Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 6

1–30. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Између метафизичког и стварног

Песнички универзум Предрага Богдановића Ција

давачко предузеће Согпо пружа ру-

мунском читаоцу избор песама срп-

ског песника Предрага Богдановића

Ција, симболично насловљен „Лутајућа би-

блиотека“, у надахнутом преводу групе

преводилаца, такође песника Адама Пуслојића, Иоана Флоре, Развана Вонкуа.

За српску читалачку публику, савременост лирског израза у поезији Богдановића Ција спада у домен очевидности, будући да је и сам песник имао удела у већини промена у циљу поновног буђења песничког изражавања. Он још једном доказује, на један апсолутно личан начин, да књижевни универзум може бити творац неочекиваног естетског ужитка. У одабиру текстова – то задовољство је припало преводиоцима – узета су у обзир Богдановићева лирска обележја, а исто тако и развој облика изра-

48 (15815) : 2090.

валеђје

ст лесе

гембав јипига де сенеа егага У пбогтане зен ћеа Фођа но 5 ОУНОН

Зете АТ-ОВЕОВОБ

• ап 10. БТИВА <8. БРЕРУНА ИУ Бан АЗЗЕЖАМИЈ > Свгогуће НЕД:

Совсрг АААСКОВОК + Си

ба Месна БЛЉАФНЕ + Сповавииви ХОЗСА +

п ова Мана ЗАВ(АХ ВАЂАА

Престижни часопис Румунске академије „Сајеје стсе" у коме је Р. Вонку објавио есеј о Богдановићевој поезији

жавања у поступку образовања једног посебног универзума.

Оно што је очигледно у овој књизи односи се на песникову способност да оживи старе мотиве и да их напише у модерном, посве личном регистру. Предраг Богдановић Ци осликава, умереним степеновањем, свет који се руши под притиском времена и равнодушности и бива очуван кроз сећање, мит и мистично откровење.

Као што и сам наслов сугерише, главни симбол је библиотека (у борхесовском смислу), одраз стварног света, али и знак онтолошког односа. Амбиција Малармеа да читав универзум смести у једну књигу (кош итуегз ехтзге роџг абошит а шп Нуге) претвара се код П. Богдановића Ција у егзистенцијалну борбу за спасавање тог универзума: „Пливам Цетињском библиотеком / са књигом у зубима. // Пливају регистри, каталози / картони читалаца / пливају столови, столице, полице / свуда око мене острва живота."

Стари мит о спаљивању Александријске библиотеке сажет је у симболичку схему, сачињену од бројних значења, с освртом на сазнање, али и на катарзичну димензију искуства стварања: „Александријска библиотека / гори. // Библиотекари из пламена / наглас ишчитавају књиге. // Ја на баријери јаре !/ туђе стваралаштво бележим. Г А и сам ћу морати у ватру / поуздано знам."

Исти мотив, у сличним алегоријским структурама, може се наћи у песмама „Окајање", „Књига смрти“, „Ослобађање лудака и песника" или пак у „Испоручивалац књига": „Сада више не постоје / читаоци ни они који треба да им пишу..."

Упоредо са овом главном симболиком, истовремено и додатно, замишљен је застрашујући свет, на којем је завладало изумирање и распадање, у којем изворни чиниоци губе првобитно значење: „Бунари пре-

сушују / стока липсава / од тешких вода. // · Топли ветрови / доносе врућицу и смех, / песак под зубе. / Мртваци на изворима /

6 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Лућијан Павел

Опус сриског песника средње генерације Предрага Богдановића Циа, аушора осам песничких збирки, објављиван је у избору на 13 језика. Исто тако, две песничке књиге Предрага Богдановића Циа (1944) нашле су се у преводилачком кључу на шталијанском и румунском језику, од којих се једна („Злашно руно" ) појавила код издавача у Милану пре него шшо је објављена на сриском језику. Да лишерашура нема граница, без обзира на сашанизацију српског народа, и да лишература надилази политику (која се и иначе налази на најнижој лесшвици вредносне осе) доказују и Богдановићеве књиге које су сведочансшво наше књижевности у свету.

мртваци на језику, / не могу да викнем. / Језик непокретан / као поглед."

"У „Интарзија ока", и спољашњи универзум бива поништен, тако да „у руци замрлог капетана море трули“, у време када унутрашње бивствовање остаје непомично у страху и сумњи: „Страх нас везује за клупе / чвршће од негви, / у руци замрлог капетана море трули. „Време пријања уз одело / попут суснежице."

У овој поетици ствари, вода заузима централно место док њена различита значења обухватају широк дијапазон мотива, од означавања смрти, распадања, обезвредњивања материје па све до симболике гне-

"зда и регенерације. У том погледу репре-

зентативна је песма „Кроз кишу је Еским са рибама освојио небо", у којој органски приказ подсећа на Благиног Пана, који је у овом случају у воденом обличју: „Немо тело Еским / под рукама у времену сакрива / два водопада у оку."

Прастари мотиви, уз стилске варијације, бивају уобличени у модеран регистар, са метафизичким садржајима. У „Дедал заборавља детињство, младост", стари мит о летењу изједначава се, овај пут, са клатном између стварног и метафизичког, између неба и земље: „Лете ли то двојица7 или са-

мо један, Дедал, / склапа књигу младости / ·

заборавља љубав. // АКо те има, Икаре, / почуј, схвати: / сукоб је ово / небеског и земаљског. // Лети. / Лети без крила, / стварност заборави / не веруј јој."

