребљење. Нож је досезао до кости. Није се више могло трпети."
Велики број књига писан на албанском језику у којем се говори или помиње положај ове народности до 1941, затим до 1966. године, па чак и до 1974, пун је оваквог набијенот поихолошког тротила који у садашњим условима пуне афирмације Албанаца у Југославији продукује стравичну мржњу према другима у Југосла1 вији. н
Сабри Хамити · КУЛТУРА ОТПОРА
Албанска култура, као уосталом И сам народ, није самоникла култура; она се родила и развијала на балканском | илирско-албанском _ културном супстрату, она није митолошка већ историјска култура, настала у процесу живљења народа да би заједно са говорним и писаним албанским језиком доживела и преживела два лос ледња миленијума,
(... Иако почетке ове културе можемо наћи и препознати као трагове живота народа, у облику имагинарија, комада оижеа и фигура још У хомеровском архипелагу, оне су и да леко од њега као посебне културне јединице живеле у древном албанском епосу, који је намеравао и сањао да песнички реконструише велики поета Јероним Де Рада у 19 веку. Та култура ипак је и даље остала у облику народне књижевности. Треба истаћи да Албанци улазе у историју најаутентичнијом могућом културом, културом супростављања: најпре према Риму, затим према Византији, и напокон према Турцима.
Албанска писана култура, од онога што је надживело векове, настала је и развила се пре турског освајања Балкана; под Турпима 6е развијала у потпуној Илегалности, Та ће илегалност, као одлика културе у азилу, бележити албанско писмо и даље кроз векове. још од почетка албанока се књига сматрала 'опасном, И како ће се видети, она се таквом сма тра понегде и данас. Услед тога, од бамог почетка па све до данас У албанској култури је доминантан стваралац типа Прометеја, који се највипе цени у народу. Једном речју овај бе тип ствараоца одликује као свест која се гради у супротстављању 'осва-
кн 4
."
јачу, афирмише народно или национално постојање, а и сам постајс симбол човека који афирм ше слободно мишљење, самостално просуђивање, на родно сећање, афирмише рунт и суп. ростављање, као први корак цивилизованог света, који тражи аутохтоност културе и не подноси прилагођавања.
Римском _ дивљању, византијском мраку и турском Шеријату, албански народ супротставља културни бунт, оличен у аутохтони. језик и културу, који на тај начин постају првим чиниоцима и браниоцима народног им националног идентитета.(...)
Деветнаести век је век националног препорода Албанаца у култури, идеологији и књижевности; зато је тај период у историји ове културе назначен термином Национални препород. Термин препород биће прихваћен — Као најтачнији и најкарактеристичнији за културу и историју албанског народа, који је васкрсао неколико пута у ис торији два миленијума. И данас приштински дневник носи име Рилиндја (Препород) (...) и
Историја а и животно искуство нас учи да о албанској култури у Југославији треба говорити мало другачије. За ове просторе, где бе историјски на књигу гледало Као на нешто посебно, необично, па и опасно, албанска књига је представљала ризик који се плаћа и главом. Зато се дуго албанска књита читала и писала У милегалности, а њени писци временом су добијали улоге и одлике не само културних стваралаца, већ и мартира и јунака културе супротстављања; они су прерастали у праве хероје културе. М у последњих четири деценије, када се законски одобрава развитак албанске културе у Југославије, тензије и трауме из прошлости су дејствовале као невидљиви „регулатори", чиниоци који су се појавили као знакови горког искуства или у облику аутоцензуре; реалност означена овако модерним термином, је не једном била условљавана датим ситуацијама актуелног живота.
(...) Оживела је тенденција да се албанска култура у Југославији парцијализира, и да се развија под посебним условима и критеријима у три републике и једну покрајину, Она се и третира разним критеријима, Једно вредно књижевно дело, рецимо објављено у Приштини, где може бити и обавезна лектира, у Прешеву се не може читати, у Скопљу или Тетову не може се купити, док се у Улцињу за њу може ићи у затвор. (...)
