Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 5

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1–30. јун 2004.

Критички дух, критички метод и стил Мирослава Егерића

ћи по трагу сигурно је, јер

ћете стићи на циљ. Ићи по

трагу опасно је, јер ћете, ако сте без инвентивне маште, постати жртва баналности. Знајући да је у критичару примаран дух. осветљавајући критички дух, критички метод и стил Мирослава Егерића, ми следимо траг који је оставио у: 1) текућој критици, 2) научној критици и 3) траг који су оставили критичари о њему, с намером да управо избегнемо хриди баналности и осветлимо његову инвентивност.

Пишући о новинској критици и ономе што јој претходи, он истиче да су критичари они „у којима се образовање римује са савешћу и осешљивосш са моћима стила"! (подвукао М. Ђ.). Суд је кључ мишљења функције критике и пут ка бићу критичара. У настојању да делимично проникнемо у Егерићев критички дух, критички метод, стил и резултате, указујемо да је битна и чињеница да у свим текстовима он има на уму функцију критичара и критике и да практично пише једну књигу.2 Доброг критичара, по Егерићу критичару, есејисти и историчару књижевности већ четрдесет година чине 1) образовање. знање и морал и 2) емоције и стил, ако су транспарентни, односно ако се, како истиче указујући на свој стил, римују.

Оцена квалитета критичара и критике овде јесте и пројекција Егерићевог осећања њеног смисла уопште, и још више, властитог критичког сазнања и метода. Сазнање и метод, по тако образованом нашем концепту, у поменутом тексту, чине следећа Егерићева стајалишта од којих увек полази и гради своју зрелу рефлексивну физиономију:

– врела рефлексија и изворни критички глас;

- будност над оценом и одговорност за поруку;

– свест о комплексности света књижевног дела у његовим мисаоним слојевима;

– разлучивање стварности од илузија и историје од приче

– одвојене визуре критичара, песника и романописца;

– спретна и методична анализа етичких и мисаоних вредности – сигурност у силогизмима;

– јак нагон ка открићима унутрашње уметничке логике у менама и преображајима стваралачких емоција.

Критички метод никада не може да открије све и да иде до краја у осветљавању стваралачког чина. Свој метод критичар храни, казано Егерићевим језиком, духом који сабира и прочишћује знања у радионици која чисти бивше мисли и системе и приправља живу храну интелектуалном замаху критичара. То су чиниоци „сваке праве критике", која имагинацију чини гипком а логику сјајном у освајању невидљивог у духу.

Да су то елементи и Егерићеве критичке методе и теоријског мишљења уметности – показују његове најбоље студије. У њима читамо критичара доследног себи у процесу освајања нових знања, противника књижевности ритуала речи и теорије о уметности као субјективног израза субјективне стварности по којој „величина дела не зависи од топлоте духа савременика, већ од невидљивог ока делегата будућности"5 Као критичар он увек вреднује топлину духа у уметности а не задате схеме, јер дело није ни „за себе“, ни „по себи", већ у енергији којом изражава живот.

Мирослав Егерић иде унутрашњом скалом вредности дела, као критичара обликује га у методолошком систему вредновања дух финесе и одликује рељеф стилске

аналитичке пуноће. Увек, дакле, има свој поглед на основну мисао и мисију књижевности и знање које се увећавањем мења и темељи на освојеном укусу.6 У његовој критици одјекује, у сливености мисли и осећања, у римовању метода и стила, средишше живоша какав види креативни дух умешника. Њему је кришика огледало уметничког дела и критичара, ако би је посматрали статично,/ али и рефлексивни: дијалог са светом, ако се мисли као процес сложених комуникација између дела и критичара.5

Како су врхунски захтеви и циљеви духа, метода и стила из текуће новинске критике дистрибуирани у свет Егерићеве научне критике; Одговор подразумева сазнање да критику увек критички мисли као процес и у интеракцији с временом и кореспонденцијама стваралачког духа и аналитичког чина. Та чињеница упућује на сложеност критике као мисаоног процеса, сведочи раст знања; његова умна зрења и у себи носи усавршавање метода и рафиновање стила,9 У књизи Дела и дани 1У други део под насловом Критика и време обухвата текстове о критичарима (Скерлићу, Матошу, Глишићу, Леовцу), писцима (Лесковац и Ћосић) и студијама (Ана Вукић) и у њему се умножени гласови истраживања претапају у гласове вредновања на различитим огледним примерима. У сваком тексту виде се Егерићев критички метод и критички дух казани препознатљивим стилом. Примењен метод аутопројекције или пресликавања показује шта он сматра оптималним задатком критике, како разуме моћ методе у мрежи критичко-теоријских појмова и значај критичког духа за критички метод. Све открива на примеру великих критичара: Јована Скерлића, чији метод и дух делимично баштини/ло и импресионисте, Скерлићевог антипода, Антона Густава Матоша. Концентрована Егерићева мисао из овог текста даље усложњава зрењем његов критички поступак назначен у новинској критици и саопштена у тезама изгледа овако:

– задатак критике је оцртавање јединствене арабеске књижевног дела и изграђивање властите мреже и начина тумачења и пријема уметничких феномена;

– критичар је носилац доживљајних могућности у додиру са делом и њега одређује, у књижевном збиру, његов критички метод и његов критички дух;

– критички дух је „пуноћа критичареве људске природе која посредством дела прелази у израз, у укупности својстава и могућности, времена и мана, сјаја и слабости једне индивидуално"сти"; – критички дух се не подудара са критичким методом, али „у већој мери одређује дубину и интензитет, снагу и трајност критике" као „покретљивост умних и сензибилних снага у критичару"“ који критиком ствара своје „дело о делу" (подвукао М. Е.).1!

