Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 7
Василије Крестић
већ поодмакле 1986. године У „Књижевним новинама“ бр, 716, објавио сам чланак О генези геноцида над Србима У НДХ. Чланак је наишао на оштру осуду дела штампе којој је први. подстицај дала Београдска телевизија, у којој ради Душан Митевић, Мој текст ниоспораван чињеницама и документима већ политичким инсинуацијама. Професионални историчари су тада ћутали, а људи малих историјских знања, ми "не баш: здравих амбиција, у мени су хтели да нађу жртву коју ће дифама-– цијама морално уништити а себи при. бавити понеки поен који ће им до. бро доћи у професионалној новинарској или политичкој каријери. На све дифамације одговорио сам 15. новембра 1986. У „Књижевним новинама“, после чега су моји ,„критичари" ућутали. Пуних година дана касније сетио <е мог текста О генези геноцида.., Душан Митевић. На седници Председништва ГК ОСК Београда, држаној 15. октобра. 1987, Митевић је рекао да је редакција „Књижевних новина" ,...06јавила чланак, или више чланака, ака. демика Андрије (!) Крестића у којем се доказује, тобоже научно, да је у суштини у генетском, у гену дакле, хрватског народа да се бави геноцидом против српског народа..." Митевићеву изјаву објавила је „Политика“ од 16. октобра 1987, године у антрфилеу под насловом Чудна „савезништва. На овај Митевићев напад,у целини лишен – истине, био _ сам принуђен да реагујем. Препорученом пошиљком доставио сам одговор главном и одговорном уреднику Живораду Миновићу са молбом да га штампа у првом наредном броју „Политике“. Међутим, Миновић _ се оглушио 0 мој захтев заснован на закону. Због тога сам био присаљен да га тужим а одговор објавим у „Књижевним новинама“. од 1. новембра 1987. под насловом Митевићеве неистине.
У међувремену, Окружни суд у Беотраду је 10. новембра 1987. донео пресуду којом се „... обавезује тужени Миновић Живорад, главни и одговорни уредник дневног листа "Политика из Веограда, да у првом наредном броју након правоснажности ове пресуде, У истом делу новина, без измена и допуна, под истим насловом и словима ис те. величине како је објављен текст "Чудна савезништва од 16. октобра 1987. године, У листу 'Политика' објави текст исправке тужиоца Крестић др Василија..." Пресудом је Миновић обавезан да плати и све парничне трошкове. Против пресуде Миловић је имао право жалбе у року од 3 дана. То право о није искористио, али, све до 14. апприла ове године, избегавао је да опроведе судску. одлуку. Тек тада „смиловао" се да изврши“ оно што је морао учинити још у новембру прошле године, И док му је. тако, за извршење судске одлуке било потребно пуних пет месеци, за објављивање Митевићевог одговора није му био потребан ни један једини дан! Већ у сутрашњем броју листа, којим је у прилици да тако свемоћно /само/управља, на ударном месту странице, ма четири ступда, донео је Митевићев „одговор“, _Поступивши овако, он је дао јасног доказа да између њега и Митевића постоји спрега, да су они, заправо, добро ухо-
дани тандем, и да, уз све то, Миновић .
