Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 2

Страх и нада

авршени су републички председнички

избори дан уочи Видовдана (27. јун

2004) који ће остати упамћени у историји српског парлемантаризма по буђењу рефлексног страха код Срба. На овим изборима није владало програмско опредељење већ страх од „светске демократске заједнице“, која се, на тај начин и мимо своје воље, представила у лику хумане аждаје.

Страх да наводно српска политика може само демократским путем напред (у Европу) јер се демократским путем уназад угаљује од САД – било је лако пробудити. После политичких експеримената које је Европа над Србима примењивала у 20. веку – употреба за рушење Аустроугарске монархије у Првом светском рату, увођење Титовог џелатског комунизма у Другом светском рату, употреба Милошевићевог криминалног социјализма после пада Берлинског зида, увођење америчког просвећеног антихуманизма – страх је једино својство које није тешко покренути у српском народу и тако га паралисати. Тек, актери демократа и радикала (Борис Тадић и Томислав Николић) нашли су се у изборној трци чији су и старт и циљ већ били одређени.

Избори су завршени, и то је добро за ментално здравље, али на њима Србија није ништа ни добила (то јој није допуштено) као што није ни изгубила (пошто „светска демократска заједница" још није завршила психолошко припремање народа за ампутирање Косова, Рашке и Војводине). У транзиционој фази и до нових, превремених или регуларних, избора прво треба изнаћи модалитете за издвајање Црне Горе из постојеће државне заједнице. За сада програмирано државовољна Црна Гора у постојећој заједници учвршћује елементе незаједништва: има сво-

ју валуту, администрира некакав свој језик и по савету антихришћанске светске заједнице утврђује и своју самосталну црногорско-православну цркву.

Све се то дешава у најбољој намери евроамеричког филантропа, који је своју бригу за јужнословенске народе показао још у доба Анте Марковића. Тада је Запад одбио да беспредметно утроши 5 милијарди долара у реформу јер му се, предрачуном, показало (у шта је укалкулисана и лепша будућнст југословенских народа) да је мудрије уложити око 100 милијарди долара у разбијање и окупирање мултиетничке заједнице.

После, из хуманистичких разлога одржаваног рата против Срба (Блер и Клинтон агресију из 1999. дефинишу „јединим моралним ратом у историји") могло се приступити цивилизацијским церемонијама. Тако смо, уочи Петровдана (11. јула 2004) могли да отпратимо „инаугурацију" председника Републике Србије, Бориса Тадића. На свечаности је присуствовало око 40 делегација, од представника ЕУ до представника НАТО: први су то заслужили својим планирањем наше будућности а други због свог хуманитарног деловања (због чега је Тадић, својевремено, уз подршку Министарства одбране, Џорџу Робертсону, при одласку са дужности генералног секретара НАТО, уручио највише војно одликовање наше земље).

Занимљиво је да је истом приликом (0 Петровдану) отпочео и Београдски фестивал мира, гламурозни међународни музички спектакл. Остаје, међутим, питање: који се морон досетио да баш овом приликом промовише музички спектакл под-називом Београдски фестивал мира, као да је икада, било где у свету, неко правио музички фрстивал рата. Ако је неко рачунао да ће овом блесоманијом Србима отпослати поруку, намеру или метафору о осећању кривице за протекли рат (у коме су једино Срби етнички почишћени из три регије) онда се преварио; требало је да овај политички сценариста-дилетант музички спектакл организује у другом граду и под називом „Вашингтонски фестивал мира". Повод није ни требало да тражи а можда би имао и радозналу публику. Београд, наиме, није праг Вашингтона.

Предраг Р. Драгић Кијук

1–30. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Одвојеност државе од језика и ауторска преобележеност правописа

ало је творевина људских које свој трај-

нији цивилизацијски, национални или

културолошки значај и поштовање што им се указује – дугују ауторитету свог непосредног творца, креатора, аутора. Најчешће, значај и трајање тих творевина – извиру из њихове непосредне снаге, аутономне и аутохтоне вредности или домета.

Али, има ли изузетака2! Је ли правопис један од њих7!

