Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 4

1–30. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Ален Моро

рер, који су силовали једну младу деветнаестогодишњу девојку, били су осуђени само на једну годину тешкога рада и отпуштени из војске. Њих је теретила повреда 96. Ратног параграфа, који забрањује сексуални однос са „неудатом женом“.

Леонид и римски Сцевола. Додељујући, за знак признатељства „Ђурђу Стратимировићу одличје са ликом Милоша Обилића, Његош наглашава да је то лик „највећега јунаку који се досад на земљи појавио". Према томе, кога Његош стави уз раме Милоша Обилића, тај је за своје родољубље и витештво добио највеће могуће признање. А он ће то, кад је о Карађорђу реч, учинити и у'посвети Луче микрокозма своме драгом учитељу Сими Милутиновићу Сарајлији, од кога, као признатог српског песника, „јоште много" очекује и ишше, а пре свега, да постави „у пламтеће врсте пред очима српства и славјанства Обилића, Ђорђа и Душана". Пламшеће врсте били би стихови онаквог поетског замаха и лепоте какве је он посветио Милошу Обилићу у Горском вијенцу.

О Његошевом дивљењу Карађорђу сведочи и владичина песма Сабљи бесмршног Вожда (кнеза) Карађорђа. Сабљу је песник пронашао и купио у Бечу десетак година пре појаве Горског вијенца. Често је загледао с големим восшоргом, сведочећи песмом, а он је песмом и најлепше и најпоузданије сведочио, како му пред том сабљом увек изнова силна „чувства душу потресају“. За њега је Вождова сабља „оружје свештено, вјенчано са славом“. Она је некада надмоћно „властовала на равнинам бојним", те ће стога за њега бити „знаком спомињања великијех дјела оца отачаства“. Овде употребљене речи навешћују оно што ће песник, још песнички снажније и рескије, исказати у Посвеши праху оца Србије. То што песник Вождову сабљу „с уздисањем" гледа, а слави је „плачући“, поуздан је знак његовог силног одушевљења Карађорђевим јуначким подвигом, пред којим се „тресла Луна, премрска планета", али и знак туге што се истим успехом и жестином ослободилачка борба Срба против Турака није наставила. Слична осећања запљускивала су душу великог родољуба и песника и онда кад је стајао Под сликом Карађорђевом, о чему је кликнуо у истоименој песми:

Само име Карађорђе Кад Србину на ум дође, запламти се крв у груди, јуначко се срце буди.

Док митрополит Петар [ Карађорђа слави епски мирно, нудећи његов пример својим поданицима и сународницима за углед, дотле владику Рада, илити Петар П, свако подсећање на славног Вожда силно узбуди, покрене у његовој души праву буру мисли и осећања.

Као што поред Обилића немају шта да траже Леонид и Сцевола, тако се ни с Карађорђервим подвигом не може упоређивати осталих седам највећих јунака, његових савременика и близанацах по начину на који су стицали славу. Прво, сви они потичу из великих и слободних народа, „из грмена великога", а друго, једино „хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху". И он је, њима у

пркос, доспео до свога великог циља. Већег и племенитијег од циља осталих његових близанацах. У Карађорђевом подвигу има нешто месијанско: цео један народ дозва из мртвих, удахну му живот и „крсти земљу". Зато је Вождова сабља светиња „српског тријумфа". Он има толико снаге и срчаности да цео народ препороди, улије му сна-

4 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Један официр, силоватељ удовице војника, иначе припадника СС дивизије, био је, по кратком поступку, удаљен из војске, уз образложење да је био изазван да жени „подигне сукњу (...) такво понашање показује да је он пао испод личног нивоа нужне пристојности официрског витештва".