мало држи чак и до основних норми у јавном раду, да су му такт и осећање мере за објективност _ потпуно страни — што. не гзненађује ако се има у виду да је реч о човеку који је дозволио да сеу повереном МУ листу штампају и онакве скаредности каква је она по злу гласу позната хумореска Војко и Савле. '
Свестан чињенице да је реч о двојици моћника, којих, на несрећу нашег друштва, још увек има, а они ту моћ итекако знају да искористе и злоупотребе, прешао бих преко свега да Митевић у свом одговору није испољио и цинизам својствен моћницима њиховог кова. У свом одговору Митевић каже: „У јучерашњој "Политици" објавили сте, на моје изненађење, "исправку профеобра Василија Крестића, која се односи на моју изјаву, у вези са његовим чланком из прошле године. И да је догађај свежији, тешко да би читалац схватио шта исправља Василије Крестић..."_
Чак и да поверујемо да је Митевић бло изненађен, а очигледно је да није, јер уз све „изненађење" стигао је истог дана да напише одговор и да та на време преда редакцији, он иронише на рачун мог текста, који назива исправком, и при томе ту реч ставља под наводнике, Врхунац цинизма испољио је у реченици У којој каже: „И да је догађај свежији, тешко да би читалац схватио шта исправља Василије Крестић." Тако је по слову „одговора“, Крестић испао смешан, јер Фе, изненада, без повода, после пуних шест месеци, сетио да реагује на његову изјаву. Чињеница је да су се читаоци питали о чему је реч, али само зато што су Митевић и Миновић читаву ствар добро изрежи» рали, Наиме, Миновић није поштова одлуку суда која га је обавезивала „да У првом наредном броју након право. снажности (...) пресуде, У истом делу новина“ објави тежст моје исправке. Попут правог кабадахије, за којег не важе закони и судови, главни и одговорни уредник, а потом и директор „Политике“, пуних пет месеци отезао је са објављивањем исправке. Када је то учинио, опет није поштовао пресуду, јер исправку није објавио „у истом де“
· Цинизам „моћника“ . .
лу новина" у којем је штампао Митевићев напад. Уместо на шестој страни, мој одговор нашао се на тринаестој и то у рубрици „Међу нама". Тако су читаоци, како им Митевић и сугерише, могли схватити да је реч о закаснелој реакцији В. Крестића, да је реч 0 плс му а не о исправци која се штампа по судској пресуди, _
Кад имамо у виду овако бахато понашање Ж. Миновића, а случај са мном је само један у низу сличних, онда се са разлогом може поставити питање
са каквим моралним правом и угледом
се лист, којим он руководи, може залатати, за поштовање закона и судских одлука у оредини у којима је то непоштовање · претворено у аистем2 Има ли „Политика“, под руководством Ж. Миновића, моралних 06нова ла се бори за демократски дијалог када само одабранима, У које, нажалост, спада и Митевић, широкогрудо уступа ступце свога листа да обзнањивањем неистина вређају људе а после тим људима ускраћује право на одбрану2 У свом одговору: Митевић не прихвата моју тврдњу да је о мени и мом писању говорио на недоличан начин. „Са тим се не могу сложити", — вели он — „јер сам говорио на јавној седници Председништва Градског комитета СК Београда, указујући на појаве национализма У нашој средини, и то сам илустровао и његовим чланком У '"Књижевним новинама, као изразитом примеру, у ком се у име науке србује.' Даље Митевић пише: „Нисам, дакле, говорио као његов колега научник већ као грађанин, члан Председништва ГК. Право да изнесем своје мишљење о једном његовом чланку, не заснива се на обавези да знам све што је професор Крестић до сада објавио. Шта је, „недолично' у томе", — пита се Митевић — „што сам о једној јавно штампаној ствари . само изнео своје мишљење на форуму СК и на јавној сцени."
ликови И ЗНАМЕЊА
„мојим
Шта из овога произлази Произлази то да самим тим што је Митевић говорио на седници Председништва ГК СК Београда и што је, на примеру мог писања, указао на тобожње појаве нацлонализма, не може говорити на не-
"доличан начин, јер је заштићен поли-
тичким форумом и политичком функцијом. Другим речима, Митевић умишља да има монопол на истину чак и онда када изртче неистину, када злоупотребљива ауторитет политичких форума, са чијих трибина шири дезинформације, као што су оне о мом члан. ку О генези геноцида... :
да је Митевићево логицирање здраво. разумско, да није оптерећено умишљеним имунитетима функција и форума, он се не би правдао тиме да није го.
ворио о моме чланку као мој „колега
— научник већ као грађанин, — члан Председништва ГК." Опсуднут поли тичком величином, Митевић заборавља да је основно правило сваког јавног наступа, а посебно оног кад говори о туђим делима и жели да их критикује, да добро познаје проблем о којем збори и да оно што каже мора бити засновано на провереним чиње-
ницама, без обзира на то да ли је оби- .
