Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 6

Према приштинском часопису препарими (!. 1967) —у коме је текст Програма донет у целини и у преводу на српски — на призренској ску-“ шштини био је обезбеђен јединствен став у питању „очувања целовитости турске државне територије“, као и с ријентација „да се делатност Лиге усмери против суседа“. Реч је, дакле, 0 једном кључном документу који јасно наговештава „Велику Албанију“, због чега програм Призренске лиге, и пред. ставља повељу националног препорода Албанаца. Иако са јасном освајачком а не ослободилачком доктрином, њен значај се увећава до те мере да је године 1978. веома свечано обележена стогодишњица Лиге и то не само у Тирани и по читавом Косову, већ и широм Југославије којом је кружила изложба посвећена Призренској лиги и њеним учесницима. (.,.)

(...) Арбанаси се не мире ни са у "постављањем _ југословенске државе 1918. Терористичке акције им качачке побуне потресају Косово, Метохију и западну Македонију у првим послератним годинама; чине се покушаји да се аграрном реформом ликвидирају феудални односи; врши се колониза:ија Срба из Црне Горе, Лике и Далмапијг и подстичу пресељавање у 'урску Аг банаса чији се добар део у то време још називао и сматрао Турцима, како би се макар делимичао назоктадио демографски мањак, а сгратегијски осигурала гранична облал Југослгвијс према Албанији, Све је спровсђеиј пловично и нимало срећи, атил не само по Арбанасе већ и по Србе, Ови су са разочарањем гледали да Еосово није најпрсча брига нове влашмми, преокупираној српско-ховатским раздорима у земљи, а разарањима из суседства. Друге, тада према _потзису из 1921. бројније мањине немачка (505.000), мађарска (70.000) — мање су се и чуле ол арбанашке (430.000). (..) '

Године 1941 — 1945, када Немачка, Италија, Мађарска и Бугарска, окупирају и комадају југословенску територију, а Косово и Метохија са делови-

ма Македоније бивају припојени Албанији, ансктираној од Мталије, и под протекторатом, постају Велика Шипнија -- та је творевина по стом

простирању најближа обиму коју предвиђа програм Призренске лиге. Зато, после пада Мталије и повлачења не мачких армија из Грчке, 1944, на већ ослобођеном Косову, наоружане снаге Арбанаса (одн. Шиптара тада, сада Албанаца) не признају поновно ослобођење Косова, већ дижу, најмасовнији пронацистички устанак у Европи, им то пред сам крај рата.

Устаници су се дигли да бране сво; историјски трепутак, национално сје• дињење албанских и косовских Шип тара, стечено под фашистич«ом окупацијом и то им је било долековидо прече не само од цене коју су платили као савладани одмегници, већ и „од. понуда које им је чинила парти"занска страна да промене политику и само на други начин постигну исто, или слично. Шиптарски отпор #овој власти на Косову и Метохији био је убрзо и драстично суздијам, кстина само војнички, али не и угушен А управо то им се и исплагило: својим устанком они су, у ствари наставили трећи балкански рат, започет 1341. На један сасвим особен начин, смишље но недокучив, са вишеструко подељеним улогама и обезбеђеним подрш. кама, упорно али неумољиво воде тај рат већ четири и по деценије и свое циљеве, садржане у програму Призренске лиге остварују све успешније и доследније.

ТИта се то догађа 75 година од ос

лобођења Старс Србије2 Косово издвојено од Србије, са свим последицама које су настале и настају — У основи је повратак на стање пре првог Балканског рата, што значи признава"ње легитимности вековне отоманже 0купације и њене етничке колоччзације средишних делова југословенског Балкана исламизованим арбанашхим живљем,; главном узданицом Царства. Јер, границе балканских држава, и поред каснијих корекција, одлучене су бипе на Лондонској конференцији великих сила, децембра 1912 — маја 1913, и већ три четвртине овог века те границе су једине легитимне и међународно признате. Тако је данашња Албанија задржала готово у свему оне исте границе, у којима је 1913. формирана прва држава у њеној историји. Грчка се проширила само на оних стотинак километара егејске обале што их је изгубила Бугарска зато што је 1915, и 1914. променила савезнике и са њима изгубила оба светска рата. Ср бија, опет, која је добила и оба балканска и оба светска рата, дакле, сва четири у овом веку — једина Србија није остала тамо где је била 1912, и учврстила се 1918. већ је враћена на своје границе из времена Берлинског конгреса. (...) _(.) Од јединствене ' територије ср. пске државе, настале на крају првог балканског, односно по окончању Првог светског рата, у садашњој Југославији формирано је равно пет федералних јединица!

