Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 10
1–30. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
Писмо Џорџу "Бушу
3. јул 1992.
Радован Караџић Пале, Сарајево, Босна и Херцеговина Шаље: Вођа Срба у Босни и Херцеговини
Поштовани Џорџ Буш
Председник Сједињених Америчких Држава Бела кућа, Вашингтон,
Сједињене Америчке Државе
Поштовани господине Председниче,
Са првим правим знацима мира од почет-
ка сукоба у Босни и Херцеговини, обраћам
· Вам се у име свих Срба који су узнемирени очигледним размимоилажењем до којег је дошло између Сједињених Америчких Држава и босанских Срба, традиционалних пријатеља и савезника.
Незамисливо је сада, као што је било незамисливо у току Другог светског рата, да се нађемо на супротним странама. Било је много коментара о сличности између ситуације у Босни и Херцеговини и у Заливу.
Нема никакве сличности. Ми нисмо ушли у страну земљу, не претимо да ћемо доминирати над нафтом и ометати западне привреде, не обећавамо да ћемо упутити ракете са
биолошким и хемијским бојевим главама у средиште Европе. Ми смо Босанци и умиремо на бојном пољу које нам је до скора свима било дом.
Осим тога, руководство босанских Срба нису клонови Садама Хусеина или његових лудих генерала, ми нисмо аутократе, дикта-
" тори, па ни политичари. Ја сам, као што мо-
жда знате, доктор и психијатар. Као такав посебно сам квалификован да препознам прве знаке лудила код сваког мог колеге.
Док пишем ово писмо Хрватска Војска и снаге лојалне председнику Изетбеговићу нападају градове босанских Срба. Српски цивили умиру, а Сједињене Америчке Државе не траже од Уједињених нација да осуде Хрватску Војску са истим ентузијазмом са којим осуђују босанске Србе.
Српски народ тешко може да схвати како је свет свакој нацији у Југославији дао право државотворности, а Србима оспорава право да траже резолуцију која почива на кантонизованој Босни и Херцеговини са подељеним државним одговорностима.
Нису босански Срби напустили преговарачки сто већ влада господина Изетбеговића.
Не можемо бити опседнути прошлошћу, међутим, судбина једне нације је неизбежно везана за њену историју; чињеница да су се Срби суочили са страшним геноцидом у Босни и Херцеговини само је један од разлога
зашто је целокупно питање нове босанске државе тако осетљиво.
Као што знате, пре геноцида. босански Срби су били већински народ у овој републици, а сада смо једноставно третирани као сметња од стране оних који су форсирали развој догађаја и сматрају да једноставно морамо да прихватимо доминацију Муслимана.
У Босни и Херцеговини се такође налази и 40.000 војника хрватских регуларних снага који сеју пустош на територији на коју немају право.
Ми смо доста пропатили од фашизма, а затим 45 година од комунистичке диктатуре. У току овог периода српски интелектуалци су се одупирали тиранији и устали су у одбрану принципа који везују наш начин размишљања са начином размишљања Ваших суграђана Американаца.
Чинимо све што можемо да одржимо мир, прогласили смо једнострани прекид ватре, а аеродром у Сарајеву смо предали УНПРОФОР-у. Прво се мора успоставити мир, а тек онда можемо да преговарамо о споразуму. Чак и ако изгледа да су наше аспирације нереалне треба их пустити за преговарачки сто, а не на бојно поље. |
Морам рећи да су Ваше изјаве довеле до извесне конфузије и молио бих Вас да их разјасните.
Ратна писма Радована Караџића
Изгледа, ако не грешим, да је влада САД одабрала босанске Србе као кривце за све што је у вези са овим сукобом. Влада САД види сваку војну интервенцију у Босни и Херцеговини као интервенцију против босанских Срба, а остале стране у овом грађанском рату остају ван овог приступа.
Морам да кажем да би била катастрофа размишљати о активној улози војске САД у ситуацији грађанског рата, то никада није имало успеха, а у овом случају би било потпуно неправедно.
У време када ваше јавно мнење истиче да су питања на домаћем плану важнија од догађаја у другим државама, морате да будете свесни огромне личне одговорности када размишљате о интервенцији.
Апелујем на Вас да искористите свој велики ауторитет и извршите притисак на све нас, да покажете америчку објективност и искритикујете све оне који учествују у ратним дејствима или насиљима.
Обраћам Вам се, не ради Ваше подршке, већ ради Вашег разумевања. Једина жеља нам је да живимо у слободном друштву без доминације, па Вас молимо да схватите наше оправдане страхове и помогнете нам.
