Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 7

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1–30. јун 2004.

Песник трагичне тензије и равнотеже

вака интерпретација поезије Предрага

Богдановића Ција мора кренути одбаци-

вањем устаљених клишеа које користи књижевна критика у Румунији – па чак одређује – критичко мишљење и процену скоро сваке културне продукције која стиже са Балкана. Песник Богдановић Ци превасходно није дакле, ни наративан ни херметичан, он успоставља поетику конзистентних, асоцијативних, оностраних инвокација без затамњивања реалне теме. Из узавреле плаценте српске песничке традиције, поникао је луцидан и ироничан дух, широких замаха, достојанственог геста, „са јединственим семантичким, ритмичним и значењским оквирима", како је приметио критичар Чедомир Мирковић, „пун оностраних и митских симбола". Песник дубоко драматичан, бележи, такође Чедомир Мирковић, а ја бих додао бриљантан представник трагичне равнотеже, савремене европске лирике.

Када бих му потражио сродност у нашем (румунском) песништву, прво бих га поставио уз Баковију сходно заједничком симболичном освајању надвремених граница у песмама и конзистентном методу певања. Друга сродна душа му је Блага, са киме га спаја опредељеност према миту као облику песничке спознаје откровења као и структурне конструкције метафоре у песми. Од споја Баковија – Блага може се донети закључак о доминантности тематских распона у стваралаштву Богдановића Ција, схваћеног (и коришћеног) као истраживања геолошких дубина подсвести и трагања за шифрованим, огољеним мисаоним архетипима који леже закопани у психи сваког бића. Коначно, нешто даље сродство, али не и мање сугестивно, налазимо у Еминескуовом песништву. Српском песнику је. исто тако, више стало до хипостазе трагичног оптимизма, без страсти и душевног спокојства у посматрању спектакла света и историјске судбине народа коме припада.

Разуме се да сам се послужио претходним подацима искључиво зато да бих помогао рецепцију румунском читаоцу, иначе је оригиналност дискурса Предрага Богдановића Ција непобитна у оквиру српске књижевности. Тражио сам, иначе, у драгоценој Антологији српског песништва од Јоана Флоре, еволутивну парадигму у коју бих могао укључити песника и нисам баш наишао на препознатљиве моделе и претече. Неки одјеци и рефлекси његовог дискурса пре ће бити да упућују на извесне утицаје екстремно-оријенталне уметности: гномски израз, хијератизам, идеограматична есенцијализација слике. Али се ти модалитети користе да би изразили лирски етос дијаметрално супротан оном оријенталном: ширину, динамику, противуречност. Трагање за јединственим симболичким смислом обједињује и хармонизује супротност, а отуд произлазе изражајност и садржајност дискурса.

Разван Вонку

Збирка коју вам овде представљам јесте избор који би требало да буде репрезентативан за стваралаштво Предрага Богдановића Ција. Он садржи како песме из ранијих збирки (Доле, доле где ракови живе, 1970, Кроз кишу је Еским са рибама освојио небо, 1972), тако и оне скоријег датума (Александријска библиотека, 1994, Ходећи водом, 1997) које следе у хроноло-

ЕРВАО ВОСРАХОМТС (1

1: ТОВОКЕ | ОКО

(Лаћпо гипо) |

Књигу Златно руно на италијански превео је Драган Мраовић

шкој и вредносној равнотежи. Састављање песничког избора било је умногоме поспешено Цијевом поетиком у свој њеној свеукупности, а која је еволуирала у стилу оне Благине, у концентричним круговима. У средишту „потке" налазимо вишеструку симболику воде, као централну метафору српског песника. Поетика ових елемената, уопште узев, веома је добро обрађена у Богдановићевом делу (чија би анализа представљала право уживање за Гастона Башлара!) удвостручена истинском реториком регресије која иде од конкретног приказивања васионе до првобитних архетипа. Али вода, понављам, има привилегован положај преко мноштва симболичких еквиваленција и приказа. Постоји, прво, плодоносна вода проклијавања, заштитнички елемент настајања живота. Њено асоцирање слици новорођенчета и рађања оштро повлачи ову симболичну функцију тог елемента: Док дечак / по води пише! из прста му трава израста (Дечак изнад вода). У другој песми, иста симболичка функција воде подвучена је путем веома горке претериције (стилска фигура када се у исказу каже да се о нечему неће говорити, а, ипак, се говори): Бунари пресушују !стока липсава/ од шешких в0да Топли ветрови |доносе врућицу и смех! пе-

