Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 5

„Смстрате да нас почаствујете силујући нам женску чељад, а мушку набијајући на колац, 1 Нема насиља које сматраге да нам је довољно, ни понижења које инсмо Јрнн поднети. . '

_ О стварност се оглушујете и ћујете нас на фикцију, Мајстори сте магле и дима, пене и плеве, Бистро сте замутили, сакрално обесветили правду исмејали, вредности суновратили, заверили се против културе упутили изазов здравом разуму, '

С.нама пристајете на неку вајну причу само под условом да пођемо од нуле. Вама то одговара јер тиме ништа не губите. Нама не може одговарати јер смо на светском кантару вазда тежили више него данас,

Наша тако различита схватања исте стварности сведоче о нашој болести. Ви сте болесни од разисторијске агресије, а ми од историјске меланхолије. (...) -

"..) Стицати пород да се другоме онемогући опстанак, с мрачним циљем припремати децу да буду фанатици попут Азиса Кељмендија — је ли то наталитет услед заосталости

или услед индоктринапије. Чујте име. ·

на која се деџи дају: Лист Политика од 8. 2. 1987. наводи нека од често надеваних имена: Тирана, Албана, Лиридона (хоћемо слободу), Шћипекуће (Црвена Албанија), Шћипе Дшмор (Орао херој), Фљамур (застава), Куштрим (позив).

Српском народу није потребна срећа по цену да неко пати, Али ни он није спреман да страда за туђу срећу 1 му се заузврат нуди само несрећа. Не мислим да су Албанци криви. Криви смо и ми што поодавно не следимо оно што смо били и што поново можемо бити, Када, би тако поступали, албанско питање би престало да буде пресудно питање.

Нисмо само криви пред српским потомством. Криви смо пред будућношћу европског света коме нисмо закидали у културним уздарјима. Дакле, криви смо пред културом, а не

- пред принципом рода или крви. На Косову страда начело културе, угрожава се човеково дизање из животињства. '

Пред очима очајника, политички прваци примењују неефикасне методе. Говоре оно што су сто пута узалудно рекли, Обећавају оно што су толико пута обећали. Заборављају у шта су се заклињали, а сећају се онога што им никада није било на уму. Упозоравају жртве, а не спутавају "тиране. Осуђујући децу која пишу пароле, праве од њих ЗАТОЧНИКЕ МРИЈЕТ НАВИКНУТЕ. А нико од властодржаца још није отишао у затвор. Мрежа власти тако се разапела да се тешко неком њеном представнику може судити. Немоћна да сузбије насиље над народом, по"казује свемоћ да себе заштити. Греше они који злурадо мисле да је Ко'сово „политон ужаса" на југу Србије и да се неће ширити. Несузбијање насиља најбољи је подстицај будућем насиљу. Етнички чисто Косово, · може ли бити етички чистог Зар то не сугерише да је Косово загаћено све док није насељено искључиво Албанцима2 (..) Ћосја је нелавно рекао ла је албански марол ђобовао пол Турпима, српским пандурима предратне монархије, Италијанима, Немцима и опет српским пандурима титовске Јутославије. Није ли тиме посредно а волео бих да је учинио непосредно — поставио питање одговорности Ј. Броза за косовско питање.

Сасвим разумем што Албанци неће да буду Југословени. Они хоће да буду оно што јесу и у том смислу њихово непристајање је легитимно. Разумем да неће ни химну у којој се помиње дух словенски. Ни заставу, па ни језик, ни обичаје, ни морал, ни радне навике, ништа под милим богом. Али не разумем зашто ми све то морамо узимати у обзир м према томе се одређивати. Не разумем како могу да траже да им се ти випови отпора преобрате у повластицу. Не разумем да ова земља коју увелико подривају попушта пред њиховим субверзијама које неупућени или злонамерни кругови Запада приказују као легитимне путеве националног препорода. Какав је то препород по цену истребљења и изгона народа коме је Косово прва стопа одакле је крочио у пцивилизацијуг Не разумем да мањина диктира услове већини, да једна племенска свест замрачује дух целе земље.

