Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 1
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
Двоброј Лист за књижевност и друштвена питања 1107–1108 Београд, 1–30. јун Год. ТУ Цена 100 динара
2004.
Заточеници аутономаштва
дмах по отпочињању рада но() вог сазива Народне скупштине
Србије, поред низа скупштинских радних тела образован је и одбор за израду новог Устава Србије у којем су заступљене све парламентарне странке. И мада је најављено да ће се нови Устав убрзано писати да би можда већ на Видовдан 2004. био усвојен, Уставни одбор се уопште није састајао нити је било који страначки посланички клуб поднео свој нацрт Устава. То чак нису учиниле ни странке владајуће коалиције – Демократска странка Србије, Г17+, Српски покрет обнове и „Нова Србија“. Стога се јавност већ почела да пита како је могућно да се најављује убрзано доношење новог Устава, а да се надлежни скупштински одбор уопште не састаје, а камоли припрема било какав нацрт.
У међувремену је нацрт новог Устава Србије изгледа састављан у неким страначким или владиним службама далеко од очију јавности, да би 2. јула 2004. године био достављен Влади Србије. На жалост, тај нацрт је умногоме изневерио очекивања стручне и родољубиве јавности – стручне због очигледне неумешности у обликовању норми, а радољубиве због прикривања аутономаштва и могућности федерализовања целе Србије под видом образовања нових аутономних покрајина поред оних које већ постоје. И што је још горе. како се може претпоставити да су у обликовању овог нацрта Устава највећма учествовали стручњаци из Демократске странке Србије (који су већ састављали два претходна нацрта), овај последњи нацрт Устава потврђује њихову неосетљивост на јавне критике. Једину битну промену под дејством досадашње јавне критике представља нова уставна дефиниција Републике Србије. Док је у „Основним начелима за нови Устав Републике Србије“ од 21. јануара 2002. године, која је израдила Демократска странка Србије, Србија дефинисана као „држава свих грађана који у њој живе", из чега се не би могло закључити због чега се наша држава уопште назива Србијом, најновији нацрт садржи следећу одредбу: „Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе..."
Лоше формулисане одредбе |
Када састављач нацрта закона или устава нема довољно номотехничких знања и искуства, онда му се понекад омакну и рогобатне, стилски неуглађене, па и противречне одредбе. То се управо догодило творцима нацрта овог Устава. _
1557 0023-2466
||
|
%776023"241091!>
Косша Чавошки
За почетак ваља навести одредбу којом је требало изразити Русоову замисао народне суверености. То је члан 2 став 1 који гласи: „Сувереност потиче од грађана". Када се тако изрази ова замисао, онда је и доживотна монархијска власт, која је по милости божјој и вољи народној, у савршеном складу са народном сувереношћу, пошто потиче од народа. Смисао народне суверености је, међутим, у томе да се она не може отуђити и да народ треба да је врши непосредно. То управо изражава став 2 који гласи: „Нико не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана." Незгода је, међутим, у томе што наш језик не трпи облик „присвојити од". А опште је познато да језик устава треба да буде не само јасан него и синтактички и стилски исправан.
У овом нацрту затим наилазимо на плеонастичне одредбе. Једна од њих јесте члан 35 став 3 који гласи: „Избор и коришћење личног имена и имена своје деце слободни су." Како сваки избор подразумева слободу избора, то није требало посебно наглашавати. Велико је, међутим, питање да ли је уопште требало јемчити слободу избора личног имена. Колико је то нама познато, лично име бирају родитељи а не лице које ће носити то име, а потом скоро сва деца кад одрасту прихватају то наденуто име као део свог идентитета и уопште им не пада на памет да га мењају. Уколико се понеко на то ипак одлучи, слобода промене личног имена и презимена није апсолутна, пошто надлежни државни орган увек цени оправданост таквог захтева. Једва да треба рећи да се таква слобода промене имена никада не јемчи уставом него само законом.