чан _ грађанин, научник, нижи или виши политички функционер, Недоличтост његовог иступа је у томе што је
"показао елементарно непознавање про-
блема геноцида, што не зна шта је генеза а шта ген и генетика, а усудио се да изрекне тешке осуде на рачун мог писања.
Ексцес који је Митевић починио са текстом О генези геноцида... по незнању и аморалности је егземпларан. Међутим, он се није представио као незналица само у случају мог пи сања. Његово елементарно непознавање наше прошлости дошло је до изра. жаја и на недавно одржаном „Округлом столу" НИН-а и КПЗ Србије, на којем је било речи 0 телевизијској серији „Вук Караџић“. Проблем и није у томе · што је Митевић дилетант и аналфабета кад је реч о историји, већ
у томе што се он у бве уплиће, што мисли да је „као грађанин, – члан Председништва ГК" позван да говори о свачему, јер има „своје мишљење", које, очигледно, највише уважава.
Тако је он, на поменутом „Округлом столу", између осталог, рекао: „Генерално речено, карађорђевићевска историографија је учинила неправду према Милошу. У целом ХХ веку се ипак развијала само једна теза о лошем, поквареном човеку, аутократи, који је спреман на свако зло према свом народу чтд., а Милош наравно У историјском смислу, а и у овој серији избија као човек који има и одређене државничке квалитете, и који је и творац те прве српске државе..." '
Мислим да ће историчари Митевићу бити захвални што им је открио једну новост. То је „капађоођевићевска историографија"!! ! Кад би ту „учену" терминологију послениџи музе Клио пр“хватили, а требало би да је прихвате, јер она је, спора нема, скроз наскроз утемељена на учењима класика марксазма, онда би се и по другим нашим династијама историографија могла изделити па бисмо тако добили савршену периодизацију, које се, ето, нико од професионалних историчара није сетио. Истина, остаје као проблем само ово наше послератно време, када немамо кнежевских и краљевских династија, али, уздајмо се у Митевића. Сигурно је да он и о томе има „своје мишљење". ;
Кад је већ реч о ,карађорђевићевској историографији" која је, по Митевићу, „учинила неправду“ кнезу Ми лошу, он би морао да зна, кад се усудио да говори о томе, да је најбоље, најдокументованије, најсвеобухватније и најсадржајније тротомно дело, до да. ас непревазиђено, настало је у доба Карађорђевића, из пера Михаила Гавриловића. Писано у најбољим традицијама метода позитивизма, Гавриловићево дело у свему демантује оно што је рекао Митевић о кнезу Милошу и
ита
Бећковићева „Крвава коменлија“
застаријевају и да је: само питање времена и талента када ће бити обновљени, на узоран начин је показао Матија Бећковић својим тласовитим поемама, написаним на једном готово. изумрлом, ровачком нарјечју, а који се — те поеме парадоксалто толико тичу вог времена и нас у њему, Снажна матрица епског деоетерца у Бећковићевој поезији, разиграна у широком регистру од ругалице и клетве до тужбалице, постала је тако савитљива и толико изражајна да се на њеној струни могу чути и неке нијансе о којима овај стил раније није могао ни сањати, |
Нове четири поеме — „Чији си ти, мали2", „Приредба", „Хлеб“ и Над кокот“ објављене 'у „Савременику", „Књижевној речи“ и „Књижевним новинама“' — увјерљиво свједоче о још једном снажном искораку овога пјесника у нове поетске просторе које је големим спјевом Кажа (СКЗ, 1988) коначно запосјео.
Више засноване на наративном моделу ироничне бајке него у језичком бароку, нове Бећковићеве поеме читају се са несвакидашњим узбуђењем. У њима је језик функционализован и оваки сегмент минуциозно израђен а опет тако органски преплетен и уклопљен у цјелину да — попут руских др вених лутака (матрјошки) што се једна из друге рађају — по законима драмске градације, све стреми трагичком крају. Крај поеме у себи сажима полифонију већине сегмената У поетски густу, моћну поснту, која о. пет баца накнадну свјетлост и сјенку и на оно што се у почетку чинило ведрим или комичним.
