Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 8

Митологија Лепенског Вира

пстракш: Покојник из гроба бр. 69 сахрањен у пози миста сведочи о већ успосшављеној пракси духовног узлета и светшоназора у кулшу предака који у „сну“ бди и на тај се начин поништава разлика између живоша и смрти,

ииао је присушно и у потоњим ми~

тологијама и религијама истока.

Време мезолитске културе Лепенског Вира је још увек време када се у примитивној свести људи мешају сан и јава, стварност и привиђење, живот и смрт, живот пре рођења и живот после смрти. Снови и илузије су се дешавали и дешавају се људима и у том смислу су очигледно стварни. Али, снови могу бити тумачени као 60жије поруке или пророчки знаци и на тај начин добијају и друштвени смисао. Тумачење снова се ослања на један систем комуникација који није преводив и базира се на метафизичком трагању за оним што је „стварно стварно".

Са питањима: када је будан, а када заиста сања7 човек се суочио још у време палеолита. Сусрео се са чињеницом о пролазности и ништавилу живота и сазнањем које ће потоњи филозофи емпиријски објаснити: „нема никакве разлике између света који постоји и света који не постоји".

За народе Старог света сан је предворје смрти, заправо умирањем човек пада у вечни сан. Али, у појединим митологијама и живот је сан, а смрт буђење. У складу с таквом метафизиком Бог је вечито будан. „На крају светова све ствари спавају: само он је будан у вечности. Потом се из његовог бескрајног простора рађају и буде нови светови, васиона која је неизмерност мисли" (из: Маншп Џратшвзад). Мист-шаман се сукобљава са недовољним језичким средствима у општењу с Богом и зато најчешће каже да „треба ћутати“' и на тај начин остварити прилажење Богу.!

Лепенац у пози „успаваног" миста је досегао ово сазнање и немоћ. Он се предао понирању у себе, досезање Бога кроз вечну ћутњу. То његово ћутање се, закључивањем у обратном смеру, манифестује кроз позу која је била уобичајена за њега. Заправо, онако, како су га најчешће видели, тако су га и сахранили, овековечивши тако и његове светоназоре. Зато је у Лепенском Виру деификованим прецима, сахрањеним испод или око огњишта, намењен вечни живот и, према томе, „будност и ћутња" која је неопходна у функцији заштите потомака. Митологија сна и спавача у Лепенском Виру директно кореспондира у свом времену са шаманском природом измењеног стања свести у култу и магији. „Уснули" преци Лепенца нам манифестују давање одговора на упитаност пред проблемом свесности и идентитета, доживљаја јаве као сна, привида сна и привида јаве.

Огњиште са гробом бр. 69 где је покојник сахрањен у седећем „јога положају" је у том смислу посебно значајно. Такав начин сахрањивања у Лепенском Виру, иако усамљен, своју аналогију има данас једино у Индији где је и 0о6јава свете доктрине везана за рибу. Припадници прастарих шиваистичких секти агхори (неустрашиви) и горокхантхи практиковали

су сахрањивање својих посвећеника у седећем положају и прекрштених ногу уверени да тако закопани покојници „увек остају у самадхију", односно у стању врховног блаженства који је крајњи циљ медитације. По самадхију у коме се налазе покојници настало је име самадх које означава појам за гроб. У старој индској традицији „гроб постаје свето место не за-

8 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

то што је у њему леш, већ зато што је у њему тело једног 'избављеног' у стању непрекидне медитације".2 На овакав начин сахрањен мудрац и посвећеник Лепенског Вира налази се у стању непрекидне медитације, а над њим је вечни пламен Огња.

Покојник у гробу бр. 69 је „успаван и везан" и на оном свету у вечном медитативном положају и као да је у једном тренутку поништио разлику између смрти-сна и будности, односно, сна на јави. Његов медитативни положај се поклапа с положајем „пробуђеног" миста-шамана. Његов живот је као сан, његова јава је снолика и у складу с тим очитавамо да је и његов пређашњи живот, или његови делови, нестваран као сан. Овај посвећени Лепенац као да је досегао вечну медитативност при

" чему се медитацијама у стварном

животу дистанцирао од света као „онај који је отишао у пећину или затворио очи да не види свет". Лепенски мист је за живота медитирао загледан у ватру, воду и излазеће сунце изнад иконолике планине. Ватра, вода и светлост јесу метафизички мостови ка небу и вечности. У Индији, стање бића које одговара сну и суптилном стању произлази из ватре. Тај принцип је и у овом случају заступљен. Уснули предачки мист је вечно будан испод свете ватре огњишта. Овде се манифестује суоченост појединца и заједнице са непоузданошћу јаве и спознаје пролазности живота. У том медитативном положају деификовани предак као да савладава ту спознају и досеже моћ богова који творе привид, илузију и живот који пролази као сан. У Лепенском Виру као да досежемо до самих корена есенцијалистичке – традиције која се баштини на Платону, Ибн Арабију и њиховим претечама, индоведским и упанишадским мислиоцима.