Бројне су људске творевине којима је из најважнијих друштвених или најзначајнијих националних разлога и интереса нужно прибавити додатни, чак највећи ауторитет и осигурати им најконсеквентнију примену. Тада иза њих и уз њих не стаје, макар био најмоћнији, најстручнији или најзаслужнији за њихово настајање – одређени појединац (нити више њих) него „читава заједница" оличена у органу, институцији која је представља.

Да језик сваког, па и српског народа, следствено томе и његов правопис, иде у ред таквих творевина, у категорију националних добара највишег, најдрагоценијег реда, нема двојбе – не само у науци него ни у интуицији најширих слојева народа. Међутим, све то слабо помаже, и науци и нашем (најроду, када треба донети правила што српски језик и његов правопис уређују и штите.

Је ли српски правопис довољно заштићен, најчешће несумњивим научним ауторитетом својих твораца, аутора, помаже ли му ова стручна и морална димензија макар у голом опстојавању – или, можда, чак одмаже2!

Као да смо инаугурисали или прихватили (непостојећу) доктрину о одвојености ЈЕЗИКА од државе! Дакле, не само када је правопис посреди! Ваљда умишљајући да је то добрани демократски и цивилизацијски домет, само што нисмо овај „осебујни" концепт и у Уставу записали!

Држава се, међутим, и без таквог записа – у питања језика не пача, чак ни онда када треба донети, најблаже речено, најоперативнији акт о језику: правопис. Она на то не троши свој мали или велики ауторитет; „целу ствар" великодушно препушта „струци“, лингвистици и ауторитету њених поменутих посленика.

У најбољем случају ту је високи државни чиновник који хоће каткад у име органа у којем делује, конклудентним радњама, околишно

ко 6. јун, дан Д, није био најдужи дан

по искрцавању савезника 1944, он је

био најдужи 2004. године по својатању славе за одношење победе у Другом светском рату. Догодило се то на прослави шездесетогодишњице у Француској. Имао се утисак као да су у рату против Немаца учествовали само Англосаксонци: Американци, Енглези и Канађани, а да су Французи дали само земљу, односно, тло за искрцавање. Амерички председник је, као спасени Рајан, у широким захватима шетао војничким гробљем, као да су Американци ослободили целу Европу, а не као да су се у њој нашли, и зато да би захватили што већи део колача, пошто се пропадање Хитлера већ назирало са источне стране. На удруженим каналима телевизије и радија, друге велике нације нису ни спомињане, једва је, дакле, врло утихнуто, позван руски председник, али не и остали народи који су дали велике жртве, као што су то били Пољаци. О ексЈугославији, а нарочито са непопуларним Србима, да и не говоримо.

Гомиле ветерана, супротстављене из оба непријатељска табора, препричавале су своје догађаје, као догађаје из било којег рата, али, добро, њима би ово сећање и коеморација и требало да припада, а медији

Драгослав Граочанкић

или нешто изравније да укаже на свог фаворита међу увек запетим, колајућим, конкурентским, такође ауторским, верзијама правописа. А догоди се и да се неки од тих државних, опет извршних (а не законодавних) делова одобровоље, па, на пример, ПОМОГНУ ШТАМПАЊЕ одређеног правописа, те тако (себи) изборе меценатско право да се називи њихових државних тела на полеђини предлиста таквог правописа истакну испред осталих помагача у тискању: „добротвора, дародаваца и приложника". Управо је такав случај са нашим најновијим правописним радом, Правописом српскога језика (Матица српска, 1994).

Овакав степен залагања/залагања државе и њених поменутих органа за правопис изазива нежељену преобележеност његовог ауторства, те оставља простора у свести већег дела јавности, оних којима је овај врховни језички нормативни акт намењен – за доживљавање проглашеног правописа као израза личне, арбитрарне воље, укуса, готово хира његових аутора! Широки круг потенцијалних корисника запамти правопис више по именима његових аутора него по њиховим правописним решењима!

Поменути „корисници“ за та решења, по правилу, сазнају „из друге руке", она непосредно до њихових руку и очију мало кад стигну. А они, нешто описмењенији, знају добити посебно надахнуће, нарочито за естрадна „не слагања" с предложеним решењима аутора проглашеног правописа, супротстављајући им, најчешће, свој идиолекатски модел језика.

