Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 9

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1–30. јун 2004.

уштина човјековог живота је

да дише слободом и вјером у

смисао _ постојања. Иначе, спознаја о неумитној коначности овоземаљског живота завршава драматичним унутрашњим болом.

Вријеме у коме живимо као да се заинатило да порекне смисао живота, а човјеково битисање детерминише као нужно трагичну извјесност – а не срећу.

Свето писмо релативизује феномен смрти и тако ублажава бол коју продукује свијест о ефемерности живота.

Вјерујем да Родословље хри"шћанства као водич кроз Библију може ојачати наду да има смисла часно живјети, да су овоземаљски произвођачи манипулације и зла пристрасни дјелиоци правде и као такви јадни и пролазни.

Чини се да смо у Републици Српској схватили да Свето писмо није само живи вјерски, него и културни споменик људскога рода.

Свето писмо је извориште моралног кодекса. Џ

Идеја Бога, каже Карл Густав Јунг, наслијеђени је архетип човјечанства. „Идеју Бога треба свјесно признати човјеку, јер иначе, по правилу, било шта друго постаје човјеку Бог."

Повјеровао сам да ће ова једноставна форма допринијети да Свету књигу приближимо младима. да погледом захвате историју, лакше разумију и усвоје духовне и

Пресуђују нам као и Христу

културне вриједности хришћанства. Нису прећутани међаши хришћанске историје, православна изворна константа, стваралачка и страдалничка вертикала нашега народа, која траје до дана данашњег чему је, као жртва, народ српски крунски свједок.

Жеља је да младе охрабримо у истини да, као на длану, сагледају ко смо ми Срби, од када траје наша култура, каква нам је историја и какви смо ми сами, да би могли храбро да се осмјехну на актуелну. сатанизацију нашег народа. Да оне који нас сатанизују упознају какви су по средствима којима се служе и која су користили током историје.

Пресуђују нам као и Христу, порицањем истине, нашег историјског бића, нашег страдања и прогона, културе и језика. И то им није доста. Своју објективност желе да овјере захтјевом да порекнемо сами себе, своје жртве, слободу, Републику Српску, што преставља врх хипокризије власника „апсолутне истине и правде". .

Нека нам Христово страдање буде нада. Да протекторатор Понтије Пилат (тада се звало

· Жарко Крсшановић

прокуратор), није пресудио Христу, не бисмо имали разлога да памтимо и славимо Његово име. Бранимо се ћутањем и наш гријех може бити велик зато што не пишемо и не остављамо нашим потомцима поруке, доказе и опо-

зив неистина о нама и овом не-

времену.

О томе имамо поуку из далеке прошлости. Послије побједе присталица икона, у У Ш вијеку, васељенски патријарх Лука поднио је неопозиву оставку зато што је ћутао у вријеме борби. Његово образложење гласи: „повлачим се пошто сам као нијеми пас ћутао док су вуци раздирали стадо Христово". Треба бити кооперативан, али бити кооперативан, да би се очувала фотеља – нечасно је. Борба добра и зла усуд је човјеков. Нема већег злочина од насиља над истином.

Пабло Пикасо приказивао је насиље у својим дјелима и био убијеђен да су три четвртине људскога рода животиње.

Тврдњом да је зло комплементарно добру, сликар Паул Кле зло објективизира. Ако знамо да зло производи човјек-нечовјек, поставља се питање шта је онда човјек – светиња или животиња;

Чини се да ту дилему отклања бриљантна мисао светога Атанасија из Александрије: „Бог се 0ч0вјечио да би се човјек обожио."

Бог је могао Адама спријечити да куша плод са дрвета знања – добра и зла. Али Бог то није учинио, него је праоцу људскога рода понудио искушење — могућност избора. Адам је изабрао да спозна себе, чиме је Бог утемељио вољу човјекову. Дакле, Бог је био милостив. Дао је човјеку свјетлост (знање), коначност (смртност), слободну вољу и одговорност за будућност човјечанства. То није Божја казна, већ човјекова нова шанса.

Разумио сам да је хришћанство надахнуће човјеку да превлада нечовјештво у себи, а не у другима. Било би прелијепо када би Европа живјела у духу изворног Христовог учења. Без тога моћни могу да буду само рушитељи и поробљивачи, а прича о људским правима, како би рекао мудри Соломон – „испразност и пуста тлапња".

Незамјенљива средства одбране од гријеха су савјест, искрено покајање и правна држава.

На дјелу је мирнодопско безакоње и растурање Републике Српске; изнутра пљачком, а извана перфидним покушајем ревизије Дејтона.