Сексуални злочини у рату, дуго прихватани као баналне и уобичајене невоље, суђене побеђенима,

нису били својствени само америчким ослободиоцима. По тврђењу Џ. Роберта Лајлија, на хиљаде Италијанки силовали су француски војници, за време ратних операција у Италији. У Немачкој, градске власти Штутгарта ограничавају своје процене на 1.198 силовања. Што се тиче Црвене армије, њени припадници починили су више стотина хиљада сексуалних злочина. Те злочине, објашњено је, иза-

звала је, испровоцирала, немачка популација.

Ко је рекао да историја не понавља своја неваљалства и своје глупости2 Да бисмо се уверили у супротно, ваља нам смоћи снаге и отићи, данас, на једну другу позорницу ратних операција. „Ослободиоци" на њој исписују једно ново поглавље једне поновљене „историје сачињене од крви, сперме и суза"

Цргонорски прваци о Карађорђевом устанку

гу и веру од које се већ био одвикао. Зато се с разлогом поставља питање: чији је подвиг већи – онога што, додуше, „мрцино нам круну не упушти“, што „падиши стаде под вилице када дину загази у чорбу", или, пак, онога који, свим невољама и препрекама у пркос, подиже на ноге клонуло српство, „круну му иштући".

А Карађорђевој судбини слична је судбина многих српских родољуба и витеза. Њих прати и прогони „сустопице" завист и злоба ближњих, а уз њихову се помоћ непријатељи српскога рода, по правилу, дочепају и њихове главе. Али, ко жели да међу потомцима и сународницима заслужи бесмртну славу, „тријумфа дични в'јенац", тај мора и високу цену да плати. А највећа је цена властита глава. Као једина утеха храбрим и честитим остаје то што „покољења дјела суде", и „што је чије дају свјема". То, заправо, и јесте оно судбинско искушење: небеско или земаљско царство, у коме се огромна већина опредељује за друго, земаљско, а само ретки и одабрани за прво, небеско. Управо зато ми се и чини да је – имајући на уму Његошево дивљење Милошу, Карађорђу и Душану Силном – сасвим вештачка дилема око тога како треба разумети његов чувени стих: Јунашшво је цар зла свакојега.

Очигледне знаке свога искреног и трајног заноса Карађорђевим именом и подвигом Његош је остављао и узгред, што би се рекло, певао је и говорио успутно о незаобилазном. Тако у писму кнезу Александру Карађорђевићу, у коме га моли, уздајући се у његово „српско чисто и неразрушиво пријатељство", да Вуку Караџићу обнови ранију новчану помоћ, своме осећању према Вождовом сину даје одушке у стиховима:

Какав ће то Србин бити који неће Вас љубити!

У писму којим се захваљује кнезу Александру Карађорђевићу на портрету његовог „бесмертног оца“, наглашава: „Никакав дар на овоме свијету не би мени пријатнији био од портрета витеза и оца једноплемене мени Србије, којега су славни подвиги јоште када сам ја млеко материно посао јако на таблици душе моје написати и који ће вјечно остати огледало витештва не само међу народом српским него и међу великијема народима у свемирској историји". И у трећем писму кнезу Александру Његош наглашава да ће „славна и бесмртна дјела Карађорђа одушевљавати Србе довијека."

Да кажемо да је на овако несебичне похвале и признања Вожду, у извесној мери, утицало и то што су исказана у писму њееговом сину. Но, судећи по свему, то је много више био згодан повод за њих него што им је био узрок. О томе сведоче и Његошеве речи у писму Илији Гарашанину: „Највиши је аманети светиња наша после имена Душанова име Карађорђево. Ко је овоме имену противник тај није Србин, но губави изрод српски." Пада у очи да Његош овде говори искључиво о имену, а он се никада није скривао иза двосмислица, поготову кад је говорио о људима. Увек је био резак и разговетан.