Философска разматрања о радиј

нтер Андерс (Ошићег Апдег5) није непознато име у

сак под зубе! Мршваци на изворима! мршваци на језику! не могу да викнем |! Језик је непокрефан | као поглед (Бремените кише). Примећује се како песник поставља воду у непосредан однос са бићем откривајући им тако једнобитност. Хуманизовање воде, истовремено са превођењем бића у течно стање, догађа се не само када лирски дискурс који протиче парадигмом живота већ и тада када застаје над хороскопским знаком смрти, као на пример Мртва вода. Вода тако постаје првобитни и коначни лимит постојања уопште и људског бића појединачно.

Једну од надасве изузетних хипостаза водене средине, чини претпоставка, есхатолошка основа, подсећајући на чувене „Сојенице" Баковије. Есхатолошку симболику Предраг Богдановић Ци асоцира не само са егзистенцијалним стањем „непрекидне коначности" (Јон Карајон) као што је то код румунског песника већ и знаковношћу књиге као симболом библиотеке у поеми истинског песничког умећа: Пливам Цетињском библиотеком са књигом у зубима. Визија кошмара апокалипсе књига проузрокује регресиван покрет у песничком трагању, у правцу огољених формација подсвести, па све до апсолутног архетипа бића, Бога. Крај поеме је, да не може бити транспарентнији у том смислу: „Мајко Земљице, потерај хладну/ гују са животодавних недара/ вода је првотни хаос, црна меланхолија / ево, и моје речи помереног ума / док дозивам древног подвижника из келије/ у којој је жбан присојске вруље освежење/ да нас прими на свој суви длан."

Али и преостала три елемента: ваздух, ватра, земља, добро су представљени у Цијевој поезији, понекад су у вези с водом, али углавном тематски су одвојено обрађивани. Екстремни збир тог тројства уз одсуство воде, налазимо у пароксистичком приказу незаустављивог напредовања пустиње, у поеми истог наслова: Скривене ободе пустиње! чувају пустињаци.! Увек, само један једини човек! затеже лук пустињом. Камо год одаине стрелу! погађа неког од пустињака! Пустињаци шада убију! било ког па прошире пусшињу. (Пустиња) И овде писац упућује на гећрјо као на решење за спасење саставних елемената васионе, дехуманизоване и апокалиптичне. Јер, пажња, само вода поседује конотације васкрсавајуће благородности за биће; сви остали елементи разарају биће, изолују га унутар васионе, отуђују га. Ево, на пример, завршне одлике ватре: Александријска библиошека! гори! Библиошекари из пламена! наглас исчшшавају књиге! Ја на баријери јаре! туђе сшваралашшво бележим.! А и сам ћу морати у вашру! поуздано знам. (Александријска библиотека).

у и телевизији

Постварење, нарочито ошуђење, фетишизирање (робе,

Надам се да се неће схватити, и то због инсистирања над песништвом елемената – изазваним више мојим стриктно личним теоријским интересовањем – да се дело Предрага Богдановића Ција своди само на изречено и примерима поткрепљено. Постоје најмање још две златне жице које би добро репрезентовале квантитативно и квалитативно ово песништво. Прва је религиозна поезија (схваћена у њеном врхунском домету, аргезијанском). а друга је поезија асоцијативних ланаца и евокације где у обема сусрећемо исти свестан модалитет трагања за мистериозним, за огољеним, за дубинским. Чак и када полази од јасних религиозних симбола, у којима је православна догматика канонски учврстила значења интерпретације, Богдановић Ци отвара пут својим новим тумачењима (у песмама као што је Вазнесење Мајке Господње или Венац Свете Тројице) ка профаном простору, преводећи своја духовна стања и конкретна осећања или разграђујући их и наново градећи према склопу неких свакодневних догађаја. Песник тако наговештава да је свет у коме живимо непрестано у контакту са сакралним, да се крећемо у профаном простору који није ништа друго до – како је говорио Елијаде – метафизички прелаз у онострано.

