Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 3

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1–30. јун 2004.

ргонорски прваци о Карађорђевом устанку

рађорђев устанак је дочекан са великим одушевљењем, али су људи своја осећања према њему изражавали на различите начине. Устанак је, разуме се, највише користи имао од оних који су пожурили да му се придруже, који, на глас о буни, своја „родна мјеста оставише" и, они за борбу, „у Србију равну ускочише". То су, сведочи песмом цетињски митрополит Петар П Петровић Његош, чинили „многи“, а пре осталих они који су се одраније били одметнули од турске власти, пошто су више волели „боја бити, него под јелом хладно вино пити". Могло би се мирне душе казати да такве устанак није чекао, него их је стигао; они су били његови весници. Они су чекали устанак и одавно га прижељкивали. То је особито важило за Црну Гору и суседна херцеговачка племена, где је четовање и хајдуковање било најраспрострањеније. Песма У похвалу Карађорђу Петровићу поменутог цетињског митрополита, која има 156 римованих десетераца, највероватније је и први песнички поздрав из Црне Горе Првом српском устанку, догађају који се вековима жељно ишчекивао. Има се утисак, полазећи од одушевљења и оптимизма којим је прожета, да је песма написана још док је Карађорђев устанак био на врхунцу свог национално-ослободилачког замаха, док су још биле сасвим реалне наде да ће устаници у свом победничком заносу „даље прогонити Турке... преко Босне и Херцеговине, да се с Црном Гором саједине". Да ће, бар они мудрији и искуснији, одолети искушењу коме се Срби тако лако предају, да се задовоље постигнутим и придруже онима који мисле како је сад најпре да

У»: крајевима где су живели Срби Ка-

По Србији земљи коло воде и веселе пјесме производе на похвалу првог начелника и свакога витеза војника.

Њима канда није јасно да за такве ствари увек има времена. Што се касније отпочне с победничком песмом и игром, све су мањи изгледи да ће се славље завршити кукањем и кајањем. Према неписаном правилу: раном радовању не гине позно кајање. Истина је, како тврди песник, да народ у Србији „данас ужива слободу“, али слободу је нужно било осигурати и учврстити на много ширем простору. Томе се надао, сведочи поменута песма, и мудри митрополит Петар 1 Петровић Његош.

Он је, као духовни и световни поглавар Брђана и Црногораца, већ на свој конто био укњижио две славне победе против злогласног скадарског везира Махмут-паше Бушатлије. То му је давало одређену снагу и сигурност, па у неку руку и право да и у овој прилици нагласи како је Црна Гора „у слободу вазда пребивала", а то је опет значило и да је „за слободу крвцу прољевала, како и сад што је пролијева". По несрећи, на олујном Балкану, и то не само у тим временима и приликама, слобода се друкчије није могла ни стећи, ни сачувати. Можда се баш зато у песмама из ових крајева слобода најчешће и назива јуначком. С тим у вези биће занимљиво овде истаћи да у три Вукове књиге епских народних песама реч слобода сусрећемо тек на два места, у две песме, и то оба пута у песмама Филипа Вишњића о Првом српском устанку из ТУ књиге. Да ли је случајно што је и сам Вук, тек у поднаслову те књиге, нагласио да су у њој „пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу" 2 Као да се у песмама старијих и средњих времена није војевало за слободу. Занимљиво је да се реч слобода једва угурала и у прво издање Вуковог Српског рјечника, а Павле Ивић је с правом убројао међу оне речи за које су се јавила „неслагања у значењу мањег или већег домашаја". Он чак верује „да у тршићком говору није било речи“ за означавање онога што се данас подразумева под појмом слобода. Према Вуковом тумачењу значења ове речи, на основу кога је, ван сваке сумње, у његовом Рјечнику и прављен превод и на немачки и на латински, она значи: неустрашивост, храброст, срчаност. У другом издању Рјечника, да би наведено значење јаче нагласио, у загради је додао и француску реч кураж. Изворно ово и јесте једно од, чак можда и примарних, значења ове речи, поготову у њеном придевском, односно прилошком облику. Сведочанство за то налазимо и у познатој народној песми Иво Сенковић. и ага од Рибника кад онекадрали

Љубомир Зуковић

Ђурађ Сенковић даје родитељски благослов своме млађаном сину који треба да га замени на мегдану:

„--- И крепка ти десна рука била, и оштра ти бритка сабља била, слободне ти очи на Турчина!"