С поштовањем Радован Караџић
Карађорђев устанак на надгробним споменицима
Радојко Николић
На надгробним споменицима у западној Србији још трају успомене на Карађорђеве устанике. У натписима на потребним каменовима помињу се Карађорђе, устаничке битке, погинули и преживели устаници, буљубаше и војводе и циљеви за које се војевало, па су ти натписи најпуноправнија народна сведочења о првим бојевима против османлија за ослобођење од вековне рајинске потчињености.
Рат и војници
Ваља одмах указати на занимљиву појаву да се готово ни на једном споменику не помињу речи устанак и устаник! Земљоделски народ је Карађорђеву буну називао искључиво ратом, а његове побуњенике војницима па се у устаничким епитафима казује да се учествовало у рату и гинуло у ратовима, како су именоване и поједине устаничке битке. Тако је Гаврило Мићић из Чајетине био „учасник рата српскотурског од 1804. године кои се је окончао са србском пропасти", а Петар Јоксимовић из Горачића је „у свим ратовима учествовао све до 1813. г. када је Србија од Турака пропала". И Бућа Бошковић са Руднике поживео је „као крабри војник у великим ратовима". Само је једном, на заједничком крајпуташу браћи Марку и Јанку Симовић из Ариља, устанак именован као крајина – оба су брата погинула „при Карађорђевој краини". А за устанике се увек наводило да су били војници – споменик показује „краброг војника" који је погинуо „јуначки борећи се". Оваква сведочења јасно потврђују да су изрази устанак и устаник доцнији производ учених историчара и да су они ушли у народни говор знатно касније (тек крајем ХТХ века) из историјских списа и школских уџбеника.
Потомство је тим својим смеоним војеницима подизало витешке каменове и на њима их похваљивало као храбре ратовође. Тако је најчувенији драгачевски каменорезац Радосав Чикириз означио свог устаничког оца као „бившег војника ипрог у оно време рата Карађорђева", а стрица Јована као храбреника који је „на битке вредно полазио". Отац му је 1804. имао двадесет а стриц тридесет година, оба у пуној сили да кубуром и ћордом јуришају у љуте турске буљуке.
„От Скопљака Сулејман-пашине војске погинуо"
У натписима о устаницима убележене су и поједине битке у којима се борило и гинуло. То су већином мање познати оружани сукоби на простору Старог Влаха, у којима су побуњеници из западне Србије највише и учествовали (Радаљево, Муртеница, Таламбас, Вилови). Нарочито се помиње погибни окршај на Радаљеву, селу на граници бео-
10 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
градског и босанског пашалука, а у коме су Драгачевци и Ариљци укрштали сабље и кубуре са аскерима ћехаје (босанских везира Сулејман-паше _ Скопљака, који је био непрестана опасност из правца горње Дрине. Кнез пожешке нахије Ристивоје из Миросаљаца је погинуо „на Радаљеву борећи се са Скопљак-пашом Карађорђевог рата 1806. г.", а са њим је и буљубаша Дмитар Вировац „от Скопљака – Сулејманпашине војске на битки радаљевској јуначки борећи се погинуо 1806." На радаљевском венцу је „за славу и слободу србског народа" јуначке кости оставио и Јанко Симовић из Ариља, док је боље среће од њега био Јован Чикириз из Ртију, јер је у овом за Србе погибном сукобу само „рана допануо".
Гвозден Рабреновић из Прилика је „храбро борећи се с Турцима 1808. на Муртеници погинуо", Ариљац Марко Симовић „живот жертвова на Златибору на месту Таламбасу", док се из боја на Виловима код Нове Вароши нису вратили Тиосав Комадина из Лисе и Радојко Бошковић из Јездине. Тиосав је погинуо „на битки на Виловима као војник", а Радојко „од Турака у бици на Виловима за владе Карађорђа". А сачувано је и једно досељеничко подсећање на Карађорђев ратни поход по Старом Влаху 1809. године. На белегу Мирка Мијаиловића из драгачевског села Ртара чита се: „Досељен од Биора кад је Карађорђе на Сјеницу војштио."
Каменоресци су убележили и последње, изгубљене устаничке бојеве на Делиграду и Засавици. Са погребне плоче код цркве у Цветкама сазнаје се да је војвода Курсула смртно изранављен на Делиграду, а из делиградске баталије једва је главу изнео пред турском навалом Петар Јоксимовић из Горачића, који је „из шанца на Делиграду на близу Алексинца искочијо и кроз турски шанац пробио те се опет спасио". А „за отечество своје бранитељ" показао се и Спасоје Јаковљевић из Прилипца „као на Делиграду, на Засавици итд."