Библијски мотив Аврама посматран је из друге перспективе, тиме што песник истиче вредност смисла и егзистенцијалистичког морала. Лавиринт / у дугачком Лавиринту / пратилац пужу / појављује се у симболици у којој чопап5 увелико премашује чопат, али крајњи одраз се препознаје у метафизици смрти: „Опседнут смрћу / пуж „гробницу гради".

Одбацивање појединих првобитних значења и усвајање других, нових, све што је изражено лаконском и убедљивом реториком, можемо наћи у песми „Патроклова последња победа": „Крила шатора скривају 1 још један дан Ахилове одгоде. И И опет Патрокло одлази / да замени страшљивца у боју. // Презире пријатеља / њега нема – нема ни себе више. // Сутра ће Ахил умрети / Патрокловом смрћу."

Историја представља сећање кроз симболичне приказе, с обзиром на то да песник има изузетну способност да сваки феномен учини доступним чулима.

Његови погледи на херојску прошлост, приказани сликовито, распоређују се у

оквиру заносне, свечане, достојанствене сценографије, готово фолклоричне, која приказује догађаје и јунаке у времену које није одређено, у балади: „Сад јасно видиш пут, / Хајдук-Вељко и Петар Добрњац / у Гургусовцу жене љубе и чекају / да их, спасиоче, на коленима крвав / у ресавском шанцу дочекаш / и ти би, додуше, то исто учинио њима. // Вожда Карађорђа да молиш / не вреди, а и нећеш, Он и Обилић / под Сјеницом један другом / сунчеве купе црног вина напијају. // Милоје Трнавац нема срце за јуриш, / улана и козака нема довољно, каже. // Натпевавао си се са ветром ! са водом са шаром небеским. / И, ево, тренутак загледаности у друге / везује те у пораз, / а глас си, а љубимац си небески. / И пој виле Ресавкиње / опојан је данас и заносан. // Победничким смехом изазиваш Турке / да те жива на колац припреме, / шанац је преплавио / похотни арлаук на арслана. / Турци затечени, рањени Срби удивљени / док ти самокрес вила Ресавкиња / гуја присојкиња / на барут у шанац усмерава, / а грло јој медно танки пој поје / танки пој ко девојачки с'н / а Нишава дзмни, а Нишава ДЗМНИ."

Национални пејзаж и метафизички простор фолклорно је обојен. Православни свеци настањују свет, у којем се религијски елементи стапају са традиционалним песмама: „Не види Свети Сава три црна курјака / што му око ногу цвилећи коло играју... / Божански гост положајник / Весељаком Божићем ватру подстиче: // Колико жарица толико варица / колико жарица толико овчица / колико жарица толико кравица / ливаде се шириле њиве рађале / пчеле ројиле чокоти ластарили."

Ликовна склоност Богдановићевих метафора одлично је процељена у „Белина пред праскозорје у Милешеви", где имагинарна свеприсутност упућује на чувену фреску Белог Анђела: „Испод ногу белог анђела / војници спавају, / спава несвесни непробуђени свет, / изнад њих, ко белина пред праскозорје, / одиграва се најузвишенија / сцена света од постања, васкрсење. // Бели хитон гласника божјег и бели погребни покров иста су тканина. / Покров је метафора чауре / свилене преље напуштеног

Насловна страна књиге Лутајућа библиотека, коју су на румунски превели Адам Пуслојић, Јан Флора и Разван Вонку

земног времена / на разапетој мрежи крстова / храма Небеског Јерусалима."

Лирске тензије, вешто обуздане, инсистирају пре свега на јасноћи опажања код стварања дискурса, будући да су последица немирног размишљања мимо свих ствари и постојања. Песник ствара свој лични универзум – између метафизичког и стварног, где су равнотежа и природност основне стилске одлике текста.

С румунског превела: Милана Била

Стигме

Предраг Богдановић – Ци

Милан Видак: Портрет песника П.Б.Ц.

ПОНЕСИ КЛЕПЕТУШУ ГУБАВЦА, ЋИРИЛО

Стојиш над амбисом, одсањај још једну ноћ

лези међу боре чела народа коме желиш језик

гласове да окујеш,

јутро је мудрије.

Можда ће те нова предсказања походити нова видела просветлити

угаси зубљу у срцу заборави на Ромеје.

Остави овај народ

у тами његове светлости

остави их Весни Перуну Троглаву Дајбаби, моћном Свантовиду.

Како ћеш у знаке ставити мирисе цвећа, зрење јабука, или пад јутарње росе, жедну земљу, палеж.

Како ћеш у речи заробити невидљиви скок риса,

уписати вепра јазавца текуницу како ћеш у речи ставити

зимско завијање вукова на месец, влажну пожуду јарлих поскока.

Како ћеш записати реч смрт без заноса нарикаче

тела смрти

присутне спознаје смрти.

Стојиш над амбисом

са наказном одлуком одсањај још једну ноћ јутро је мудрије

понеси клепетушу губавог

Ћирило остави овом народу његову таму његову светлост.

И ВИДЕХ КЊИГУ

И видех књигу како лети у њој побројане све птице инсекти, рибе, биље;

име јој је: чувар речи.

И видех књигу како лети.

у њој забележени сви гласови, звуци таласа, грома;

име јој је: хармонија васионе.

И видех књигу која лети

у њој речи сликара

писаца, истраживача

име јој је: стојим пред истином.

И видех књигу која лети

у њој имена свих убица силника, сањара рата;

име јој је: невера и неистина.

Име јој је, туго,

име јој је, боле неизрециви: заборав историје, младости, скок срца у ништавило.