Са прегледом оваквих нињеница (нажалост заморних за ову прилику) долази се до неких од основних увиђања, Ред је поменути бар неке:

Ол три народа који су сачињавали прву Југославију — два, Словенци и Хрвати изашли су из рата као јединствг. не републике — државе, између оста лог и са увећаним територијама, очи стивши острва, градове приморска по" дручја и обалу од затечене национал. не мањине Италијана, по бројности та: "да одмах иза Шиптара и Мађара а трећи народ крај истог рата дочекао је разбијен и раскомадан, безмало о нако како је то учинио окупатор 1941, а негде и више.

Све садашње југословенске националности испада да су одреда избориле само своје победе у рату и тиме за радиле све своје равноправности, државности, академије наука, сопствене железнице, поштанске службе, телевизије, а половина од њих и стипендије за своје развоје, или расипништва. Долази, тако, да су само Срби били на пораженој страни НОБ и зато већ четири и по деценије исплаћују ратне одштете, добрим делом у натури, као „и додатне казне за предратно угњетавање свих оних који су из аустроугарске идиле или отоманске слободије, доспели у србијанску тамницу народа. [:.|

Милорад Вучелић

Интелигенција без идентитета

азмишљајући о иницијативи

за разговор писаца Србије

и Косова о теми „Срби им

Албанци у Југославији данас“, а имајући у виду и неке интервјуе, наступе и текстове албанских интелектуалаца објављених у последње време („Данас"“, „Старт“, „Идеје") питао сам се и о могућој одговорности југословенске интелигенције, а посебно оне беопрадске и српске, због потпу~

ног занемаривања питања _ критичке еманципације интелитенције на Коову — и албанске и српске. Чинило

ми се да југословенска интелитенција сноси одређену одговорност. због недовољне комуникације и одсуства 00лидарности са интелигенцијом на Косову у њеним односима, сукобима и критичком успостављању према владајућим структурама и сопственој политичкој бирократији, Такве солидарности критичке интелигенпије, као што знамо, било је послелњих лепенија у југословенским оквирима. Овакво олсуство комуникације може довести и дотле да један релативно монолитни део југословенске заједнице не осети потребу за демократском комуникацијом са другим деловима југословенског друштва и да самим тим постане извор даље ескалације недемократизма и чврсторукашког метода решавања друштвених проблема,

Помоћи се, наравно, може само не-

ком ко и сам сматра да има пробле- |

ме, а интелигенција их у принципу има нарочито онда када јој се ускраћује и не допушта развијање критичког, рационалног, дијалошког и диференцираног дискурса и разматрања уопште, а посебно унутар — властите нације или „организоване друштвене заједнице". 3

Међутим, и у београдским разговорима (26, и 27. априла) и иначе (бар по оном што је доступно пажљивом чиласцу новина и часописа на српскохрватском језичком полручју) види се, на жалост, код албанских интелектуалаца велико или потпуно, крање неупитно и саморазумљиво одсуство ди" ференцираног критичког говора и његово потпуно супституисање напионално-политичким затвореним лискурсом који је доведен готово до пропагандистичког обрасца. Њега. лабоме, вија мањкало ни на „другој страни", али о тој плачевној лажној борбености и квази епској разливености лишеној било каквог чвртћег кехегоријалног апарата и рационалног увуда већ смо писали, а и другом ћемо приликом.