А шта је, по Егерићу, критички метод; Критички метод:

— „представља снагу редукције“ у духу критичара;

– одређује приступ делу „из спектра могућих приступа“ како би донео најбоље резултате;

— „фиксира“ (подвукао М. Е.) духовни поглед критичара;12

Милош Ђорђевић

– контролише и усмерава имагинацију и мисао.

Овако редуцирана мисао критичара открива његово учење. Критички дух је важнији од критичког метода. У критичком духу се открива природна моћ личности критичара, а у критичком методу његова ученост. Истински критичар је онај који налази „неку врсту мере између слободе коју нуди критички дух и реда" (подвукао М. Е..) који је настањен у критичком методу.

– У тој формули налази се и дело Мирослава Егерића. Његов критички дух је:

– од искуства и знања;

– делу приступа као живој чињеници и у свакој истини налази вишеслојност;

– ослушкује силу и радијацију речи и мисли;

– тражи неухватљиво треперење и значење у њима и између њих;

– као стваралачки акт критика олакшава додир читаоца са делом и упоређује његово искуство са искуством критичара.

Ако Егерић тако прецизно мисли: 1) критички дух, 2) критички метод, 3) смисао критике и 4) сложеност уметничког дела као живе чињенице у времену, а приклања се, судећи по моту једног текстал3 геслу „лепота је у тачности", јасно је да критичком резултату приступа као могућности и тајни. Он, осим тога, увек даје јемство да суди одговорно!“ без ограде, на чврсшој аналитичкој подлози, осветљавајући струје духовности које теку кроз дело, природу дијалога који се с њим остварује, борење за слободу и исшину као суштину умешничког чина и поруке. Уметност је, дакле, за нашег критичара делатност од посебног значаја и он усваја становиште Д. Ћосића да „друштво које се осећа угроженим од уметности јесте у заблуди, а поредак који могу да сруше уметност и филозофија нема разлога да постоји".

Најзад, М. Егерић увек полази од сазнања да живот претходи уметности и као критичар тражи њену везу и однос са друштвеном и националном заједницом и историјом, одакле води пут ка универзалном. Критичка контекстуализација уметничког са историјским и хуманистичким – суштина је његовог ангажмана када суди о Ћосићевим моћима стрепње, о Мишићевом косовском завештању, о хуморној ћопићевској слици света, уопште о духу и чину као емоционалној и рационалној човековој делатности. Његов критички дух и критички метод ретког стилисте показују да је „истински критичар уметник који сшваралачки сједињује закон и импресију" 15 (подвукао М. Ђ.). Снага критичког духа и метода долази до пуног изражаја када се фокусира на један предмет испитивања. Како Егерић то увек чини, и када је предмет једна књига, личност или повод, комплексно проблемско осветљавање, какво је остварио на примерима дела Меше Селимовића и Добрице Ћосића, две последње књиге, права је мера

његових моћи и стремљења и доказ наше анализе.

Карактер критичког духа у есејима о Ћосићу открива већ полазиште усвојено од Ј. Парандовског „реч је снага" која стиче власт „над мишљу и маштом људи", немерљива и невидљива, једина трајна снага што „влада временом и пространством". Критичар, дакле, има однос према речима и језику истовешан са односом писца. У језику света Ћосићевих романа он је препознао и етичку другачију перспективу, одважност писца који пита: има ли смисла борба за слободу по сваку цену2 И то је суштина критичког приступа роману Далеко је сунце као прекретничком у српској књижевности. Ћосићева реч говори „о писцу са чулом за битно људски проблем, за човекову муку и трагику“.16

У Коренима Егерић препознаје као згуснуту трагичност отворено питање: како се биолошки наставити када са корења не допире неопходна енергија за обнову живота2! Деобе сугеришу слух за „трагичарски јаук над судбином Србије подељене између четничког и партизанског покрета"18 афирмишу расног писца који се опире идејној тенденцији и иде ка истини о целини 40вековог проблема. У Бајци наглашава проблем резисторије,19 а у Времену смрши, енциклопедији народног живота, критичар лупу поставља над изузетно српском темом, коју роман „великог тематског распона" осветљава. Време зла као српска сага о бољшевичком миту слика идеолошке заблуде и посртања народа,

– „европско и азијатско зло" гојин-

ском силовитошћу. У Времену власти критичар, анализирајући Ћосића као писца романсиране српске историје, види нове власти као „најсуровије власти“.20 Анализа говори да Егерић критичким духом види роман као „време у времену: сажешо време"21 (подвукао М. Е.) и та чињеница одређује његов критички метод. Док крштички дух обасја-

ва унушрашњу мошивацију ро-.