Трећа знаменита личност из Црне Горе, која је, такође с огромним одушевљењем и дивљењем, писала о Првом српском устанку,

додуше, скоро сто година након

(Наставак на стране 3)

његовог почетка, био је војвода Марко Миљанов Поповић. Учинио је то више успутно, у оквиру опширног казивања о своме племену, чему је познати историчар Љубомир Ковачевић, припремајући га за објављивање, дао наслов Племе Кучи у народној причи и пјесми. Истини за вољу, баш тај део војводиног рукописа Ковачевић је изоставио из штампане верзије, а ја сам га нашао међу сачуваним хартијама у Музеју Марка Миљанова на Медуну. Знаменит је, уз остало, и по томе што је цео исписан војводином руком. Први пут је угледао свет у Кришичком издању сабраних дјела Марка Миљанова Црногорске академије наука и умјетности 1989. године које сам приредио заједно са уваженим колегом проф. др Јованом Чађеновићем, несумњиво најбољим познаваоцем живота и рада знаменитог кучког војводе.

_ Наравно да осврт Марка Миљанова на Шумадијску буну, како он готово редовно називља карађорђев устанак, нема особите, поготову нема непосредне везе са хроником Куча, али, сасвим извесно, има са оновременим односима, подозрењима и надгорњавањима између династија Србије и Црне Горе. Можда у томе треба и видети један

"од разлога што је Љубомир Кова-

чевић из штампане верзије овај део рукописа изоставио.

Марко Миљанов је двадесет година млађи од Његоша, а познато је да се самоучки описменио кад му је било педесет година, према томе, он је о Првом српском устанку, што ће и сам на више места потврдити, највише дознао из онога што је слушао да се о њему прича и пева. Пре него што се поближе позабавимо војводиним · казивањем о Шумадијској буни, још само једна напомена: Марко Миљанов увек пише Кучи и Црногорци, али никад не каже Кучи и Срби, или Црногорци и Срби, као што се данас уобичајило и говорити и писати, јер је војвода и једне и друге, као уосталом и сви његови савременици, сматрао Србима. Тада никоме није било ни на крај памети да те ствари доводи у питање. Извесно је, исто тако, да због онога што се десило Кучима на петровдан 1856. године Марко Миљанов није могао ни опростити ни заборавити онима, а најмање их је могао волети, који су тај ужасни чин припремили и извршили. Главни наредбодавац је био књаз Данило, док је његов брат, велики војвода Мирко, отац краља Николе, био и налогодавац и главни извршилац. Наравно да је криваца за крвави казнени поход на Куче, у мањој или већој мери, било још. Иза тог злочиначког похода, према сведочењу истинољубивог војводе, остале су на гомили 243 посечене кучке главе. Међу њима је, вели, „било 17 војничкије које су могли у бој отић да се бију с Турцима, а друго су били старци, боници и ђеца". Марко Миљанов је поуздан сведок кад говори о ономе што је сам видео или дознао, па ипак, оправдано је запитати се: колико је, уз толико дубоку рану коју су Црногорци, по наређењу Петровића, задали Кучима, могао бити непристрасан 7

Док његови претходници о који-

ма је овде било речи, цетињске владике Петар 1 и Петар П, славе, пре свега, вожда Карађорђа Пе-

тровића, дотле Марко Миљанов њега помиње тек узгред. У његовој причи о устанку намах је – „ка да из земље ниче" – на поприште „изгмиљела раја", па тек за њом „искаче све Ђорђија за Ђорђијом и ајдук за ајдуком“. А Турцима је – према властитом признању, војвода Марко се често позива на њихова казивања – било „најгоре од раје погинут", то им „бјеше од свега најтугаљивије и најцрње". Турци су му, каже, сами „на итање", али „с поверењем" говорили да се „од раје срамотно гине, јер се у то све губи: част и земља, и обичај, и живот остаје гори од смрти". од њих је слушао да је устанак шумадијске раје био „најжешћи паклени гром који је у турску царевину пуца"; он јој је унео „лед у срце" кога дуго није могла да се ослободи. Зато кад у разговору с Турцима „говор дође до раје и догађаја у Шумадију“, њима „пане душа под притиском црнога дисања без лијека". Хтели не хтели, сад морају да „уздишу српско јунаштво као што га пријед понижавау".