Али Алиу

СА ДВЕ СТРАНЕ КИНЕСКОГ ЗИДА

(...) У границама понуђеног ми простора, изнећу примере који говоре о позицији Албанаца на Косову, у Србији, у Македонији и у Црној Гори, у савезним јединицама у којима они живе у веома хетерогеним условима,“ под јаким дезиптенгративним културним тенденцијама. Услови о којима говорим су до апсурда противречни: оно што је дозвољено у једној јединици, кажњиво је у другој. У Приштини, реци. мо, још увек се може читати Кадаре, док су у Прешеву пре извесног времена за то кажњени наставници! Преко 500 хиљада Албанаца у Македонији имају крајње ограничене усло ве у просвети, култури, запошљавању, у јавном друштвеном и политичком животу. Имају осигурано само озавезно основно школовање. Ограниченг

могућности средњег школовања на свом језику из године у годину се г2се.'И сама помисао на отварање факултета на матерњем језику за Албанце у Македонији је кажњива. Толико су непожељни млади Албанци из ове средине који стижу да се зиколују на Косову, да им се ни дипломе издате на овом језику не признају. Тамо, и не једино тамо, млади школовани на Косову се гледају сумњичаво, као' опасни појединци, који зато веома тешко могу да се запосле. У Македонији је забрањена јавна употреба језика, имена места на албанском језику, крштење деце албанским именима, надгробни натписи на албанском. Проглаше: но је опасним више од 370 наслова националне књижевности, стотина народних мелодија. Захтев младих ученика да се школују на свом језику је проглашен. албанским _ шовинизмом, јер наводно тако смерају стварање етнички чистих одељења. И тај шовинизам према Албанцима, подигнут на ниво државне администрације, овдашња штампа подржава као успешну борбу против албанског национализма, као допринос стабилизацији, као јачање братства и јединства, Поменуте репресивне мере заједно са рушењем оградл, џамија и радњи, са суфиксом ски допуњеним албанским именима, са забраном рађања, и др, представљају само делимичну ревитализацију чубриловићевских елабората против Албанаца, који каткад бивају положгни и У штампи писаца ваше средине. (...)

Насупрот оваквом стању, само да вас подсетим каква је погштта Соба на Косову. За око 200.000 становника постоје све просветне и културне пнституције, онако како постоје пи за Србе У ужој Србији: универзитет, чкаљсмија, институт, штампа, радио, телевизија. Срби су запослени у много повољнијим постоцима него Албанци, у повољнијим радним местима, што ујсдно значи и виши стандард живота, са стално већим присуством у руково. дећим структурама, у администрацији, У култури, у просвети, што се може видети из статистичких података. На Косову ради на стотине одељења са једним до десет ученика са наставом на српскохрватском језику, десетине катедара са по неколико студената, често са већим бројем наставника несго студената. МИ све је то у реду. Наравно да ми то подржавамо, јер да би припадници бројчано мањег народа у једној средини били потпуно равноправни, потребне су веће жртве. То схвата и прихвата Косово са свим својим сиромаштвом. (...)

С друге стране, довољан је и лакши случај, као што то беше ових дана „каменовање куће“, и да се окупз на хиљаде Срба, мештана и гостију, дз 6“ протестовали и извикивали пароле сличне онима за које на стотине и хиљаде Албанаца издржавају казле. За такве захтеве се не ретко пружа подгшка не само од стране овдашње шгампе, већ и од дела бирокрације, која очито манипулише њима како 61 добила што' више власти над Коговом. Многи из ове средине подржавају то смерање реченог дела бирокрације, како је то било приликом усвајања документа о уставним променама, по којем се позиција Албанаца још више срозава. Чему толико инсистирање да се одреди Албанцима начин дисања2 Јер каквог би другог смисла могао да има захтев да заједно гласају 8 милиона Срба и мање од два милиона Албанаца, да би потом сви „заједно“ живели срећни по вољи већине2 Зар вам то. збиља изгледа најхуманије решењс данас2 , н