У овом национално-политичком раз матрању позив на науку и истину само је фраза, а свака помисао на раз лику отворено -се проглашава „издајом“ унутар заједничког наступа (поузору на правила понашања из Програма Призренске лиге) „специјалним ратом“, прикривеном стратегијом“, полицијским. духом“ који трага за могућим носирцима „компромитације резултата албанолошиких истраживања", Припадност интелигенцији ка овај начин изједначава се са припадношћу _нацији, преданост националном _ циљу, националној стратегији у којој један слој има посебне задатке. Извршено је такво срастање са националним и национално-политичким да се,ту, мо. жда, више ми не може говорити 0 конформирању већ о губљењу титета једне интелигечције. Или можда о урастању у један аморфни национално-историско-политички мит. Критичку активност замепило је вођење евиденције непријатеља властите на. ције. '

Овај национално-политички _ пропатандистички дискурс вероватно и јесте без непосредног политичког мандата тј. његови носиоци немају официјелни политички мандат, али он је утемељење и легитимизација — постојећег политичког мандата или, пак, напросто призива мандат. Он се на покон и без мандата политички операпионализације и функционализује, он је на делу, у функцији. Одважност изрицања замењена је одважношћу прикривања, с једне и одважношћу на поклич, с друге стране. Разложност и изнијансоираност у приступу било којем проблему третира се као капитулантство и уступак. Прокламује се, такође, и основи задатак косовске интелитенпије или тачније албанске интелигенције на Косову» „спречавање искривљавања дискурса о Косову", И само то, Само зато албански интелектуалци треба да прес тану да ћуте. 3

Производњом непријатеља и њиховим прецизним евидентирањем и накнадним селекционисањем како у прошлости тако и данас, перманентно се

иден-

ствара ситуација угрожености, опсадног стања, опште опасности од „спољњег' непријатеља и сходно томе врши се легализација и активирање свих средстава _ националне — самоодбране. Свака унутрашња Критичност и мо гућности разликовања и модернизаци-

је одлажу се. Одлаже се критичност“·

јер „није тренутак“ што на дужи рок мора произвести потпуно блокаду критичности и критичког самомспитивања. Врши се очување и конзервира» ње традиционалног друштва, а реликти прошлости, типични анахронизми и предцивилизацијски облици, понашања, навике и нехумани обичаји (крвна освета, подизање високих ограда око кућа, љубав према оружју, положај жене, кућно заточеништво...)

проглашавају се самим сукусом наци-о

оналног идентитета и несумњивом цивилизацијском _ тековином. Типични нецивилни и антицивилни облици понашања као што је неплапање комуналија, прописаних дажбина, порезанепоштовање закона и лрописа третира се безмало или прећутно толерише као облик грађанске непослушности у условима окупације. Наравно да национални опстанак на фону сталне агресије моћних непријатеља, како јуче тако и данас, производи национални нарцизам, самодивљење и самодопадљивост. .

Не проблематизују се односи унутар нације и већ прецизно структуиране, властите државе (која се само још зове покрајином) са готово свим етатистичким атрибутима, већ се врши потпуни трансфер одговорности извап нације или народности, изван властите државне или полудржавне творевине. Уместо властите бирократије или властодржаца кривци за све (од лошег друштвеног стања до тешких осуда младих људи) искључиво се траже међу припадницима друге нације — међу ФОрбима, Наравно, да следе одмазде и омразе.

Носисци овот национално-политичког дискурса пропагандистичког типа неће да виде ниједну минулу ни актуслну властиту кривицу или одговорност. Ми смо мањина, ми смо угрожени, кривци су други! Није, никако, када говоримо о признавању кривица и одговорности, реч о било каквом трауматизовању албанског национаљ ног (народпот) бића иптериоризацијом неке историјске или актуелне кривице па ма како она иначе историјски верификована била. Реч је само о томе да сваки припадник једног народа мора имати осећај саодговорности за злочине и недела које с национално-политичком инспираци јом чини било који припадник његовог народа.

Концепција властитог избора историје доведсна је до апсурда, Може бити тачно да ми сами бирамо сво-

ју историју (произвољно или на основу неких критеријума), али реч је пр венствено о оном историјском избору који актуелно намирујемо и у име тог намирења <е критички одно симо и према данашњици и према „наказним и ретроградним токовима истеђије свог народа, ми читавог човечанства. Но, то још не значи, како то хеће да представи пролагандистички образац национално-политичког на чина мишљења, да ми нисмо саодговорни за све сло што се дешава у бићу народа којем припадамо или У којем смо рођени те сходно томе и у ширим оквирима. Манипулисањем и злоупотребљавањем концепције из бора историје покугава се избећи и „теоријски“ утемељити избегавање било какве одговорности и самсупита ности, а пре свега „покрити“ доследно ћутање о злоделима и насиљу над припадницима друге нације. Треба рећи и то да <е овом манипулацијом врши накнадно насилно изједначавање или потирање сваке разлике између боље и горе стране света у великим минулим светским | катаклизмима и сукобима, Елиминација сваке кривице и одговорности из властите прошлости, њихова историјска непревладаност и критичка непрерађеност отвара могућности новог зла, даљег учествовања у евентуалним сукобима ширих размера на горој страни света. То