мансијер и његове духовне жудње, дотле силом речи створени свет, овде српску историју и заједницу српског народа у великом механизму времена, буна, револуција и идеолошких заблуда, кришички мешод упућује на објективно историјско време на структуру романа, карактер приповедања итд. И дух и метод, сагласни смо, у Егерићевом случају доводе до сазнања да је нужно „преиспитивање досадашњих оцена и вредновања" 22 дела Добрице Ћосића. Сазнање, као и свој приступ, критичар ће, скромно, релативизирати уверен да се у мисли (читај: анализи) не може „предалеко отићи".

Усмерен свом силом критичког духа и критичког метода на Ћосићево романескно дело, Егерић показује како је књига настала не као „задата тема", већ зрењем и прикупљањем снага које су осветљавале пишчеву унутрашњу креативну суштину – жртву и тежњу ка слободи и истини. Добрица Ћосић је то изразио „математичком прецизношћу ума и творачке имагинативности“,23 а Мирослав Егерић „својим гласом" вредновања у времену, као „честица која ради за промене, за једно време у којем неће бити "укидања страсти", нити гвоздене

Господареве · воље".24 Критичарева афектирана скромност, практично потенцира свест критичара у којем је срећна рука укрстила и накалемила дух, метод и стил. И када улази у есенцију дела и структуру, и када рударском лампом осветљава идеје уметника, он пише јасно, прецизно, експресивно, стилом уметничКиМ. Дух, метод и стил Мирослава Егерића јасно говоре: он је критичар који се креће оштром ивицом између традиционалне и модерне критике; оним најтежим и најопаснијим путем. Његова интерпретативна критика није у мрежи књижевно-историјског ситуирања дела, али је још мање у мрежи модерних критичких појмова и апаратуре која сама себи постаје циљ и има смисао у презентацији теоријске учености. Он пише да приближи дело, да би га разумели, и у томе успева, што је истворемено једноставан и најтежи задатак критичара.

Следећи три трага од којих смо пошли, који воде ка битку бића Мирослава Егерића, закључујемо: 1) да је критика шачно и високо вредновала његов критички дух, критички метод и стил, 2) да је он, у извесном смислу, ђак Исидоре Секулић који се креће оштром и опасном границом између традиционалне и модерне критике и 3) да је, пишући о другима, дао своје особине у критици која увек тематски и проблемски посматра уметност.

1 Мирослав Егерић Гласови ћушања, „Јединство“ Приштина, 1983, 9.

2 Индикативно је да четири књиге носе наслов Дела и дани (Матица српска, Нови Сад, 1980, 1982, 1990. и 1997.) и да реторика наслова казује да испитује везу уметничког дела и времена, и то је суштина и књига Дух и чин (2000) и Време и роман (2001). То саопштава и критичар у напомени за четврту књигу Дела и дани: „По свему

· судећи сваки писац пише једну књигу стално" (263). _

3 Прву књигу Портрети и памфлеши објавио је 1963. године.

4 Исто, 19. 5 Исто, 47.

6 У: Гласовима ћушања текст На критичком старту у којем пише о критици Петра Милосављевића у огледалу критике ми видимо лик Мирослава Егерића.

7 Индикативан је текст Кршшика као мирно огледало у: Гласови ћушања 18-21.

8 Упутан је наслов приказа Критика као рефлексивни дијалог у: Гласови ћушања 113—116.

9 Индикативни су наслови студија Дух и чин и одељка Крштика и време у књизи Дела и дани ]У.

10 Да ли би Мирослав Егерић могао написати монографију о Скерлићу, пита се В. Вулетић, тврдећи како он није критичар „кратког даха“ већ „дубински талент, чија интерпрета-

" ција није краткотрајна када другује с радном дисциплином“. Видети: Витомир Вулетић О српским писцима, Ваљево 1992, 77.

1 Мирослав Егерић, Дела и дани ]У, Матица српска, Нови Сад, 213.

12 Исто, 214.

13 Видети Пригодно слово о Младену Лесковцу у: Дела и дани ТУ, 223.

14 Видети „Пригодно слово о Младену Лесковцу" у: „Дела и дани 1У.

15 Витомир Вулетић, О српским писцима, Ваљево, 1992, 73.

16 Мирослав Егерић, Време и роман – есеји о романима Добрице Ћосића, Задужбина Петар Кочић, ИТП Змај, Бања Лука – Нови Сад 2001, 9.

17 Исто, 9.

18 Исто.

19 Исто, 10.

20 Исто, 11.

21 Исто, 12.

22 Исто, 13.

23 Исто, 216.

24 Исто; 215.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5