Јован Деретић

ПРИХВАТИТИ ТЕКОВИНЕ ГЕНОЦИДА2

рби су створили прву Југо-

славију. Без њих те Југосла-

вије и Југославије као др-

жаве уопште не би ни било. Између два рата Орби су важили као највећи хегемонисти. Створен је мит о српској хегемонији, а мит као што је познато делује јаче од најстварније стварности. Снага мита је таква да он надживљава објективне историјске прилике које су га породиле м одржава се и онда када су се те прилике битно измениле. Тако су Срби важили као хегемонисти не само између два рата него и у рату, идко сви знамо да је на Србима за време рата извршен геноцид и да извршиоци тог геноцида нису били окупатори него под њиховим окриљем народи који су важили као потлачени, од чије је потплачености и угрожености – такође створен мит. Па и данас многи и у Југославији и изван ње хоће да ствари представе тако као да су Ср-, би хегемон у Југославији и да су одговорни за све што се у њој догађа.

"Мит делује упркос чињеницама али ипак чињеницама се можемо једино супротставити миту. Па сво, неких чињеница о положају Орба и Албанаца у Југославији.

Иако је Албанија водила доследно непријатељску политику према Југославији, та чињеница није ометала културну комуникацију између косовских и југословенских Албанаца и Албанаца у Албанији, Отворена граница је била отворена, отворена само с је дне стране, за продор албанског утицаја у Југославију, међу југословеноке Албанце, тако да је албанска култура, захваљујући тој политици, упркос границама, функционисала као једна национална култура.

Албанци су највећа народност у СРС и највећа у Југославији, али њена бројност у СРС, а још мање у Југославији није никакав изузетак у са-

„тодина, од

временој Европи ни у свету. Готово у свакој европској држави постоје националне мањине, од којих ку неке веће од албанске народности у Југославији. Негде те мањине уживају извеона мањинска» права, а негде никаква (у Албанији нпр. југословенска мањина нема никаква права), Југославија је у обезбеђивању тих права најдаље отишла, чак је укинула назив мањине и увела назив народности, 'а ове фактички изједначила с народима. Након револуције уведене су републике за народе а аутономије за народноста. Тај авнојски модел који је обезбеђивао националну равноправност остао је на снази до ус тава из 1974. А тим уставом ствари су се из основа измениле. Републике су постале државе, све изузев Србије којој додуше није оспорена државност али је остало под знаком питања „какав је карактер те државности и докле сеже њена надлежност. Две покрајине (Косово је већ пре тога подигнуто с ранга аутономне области на ранг аутономне покрајине) остале су у саставу ' Србије, али оне су ушле у федерацију мимо Србије, као самосталне јединице. Две народности, албанска и мађарска, обе у Србији својом главнином, издвојене су из осталих народности и дат им је посебан третман који је фактички истоветан с положајем народа. Након усвајања новог устава, ствари су сетако развијале да су покрајине стекле пуну независност у односу на Републику, а Република без покрајина и даље није могла ништа, јер оне су у Републици само у том смислу што учествују У одлучивању о стварима ужег подручја Републике, док у свом домену сасвим самостално одлучују а у Федерацији најчешће отворено делују про тив своје Републике. До 1981. на Косову је много више и ефикасније била присутна Албанија, с којом је ЈУгославија деценијама у лошим одно-

сима, него СРС у чијем се саставу Косово тобож налази, У том тако осамостаљеном Косову, УЗ то. отворе