Физиолошко исходиште за човеково схватање живота и смрти, сна и будности, повезани су са очима које су отворене или склопљене. Али; човеков метафизички идеализам преточен у филозофију митологије има изграђена дубља значења која се по први пут у историји материјално очитују у „успаванима" испод подова светилишта Лепенског Вира.

Примерену времену, базичну свест Лепенца одликује рационалност и релативно низак степен способности имагинације. Исто тако, и сневање Лепенца подразумева врло ниску рационалност и врло високу способност имагинације и стварања посебног света снова који се чини реалним, чак у појединим тренуцима утиска будности. Такво функционисање као на јави је реално унутар света снова. Нема сумње, људи су врло рано покушали да дефинишу свест, јаву и сан. Врло рано су схватили да се нормална свест сна на јави може превазићи просветљењем кроз медитацију када се губи индивидуум и Ја при чему цео свет постаје „велико Једно". По Платону „божанско лудило", мистичко искуство, надсвест је „изгледа извориште највећих достигнућа и открића на свим пољима људске креативне активности, у науци, религији, филозофији, технологији, етици, праву, уметности, економији и политици". Заправо свести и нема без будности, али за стара схватања

Живојин Андрејић

тамо где нема свесног, дакле физиолошке – будности, постоји „трансцендентална“, „космичка свест", виша свест! Стање више свести може се појавити крајње неочекивано, или очекивано у току медитације и тиховања кроз лишавање хране и свих животних задовољстава као што су их доживљавали мудраци, пророци, харизматске вође народа и генијални људи науке и уметности у тренуцима осећаја Једности са свемиром у току јаве-сна.

Специфичан иконолики став деификованог покојника из гроба бр. 69 Лепенског Вира говори јасно да је у питању, и у смрти, медитативна будност и неузнемиреност мисли усамљеног који понире у себе и доживљавања нечег новог: „јединства са природом", „свести о богу", „јединства са космосом" , „стања душе и тела" и

- „суштине света". Тако је овај 60-

жански прототип свеца упадљив по томе што га, бар до открића Лепенског Вира, није било у западним традицијама и теоријама. Појава оваквог прототипа божанског претка уноси забуну и наго-

Свештеник сахрањен у положају под-

визавања у гробу бр. 69 Лепенског Вира

Шаман са изгледом јелена из пећине Три брата, око 15.000 године п.н.е.

Буда у положају јогина

1–30. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Уснули будни

вештава отварање још једног великог проблема. То је био разлог да се не донесе одређени закључак, а он би гласио: Деификовани покојник из гроба бр. 69 Лепенског Вира је најстарије документован прототип источњачког типа светог богочовека! У Лепенском Виру се успоставља спој контемплативног мистицизма источњачке метафизике старог света и аскетски мистицизам запада. Али, овакав одговор намеће питање и отвара проблем о колевци и пореклу Индоевропљана. На тај начин, осим рушења овешталог мишљења о неолитизацији Европе са Блиског Истока, Лепенски Вир прети да поруши и теорију о Средњој Азији и Индији као колевки људи беле пути.

Зато се представа рибе овде појављује као зооморфни симбол у свештеној консекрацији. Истоветна релација се успоставља у односу ловац– смрт, али се, тада као симбол лова, односно смрти, појављују рогови од јелена и бовида, зуби вепра...

У вези са хтонским култом и гробом предака су рогови јелена. Јеленски рогови су пронађени у гробу младића 40.000. година пре н. е. Као и каснијим периодима Палеолита, а присутни су у гробовима културе Лепенског Вира и потоњих неолитских култура Балкана. Рогови јелена су битан инвентар погребног ритуала којим се указује на однос људи према смрти и животу. У гробовима Лепенског Вира представљају архаични симбол смрти, као и поновног рађања, обнављања живота и поновног васкрсења покојникове душе.3 Прилагање рогова јелена у гроб са покојником у функцији је сигурнијег одласка у други свет и поновног враћања у неком другом виду. Симболични загробни дар добија своју митску симболику која означава водича душа умрлих.