(...) У бити, албанска је књижевност као артикулисани знак живота свога народа и. његових хтења, и у оквиру историје балканских народа и простора, стварала своје главне књижевне хероје, јунаке Албанаца и његових пре дака Илира. На почетку су 'Теута, Атрон, Генц, Бато као побуњеници и хероје, јунаке Албанаца и њихових преантици, хероји који се јављају често у делима албанских "аутора у свим фазама развоја ове књижевности, па ове до данас. После њих долази лик Скендербега, који са Барлетијем пос таје прави национални херој; он ће такав бити и у великим поемама и епопејама романтичара Раде, Наима Фрашерије, као и у савременој књижевности, у делима Кадареа и осталих савремених аутора.
(... Албанац Исмаил Кадаре у срцу 20. века пева елегију о поразу Балкана у 14. веку, означавајући последице тог пораза пре свега" у 06ласти културе. Тај историјски догађај који је произвео ту несрећу 03начен је на самом наслову песме: Пораз Балканаца од Турака на Косову Пољу 1389. године, Наслов показује оно што каже сваки — историјски приручник. Али поезија у својој основи има идеју судара двеју тотално различитих култура: азијске и европске. Радован Самарџић ИСТОРИЈА ПРВИХ ПРОГОНА
Најљућу битку вековима су у југоисточној Европи водили Срби и Тур ци. Тај џиновски окршај почео је српским поразом на Марицњ 1371, а 32вршио се српском победом код Куманова 1912. године. За све то време, за више од четири века, Срби су сматрали Турке својим смртним непријатељима, а Турци су предузимали најсвирепије мере да би укротили најотпорније противнике њиховој доминацији на Балкану и у Подунављу. (,..)
(...) Упркос свему, у раздобљу између два светска рата, кад су успостављени срдачни односи између Краљевине Југославије и Републике Турске, готово одједном је нестало сваке српско-турске омразе.
(,..) Балкан је имао прилику да успостављањем свеопштег историјског заборава, толеранције и пацификације буде испред оних на Западу. Ови су, међутим, завршили свој, после дугих векова, највећи сукоб, постигли опште измирење, али су на Балкану оставили да клија и буја оно семе зла које су управо они посејали.
Омраза Срба и Арбанаса сигурво се не да упоредити, јер је вишесгруко мања, с некадашњом омразом Срба » Турака. Према томе, и она се да пре вазићи ако буде добре воље и ако се коначно увиди, да су њени корени ве у њима самим него у неспоразумима изазваним са стране, тешко је сала проникнути с које. ·
Срби и Арбанаси имали су У прошлости доста тренутака доброг разумевања, сарадње и трпељивог заједничког живота. И њихово корење је, на
појединим местима,
Јеронима Де
било зајгдничко или бар густо преплетено..
(,..) Косово је са суседним области. ма било средишња земља средњовековне српске цивилизације, Било је то густо насељено, и управо ту су се јавили први феномени развијенијег градског живота. Владарске и великашке тврдиње, готово једна надоглед друге, криле су својим кулисама сјај нема: њићке епохе и шексировске драме унутрашњих обрачуна. У познијем раздобљу средњег века сви истакнутији европски народи налазили су оно своје територијлно језгро где су концентрисали свој државни живот и његове установе, своје сталеже, црквену администрацију, прве велможе и, поготову, најбоље од свога уметничког, књижевног и, уопште, духовног живота. То је за Србе било Косово. Највише у ХЕ веку, у време успона српске државе, на Косову су подигнута најблиставија здања европске црквене уметности византијског стила.
(...) Оспоравање српског присуства у југоисточној Европи поечло је, у ствари, католичком обновом, нарочито после 1622. године кад је основана Конгрегација за пропаганду вере. Тада је повучен онај судбоносни потез који је трајао вековима и стигао, данас, до свих оних који једину могућност пацификације Балкана налазе у обуздавању тобожње великосрпске хегемоније. Једна опасна идеја прихватана је од једних до других без обзира на њихову политичку оријентацију. Католичка пропаганда настојала је на преузимању и унутрашњем кварењу историјских традиција српског народа; рад на унијећењу спроводио се најлакше међу онима код којих је започео процес губљења самосвести; продори су, уокруг, вршени с разних страна: из млетачке Далмације, хабсбуршког дела Хрватске, Славоније и Уарске, из Мале Русије, чак и из Бугарске и оних делова Грчке који су имали _ поткупљиве архијереје; католичке мисије настојале су да на сваки начин употребе турске власти на штету православних султанових поданика, од оних у. Св, земљи до Пећке патријаршије и њене пастве. Срби.и Арбанаси нашли су се нежељено на двема странама: тачно је да су римски агенти дали Арбанасима основе писменисти и да су први створили појам, далеко проширен, њиховог животизг простора, али је тачно и то да су то чинили поред осталог и с намгоом да што непосредније угрозе средишња места српске цивилизације, а на пр вом месту Пећку патријаршију.