· већ места рађати лодозрење у савре-

меном свету који је У овом веку имао исувише сличних катастрофалних поука. Ј А

Поставља се питање како и зашто

овај национално-политички говор пропагандистичког "типа неће да види стварност онаквом каква је. Није

дакле реч о мнтерпретацији и спорењу интерпретација (узроци, последице, могућности, _ разлози) већ о не приовајању да се виде им уоче ноторне чињенице, голи факти и подаци. Овде је управо реч о једној специфичној подврсти, „новом“ појавном облику етноцептричног дијамата. Та схематска и шаблонизирана слика све та и објашњења појава у реалном свету у ствари је крајње бенигна спрам стварности, обично наказне стварности. Она не почива на реалним и ра ционалним увидима ми може послужити за легитимизовање сваке чудовишности: од гулага до геноцида и терора, Ова теорија се не суочава оса стварношћу, она се труди да производи стварност по својим унапред датим и до краја шаблонизираним и догматизованим правилима. Производи се пожељна стварност, а у том идеолошком хоризонту реализам бива

описивање или лакировка новпроиз-.

ведене и пожељне стварности. Јер. 2 ко д нешто није баш тако биће већ сутра, све збот записаног и задатог циља.

Овој „тедријској“ схеми стварности „се узалуд опире ми супротставља. По провереном пропагандистичком 'обрасцу неистине и лажи ће под окриљем недирнутог монопола полити-

чке власти и силе понављати унедоглед ове док не постану _истинс; или бар док сви у њих не поверују. Буде ли непосредни заговорник национално-политичког дискурса ове идеолошке провенијенције у прилици да. непосредно положи испит обичне људекости — оне ће позвати друге да положе свој интернационалистички испит! У суочењу са злоделима властитот национализма и критиком тог национализма он ће посегнути за коминтернистичком флоскулом о томе да је најопаснији национализам нај“ веће (орпске) нације. Да би то доказао посегнуће за југословенским М репуб“ личким оквиром Србије и доказивати да је у мањинском положају. Прећутаће да 'било чији већински положај у Југославији и СР Србији није ни на који начин ни формализован, ни ин-, ституционализован, _ ни легитимизован. Прећутаће свој властити већински положај унутар покрајине-државе Косово и аналогну примену овог коминтернистичкојг само понекад и само за понеког, а у"

· век без стварног увида,

Трагом тих образаца и позајмљене и модификоване идеологије: он ће видети у Србији тенденције враћања на државно-социјалистички модел, али истрајно неће примећивати до безумља и мрака развијен стаљинизам У НР Албанији. Он ће на насилно исељавање Срба и Црногораца гледати као на' „бекство од равноправности са Албанцима“, као на миграцију узроковану економским и социјалним разлозима (у односу Север-југ), али ће

„зато, уз ову оправдану кукњаву о ве-

ликој незапослености на Косову, на

организовано запошљавање Албанаца,

ван Косова гледати не као на „полагање интернационалних испита“ ни као на „програмирано- раосљавање Албанаца“ и однарођавање од матице.

Повратак исељених Срба и Црногораца неће видети као само делимично отклањање последица насиља и протеривања, успорено остваривање правичности од стране тек нешто мало прибрдне југословенске и српске политике, већ као на „српску експанзију“. Пред спсртичном потребом да се. законом институционализованом полигичком вољом отклоне бројне неправде и створе елементарне претпоставке нормалног живота он ће се позвати на 21. век који је пред нама и задатке које би ту морали имати, Истовремено он ће се позвати на стари, средњсвековни закон Леке Дукађинија с којим ће се представити као припадник цивилизацијски површне нације унутар југословенских граница и његсво важење ставиће изнад цивилних закона земље у којој живи.