У сваком случају, ова реч је у свом основном значењу много чешће била у употреби, и у песмама и у обичном говору, људи из Црне Горе него у Вуковом завичају. У песми митрополита цетињског о којој је овде реч, употребљена је чак девет пута. Иначе, песник је похвалу Карађорђу започео са позиције најширег родољубља: Нека свака крајина слави свога јунака, он се одлучио да слави „витеза војника од словенске крви и језика". Но, кад год се умни народни пастир митрополит Петар 1 лаћао пера, а чинио је то врло често пошто му је оно било најделотворније средство помоћу кога је владао самовољним црногорским и брдским племенима и братствима чинио је то с намером да своје поданике подучи и да истакне шта су све за њих урадиле владике из породице Петровић. То је јасно видљиво и из песама у које је претакао прошлост Црне Горе и Брда, приказујући је онако како је предање о њој однеговано у крилу цетињског манастира и породице Петровић Његош. Све је то у подједнакој мери присутно и у његовим бројним посланицама, а особито у песми Поучење у стиховима, о чијој намени сасвим речито говори и њен наслов.

Тако је постепено, али упорно и смишљено стваран култ Црне Горе. Јасни почеци тога могу се пратити у ономе како је прошлост Црне Горе приказао владика Василије Петровић Његош. Посао је знатно темељније и умешније наставио Петар |, а његов га наследник Петар П доводи до врхунца на најбољи могући начин. Дао му је поетски сјај за који се, заиста, може казати „све ће сјајниј' и чудесниј у вјекове биват дубље". Срби из других крајева свесрдно су припомогли и у стварању и у ширењу култа Црне Горе. Њега данас, на жалост, немилице хабају и троше они који га никад нису разумели, а најмање су га достојни, јер су од њега направили робу. Они угледом Црне Горе најбезочније тргују, тако да је онај часни део српскога народа у њој, срећом, то је и највећи њен део, спреман да се одрекне свега само да се издвоји од оних незналица, властољубаца и среброљубаца који, по несрећи нашој, данас у Црној Гори коло воде.

У сваком случају, раде све супротно од онога што је основна порука песме о којој је овде реч, а та порука гласи:

Ето, побре, шта чини јединство кад једноме даду старешинство, и кад нема злога самовољства, и на новце клетога лакомства, које рађа клете издајнике

и државе раздире велике.

Данас би се неки Црногорци увредили и расрдили кад бисмо их подсетили на то да су и они Срби, а у време митрополита Петра 1 Петровића Његоша збило се нешто сасвим сасвим обрнуто. О чему се ради; Прикупљајући пренумеранте (претплатнике) за прво издање свога Српскога рјечника, Вук се Црногорцима, то ће рећи њиховом митрополиту, обратио посредно, преко Павла Соларића. Имена пренумераната је добио на време, али уз њих и жесток укор због тога што је „ударио" да тражи „Србаља по свим угловима Европе, а њих у Црној Гори" је заборавио. Вук ће признати да му је њихов укор био „мио и драг (из млого узрока)", али му је, додаје, „и нажао учинио", јер је био ем прејак, ем последица неспоразума. Правдајући се Црногорцима због тога што им се због пренумераната није непосредно обратио, истаћи ће како је „још од ђетињства" свога „чуо и разумио" да у Црној Гори „још од Лазарева времена једнако траје српска влада и царовање". Тако је то било док су црногорски поданици и њихови господари прижељкивали да се Срби из Србије „с Црном Гором саједине".

Црногорство су стварали мука и невоља, срчаност и слободољубље који су им се супротстављали, а растачу га себичност и незнање, среброљубље и властољубље. Тада је оно било трн у око српским непријатељима, а

онда су се ствари готово сасвим обрнуле. Српски непријатељи почели су да га потхрањују и вешто употребљавају за постизање својих циљева. Зато је оно некада било врлина којом су се храбри и честити поносили, док је данас, изопачено и злоупотребљено, постало нешто чега се часни људи најрадије одричу и малтене стиде. То је жалостан доказ како себични и неодговорни могу да унизе и светиње које су дуго грађене и веома скупо плаћене.

Хвалећи Карађорђа Петровића и његове храбре устанике, митрополит Петар – он ће постати Први тек пошто је његов синовац и наследник Радивоје Томов добио монашко име Петар П – истиче у њиховом деловању и постигнућима све оно што прижељкује да види међу свим Србима, а посебно међу својим поданицима. А желео би да види обучене и добро уређене војнике, „и пред њима храбре началнике" које ће они уважавати и слушати. Желео би, уместо џамију, да види „српске цркве поновљене", да по српским земљама нема више „паше ни спахије, ни проклете хоџе ни кадије". Уместо тога Срби у Србији су се изборили за домаћу власт:

Ето сенат, ето сенатори, вијећници и губернатори сад народна дјела управљају и уредбе сваке постављају.