Као помијешан, епоко-лирски облик, Бећковићеве поеме се отимају уобичајеним класификацијама, па би 06, можда, могло рећи да смо суочени са једним новим жанром о коме ће, накнадно — како то обично бива критичари им теоретичари књижевно. сти морати штогод да кажу. Са Ка жом ђе поготово бити на. мукама. Довољно је навести само наслове појединих поглавља овога спјева, његов садржај, „Кажа о Чминти", „Кажа о Чминтићима", „„кажа У кажи", „Кажина кажа", „Кажа мимо каже", „Кажине каже кажа" - па видјети да је читава књига организована по систему матрјошки, тј, да 06 у кажи — а та ријеч је овдје добила најповлашћеније, насловно мјесто све једно из другог рађа и да се ту, сва је прилика, ради о сасвим новој употреби старог књижевног облика.
Али, прије свега, шта је кажаг По уобичајеном рјечничком одређењу кажа је „народна прича, скаска, тј, > на што се каже, препричава, вијест", По другом, и ширем м бољем одређењу, то је „предање, прича која је повезана _ са стварним чињеницама (историјским личностима, догађајима итд. или теографским објектима) али има и примјесе маште, легенда"; затим „оно што се прича, препричава, казивања о нечему из савременот живота"; а и за кажипрст, кажипут тдје гдје се рекне кажа.
. а поетски облици никада не
Без обзира на слојевит и дубок митски и Фолклорни пртљаг који 3за-
пањујућа, управо чудовишна, Бећковићева језичка снергија у овом спјеву, причи, скаски (2) — ваљда _ овдје
је сасвим извјесно нагласак на стварним чињеницама историјским личностима и догађајима им, како се то каже, географским објектима, на ка зивању о нечем из савременог живд-
та:
Ко има реч Јадовно Није 'му речено мало, Ко зна за Проклетије Није да није знао.
Путник, Принцип и Једњак Цео народ се звао
И онај неимени
У то Тројство је стао.
Читава ова посма, средишња и најбоља, „Кажа у кажи“, страхотно је распјевала оне географске објекте и учинила нашу топографију и топонимију, наш „Свети Земљопис“, суштом, високом поезијом. Штавише, ова <е тужбалица над нашим јамама ~ костур. ницама из. тих „географских објеката" посуновраћујс у субјекте — У највећу међу јамама, у човјека. Није ли их онај који је јамама прва имена надјенуо, за мрачну работу – намијенио: „То нису имена него предсказа-
њај Која су нас у јаме увлачила ји
ове је било да се обистини ЈОно што су унапред означила“. То пророштво језика — оно што би на крају овог спјева могао бити неки кажипрст, кажипут, гдје Бећковић дивинизира језик као спас и утјеху, оно једино што остаје и по чему остајемо — обрће се у проклетство језика; све што вам се десило канда нам је било писано. Друкчије сада читамо и ону библијску На почетку свега бјеше слово. Па'и када би се појавио Посник, Нови Спаситељ у лику Бећковићевог Печеног Пештеринца — споља посљедњи а изнутра први — којим би језиком ош говорио своју кажуг И би ли био „худог ума/ И поцрнелог срца", као овај што прича Бећковићеву кажу, то распучено велико сметиколо2
О каквим је историјским личности“ ма и догађајима из савременог живота ријеч: Ц
Када се откри Велика Изневера Да се то ничим није могло покрити И обистини Крвава Комендија
Нису жалили што је све била латарија
Него што и даље не може да буде.