Нека се не хвали Христовом вјером онај који живи од пропасти свога народа. Кажу, вјера без добрих дјела, мртва је.

Зато немој очајавати и молити Бога, него стварај, па се моли Богу и захваљуј.

Снажити се духовно са Светосавског вреоцета, значи мислити и живјети властиту будућност, а не страдати за идеје нама туђих творевина.

Срби немају разлога да брину за част нације, јер једино злочини које су починили припадници нашег народа — не застарјевају. И посљедњи осумњичени Србин биже кажњен. Ако у томе можемо видјети добро, онда наш народ неће имати разлога да се било коме извињава. Извињење дају они код којих је зло остало некажњено.

Проучавао сам Свето писмо дуго времена. Тек. сада знам зашто је Свето писмо преведено на 2261 језик и зашто се по Библији зову све библиотеке свијета.

(Беседа поводом промоције дјела Родословље хришћанства – водич кроз Библију) Пробуђени је онај који је осветљен унутрашњом светлошћу, спознајом из нутрине. Моћ буђења је исконска спознаја: „стање дубоког сна бића збијеног у јединствен грумен сна бића збијеног у јединствен грумен сазнања, сажетог у блаженству, што ужива у блаженству... Тај је господар у свему и зналац свега, унутарњи управљач, родитељ свега, почетак и крај бивствовања."

У вези са индоведском егзегезом сна је и мистични слог и узвик аум који посведочује космогонију по којој је Свет акустичко-вибрационог порекла. То је неизмерни слог који обележава божанско Себе у коме је глас а стање будности. унутарња светлост у стању сна је глас у, а исконска спознаја у стању дубоког сна је глас м.17

У својој Држави Платон говори да су људи већином у сну, а да филозофи схватају да сањају на путу ка будности. Као и за Платона тако и за Мухамеда и Ибн Арабија „Људи спавају, кад умру – пробуде се!" Ова сентенца као да претходи теорији о сну, као знању које почива „с ону страну" и простора „раја у којем се не спава". Изнад свега је Бог кога не обузима дремеж и сан. И, не само да Бог не спава, нити снева, већ ни Свет не спава. Инспиришући се Кураном Ибн Араби посредује исказом да „Бог у сну узима душе; ономе коме продужи живот враћа душу, у супротном се збива смрт!" Али, „Бог узима душе и у часу смрти", а ово последње Мухамед назива буђењем! „Бог бдије над људима“ што не значи да се сан потире већ је реч о постигнућу „будног сна“. Будност је свеобухватна, она обухвата и сан као снивање и сан као спавање. Сан се тако у Курану узима као доказ егзистенције Бога у коме се каоиу сну време потире. У будности с оне стране не постоји време и нема простора.18

Божанска Објава је највиши облик буђења човечанства и човека. На овај начин је Мојсије добио Тору, Давид Псалме, Исус Еванђеља, а Мухамед Куран. Објаве су снови који се обистињују. Зато се по Арабију снови не разликују од објава изузев што се снивање јавља у стању спавања, тј. у стању двоструког сна, а објава доспева уз помоћ Божјих гла-

5

Јеленски келтски бог Косидије у положају подвизавања на котлу из Гундестропа, ||- век пан.е.

сника у стању њихове овоземаљ-

ске будности. Најзад, порука објаве је оно световно разбуђивање човека и човечанства у његовој овосветовној будности! 19

Тако су сва знања и велике тековине Лепенског Вира достигнута провиђењем у „сну будног“ из гроба бр. 69 као и његових претходника и следбеника који вечно живе, који су у вечном сну смрти будни. Покојни из гроба бр. 69 Лепенског Вира манифестује све особине прототипа прастарих индоведских богова и јогина, господар звери кога прати пас. Он и они су ти који су успоставили знања о води и ватри, градњи и геометрији, божанствима и космосу, календару и теогонији и пореклу људи. Мит и сан успаваних Лепенског Вира једно друго откривају ако се има у виду Ничеово становиште: „У сну и сновима пролазимо кроз целокупну мисао ранијег човечанства. Мислим, на исти начин на који човек резонује у сновима резоновао је у будном стању пре много хиљада година. Снови нас воде назад у раније стадијуме људске културе и нуде нам средства за њихово боље разумевање".20 Тако је сан још један универзални архетип. Тако су „Вечне Појаве Сна" инспирисале основне представе ритуала, митологија и визија; „Сан је персонализовани мит, мит је деперсонализован сан: и мит и сан су симболични на исти, основни начин динамике психе". Митски свет је као један