Творци овог нацрта понекад користе речи које не само да нису уобичајене него ни најпримереније предмету који се уређује. Поучан пример је члан 41 став 2 који на следећи начин зајемчује слободу мисли, савести и вероисповести: „Свако је слободан да у приватном или јавном животу испољава своју веру, појединачно или у заједници с другима." А у следећем ставу користи се синтагма „слободно испољавање вере". Ово је могао да напише само неко ко никада није био верник. Вера се не испољава – испољава се расположење. Вера се исповеда, отуда и реч исповест. Напослетку са ставом 4 „родитељима и законским стараоцима признаје право да верски и морално уобличе своју децу према својим уверењима". Деца се, међутим, не уобличавају сем ако се мисли на генетику која им даје људско обличје, него се верски образују и морално васпитавају.
Посебно изненађује неспособност да се утврди исправан ред речи у ре-
ченици. Тако се чланом 58 ставом 3 алинејом 2 прописује да „свако има најмање право на поштовање достојанства своје личности на раду..." Са оваквим редом речи испада да је то скоро никакво право. Требало је рећи: „Свако најмање има право..." Но, и то би било сувишно, пошто се право или има или нема, па се не може степеновати и рећи да се најмање или највише има.
Није чудно што се после свега састављачима овог нацрта омакла и једна бесмислица. Посреди је члан 62 став 2 по којем „свако дете има право на лично име, упис у машичну књигу рођених..." Право на упис у матичну књигу рођених уопште не постоји, будући да се само рођење и наденуто име обавезно морају уписати без икакве слободе избора.
Неусклађене и противречне одредбе
Када се једно исто право два пута зајемчује различитим уставним одредбама, онда лако промакне понека неусклађеност. Први неугодан пример јесте право на бесплатну правну помоћ. Чланом 27 ставом 1 утврђује се да свако ухапшено лице има право на бесплатну правну помоћ ако не може да је плати, што значи да држава мора платити браниоца не само лицу коме се ставља на терет кривично дело него и много лакши прекршај ако је ухапшено, што никада до сада није практиковано. Чланом 31 ставом 1 алинејом 2 се, међутим, ово право ограничава тако што се утврђује да само окривљени за кривично дело, „ако не може да плати браниоца, има право на бесплатног браниоца, у складу са законом". А то значи да се ухапшенима и окривљенима за прекршај то право већ самим Уставом ускраћује, а да се потом закону препушта да то право ускрати и некој категорији окривљених-за кривично дело – рецимо окривљенима за кривично дело за које се не може изрећи казна од пет и више година затвора. Напослетку се првобитно уставно право на бесплатну правну помоћ, зајемчено чланом 27 ставом 1, потпуно дерогира чланом 65 ставом 3 којим се потоњи законодавац овлашћује да „законом одређује кад је правна помоћ бесплатна“, чиме се наводно уставно право своди на законско право. |
Друга неусклађеност је већ озбиљније природе, поготово што се појављује у двема узастопним одредбама. Чланом 27 ставом 2 утврђује се да лице које је ухапшено без судске одлуке мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, иначе се пушта на слободу, што представља поновно увођење полицијског притвора у трајању од 48 часова и укидање уставног јемства Лћађеах сотриз. А већ следећом одредбом – чланом 28 ставом 1 – укида се овако утрђен полицијски притвор тако што се вели да „лице за
(Наставак на стр. 16)
Е-пошта: КпјтеупеМоуте( а 5огаћтал-р.сот
АМЕРИЧКИ ОСЛОБОДИОЦИ
Ален Моро
егитимним сликама одуше| ] вљена маса поздравља своје америчке ослободиоце а једна радосна и разиграна иконографија Слободе чврсто се утиснула у колективно памћење Француза. Уз обилну литературу хероизма и уз томе одговарајуће филмове, какви су „Најдужи дан" или „Треба спасиши војника Рајана", са репортажама егзалтираним до тада невиђеним јунаштвом, свечаности у част шездесетогодишњице искрцавања у Нормандији настоје да сачувају идеализовану слику војника-ослободиаца, које је највећа демократија послала на Стари Континент – да га ослободи апсолутног зла. Ево представе превише лепе, превише савршене — да би могла бити саобразна стварности.