Поремећаји на Косову и у суседним областима започели су 1689. и 1690. године, Појава аустријске војске, која је у септембру 1688. узела Београд, подстакла је српски народ да јој општим устанком, који је избио на разним странама, отвори путеве продора ка југу, све до Старе Србије и Македоније. Од убиства Мехмеда Соколовића 1579. престижу везира српског порекла почели су се на Порти и у провинцијској управи Турске супротставља“ ти везири арбанашког порекла, и једни и други многим нитима везани за свој завичај и своје земљаке. Кад се Турско Царство, због аустријског продора и народних устанака, из темеља пољуљало, његову. обнову преузео је у своје руке Мустафа Ћуприловић, велики везир арбанашког порекла, На малобројну „војску, проређену кугом, ћесара Леополда [ и на српске устани= ке везир је, заједно. с регуларним трупама, упутио незадрживу хорду кримских Татара и ратом узнемирена арбанашка племена. Њихов продор у Србију, после хришћанског слома код Качаника, донео је тој земљи праву 31пустелост. Народ се скривао у збегове, и то га је делимично сачувало, или се преко великих река склањао под заштиту цара Леополда 1. Данашња Шумадија је у. то време изгубила седам осмина свога становништва; јужне и источне области биле су предате огњу, сабљи и пљачкању, Најзад је султан у. марту и септембру 1690. издао два фермана којима је узео рају у заштиту од коначног истребљења. О свему томе, као и о доласку у Угарску патријарха Арсенија ПТ на челу масе од 30.000 људи, говоре многа сведочанства, поготову штампана, чак и новине које су излазиле у Бечу, Амстердаму, италијанским градовима,., Тада је претворен у рушевине и пелелишта велики деб средњовековних српских споменика,
Вукући плен и робље, Татари су се потом склонили на Крим, а':Арбанаси су се махом повукли у своја брда. Српеког становништво на Косову ипак се обнављало, али никада није достигло број од пре Велике сеобе (1690). Упоредо с тим, започело је све осетаије насељавање Арбанаса који су се спуштали с јужних планина. Овај процес, који је нарочито стао узимати маха у ХУП1 веку, може се свести на. следеће појаве:
1, Арбанаси су били народ рагнички и сточарски, с великим могућностима биолошке репродукције зато што се није бавио земљорадњом и није се имао бринути око поделе земљиштог поседа, Племенски повезани, ови су продирали у равницу која им је нудила могућност експанзије, боље услове живота: и отворене путеве за уобичајене пустоносне излете. Турске власти, чаб безвољне час томе наклоњене, биле су у ствари немоћне да обуздају оно што се зачело у бурним годинама рата који је царство довео на руб пропасти;
2. Паше и бегови „већином словенског или арбанашког порекла, који су се прогласили самозваним господарима у појединим областима и утврђеним градовима Косова, Метохије, Ма. кедоније, Црне Горе и северне Албаније, а које је Порта, све више бес помоћна, невољно подносила. тражећа
прилику да их смакне, сами су довлачили да би се њиме окружили арбанашки живаљ б планина, Многе групе Арбанаса чак су нерадо пристајале на оваква пресељења. Одметници по свом положају, ове паше и бегови били [5] то и по свом понашању: њихов најуноснији посао био је да стварају чете харамија које ће пљачкати по селима и разгонити народ с његовог огњипта. Њихов пример су, затим, следили њихови људи, ускоро самостални у с80јим подухватима, тако да су се кругови васиља стално распростирали и умвожавали се.
· 3. Косово је током ХУПЕ и Х1Х »ека мењало свој лик, добијајући све више "источњачки карактер, Уместо стустелих дворова средњовекозних Србе скух владара и велможа дизале су се куле нових бегова. Трговина и знати већивом су прелазили у турске руке. Процес исламизације, чији су носиоци, поред Арбанаса, били и Турци захватао је српску кућу по кућу, село по село. Народ је губио самосвест одржавајући се само неко време једном врстом жалосне мимикрије. =
Јусуф Буџови
~ АНТИАЛБАНСКА ИСТОРИОГРАФИЈА
Историјске судбине су учиниле да Албанци и Срби већ више векова живе једни поред других и једни с другима на заједничким просторима. Односи између ова два народа. дуже време су се одвијали у условима дуге владавине великих царевина (најпре Византијске а потом Отоманске).