ном према Албанији а затвореном према Србији и другим деловима ЈУгославије, у којсм албански кадрови имају руководећу улогу а српски кадрови морају да их слушају, иначе лете под стикетом да су српски националисти, у том Косову албански народ, мањински у Југославији и Србији, постаје већински народ и он тако почиње и да се понаша. Логика односа већине и мањине која није могла да дејствује на' нивоу Југославије, У односу према народностима, због тога што се ту наша политика доследно придржавала свог основног опредељења у тој сфери, та логика је почела да се остварује са свом исумитношћу на Косову: већински народ, Албанци, почео је да истискује мањинске, Србе и Црногорце, а да би то што пре постигао почео је да се служи најбруталнијим средствима. Догодило се нешто дсиста парадоксално, што је тешко схватити било ком ко не познаје ствари изблиза. Ми смо за припаднике народа чије су матице у другим земљама одбацили назив националне мањине, а делови српског и црногорског народа на Косову доведсни су у положај националних мањина, угрожених мањина, без мањинских _ права, које су — принуђене да се селе под притиском, заправо да беже са својих огњишта. То се тако догађало још. од 60-их амандмана, и мпоги су то знали, али се о томе није смело товорити, Геноцид је на тај начин легализован. А кад је дошло до контрареволуције на Косову и кад су потом остаци _ српског и црногорског живља дигли главе и почели да вапе за правдом, тада су се многи у Југославији тргли изненађени. Реакције до којих је дошло веома су карактеристичне за наше прилике. Оне су више одјек наслеђених митова него реаговање на саме догађаје. Пребацује се косовским Србима и Црногорцима због свега што чине да би се заштитили. Возови којима иду у скупштину да траже правду називају се возовима национализма, њихова окупљања на зивају етнички чистим окупљањима, а о етнички чистим сеобама дуго се није смело ни прогезорити. Пребацује се Србима из других крајева кад се залажу за своју браћу на Косову. Стављају се примедбе српским интелектуалцима да се с њима не може разговарати од косовских догађаја. У Југославији се, иначе, данас, тешко може разговарати с многим, и без косовских догађаја. А што се тиче српских писаца и _ орпских интелектуалаца, они желе разговоре али би исто тако желели да се они воде без предрасуда о томе какви су они и какав је народ којем припадају. Има и оваквих реаговања: зло је на жалост учињено, шта се ту сад може2 А то значи треба прихватити тековине геноцида и видети шта даље. А то даље врло се брзо разоткрива. Јављају се људи са »спасоносним идејама, усрећитељи народа, самозване месије, а њихове пројекти претпостављају ни мање ни више него прекра-, јање граница на Балкану, стварање балканске федерације у којој би се сви Албанци најзад нашли заједно, А први корак у остваривању тог грандиозног плана била би реализација захтева албанских сепаратиста ,„Косоворепублика“. Кад то чује, човек немо же да не застане пред неком готово би се рекло стаменом логиком која повезује читаву једну серију узастопних догађаја: најпре и Метохија и Косово били<су аутономна област, што је највише одговарало историјским претпоставкама, јер је Орбија била историјска покрајина, земља, држава, а Косово и Метохија су још од средњег

/

века област у земљи Србији, затим је Косово постало аутономна покрајина потом је Космет постао само Косово и добио статус покрајине с фактичким правима републике, преостало је још да буде стварна република и да ов уз помоћ утопијсоког пројекта балканске федерације спроведе њено одцепљење од Југославије и прикључење Албанији, При томе се потпуно заборавља на чињеницу да је ово подручје „одвајкада била територија Србије. Из историје је добро познато да нема цепања територија нити прекрајања граница без крвопролића, Зато су европске државе прихватиле принцип (неповредивости граница као основни у својој међусобној сарадњи.

Нико од нас не може тражити да прихватимо геноцид као овршен чин нити да његове тековине уграђујемо у своју будућност. Прихватљива је само она политика која ће настојати, свим силама да отклони последице теноцида и да свима у овој земљи 0могући слободан живот. _ Косовским Србима и Црногорцима нарочито, јер су они у претходиом периоду највише пострадали и треба им помоћи да се обнове као народ на својим прадедовским огњиштима. То би био почетак исправљања грешака почињених у овој сфери југ зелске националне политике. |-_|

Атим Маља

НА КОСОВУ НЕМА ГЕНОЦИДА |

Слушали сте албанске писце јуче. Свако казивање је било са призвуком горчине. Говорило се са револтом човека који има пуно тога казивати, који носи товар чињеница и истина, али који се осећа Дон Кихотом пред ветрењачом коју ветар окреће у свом смеру, неповратно. Слушали смо и српске писце, позната казивања, слушана више пута о ономе што их тишти ових година кад је Косово и његова драма у питању. Како рече једна моја колегиница и пријатељ одавде, све то приличи на један ход по супротним обалама набујале реке који води у суноврат. Несхватљиво је како нико нема ни трунке разумевања за проблеме другог. Савршено свеједно му је како се други осећа и шта преживљава. Свако има своје бреме, муке, сузе а другог гледа само као на узрок својих недаћа, види све што је лоше код њега а ништа, баш ништа лошег код себе. Због тога, од најављеног дијалога нема ни шта. Ми овде слушамо тешке мочолсге и бојим се да овај сусргг само ке погоршати ионако тешко стање одисса Срба и Албанаца данас,