Од буљубаше до вожда У. надгробним натписима помиње се и устанички командни кадар од буљубаша до
војвода. Буљубаша Дмитар Вировац је поги-
нуо на Радаљеву, Драгачевац Петар Јаћимовић је „буљукбаша био за Карађорђа 12г.", а предводник закабларских устаника Радивоје Каранац готово се истоветно огласио са свог крстатог обележја као „бившиј буљугбаша
% УУ %
Споменик Карађорђевог буљукбаше Петра Јаћимовића из Виче
за Карађорђа 12 г. Громовити буљубаша Громо Милосављевић из Опаљеника узвишено је прослављен за јуначки подвиг из 1813. године, што ће се видети из епитафа у наредном поглављу.
На гробљу у Липници још се распознају истрошена и маховином оједена слова о предводнику устаничких коњаника Стевану Алексићу који се са свог пешчарског биљега ујављује као „бившиј бињбаша при владенију Карађорђија", а са пропртилог крсташа од студеничког мрамора у Роћевићима оглашава се побуњеник који је пред устаницима барјактарио: „Овде почива Марко Роћевац кои је био барјактар при владенију господара Ђорђа."
На гробљанским каменовима сачувана су имена и десет војвода који су командовали побуњеницима из својих нахија и кнежина. Поменути Ариљац Јанко Симовић је погинуо „при војводству Милана Обреновића", а његов брат Марко „при војводству Милоша Обреновића". У манастиру Вујну су кости Лазара Мутапа, „серпскаго војводе храброга", у Цветкама почива Јован Курсула, „војвода кои је крабри војник био", у Дражиновићима је биљег Јована Демира, „најпре војводе господара вожда србског Карађорђа", а у Равнима Мијаилу Радовићу, „војводи златиборском за ослобођење". На спомен-чесми у ивањичкој Брезови урезано је да је кнез Максим Рашковић био „војвода при Карађорђу“, а на плочи у порти гучке цркве да је војвода Прота Гучанин, „крабри воени комендант драгачевски и велики родољубац". Помен двојице војвода остао је на знаменима њихових синова. Код краљевачке цркве је укопан Ранко Молеровић, „син Петра Молера бившег војводе србског", а у горачићком гробљу Богосав Петковић, „син бившег војводе Новака".
Изнад свих устаничких војника као да лебди Вождово име које их духом митске снаге обједињава у заједничким ослободилачким тежњама и заштитнички наткриљава постојање целог српског рода. Црни Ђорђе носи устаничку буну и смислове борбе и жртвовања. Зато надгробничка слова не могу без исказа као што су: „Чим је Карађорђе подигао устанак, он је се придружио с њим"; био је војник, буљубаша и војвода „са Карађорђем", „за Карађорђа", „господара вожда србског Карађорђа"; ратовао је и погинуо „за владе Карађорђа", „при владенију Карађорђија", „у оно време рата Карађорђева".
„За веру и славу и слободу"
Свако је споменичко слово особита похвала учесницима устанка јер су они одважно војевали за освајање и очување највећих домовинско-народских вредности, а то су вера, слава и слобода. Устаник је ратовао „за веру отачаства"“, „за славу и слободу србског народа", „за крст часни и Христов закон“. За те три вредности су жртвовани животи и задобијане ране, а на које се, иначе, подсећа у неколиким епитафима. Бућа Бошковић са Рудника је у неколико битака „добио 8 рана (и) преоболео је", Јован Чикириз из Ртију је на Радаљеву „рана допануо" и „крвљу својом трипут покропио", а претешко исеченог турским сабљама, мегданџију Курсулу су „рањена 3 Делиграда" дому, у Цветке, донели, где је ранама подлегао.
Циљ устаника је био да што више уништавају турске ордије, па су неки од њих истицани као заслужне туркоубице. Тако је Ђорђе Плазина из Губереваца „7 Турака погубио", док је буљубаша Громо смртни ршум направио од силне турске навале, што је исказано прозно-поетским епитафом, са хиперболом и сликом народног епског певача. На спомен-чесми у његовом родном Опаљенику путнике и данас дочекује победна прича: „Овај споменик показује дело на вису Ћави одакле Громо 1813. г. јуначки погуби турску најезду од 2.000 војске и барјактара који беху Ивањици пошли Српство робит, но даље не прошли. Многе Громо Турке Колашинце за свагда са земљом састави да не дођу тамо ни да кажу шта би с њима амо."
Исписујући са побожним поштовањем и домољубним заносом имена устаника и њиховог великог вожда, сеоски су каменодељци длетом стварали историјско-епско штиво
Споменик Буљукбаше . Грома Милосављевића који : „јуначки погуби турску најезду" (Опаљеник)