Сличан је учинак и оних што машу, на своју руку сачињеним, и најчешће о свом трошку и на свој трговачки ризик одштампаним и објављеним(!), конкурентским правописима, који чекају свој час (срећни обрт који би довео до жуђеног, „правог“ штампања, што ће далеко надмашити првобитни пробни, рекламни тираж).

За то време: усред Европе ЈЕДАН правопис важи у три државе – „не зна се" која је од њих давнија и угледнија, а и богатија. А ми, на неупоредиво мањем, српском језичком простору, имамо првописних дела готово на претек.

Ова замашна и замршајна правописна продукција – не само што збуњује него, а то је много опакије, извитоперава, обезвређује саму

Шести јун

(ТЕЛЕГРАФСКИ ИЗВЕШТАЈ)

Властимир Станисављевић Шаркаменац

су свакој речи придавали сазвучје грађења Европе, опет неке Европе у којој се друга имена народа, осим Англосаксонаца и Француза, наравно и Немаца, нису ни чула. Добро, ако је о Европиној победи (мислимо овде на нову Уједињену Европу) реч, онда заиста нема много места за изговарање других назива народа и држава, поготову ако знамо да су, као што већ рекосмо, на скуп били позвани и побеђени – Немци. Али да би хипокризија била мање видљива, сви су се оркестрирано и унисоно поклапали у ставу да то није био празник, већ прослављање догађаја (раз ипе [еге, талз сејебђгацоп), као да то није исто. Међусобно дијалошко, ерцепарајуће проливање старачких суза бивших непријатеља, који су се једном гледали кроз нишане, ваљда је требало да увери гледалиште и слушалиште да је тај рат и служио само томе да се направи Европа. Нисмо против Европе, да нас неко погрешно не схвати, али смо против тога да се не зна ко све чини Европу, а нарочито ко се за њу борио и ко је чувао њена врата одвајкада. То је као да нас зли каубоји протерују са сопственог нам ранча. Нека нам нико не каже да су Европу Аустријанци и Мађари стварали пре Срба, а посебно Руса и Димитрија Донског, који су је бранили још

идеју и циљ институције правописа, која тако најпре губи основну своју улогу, смисао и ми. сију: НОРМАТИВНОСТ. Правописни нам по.

слови личе на антологичарске: свако има пра-

во да, упркос истој „теми“, своју антологију –.

сачини по свом укусу.

У таквом, неуређеном друштвеном миљеу, ни углед најзначајнијих националних културних институција – чије прегнуће исходи каткад издавање, боље рећи: штампање правописа, овом језичком, за сада несуђеном нормативном акту – не помаже одвећ. Ауторима проглашеног правописа (и правопису) не можажу ни неретко одсуство аподиктичности у креирању норми ни пословична непретенциозност (и научна и лична), која се огледа и у томе што себе означавају као приређивача, израђивача, чланове комисија...

Долази до „парадокса“: аутор правописа, макар колико био стручан и научно ауторитативан, објективно – одмаже ауторитету правописа! Одмаже му, заправо, усамљено ауторство (само ауторство се пренаглашава из различитих разлога и мотива од стране чинилаца који су изван аутора), неподупрто другачијим друштвеним контекстом.

Све ће ово, међутим, важити само до оног тренутка када иза правописа (нужно ауторског) стане нескривена воља државе – али оног њеног институционалног сегмента овлашћеног за нормативно уређивање најзначајнијих друштвених и националних питања.

Има ли друге, кад досадашње српско искуство током читавог минулог века показује да из бројних разлога који би могли бити предмет проучавања, не само лингвистике и социолингвистике, ни најбољи правопис не може само снагом научне вредности и ауторитетом самих твораца изборити остваривање своје неопходне улоге и мисије.

Због тога: ексклузивног права, монопола на доношење и надгледање примене правописа – мора бити! То ексклузивно право мора имати држава, као што га има кад год уређује и штити све друге, малочас поменуте, виталне интересе друштва и нације.

Овакав начин доношења правописа подразумева и све оне механизме спровођења и заштите, без којих ниједан државни нормативни акт не може бити.

Може ли тако бити!