Лично, високо ценим и евокативну поезију Предрага Богдановића Ција, јер она успева да се уздигне до златне мере високог песништва: пријатељства, вољена места, позивање на омиљене књишке изразе. Песма као Злотска тајна, Весели бадњак Св. Саве, Јосиф Бродски, тајна звона или Кутија Васка Попе увелико доказују континуитет тог песничког модалитета сјајно илустрованог у Србији од Адама Пуслојића, Србе Игњатовића, Радомира Андрића, Бранислава Милановића, а код нас (у Румунији) од Никите Станескуа, Георгеа Томозеја, Леонида Димова, Григореа Хаџиуа.

Штампањем књиге Лутајућа библиотека још један се значајан европски песник појављује на румунском језику. Више од декларативног потврђивања књижевног братства између Румуније и Србије, које је одавно легендарно, збирка Предрага Богдановића Ција има моћ и снагу да из темеља уздрма штетну предрасуду по којој је Балкан простор Насрадина Хоџе и веселих Ци-· гана, већ је место на којем песничка мисао о људској условљености досеже крајњу границу бића: првобитни хаос. Виталност и поливалентност симбола овог лирског дискурса који достиже модалитете мита наглашава још једанпут, водећу улогу коју има данашње песништво у оквиру светске књижевности, упркос толиким постмодернистичким Касандрама, које му, у последње три деценије, предсказују крај.

Превеле: Мариана Дан и Зоја Томић

; нашој преведеној критици. Још 1955. године његову прву (малу, обимом) књигу о Кафки превео је, не макар ко, већ Иван Фохт. То је била, не само у ондашњој Југославији, него и у Европи, објављена први пут 1951, једна од најгушћих, значењима, књига о великом еврпском, немачком, чешком, јеврејском, писцу Францу Кафки. Наслов је био: „Кафка за и против", а поднаслов „Основи спора". Књига која се и сада чита са непосусталим интересовањем. Књига која је ударила интелектуални акорд, мишљу парадоксалном, провокативном, и књизи коју сада читамо. Треба навести, у новом параграфу, дакле наглашено, две речите чињенице о Гинтеру Андерсу: дипломирао је код Хусерла и (1933) емигрирао из фашистичке Немачке.

Био је антиратно ангажован: против атомске бомбе,

против рата у Вијетнаму. 5 Књигу „Свет као фаншом и машрица" са обавезујућим поднасловом „Философска разматрања о радију и шелевизији" превео је Боривој Каћура, а изванредан предговор, раван ауторовом густом тексту, уредник и рецензент. Томислав Гаврић, име које треба запамтити, јер га овај предговор недвосмислено препоручује. =; Невелику књигу (161 страна) као издавач („Прометеј из Новог Сада) потписује Зоран Колунџија. . „Свет као фантом и матрица" Гинтера Андерса је промишљање о једној појави, присутној у целом свету, о мондијализацији (глобализацији) телевизијом, униформности погледа на свет, униформности света у јединственом погледу, свеприсутности у домаћој ИНТИМИ. И то, нагласимо, пресудно урбаној, не руралној, јер не постоји „глобално село", што је флоскула, већ глобални град, мегаполис, угушен ђубретом, и, интелектуалним, загађењем сваке врсте, загађењем информацијом, и то политичком; без воде ускоро; о енергији и да не говоримо. Интими, рекосмо: психолошкој, социолошкој, која се налази преко пута пријемника, у свакој соби, која је минијатурно гледалиште. Ради се (пога бепе!) о орвеловској коншроли духа и душе, једносмерно, и опасно, нивелишућој. . Ради се о индустријализацији доколице, фасцинацији простоте и медиокритетства, симплификацији погледа на свет.