Дакако, било би сасвим једноумно именовати то збирно име, „једну или две познате величине из наше орпске, балканске, оредњосвропске, новоисторијске једначине", како то у свом луцидном предговору овој књизи пи-
ше Миодраг Павловић. Јер Чминта,
браћо моја, је „Име за оно што нема имена /Што не ваља знати/ Не треба' раскључати.." Ово, на крају, и није толико кажа о Чминти, о Лажном Цару Шћепану Малом Наших Дана, прна и сурова карневализација и травестија тога што нема имена колико кажа о Чминтићима, о нама, који смо јој служили и кад смо јој
се опирали, Из ове Крваве Комендије није ама баш нико изузет, ни о нај који све ово устима кривца говори чак, изричито, понајмање он. И када кажемо карневализација м тра вестија Велике Лажи удружене са Великим Злом,- очекивали бисмо иза те детрониизације и демистификације некакво олакшање, Али разобличена Лаж и раскринкано Зло у Бећковићегвом спјеву нису ништа мање дјелатни: „Није све ни било засновано на лажи/ Него да служи лажи", Смијех је овдје заиста крвав. Травестија „великог ометикола“, та _ Бећковићева разисторија, обрће се У трагедију. за разлику од Божанствене, Бећковићева Крвава Комендија нема своје твелфе и гибелине, пристрасну страначку за: слијепљеност, вјеру или идеологију уз коју „стоји онај који ове стихове говори. Јамари и кољачи у нашим нововјеким верским и идеолошким ратовима кољу и у јаме бацају, лажу и гину, кличући различитим Чминтама и истој постојбини:
истине и неистине,
Да једино постоји нешто треће,
А то треће је увек нешто друго,
А друго је оно што ти они кажу...
Огласише да нема
Овдје почиње, еуфемистички и помодпо речено, Велико Ружење Народа. Нису Чминтићи само џелати, они што им шклапти крв у мокулама и што се поштапају крвавим тојагама | чЧминтићи су и жртве:
„Тер ко је једном заклан некажњено, Препоручио се за вечито клање", А ко себе коље — нема душманина,
Бећковићев некадашњи гњев у овом спјеву се разорно, негативно реченом љубављу, сада као стид, окренуо унутра. Сами смо себи дутшмани. Брат који коље брата, то сам ја — и жртва и џелат. Моји су и они други. И носити ми је ту општу грбу на појединачним леђима, када се и Бог већ „одаљио од људи".
Своју деструктивну, _ сатиричку 0 холост Бећковић је кротио овим сапатништвом, овим говором из људске јаме коју је и у себи отворио, а тај је отвор на пјесниковом панциру био вишеструко, стваралачки продуктиван. Тек тад је могао рећи како је његов лик имао глас онога штто виче: „Распни га, распни!' Можда се без такних, саморазарајућих, самоосвјешћујућих мјеста Бећковићева пјесничка и језичка овирепост не би могла ни поднијети. И до сада је Бећковић разарао митове, али из сасутог пепела разоренот мита оватда се обзнањивала његова митопејска чежња, макар им као нега тивна утопија, Овдје је травестиран један лажни мит у коме је — парала доксално — баш зато што јг апокалиптичка, застрашујућа хипербола, _ све демонијачки истинито.
Ђећковић је данас наша епска па. радитма. вв
Рајко Петров НОГО
„карађорђевићевској историографији". Уосталом, оно је, баш зато што је У науци још увек незаменљиво, пре ви ше година прештампано, па је и лако доступно, али је, можда, за Митевића преобимно па још није стигао да га простудира.