далеке 1380. на Куликовом пољу на Дону. Али ефекат трика око срцепарајућих суза лежи у томе што људи преживели Искрцавање у Нормандији и доживели осамдесетак лепих година живота и не могу друго, у име те среће, пружити; него међусобне сузе помирења. Да смо ми уместо њих. исто бисмо чинили, али не могу то чинити и они који су тога 6. јуна 1944. занавек зажмурили. Они на срећу не могу видети ни оволико лицемерје. Зато је један, међу слављеницима, бркати ветеран својим монологом, не баш много транспарираним, више наслутио него што је јасно говорио о једној важној ствари. Издвајамо суштину те ствари:

– Није то једно исто. Оно је било онда. ово је сада. Ту много шта није у вези – и није пролио ниједну сузу, напротив, подоста је мрко гледао. А из ког је кампа био, то заиста није умесно говорити кад је баш тако и било, и кад је велика истина.

Кад се све сакупи и проспе, како каже она алхемијска, има се утисак да је ова победа, уопште заслуга за заустављање нацизма и фашизма у Европи, некоме украдена, а коме – остаје да сам читалац ових редова одлучи за себе.

6. јун 2004, Париз

визезниннинисиееннинеининИинечнИИиве чинити еаниниасививисилвецеениесиииии вета ле атеисти тате ПЕН 2 сива и ер деди театри лете тетиве пе етен титуле зенит с панели пиле орееиенеареи вије пе паи нити стоти паверн паре ен теарији п-еетте а леве иненниинет Белвил Ето шет

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Лист за књижевност и друштвена питања. Оснивач и издавач: Удружење књижевника Србије, "Београд, Француска 7.

ПРЕТПЛАТА НА "КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“ за 2004. годину по цени (заокружити износ) од; 1000 динара, за организације 3000, за иностранство 50 (05, авионом 70 05 долара или КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ одговарајући износ у другој валути. За нашу земљу уплату слати на жиро-рачун: Агробанка, Београд, 245-0015892701024-54 – за КН. За иностранство уплате се врше код посредничких банака: ОЕЏТ5СНЕ ВАМК Аб, Ргапкштм, РА бегтапу – 5МН соде: Пешден, 817 500 700 10 – па габип: Котегаја!па бапка А Веодгаа, ЕП Хивозјама / 935966200; или Н5ВС ВАМК РТС, (опдоп, Епајапа – 5! соде: М' а! 2822 – па габип; Котегсја!па бапка А0 Веодгад, РА Уидозјама / 37373751 – СВР; или 085 Аб, Хопећ, 5мћепапа – 5мћ соде: Џбажсћгћ – па габип: Котегајајпа Бапка А0 Веодгад, РА Уидозјама / 60153.010 – СНЕ; или АОУА|. ВАМК ОР САМАРА, Тогоп!о, Опапо, М5Ј1Ј1 – 5 соде: Аоусса!2 – па габип: Когегсђајпа Бапка А0 Веодгад, РА Уџдозјама / 09591 322-327-8 – САР; или СОММОММЕАТН ВАМК ОР АЏ5ТРВАЦА, Зудпеу – Зил! соде: СТВААЏ25 — па гасип; Котегсцајпа Бапка Ар Веодгад, ЕА Уидозјама / 100366101А00112601 – АПР, 100366101М20115101 – М2р, или СППВАМК М,А. Ме Уогк, МУ 10043 – 5! соде: СНО5ЗЗ – па габип: Котегајајпа Бапка Ар Веодгад, РА Уџдозјама / 36126027 — 050; имек за пагпакот: и Копз! ЏК5, Ргапсизка 7, Веодгад, Бгој габипа 12-45-90295-5.. ПОПУЊЕНУ НАРУЏБЕНИЦУ или фотокопију признанице (доказ о уплати) послати на адресу: Удружење књижевника Србије – за "Књижевне новине", Београд, Француска 7, | спрат. МОЛЕ СЕ ПРЕТПЛАТНИЦИ ДА ИЗМИРЕ СВОЈЕ ОБАВЕЗЕ ЗА 2004. ГОДИНУ ЈЕР ЈЕ ТО СИГУРАН НАЧИН ДА НОВИНЕ СТИГНУ ДО ОДРЕДИШТА. Дато у штсмпу 31. августа 2004.

за допринос на књижевном и публицистичком плану добитник су награде „Теодор Павловић" за 2003. годину