Тешко је кад слушаш, а то сг-и овде могло чути јуче, да се на Касову врши геноцид. Све више падамо у вртлог ирационалног. М овде је јуче изнесено стотинак чињенина о томе што се чини за Србе и Црногорце на Косову, а то најбоље знају они који су ту и који ће вероватно говорити. Да знате, никад не бих пристао да живим ту где се према некоме чини геноциД. Говорено је о томе да Срби ван Косова треба да се интересују за Србе на Косову и да више чине са њих. Треба учинити још виле, поготово подржати све Србе и Црногорце који су одлучни да живе на Косову, као 1" оне који: би хтели да се врате. У бор би за њих, имате и подршку огромке већине Албанаца који су спремни и боре се за заустављање исељавања. Међутим, медвеђу услугу ће упипити Срби ван Косова Србима ла Косову ако подрже неке национапистичке страсти које. су се последњу 1одину разбуктале међу појединцима. Мора нам бити јасно да то води ка даљој конфронтацији,

(... Како Албанци изгледају у очима других у Југославији данас, после седам година од када се о њима ја»но говори и пише онако како се говори и пише2!

Створена је прелстава да је ова н:родност у Југославији решила све ст зистенцијалне проблеме, да она није заокупљена ничим другим већ само тиме како да врши притисак на Србина и Црногорца, да их доведе на ивицу депресије, да нема другог излаза већ да прода кућу и имање и да се потом Албанац, који чека иза ћо пика, појави са врећом долара и плати! Сасвим се заборавља да се, ипак, ради о Косову и његовим житељима са пајмањим националним дохотком по гле ви становника у земљи, да не кажемо У Европи, са најнижом стопом лруштвено-скономске и културне развијености, са 200 хиљада неписмених, са 150 хиљада лица која чекају запослење; да се ради о припадницима једне народности, који — по политичком кпђиминалу — чине половину укупног броја затвореника по затворима широм земље последњих година; да се ради о онима којима је свака година доносила политичке и националне трауме почев од четрдесетлете и шесте, од педесетшесте, седме и девете, од шездесетосме, а нарочито "д осамдссетпрве и свега онога што иза тога следи, Заборавља се да се ради о при-падницима једне народности са високом стопом миграције у земљи и ван ње, који одлазе да би обављали послове трећег и четвртог реда, да би живели као грађани последње“ реда.

Међутим, шта све то вреди када су «припадници албанске народности, зах: ваљујући 1981. години, проглашени дивљим птицама и сада, макар сваког дана снели по једно златно јаје, не могу скинути са себе хилотеку која им је приписана,

Међу Албанцима је распрострањел утисак да су Срби паметни људи, да

знају политику и да од њих има шта да се научи. О себи мисле да су по верљиви, добри другови и ца имају једну слабост, која другима даје предност — они брзо заборављају зло које им је нането и праштају ако 19 Сслнос према њима коректан, Утисак је да ову њихову „слабост“ доуси нису ваљано искористили, и

Живорад Стојковић

ТРЕЋИ БАЛКАНСКИ РАТ ЗА ДРУГУ АЛБАНСКУ ДРЖАВУ У ЕВРОПИ

У прогласу којим је Србија објавила рат Турској (4. 10. 1912), стање у европском делу Царевине приказује се таквим да је оно „досадило и Србима и Бугарима и Грцима и Арбанасима“. Мако по страни од догађаја, Арбанаси ое, дакле помињу заједно са осталим народима балканских савезника, не би ли Албанци у Албанији, у паду османлијске владавине, видели прилику и за сопствену судбину. Потписник прогласа краљ Петар 1, на крају се и не. посредно обраћа окупираном становништву у Турској: „Моја ће војска У Старој Србији, поред хришћана затећи и Србе муслимане, а са њима и Арбанасе, са којима наш народ живи заједно већ хиљаду и триста година, обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима доносимо слободу, братсво, једнакост у свему са Срби“ ма“ И у посебној изјави председника владе Пашића већ сутрадан по објави рата изричито се наглашава „српска војска неће ићи против Арнаута, већ против Турске, те се све даје 'забораву и опроштају што је до сада било“. А то што је било, објашњава не само пређашњу судбину већ и оно што се сада дешава на Косову. ,