сан који сања један сневач и у коме сањају и сви ликови у том сну, каже Шопенхауер. Све у овом свету је различито испољавање једне енергије која није под људском контролом те је људски живот као сан. Сан је царство богова и божанстава, царство митова и блаженства. Врховна свест мита, потпуног. сневача, обликује сваку другу свест. Дубоки сан извире из „мудрости“ самог тела, из енергије која прожима људски живот. Дубок сан пун енергије потиче из истог извора из кога потичу и митови. Кембел сматра из тих разлога да нам се снови и митови обраћају језиком живе мудрости тела. Мит је колективан сан, а сан индивидуални мит2! Уколико су митови производ имагинације једног народа рођени из једног изабраног ума онда су и симболи митологије Лепенца спонтани производ његове психе и носе нео-

„штећену духовну изворност. Реч

је о достизању вечног сна у контексту есхатологије која подразумева да се живот не укида ни у тренутку смрти. Смрт као и сан одмара од живота.

Међутим, полагање покојника у седећи или лежећи положај у митологији од прадавнине има још једну велику симболику и религијски пропис. Покојник сахрањен у лежећем или седећем положају је за сва времена везан за „онај“, други свет, а ако је сахрањен у кући или храму за њих.22 Тако су и сви сахрањени у храмо-

вима Лепенског Вира мисти и велики преци чије присуство се на овај начин на оном свету ових места обезбеђује за вечита времена.

Религијско и мистичко, искуство смрти и поновног рађања, спајање са космосом или богом, сусрет са демонским силама – имају архетипско, „природно“ порекло јер је човек био апсолутно синхронизован са природом, свестан снаге њених божанских закона са-којима је био у сталном

„интуитивном дијалогу. Све ове

премисе правилним „ишчитавањем" нам откривају укупне нивое духовности културе Лепенског Вира, а понајвише његове метафизике. 11. Којакоузк, Кебоја, Веоггад 1987, стр. 182. |

2 М. Елијаде, Јога, Београд 1984, стр. 305–305.

ЗзД. Срејовић, Лепенски вир, Београд 1969, стр. 226.

4 Речник симбола, стр. 226.

5 Д. Срејовић, Јелен у нашим народним обичајима, Гласник етнографског музеја. ХУШ, Београд 1955, стр, 231–236.

64%+ Освит 1969, стр. 26.

7 А. Кего1-боштћап, Кепрцје ртет:мопје, Хагтеђ 1968, зтг. 34.

8 В. Сипн ће, 1' Џтуегз дех Сепез, Рап5 1996, стр. 73; М. Ј. Огееп, Сешс Мут апа Терпа, Гопдоп 1997, стр. 59–61, 62–63, 151–169.

9 Речник симбола, стр. 228.

цивилизације, Београд

10 +## Озун стуШсасе, стр. 34.

П С. Валовић, Сахрањивање и погребни ритуали у нротонеолшшским и неолитским културама Балкана, Наша прошлост 1, Краљево 1986, стр. 17.

12 Ј. Мајек, Есуоћрг, 4000 уеаг5 ог ап, Гопдоп – Ме УХотк 2003, стр. 57, 70–71,–290; #•% Есурпап шеазигез Кот ће Есгурпап Мизецт јп Сабо, МПап 2000, стр. 56–57. 74–77, 84, 183, 350–352.

135. Решојс, Згапја 1степјепе хуе5ћ, Согтј МПапоуас 1990, стр. 105.

14 Ч. Вељачић, Сан и буђење у идеализму индијске филозофије, Сан, јава и · буђење, Горњи Милановац 1991, стр. 28–30.

15 Е. 5сћиге, Уеша рохуесетс:, Веогтад 1989, стр. 37–38, 41, 45.

Т6Е. Зећиге. Еуојисђа Веоогад 1989, стр. 63, 65

17 Исто, стр. 31–32. 7

18 Е. Карић, Смрш — „сан с ону страну", Сан, јава и буђење, Г. Милановац 1991, стр. 74–77.

19 Исто, стр. 71–78.

20Ј. Сатрђећ, Ми ! зап, Пејо, Кпј. 35, зофпа ХХХУ, Бг. 9–10–11–12, стр. 364.

21 Исто, стр. 366; Исти, У свешлу миша, Беогрд 2002, стр. 105–108.

22 0 везивању седењем за онај свет сведоче примери грчких митова о Тезеју и Пиритоју. Чајкановић наводи и примере из српске митологије о ритуалном везивању за кућу седењем на поду прекрштених ногу или лежањем. В. Чајкановић, Магично седење, Студије из сриске религије и фолклора, _ Београд 1994. _ стр. 108–114.

Богапхтла,

Па

Ма

Ојелењени бог Гала у положају јогина

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9