Правилно разматрање ових односа у овим фазама од посебног је интереса за демистификовање погрешних схватања, која и дан данас, под разним _ оптерећењима допиру до нас. Митизирања и једнострана и изопачена селективна посматрања која су позајмљивана и још увек се позајмљују из прошлости са одреЂеним циљевима да се ставе у службу _ посматрања наше реалности, не само да воде у историцизам, већ и отварају врата међунационалној мржњи и сукобима. (...)
(,.) И у оквиру Душановог царства Албанце ћемо срести као. равноправне, Не без разлога, Душан је себе називао и краљем Албанаца. И после пропасти Душановог Царства албанске и српске кнезове ћемо сретати заједно, већином на истој страни и исте вероисповести,
(...) Ипак најзначајнији оновремени савез између Албанаца и Срба, пако је завршен поразом, биће склопљен у Косовском боју 1389. године. У редовима војске балканске коалиције, коју је водио српски цар Лазар, учествовали су и Албанци. Светска“ историотрафија бележи учешће Скендербеговог деде и кнезова Теодора _ Музаке и Берђа Другог Балше. Овај последњи је чак погазио споразум који је претходно био склопио са Турцима да неће ступити у рат против њих,
Пораз на Косову су Албанци доживели као пораз свих заједно и као свој. О томе најбоље сведочи стварање многих народних песама о овој борби. Албанске народне песме о јунаштву Милоша Копилићија од велике су уметничке вредности. Оне су се преносиле са колена на колено и као сасвим свеже су допрле до нашег времена. (...
Ондашња Србија, као сусед Алба: наца, који су се највећим делом налазили на свом простору, који је још увек био под Турском, није чинила изузетак у погледу апетита ондашњих (балканских држава. Борећи се за што већи простор она се вратила сновима о великој Дуптановој Србији. Главни архитекта овакве политике био је Илија Гарашанин, који је својим познатим Начертанијем из 1844. године ударио темеље унутрашњој и спољној политици ондашње Србије. Природно је што је тек основана и касније Срби ја захтевала ла помогне осталим словенским народима да се ослобо-
де од турског и аустро-угарског јар-'
ма. Али је било, неприродно ненормално што се овом стратегијом захтевало да се Албанци дефинитивно изузму из балканских простора.
У то време, упоредо са унутранњом пропагандом, која је била прожета стварањем реакционарног схва тања „да дивљи Арнаути спроводе непрекидан геноцид према Србима",
на међународном плану, стимулише
се објављивање таквих дела у којима се Албанци потцењују, вређају, представљају као народ који нема своју · историју, који је увек бпо склон ла наноси штете другима. Од времена Гарашанина до балканских ратова, да би се касније наставило и за време старе Југославије, објављена је бројна „литература“ необјективна, ненаучна и пуна мржње према Албанцима. У исто време лок се у Европи и свету почело са објављивањем виђења и дела које би удовољила и радозналости Европљана за упознавањем једног од најстаритих народа Балкана и Европе (међу којима ваља истаћи Бајронове написе о Албанцима, потом Ханове студије, те дела Харфа, Јокла, Мајера па и Карла Маја, те касније Елене Ђике и Мисис Дурхам), ондашња Србија је финансирала и стимулисала објављивање увреда, потцењивања п лисквалификација Албанаца који су јој били први суседи, (,,)) Врхупац се достиже књигом Вла-
Па
дана Борђевића „Албанци и велике силе", објављеном и на неколико ев. ропских језика да би се две децени. је касније сва та мржња, сва та потцењивања, сублимирала у облик једног конкретног елабората за ди. финитивно уклањање тј. искорења, вање Албанаца из балканског про. стора, који је написао Васа Чубри. ловић. (...) (.. у Да су били у питању веома штетни ставови и поступци буржод. зије, потврђују и реаговања дотлор дела српске интелигенције тога вре, мена, посебно Српске социјалисти, чке партије, која је оштро осудила такву подривачку политику буржол. зије, која се заснивала „на исторуј. ском праву" о једном великом пџођ. ству. Димитрије Тушовић са друго. вима су разобличили овакве посту. пке, који су били уперени у првом реду против самог српског нарола, У листу Радничке новине и у неким другим издањима јасно се види да је напредни део српског народа тра.