У Црној Гори, нажалост, још увек нема ништа од тога, а самовоља и неслога бесне и слабе одбранбену моћ народа. Добро би, према томе, било понудити ваљан пример за углед и њега брижни митрополит, хвалећи Карађорђа и његове храбре устанике, нуди и онима за чију је судбину најнепосредније одговоран. Он међу својим самовољним горштацима мора да буде истовремено и управитељ и просветитељ, и духовник и војни запо-

„ведник. А песме испеване у народном духу, у

римованим гусларским десетерцима, сматрао је најмоћнијим средством за ширење својих поука и порука међу поданицима.

Зато митрополит не заборавља ни „највећу дужност" српских устаника после низа сјајних победа над моћним и окрутним противником, а то је – „великоме Богу дати фалу“. Уз захвалност Богу на помоћи, коју исказују устаници и њихове вође, песник ће и сам принети своје „молитве свете“ за успех великог подухвата. На крају песник српским устаницима упућује свој пастирски благослов „да утврде слогу и слободу", јер он боље од било кога другога зна да то једно без другога не иде, „Великоме вожду и витезу" обећава „златоперни вјенац ловорични, за његово јунаштво прилични". Такво се одличје, додаје, не може купити, јер се оно и „не продаје него само за јунаштво даје". Сасвим извесно, песник мисли на јуначку славу и глас међу сународницима и потомцима, чији је најтрајнији и најлепши вид била епска песма. Она која би својим квалитетом заслужила да уз звуке гусала путује простором и временом. Он се свом сународнику и савременику за његов јуначки подвиг и родољубље одужио онако како је знао и умео, а онај прави венац „за његово јунаштво прилични" подариће му митрополитов синовац и наследник, Петар П Петровић Његош.

Познато је да је он то на најбољи начин учинио посвећујући најлепши поетски венац испеван српским језиком, свој чудесни Горски вијенац, Праху оца Србије. Пре тога је народне песме о војевању Црногораца за слободу помешао са оним „о бесмртним подвизима књаза и избавитеља Србије Карађорђа и његовијех храбријех војводах", и збирци дао назив Огледало српско. Књигу је посветио сени великог словенског песника Александра Пушкина, истичући да су ту опевани његове „сабраће витешки подвизи". _

Дивљење, искрено и непомућено, према бесмршном вожду и избавишељу Његош је исказивао у многим приликама. Тако, примера ради, певајући о гордом Ловћену, кога је свети владика Николај назвао кровом српства, а Његош његов врх одабрао за место свог вечног боравка, нагласиће да та митска планина не прихвата ништа у своје друштво

што не сличи орлу ал' курјаку, ал' Милошу, или Карађорђу.

А Обилић је за Његоша, зна се, без прем-

ца, и то не само кад су у питању српски јунаци. Његовог подвига су недостојни и грчки

(Наставак на стр. 4)

Стрепња

Биљана Тричковић

ОСМЕХ АФРОДИТЕ

Добих на дар три цвета.

Три гербера,

црвен, боје кајсије,

розе са шлајером

и гранчицом зелене папрати причвршћени, упаковани у провидни целофан

са белим, нежним, дискретним цветићима

и машнице у боји гербера носих у руци

осмехом Афродите.

На путу, непричвршћен добро, један је цвет

испао из целофана.

Приметих, у посластичари, да га нема.

Оставих све, колаче, торбу, кесу и потрчах, безглаво, натраг по цвет.

Крај солитера,

на тротоару неизгажен, лежао је мој цвет.

Одахнух, осмехом Афродите.

Три цвета, поменутих боја

са шлајером и гранчицом зелене папрати, без целофана, неприметних белих цветића

и машнице у боји гербера наново и наново

цветају у мени

осмехом Афродите.

СТРАХ ОД ЈАБУКЕ

Неко је из баште убрао врх шимшира.

_ Испунио празну вазу

убацујући вештачко цвеће.

Опипавањем уочава се разлика.

Оба појма имају свој идентитет, лична карта и матични број

нису потребни

осим вештацима

да би вештачили, вештачко прали покушавајући да продуже рок трајања.

Природа има свој рок и ток, није потребно вештачење, као река непрестано тече

ка изворишту.

Јабука није црвљива ако не производи црве, понајмање грешна

што је једра и румена.

Неко је из баште убрао врх шимшира, страхујући од јабуке постао нико.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 3