Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 11

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1–30. јун 2004.

3/14. новембра 1762, као прво од четво-

ро деце Петра Мркше и Марице рођ. Живковић која је била из Маслошевца у Шумадији. По неким тврдњама Карађорђе је рођен уочи Ђурђевдана а касније од Турака прозван КАРА Ђорђе. Дакле, Карађорђе је рођен у селу Вишевцу, на брду Градишту близу Раче Крагујевачке у којој је крштен а кум му је био неки Дамњан. Његова породица је потицала из Васојевића а прешла је у Шумадију после ратова од 1737-1739. године. Породица му је била доста сиромашна, која се, у потрази за бољим условима живота више пута селила по разним местима Шумадије. Из Вишевца су се најпре доселили у Загорицу код Тополе, затим у Крћевац а потом даље.

У својој младости КАРАЂОРЂЕ се често и веома оштро суротстављао туским зулумима, сукобљавајући се са насилницима. После једног таквог сукоба на крагујевачком друму и убиства Турчина, а плашећи се турске одмазде, Карађорђе је морао са породицом да напусти Србију.

Према историјским изворима Карађорђе се пред само напуштање Србије оженио Јеленом ћерком кнеза Николе Јовановића. Карађорђева породица креће на пут 12. априла 1786. године и срећно прелази реку Саву код Купинова. У Јакову упознаје капетана Радича Божича (Петровића) који га упућује у манастир Крушедол где је карађорђе постављен за шумара. Чувајући манастирску шуму упознаје се са шумарем МИЛИЈОМ ~ ло војевати и животе и доживљаје

везивати за Карађорђа и његово ратоводно „владеније“. Као њихову ратничку опрему усецали су оружје којим се мегданило: пушке диљке, сабље кривајице, кубуре пашњаче, јатагане белокорце. Првим овладаним словима србијански тежаци су славили оне који су оружаном побуном заувек доносили свитање свом народу који је предуго рајински чамио под окрутном турском управом. Ове својеврсне ратничке хронике отргле су од заборава поједине устаничке јунаке чија имена још увек поносно сјаје из потамнелих, посрнулих и тешко читљивих надгробних књига. Усецани превуковским правописом, са старинским славеносербским стилом и лирском родољубивом поруком, натписи са сеоских гробишта окаменили су дух старог мегданског времена и храбреност устаника који још увек са својим господаром и вождом упорно војују против дугогодног · насртаја лишаја и маховине; Карађорђево ослободилачко „востаније" тако и данас, после пуна два века живо претрајава на гробним каменовима.

Е Првог српског устанка рођен је

о судбоносном земану када је ваља-

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ

ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ Број: 185 / 2004.

Београд, 31.5.2004.

а позив Парламентарне групе БриН танског доњег дома за Србију и Цр-

ну Гору Владислав Јовановић, члан Управног одбора Београдског форума, ранији савезни министар за иностране послове боравио је у Лондону од 26. до 29. априла 2004. године. Заједно са принцезом Линдом Карађорђевић и др Иринејем Добријевићем, професором теологије и чланом Светог синода СПЦ, говорио је о актуелкој ситуацији на Косову и Метохији.

Председница и секретар парламентарне Групе, Абсе Маћоп (Габош) и господин Јоћп Капда! (Сопзегуануе), заложили су свој ауторитет и омогућили успешну реализацију програма више састанака и иступања у згради Доњег дома Британског парламента. Одржана је јавна трибина у Доњем дому Парламента у организацији Комитета за мир на Балкану. После двадесетоминутног излагања сваког од три учесника, одговарано је на многа питања. Присуствовало је око 150 Британаца, Срба и странаца: Транскрипт са трибине достављен је свим посланицима Доњег дома.