Јелен са својим разгранатим роговима који се регенеришу често се упоређује у митовима са дрветом живота.% Али јелен је и представа покојника, а смрт је ловац. Јелен у својим роговима односи душе на онај свет. Божанство у облику јелена господари душама мртвих Још преисторијски шаман из пећине Три брата се одева у ритуални костим са роговима јелена, 25.000–10.000. године пре н. е.6 Гуран сматра да је јелен у Палеолиту симбол мушкости.7 Али, богињу лова и смрти античких Грка, Артемиду, прати јелен или кошута која прелази Дунав као границу познатог света тамо где су Хиперборејци. Истоветног типа је и представа келто-галског бога рата и смрти Косидија – Цернунуса, из 1 века пре н. е.8 Сибирски шамани су доскора имали маске с јелењим роговима помоћу којих су призивали добар улов. Рогови јелена на глави божанства су можда знак зрачења божанске светлости Врло важна карактеристика Косидија је да са роговима јелена на глави седи у положају јогина какав смо већ описали и који је карактеристика светог покојника из гроба бр. 69 у Лепенском Виру. Чини се да јеиу гробу из Тевика у Нормандији из око 4000. година пре н. е, сахрањен мушкарац у седећем положају са роговима на глави.10

Слично сахрањивање у седећем положају забележено је једино у неолиту Балкана у

западно-јадранском комплексу насељу старчевачке импресо куд. туре у Обри. Ту је сахрањено дете у седећем положају на подлози од облутака, а поред њега је камена плоча уз коју су била два диска, Један диск је био од камена, а други од теракоте, што се сматра симболима сунчаног диска.

Безброј конкретних примера свештеника – писара, али и домаћина породице, који на такав магичан начин седе има и у старом Египту, од око 3.000 до 100. ГОДИне пре н. е.12

Одавно је успостављена дефиниција да су примитивни народи гледали на снове као на објављивање и повратак духова својих предака и начин општења са „другим светом" и божанским силама. У анимистичкој фази развоја човек није успевао да створи разлику између свог унутрашњег живота, јаве и сна, и збивања у спољном свету. Поготову није могао разлучити западање у стања свести која омогућавају сневање у будном стању. Тако је и сан тумачио оним изван, а његове садржаје порукама натприродног, божанског. Следствено томе и „примитивни" човек мезолита верује беспоговорно сновима који „говоре истину" и предсказују будућност.

Већ је доказано да се мисаони процес у току сневања враћа на ниже нивое духовног развоја човека. „Мишљење постаје архајско а симболички језик уистину заједнички језик свих народа".13

Индијска метафизика и филозофија полази од исходишта које подразумева да „Буда је потпуно будан", а сви смртници су ухваћени у снолику мрежу бога Браме исплетену од 62 чвора. У Ведама су живот и снови делови једне исте књиге, једно исто ткање равно сну. Тако произлази да и у сну и на јави постоји спознаја. Зато се „пробуђење“ достиже путем знања и истине. Бог Буда на крају расправе с младим и надобудним браманом додаје да неки испосници ноћ сматрају за дан, а дан за ноћ, док је за њега, Буду, дан дан, а ноћ ноћ. На тај начин је теорија сна и „спавача" још у најстаријим временима повезана са индоведском пракултуром „где се микрокосмички систем људског организма развија као одраз макрокосмичких снага и законитости органске ћелије све-мира".14

Али, много старији од Буде, индоведски бог Рама је као млади свештеник, који тежи божанској науци, седео у пози јогина испод храста на једном шумском пропланку и у медитативном размишљању „заспао". У сну је угледао Аезс-ћеу!-ћора (Ескулапа), човека величанственог стаса обученог у бело који је на руци имао прстен и штап око којег се увијала змија. Показао му је Имелу на храсту као лек за његов народ. Рами се касније, у новом сну, опет појавио Ескулап давши му бакљу и посуду. Света ватра је била дух божански, а сасуд посуда Живота. У сну је пренет и на врх једне планине, испод звезданог неба. Ту му је тумачио смисао констелација звезда и учио да чита знаке зодијака који говоре судбину. Рама је учио људе да ору и да сеју, био је отац жита и винове лозе, поделио је народ на свештенике, ораче, занатлије и ратнике. Остарели Рама је уснио и трећи сан, а потом га 6ожански дух понесе на северну гору Химават.15 Ману је касније назван Рама, а њега ће Грци изједначити са Ескулапом, односно Дионисом. У то праисторијско време су мудраци Брамана – риши на позив божанства одвели људе преко велике реке Расе. Њихове колибе су биле од грања и покривене лишћем. Са њима је живело по неколико ученика, а од њих је потекла наука, правила и закони живота, тајне мудрости.16

=>