Кивни су, наравно, због свега тога Турци били на своју некадашњу рају, али су, опет, „највише мрзила" испољавали према своме цару, кога су за много шта оптуживали, „а веј за паше ни збора није". Пораз се и у овом случају увећавао расправама и свађама између поражених око тога ко је све за пораз крив, а како је криваца било више, свађали су се око тога ко је између њих главни кривац. Слушајући „турску исповијед" о томе како им „царевина болује од каурске србијанске раје", војвода признаје да се поносио и у души радовао, „те ми, вели, бјеше милије е сам Србин". Томе своме одушевљењу и поносу дао је одушке кличући: „Е јуначки српски народе, ти послије онолико вјечитије мука и мртвога сна пока-

. за шта у тебе спава. У тебе се про-

буди лафско срце те показа она-

(предговор _Фабриса Виржилија књизи Џ. Роберта Лајлија).

Ми не хајемо што ће нас сма.трати незахвалницима или иконокластима, јер нећемо никад тако снажно откривати превише савршене слике рата.

Ке Мопае, субота, 5. јун 2004.

Превео с француског Драгољуб С. Игњатовић

квој сили онаквијем оружем да нема силе у силу људску којој српско прегнуће главе доћ' не може". Из наведеног се, уз остало, види најмање толико да је војводи Марку била позната Његошева Посветша праху оца Србије.

Најразорнија и најдраматичнија последица Карађорђевог устанка за турску царевину, према сазнању и процени војводе Марка Миљанова, бејаше то што он „зли примјер за собом остави", пример којим се сад „наоружала" раја у свим крајевима пространог царства. Сад, вели он, нико и „не тражи другога оружа и такума до само један глас једнога ђавурскога ајдука Ђорђија, ал' његова друга", па да га покрене „нека невидљива сила од које гине Турчин и виђено и невиђено". Оно што су остварили и свету показали устаници у Шумадији „усијало" је „крупне мисли у душе свих поробљених народа, те је сад свакоме мучније бит' рајом но што му је пријед било".

Након низа величанствених победа које су извојевали српски устаници, одједном се некако свима „омалио Турчин", те сад раја посвуда почиње да „мисли што никад мислила није, и да се нада чему се никад надала није". С рајом се диљем турске царевине десило управо оно што је и Филип Вишњић добро уочио и још лепше песнички исказао. Најпре, на низ јасних опомена и чак драматичних позива божијих угодника „да се Србљи на оружје дижу“, раја се не одазива пошто је толико умртвљена и заплашена да не верује у своју снагу. Али кад се, тек након сече кнезова, најзад осмелила и у очајању распалила из све снаге по мрскоме и окрутноме угњетачу, кад се уверила да од ударца сабљом и он крвари, почела је да му прети и поставља услове. На крају му је поручила:

„Да устане сви седам краљева, да нас мире, помирит' нас неће; бићемо се, море, до једнога!"

(Други део у следећем броју)

Српске догодовштине

Ива Мажуранић

Дух пркоса и мржње у народу је толико порастао – да нико ни са ким не

говори.

Народна веровања, па и веровање у боље сутра, потичу још из паганских

времена.

Сигуран сам да се нећемо стидети пред потомцима! У Србији влада бела

куга.

Од Србије ником не прети опасност! У то су се уверили сви наши

непријатељи.

Не долази у обзир брисање мртвих из бирачких спискова! Они су волели

живот.

Стекли су се сви услови за приватизацију! Мрак је!

Отпор светском жандарму јавља се и на западу и на истоку: и у Лозници и

у Неготину!

Према замисли светских центара моћи Космет би у теорији требало да остане у саставу Србије и Југославије. А у пракси – нема теорије! •

Народна кухиња окупља људе различитих политичких опредељења, који

воле да једу.

Продавнице су добро снабдевене. Хлеба има, млека има, па ће гладни

маштати само о забрањеном воћу.

Иностраној пропаганди не треба наседати. Боље је седети код куће.