Права је безочност кад тај „грађа нин, члан Председништва ГК" каже: „У целом ХХ веку се ипак развијала само једна теза о лошем, покварсном човеку, аутократи, који је спреман на свако зло према своме народу..." Судећи по овоме, Митевић не зна чак ни то да век, па и овај двадесети, има сто година и да још траје. Ако је оптужио „караћорђевићевску историографију", онда је то непуних четрдесет година, а не цели ХХ век. Овако, или он не зна основе математичке радње, или индиректно, због „неправди“ нанетих Милошу, оптужује и послератну историографију. Узгред, ваљало би да Митевић зна бар то да је у време настајања „карађорђевићевске асториографије" у Београду једна од најпрометнијих градских авенија носила име „Милоша Великог". Кад је то тако, а другачије није, онда је јасно да је „грађанин, члан Председништва ГК“ Д. Митевић на „Округлом столу" о телевизијиској серија 0 „Вуку Караџићу“ продавао рог за свећу. Овим чињеницама које износим свесно ризикујем да ме Митевић на неком од наредних скупова, у штампи, ил на ТВ, не жигоше само као великосрпског националистисту и хрватождера већ да ми пришије и епитет ројалисте и апологсте династије Карађорђевић, У свом одговору, цинизам који је својествен умишљеном моћнику, Мите“ вић је написао: „Не залаже се ваљда, професор Крестић да пише чланке, а да на њих дозвољава само. позитивно мишљење, . проглашавајући све, који се са њим евентуално не слажу за дилетанте, Врло чудно схватање демократског дијалога заступа професор Крестић." На ово питање, у којем ми се подмеће „чудно схватање демократског дијалога“, могу одговорити без двоумљења: не тражим и не очекујем никакве похвале, на њих нисам ни навикао, али не дозвољавам ни неумесне, незналачке и злонамерне покуде, какве је изрекао Митевић., Већ сам једном казао, а то сада понављам, јер видим да ме Митевић није добро схватио, његових похвала бих се стидео.
Овом приликом, а поводом Митевићевих импутација да очекујем само похвале и да критике не прихватам, осећам потребу да обавестим читаоце „Књижевних новина" ла је Одељење ис торијских наука САНУ нашло за потребпо да реагује п осуди иступање тог „грађанина, члана Председнититва У" против мог чланка о генези геноцида...
На МТ скупу Одељења историјских |
наука, одржаном 28. Х 1987. године, одлучено је: „Одељење даје безрезсрвну, једнодушну подршку свом члану Василију Крестићу ми сматра ла је напад Д. Митевића у нотпуности неоснован. Стога Одељење моли Извршни од бор да у том смислу предузме сдговарајуће кораке."
Треба ли неко ауторхтативлије тело од Одељења историјских наука САНУ да да оцену о мом писању ио Митевиђевом неразумном насртају на оно што сам написао2 Да тај „грађанин, члан Председништва гк“ није злоупотребио трибину ГХ ОСК Београда и да се ње није сасуо онолико немстина, ја се. на његово писање и говорење никада не бих осврнуо, јер оп ни уком погледу није партнер с којим бих могао и хтео да волим дијалог.
Митевићеви покушаји ла се оправда због тога што је начинио више погрешака материјалне природе на нивоу Фу размишљања малог Ђокице, До тих погрешака дошло је, вели мој „критичар", зато што је „Говорио 'из тлаве". Каква је то глава која може У тако мало речи да начини толико погрешака2 Ако глава ис функционише како ваља, зашто је онда коаристи2 А ако је користи свестан да она може да омане, онда за омашке мора и одтоварати. Због тога сам још 15. јануара ове године против Митевића _полнео кривичну тужбу Првом општинском суду, уверен да ће суд узети као олакшавајућу околност то што је „грађанин, члан Председништва ГК", „говорио 'из главе."
Приводећи крају ову тужну причу о синизму „моћника“, читаоце морамо подсетити да је она почела 16, октобра 1987. објављивањем Митевићевих „ора'ија" под називом „Чудна савезништва." Савезништво се односило, како је Митевић „говорио 'из главе", на неку моју спрегу са уредником „Књижевних новина" Миодрагом Перишићем. М да постоји, тог савезништва <е но бих стидео. Али, како је то „грађанин“, члан Председништва ГК" „говорио 'из главе", тешко је омануо.
ја нећу оманути ако му укажем на мисаону спрегу са Владом Готовцем, познатим и истакнутим маспоковмем, са Живком Кустићем, уредником , Гласа концила", и Мирјаном Пеакић-Микуљан, председницом етнички _ чисте влегације Улружења књижевника Хпватске, Сви они, и њима слични, као и Митевић, само они из срца и лупе, а „грађинин, члан Прелселништва Гк „43 главе", осуђују мој текст о генези геноцида... а починиоце генопила изједначавају са хрватским _ наролом, Одиста је то чудна спрега, чудна ли објашњива, нимало случајна ни начвна, в