и криминологије на Мопћеп Кепшеку Џтуегзну, у Сједињеним Државама, а такође и Дархам, из Велике Британије, који се сматрао обавезним да на ово питање одговори једним одлучним остварењем, „Скривено лице америчке солдатеске“ (у издању Пајоа). Ова књига је, данас, онемогућена у Сједињеним Државама, због рата у Ираку, док је у Италији објављена. Сам аутор ми је то рекао средином маја месеца.
Џ. Роберт Лајли установио је да су у Енглеској, Француској и Немачкој 17.080 жена и деце били жртве сексуалног насиља које су починили амерички војници: 11.040 у Немачкој, 3.620 у Француској, 2.420 у Енглеској. На тај начин, ослобођење Европе није поништило вар-
Скривена историја неких ослободилаца
Једна појава чије је спомињање било шабу: 17.000 силовања починили су амерички војници у Европи, године 1944. и 1945. <
Јутро 9. јануара 1945. на путу за Шонвил, југозападно од Лерувила, градића на Мези, на једном тркалишту, подижу вешала. Џона Дејвида Купера, 23 године, родом из Џорџије, погубљују вешањем због силовања три младе девојке.
Фебруара 2, на истом месту и у исто време, понавља се иста сцена. И. П: Вилсон, Куперов саучесник у силоању три младе Францускиње, бива обешен у присуству 72 сведока. Његово погубљење је каснило, јер је успео да побегне из своје ћелије после хапшења.
Ова два вешања нису била и прва. Августа месеца, 1944, један амерички војник већ је био погубљен у Француској, због силовања почињеног само недељу дана после искрцавања, 6. јуна.
У Уједињеном Краљевству (Велика Британија), 1942, мада су америчке трупе ту дошле да се припреме за искрцавање на тле Европе, већина америчких војника, ухапшених због силовања, били су, већ тада, обешени. Осим ових погубљења, у двема земљама, војно правосуђе изрекло је против многобројних ухапшених војника тешке казне затвора због сексуалних злочина.
Најновије отварање многобројних судских архива у САД, у Енглеској, у Француској и у Немачкој, дозвољава, данас, да уистину схватимо сву ширину размера једне појаве чије је спомињање значило – табу: 17.000 силовања које су у Европи, 1944. и 1945, починили амерички војници.
То нам, пре свих, казују Џ. Роберт Лајли, професор социологије
варска правила, по којима су жене систематски и обавезно сексуалне жртве трупа било инвазионих, било окупационих.
У Француској, по Џ. Роберту Лајлију, мада су се амерички војници кретали по савезничкој земљи, „учесталост и суровост били су неупоредиво жешћи него у Великој Британији". Аутор прецизира да је „разумно закључити да су амерички војници силовали 2.500 Францускиња".
У Немачкој, прва тужба за силовања, која је подигнута на процесу пред ратним судом, подигнута је само месец дана пошто су Ајзенхауерове армије прешле у офанзиву у Арденској битки, у јануару 1945. Силоватељ, војник Вердел В. Вилсон, припадник 777. артиљеријског батаљона. Његов бруталан чин отворио је дугу листу сексуалних насртаја и напада, чије су жртве биле немачке жене.
Од јануара до септембра 1945. ратни судови су ухапсили због силовања 187 војника. Најмлађа жртва имала је 3 године. На основу изричитог наређења генерала Ајзенхауера ниједан амерички војник није био погубљен. Јер, тачка гледишта војног правосуђа, америчког, допуштала је да сваки онај који је сма-_ тран силоватељем у Енглеској или Француској, у Немачкој буде. тек, иако силоватељ, сматрам само ухваћеним „у недопуштеном сексуалном односу са једном неудатом женом".
У једној покајничкој афери пред ратним судом, војници Вард и Ша-
(Наставак на стр. 4)
Поетика у кључу другог
Мишологија Лепенског Вира
косово
Осветљења језика 1 Успех Бришанског Интервју Доњег дома Јелена Гускова
Уочавања
Дан „Д", 6. јун
о
пет
Пекић
други пут међу Србима
Страна З