жио пријатељство са Албанцима џи заједнички животна балканским просторима.
Међу новим књигама, које по ди. сквалификацијама и негативном гле. дању не заостају за књигама као што је била књига Владана Борђе. вића, истакли бисмо три као нај. карактеристичније и најексклузив. није. А то су:
1. Јастребов у Призрену, Влади. мира Бована у издању Приштинског „јединства“ 1984. године,
2.' Писма српских конзула — иб Приштине 1890—1900, Бранка Перу. ничића у издању Београдске „Народне књиге" 1985. године и
3. Књига о Косову, Димитрија Богдановића, објављена од САНУ 1985. године у Београду. (..)
Албанци, као племенит народ, су увек желели да поделе заједничку судбину и добро и зло са осталим народима. На ово их је обавезивала и Беса и древни Канон према коме су се управљали од давнина па и у условима туђих освајања и чије су моралне норме биле становите џи строге.
Милан Комненић
ЋУТАЊЕ И ЗЛОЧИН
Овај разговор је за мене завоће..
ње за Голеш планину, једно сумасишавше КОБАЈАГИ, причање приче ради приче и мимо приче, а смисао саме приче не дотичемо.
Руку на срце, ја с вама немам шта
разговарати. Ви сте већ довољно ја“.
сно рекли и учинили што сте наме. равали. На томе вам упућујем горко ХВАПАЦ,..)
Ипак, ево разговарам с вама као људима који ћуте о злочинима, Ре ците ми да ли знате колико сте се тим ћутањем приближили злочину! (.,.) Господо, ми смо у рату. Када то већ знамо, зашто то кријемо. Део ал банског народа — не знам козики повео је без објаве раг против срљ ског народа. Ако нису заратила оружја, заратиле су савести,
„Нисмо се овде састали да неко до бије а други да изгуби. Као у театру суровости, сви ћемо изићи с модри“ цама и закорачити у бесмисао;
Нисмо се састали ни да се сложи мо. То је немогућно. Да се слажемо; зашто бисмо се састајалиг Но, мо жда овај скуп има једну сврху; да кажемо једни другима да нисмо 67 дале ако смо противници, да знамо ритуал цивилизоване нетрпељивости превести у чин одлучности, а говор о једној драми подићи у говор о 1о стојанству. Хоћу да кажем ово; срт. ски народ је сагнан до цоге после које не може — им да хоће — лат» миче~ посрћући преко своја погаше не части, преко своје обесвећене све сти, преко десакрализоване баштине, преко понижене духовности и преко чемерне садашњице.
Што се мене тиче, можете гово. рити вековима, ништа вам не веру јем. Не верујете тој причи ни ви јер сте интелигентни, јер знате да је то пуко надлагивање. Као стилску фитуру крваве реторике наметнули сте таутологију зла. Познат вам је тај постотак али га никада нећете признати. Подсећам вас на њ: модер" ни свет не зна толики број зверстава по глави становника као на Косову. Можда ви заиста верујете да ћете У културне народе ступити насиљем.
и смо веровали да тако не може, За собом смо остављали белег духа а не звери. Ми верујемо да се Грача ницом ступа међу људе. (... '
Ви сматрате митом оно што је Не ша срж. Духовни стожер косовског опредељења по вама је поповска тла пња. Наша есхатолошка нарав је, 10 вашем уверењу, најрањивије место у нашем бићу, |
Нашим аргументима се полеме вате,
Трагедију изврћете у фарсу.
ема чињенице, ма колико била проверљива и необорива, коју Нам не изврћете у привид. По вама, МИ смо лутани у позоришту сенки.
С нама зборите као да смо олс" ликонске масе, а не као са тпорцима Једне цивилизације, Доказе ла су нам преци били такви творци имамо на претек баш на Косову п Метохији | зато ни за стопу не можемо узмаћи Јер бисмо починили огитте самоугт ство.
Када вапимо, глелате нас коб ТЛУ пе Аугусте,
Када се позивамб на закон, ви по турате канон Леке Дусађинија, нал рсђујући обичајно право средњег ве ка праву модерне државно управе.