Проусводња поошлости такође је је дна од упоришних тачака овог национално-политичког дискурс: утемељевог на етноцентричном дијамату. Данашње или још боље тек очекивано и пожељно стање односа жели се приказати коо олувек важеће, од праисторије постојеће. Историчноаст проблема Албанаца и других народа претвара се у својеврсну производњу прошло“ сти, својеврсну историографску постику и методологију по којој се у исти ред нивоу могу ставити и појаве цивилизацијски првог реда са оним што је било маргинално или културно и друш-

твено веобликовано. МИ још више ол тога: дезавуише се и оптужује као пуКО митоманство било какзо приго=-

ћање на Душаново царстзо или Косо ва На саму потребу истраживања швог периода гледа се као на а«гуслну опасност од хегемонизма. Једно време је овом манипулацијом дошло до делимичне блокаде српске критлчке историографије и потпуне безбедности разних фалсификата косовско-албанских историчара, за шта пре свзга кривицу сносе српски научници и одговарајуће научне институције. Так под ударима контрареволуције или сепаратистичке побуне на Косову 1981. дошњ ло је ло оживљавања истраживања и обелодањивања резултата и сазнања из већ учињених истраживаља. То нагавно може свелочити о историјској неодговорности у једном народу, али може говорити и о његовој спремности да не инсистира превише на оним научним сазнањима која би могла бити у функцији раздвајања народа.

Али, ако. оставимо по страни давно минула времена и епохе последице су драстично видљизе на произвођењу нама сасвим блиске прошлости, Уз бројне фалсификате врши се права репе-

· риодизација наше савремене историје.

Период између два рата је „три десетљећа под жандармеријом старе Југославије“, период од 1941 — 1945. је „талијанска и њемачка окупација“, без квислиншке државе, без Дреничке пронацистичке буне 1945. Тек 1950, почиње поратни период, а Албанци су до 1966. „потпуно. ограничавани и контро» лирани од Ранковићевих удбаша“, Сзе то уз истрајно заклињање у Титову Југославију, која изгледа почиње 1974. године. Није ни потребно рећи да у овој периодизацији нема места за когтрареволуционарно сепаратистичке дотађаје на Косову 1968. и 1981. годане,

Посебна тема би „била проблематизација 1966. године у светлу ове репериодизације историје, Накнадно легитимисање (на .6. Пленуму ЦК СКС 14. и 15, 9. 1966.) догађаја који се одиграо на ТУ Брионском пленуму 1. 7. 1966. године извршило је повратни утипа!ј и послужило као камен међаш за разграничење историјских раздобља. Ва. ља, овом приликом подсетити на чињеницу да на Брионском пленуму није било ни речи 0 злоупотребама служзље. безбедности на Косеву и Метохији, као и на чињеницу да је. о раду и улози службе безбедности Јосип Броз 1964, године говорио следеће:

„У читавом овом протеклом периоду

обрасца који важи,

поређења на стетско-историјском .

ја сам пратио ваш рад. Првих година после рата када је наша земља била разрушена, ... ваш рад драги другови, није био ништа лакши од вашег рада и борбе у току рата, Мислим да је био још и сложенији. Јер непријатељ је вребао са свих страна,.. Класни не. пријатељ у нашој земљи, потпомогнут извана, чинио је све да би нас онемо. гућио да градимо ново социјалистичко друштво. Ваша је заслуга У великој мери, што је наша револуција била мање крвава од других. Ви сте умели да онемогућите класног противника у његовом разорном раду, што је у многим револуцијама, па и Октобарској, било веома тешко... Ви сте часно из. вршили свој задатак и у периоду из. градње социјализма у Југославији, јер сте, морам то да кажем, и тада испољили исту досљедност, упорност и елан у борби против свих могућих не. пријатеља противника и разних девијациониста, као што сте то ЧИНИЛИ и прије..." у .

Ово подсећање имало је, овога пута, за сврху само да укаже на проблематичност оваквих периодизација и ре. периодизација и немогућност тако длаког, а политички пожељног, изузимања читавих токова и институција из револуционарног збивања. Но, ово у. пућивање на проблематичност прецизно показује да је реч о накнадним нивелацијама, сразмерностима, једнакостима у партиципацији у доминантним историјским токовима, Садашња комотна ситуација омогућава да маргиналност или спорадичност постане део, и то кључни део, доминатног и прогресивног историјског тока, уз истовремено дезавуисање и обесмишљавање туђих стварних историјских учинака. На. кнадно- укључивање постаје исправније од правовременог.