Дамњан Аншонијевић

Ради се о необјављеном, планетарном рату против Гутшенбергове галаксије. И то о рату - успехом. Наравно, у корист радија и телевизије.

„Јер што нас посећују догађаји - они сами, а не вест о њима - фудбалске утакмице, богослужења, атомске експлозије; што брег долази Пророку, свеш човеку, умесшо он њему, то је, у ствари, поред производње масовних пустињака и претварања породице у минијатурну публику, превратнички учинак радија и телевизије". (подв. Г. А.) (стр. 33.)

Радио и телевизија: говори, дела, чини, игра, заводи и упропашћује, не само време. И што је више у акцији, то су јез ћотте5 зедепатез,! - умртвљенији, пасивизирани, сасуде које увек остају празне што се више пуне.

Тај свуда присутни екран опасно колективизира, пасивизира, уништава, - за културу, и уопште људски прогрес, неопходни индивидуалитет.

Атакира, и деградира, људску физику, још више метафизику. Кад је реч о људском говору, цитирамо овај видовити одломак: „... јер није само језик израз човека већ је и човек производ свога говора, укратко: пошто је човек онако аршикулисан како сам аршикулише и постаје неаршикулисан како не артикулише. (подв. Г. А.) (стр. 32)

Говорећи о радију и телевизији Гинтер Андерс говори о „егализацији света“ (стр. 38.), о гледаоцу као „потрошачу доколице“ (стр. 73.), о „надашњљем „емотивном“ свету" (стр. 138.) Али аутор, ни случајно, не спомиње феноен шелевизије (јер реч феномен, што значи појава, јесте, еминеншно философска, хитнута далеко у будућности, захвањујући Хегелу). Гиншер Андерс говори о фаншому. И то је стварна суштина радија и, нарочито, телевизије. Биће телевизије је фантомско (грчка реч: што значи приказа, сабласт, утвара), да још једном нагласимо. Јер данашњи потрошал радија и телевизије је смао објекш, никада субјект, у огољеном, не философском, смислу ових речи.

на пр.), потрошачка цивилизација „електронских медија" (ову синтагму Г. Андерс нигде не спомиње), темељни, и данас важећи појмови марксизма као науке о друштву, историји и, нарочито, економији - присутни су у функционисању радија и телевизије.

Телевизија: атак на шело, атак на душу, атак на дух.

Ова крижица, богата духом и памећу, није симлифицирана социологија радија и телевизије, није психологија шелевизијом обузетих и одузеших, већ је философија о најраспрострањеном и најутицајнијем фаншому модерне цивилизације. По утицају, по униформности, по распрострањености, по убитачности убијаног индивидуалитета, једно од најпресуднијих и најоптерећујућих срдстава масовне потрошње у историји људске цивилизације.

У међунаслову (на страни 152.) стоји: „Није посматрач, већ је посматрани значајан" и то довољно говори о „матрици за матрице" (стр. 151). Реч матрица (франц. Ја ташсе) значи калуп за изливање штампарских слова, новца, медаљаи сл.

Телевизија се, нашироко, титулира као „индустрија забаве", и не само забаве већ, додајемо, и, посебно истакнуто, политике, у рукама властодржаца, а они постоје и у тзв. демократијама, толико и тако, да се, у споменутом термину полишика, не осећа иначе постојеће, пежоративно, и још више, деградирајуће значење.

Речник (уосабшате) овог надасве занимљивог, и увек актуелног делца је - парадоксалан. Јер је ситуација коју исац медитира, јер је мисао, по природи теме, - парадоксална. Ово је финале ове мале али мисаоно далеко хитнуте књиге „... да постати роба представља унапређење, а биши уживан као роба, представља доказ бивствовања". (подв. Г. А.) (стр. 158).

1 Људи који седе.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 7