Не може се, У овој прилици, ићи даље од 1897, када долази до једног од највећих продора Арбанаса У област Косова јер је но, завршеном тур. ско-грчком рату њима, као турским војницима, „остала у рукама велика количина оружја. Тада, крајем 19. и почетком 20. века на Косову су били отворени конзулати (сем руског, аустријског постојао је и српски), тако да су о појединостима арбанашких насиља сачуване многе хиљаде страница званичних извештаја и докумената. До сетак, и више, до сада објављених књига о тим зулумима, само су мањи део грађе која је почела да се архивски прикупља и сређује. Подаци, у обелодањеним документима, су конкретни и прецизно сврстани у рубрике, тако да, према сачуваним списковима, обавезно садрж „датум учињеног 3злочина; име и. презиме жртве; место одакле је жртва; место где је извршен злочин; име злочинца; место одакле је злочинац; из какве је побуде извршен злочин“, За три и ло деценије од Берлинског конгреса (18378) до почетка 1 Балканског рата, после овако евидентираних насиља Арбанаса, преко 150.000 Срба са Косова и Метохије протерано је у Краљевину Србију, а тај егземиларни податак, потиче од најбољег не само научног већ и теренског зналца Балканског полуострва, Јована Цвијића.

Такав је био геноцидни биланс кад су Турци отишли са Косова, а на њему остали главни корисници огоман ског вакта, Арбанаси умножени и већ добро распрострањени по Старој Србији. Са нестанком турске војске и вла-

лдавине нашли су се тако, 1912, пе пр“ ви пут непосредно суочене два националне судбине измешаних народа па

истој земљи: Срби који нису освојили Косово, већ га само повратили од Турака, и Арбанаси са осећањем да су на губитку, већ и тиме што их пова држава грађански изједначава са свима осталима. Јер, Као поданици једне "верске Царевине, каква је била Турска, они су У њој имали посебан и, у односу на дојучерашњу рају, повлашћен положај муслимана, грађана првог реда, Та битна чињеница лежи у основи свих разлика и раздора на том простору, до данашшег дана. (...)

(...) Арбанаси, међутим, нису видели себе на истој страни ни тадашњег балканског савеза, ни касније историје. Национални покрет Арбанаса стварао се. и кретао сасвим супротним правцем, као што визе пего одређено стоји у програму Призренске лиге, донетим исколико недеља пред Берлински конгрес, на скупштини у Призрену, УЗ Учешће племенских представника Албаније, западне Мгкедоније, Косова, Метохије, Прне Горе и „Босне“ (вероватно је реч о Санџаку.. У одлукама лиге стоји да ће се она „оружјем бори“ ти за одбрану целокупне територије Царства“, да је „њен главни циљ очување царских права неприкосновеност његовог величанства султана, нашег господара“, а сви они који се томе противе „сматраће се непријатељима нације и отаџбине и, уколико на промене своје мишљење, као и они који ће напасти лојалне грађане Царства, биће истерани из наше земље“,

У главном закључном члану Програма стоји: „Ма основу склопљене бесе ми, представници непобедивих хероја северне Албаније, Епира и Босна, оних јунака који од рођења не познају дру“ гу игру сем оружја и који су спремни да дају своју крв за Царство, за нацију и за отаџбину, одабрали смо Призрен као седиште наше Лите и нећемо дозволити никако да нас од сада онеспокоји какав освајач и да угњетава грађане наше земље. Ова лига ће се пренети од нас на нашу децу и на наше синовце и ко буде изашао из ње сматраће се као искључен из ислама и на њега нека пада проклетство од свих нас.“