Та концепција произвођења прошлости и њене репериодизације има, такође, за циљ да сваки догађај у националној прошлости буде оправдан, логи. чан и нужан. Нема ниједног посрнућа све је само неопходна и нужна тачка у процесу зрења једног народа на његовом увек исправном, објашњивом и у сваком тренутку оправданом путу. „Не видети праву стварност Косова и драму и трагедију Срба и Црногораца на Косову, већ и даље заговарати бесплатни интернационализам, национал-. но-политички милитантни пропаганди. зам који почива на етноцентричном и национализованом дијамату значи наћи се на онаквом путовању и на онаквом послу који описује Александар Солжењицин у тексту „Метастаза“. Реч је о Гулагу или о „васпитним устано. вама за поједине недисциплиноване чланове бескласног друштва“ како су робијаше тада у својим дисертацијама називали „научници“ и оним који су својим рукама и под принудом гради“ ли сибирске канале: '

„Пред нама је том скоро величине Јеванђеља, са утиснутим ликом полу“ божанства на картонским – корицама, Књигу Стаљинов Беломорско-Балтички канал издао је ГИЗ 1934. године и аду. тори су је посветили ХТ Конгресу партије. Очигледно је стигла за Конгрес. Део је Горкијеве Историје фабрика и привредних предузећа. Уредници су Максим Горки, А. Л. Авербах и С, Г. Фирин (заменик начелника ГУЛАГ-а прим. М. В)

Мсторија књиге је: 17. азгуста 1939, године тек завршеним каналом, обав љена је шетња бродом сто двадесет писаца. Д. П. Витковски, затворећик, руководилац радова на каналу, био је сведок, како су, док је брод пролазио кроз уставе, ти људи у белим оделима, окупљени на палуби, мамили логораше са устава (узгред, тамо је већ било више експлоататора него градитеља). У присуству управе канала питали су ро бијаша да ли воли свој канал, свој по: сао, сматра ли да се овде поправио и да ли се њихово руководство довољно брине о потребама затвореника. Било је много питања, али су сва била у том смислу и преко бока лађе и У присуству управе и само у време Ди зања бране. После тог путовања, 84 писца су се некако извукли од учествовања у колективном раду Горког (мо. жда су у потаји писали своје одушевљене песме и есеје), а њих 36 је чини“ ло колектив аутора. Напорним радом У јесен 1933. године, и током Зиме, пошло им је за руком да остваре тај јединствени подухват. (Значи, за око шест месеци — прим. М. В)

Књига је била издата за сва време: на, да је потомство чита и диви се. По“ требно је за историју књижевности са. чувати имена аутора. Ево, на пример: М. Горки, Виктор Шкловски, Всеволд Иванов, Вера Инбер, Валентин Ката. јев, Михаил Золиченко, Лапин,.. А, Тихонов, Алексеј Толстој...

Горки је овако протумачио потребу ове књиге за робијаше: 'Каналоармеј ци немају довољан фонд речи да изра: зе компликована осећања прековања — писци их имају и они ће, ето, по: моћи“. Потребу писаца да напишу та кву књигу овако је протумачио: 'МНОо ге литерате после упознавања са кана лом...добиле су нови замах и то ће врло добро утицати на њихов рад. Сада ће се у књижевности јавити ра' сположеље које ће је повући напред и ставити на ниво наших великих де ла"... А неопходност књиге за милионе читалаца разумљива је по себи.

Какво је, заправо, становиште аутор ског колектива о том питању Пре света сигурнаст у исправност свих ке Ззни и кривце свих оних који су били дотерани на канал,..“.

У поволу косовске трагедије и изго ва и протеривања Срба и Шрнзгораца са Косова питпу се слична дела. Само Њихов аутар и уредник се не зове М“ ксим' Горки већ Бранко Хорват, а књи“ та не ноби назив „Стаљинов Беломор" ско-Балтички канал“, већ — „Косовско питање“.