Одржана је прес конференција. Председавала је посланик Доњег дома Анзе Маћоп. Групи британских новинара дати су писмени прилози на енглеском, укључујући и прилог о злоделима Албанаца против Срба у другој половини деветнаестог и почетком двадесетог века. 5

На посебном састанку у Доњем дому брифована је група посланика о недавном погрому на Космету (17–19. март 2004),

Карађорђеве везе са селом Нерадин

ПАНТЕЛИЋЕМ, угледним староседеоцем Нерадина. Овде он проводи око две године. Летописац је забележио да је Карађорђе, за време свога боравка у Крушедолу неколико пута посетио оближњу варош ИРИГ. Године 1787. у Иригу је боравио са Архимандритом – крушедолским _ ДИМИТРИЈЕМ КРЕСТИЋЕМ који је био по пореклу Ирижанин. У Иригу се Карађорђе такође упознао и са угледним кафеџијом Момиром Видаковићем стрицем познатог српског књижевника Милована Видаковића. Карађорђева сестра МАРИЈА била је удата 1787. у село Нерадин код Ирига за шумара Милију Пантелића (Велибор Верко Савић: Кара-Ђорђе, Документи Ш, 18131817. Горњи Милановац 1988. г.). Тако долази до његове родбинске везе у Нерадину, а зна се и место где је било домаћинство Пантелића; сада је то кућа СЛАВКА РАДИВОЈЕВИЋА. После смрти ћерке САРЕ и мужа, 1811. г. Марија је напустила село Нерадин и вратила се у Србију, да би се касније удала у село Влакчу код Крагујевца за неког сељака из породице НОВАКОВИЋ, са којим је имала два сина и две кћери (Константин Н.

-Ненадовић: „Живот и дела великог Ђорђа

Петровића Кара-Ђорђа, Беч 1883). Млађа сестра МИЛИЦА била је удата негде око Смедерева, а у браку је имала три сина. При Цркви нерадинској нема старих матичних књига, једино сам у парохијској књизи „Протокол цркве нерадинске прихода и расхода од 1767. године „пронашао податак да је 1780. г. Милија Пантелић огласио звонима смрт свога детета, уплативши новац у црквену благајну, што је у књизи уписано. Овај податак нас наводи на закључак да је Милија и раније био жењен.

У црквеном летопису парохије нерадин-

ске убележени су подаци о Карађорђевим везама са НЕРАДИНОМ. Услед аустро-турског рата 1788-1791, познатијег по имену КОЧИНА КРАЈИНА, многе избеглице из Србије преселиле су се у Срем; највише у ФРУШКУ ГОРУ, од којих се педесет душа насељава у Нерадин. Међу емигрантима који су дошли у ово село било је и неколико чланова чувене породице НЕНАДОВИЋ из БРАНКОВИНЕ, о чему пише Прота МАТЕЈА НЕНАДОВИЋ у својим „Мемоарима". Они су најпре били краће време негде у доњем Срему, јер су намеравали да се поново врате преко Саве, али када су видели да су прилике тамо веома лоше, они су се преселили у НЕРАДИН, где их је примила једна удовица у своју кућу. Срећне околности су их зближиле, јер су досељеници имали сина МИЛИСАВА, а удовица ћерку; млади су се

Успех Британског доњег дома

уручени су им материјали и указани правци даљег решавања ситуације, до коначног статуса Покрајине. Присутни посланици су поставили питање дешавања на Космету на пленарној седници Парламента одржаној 4. маја 2004. На седници Доњег дома о томе су говорили посланици Јоћп Капда! (Сопзегуацуе), АНзе Маћоп (Габошџг), Министар за Европу Денис Масзћапе и други.

О тој теми одржан је посебан састанак са групом активиста из српске дијаспоре, посвећен ситуацији на Космету.

Владислав Јовановић се срео са др Џоном Слободом, директором Оксфордске истраживачке групе и чланом Комитета за мир на Балкану. Договорено је да наше организације успоставе директну сарадњу и размењују материјале.

Драгомир Вучићевић, члан Управног одбора Београдског форума, ранији амбасадор СРЈ у Грчкој, учествовао је у раду Скупштине Светског савета за мир (У/опа Реасе Соџпе!), одржаној у Атини од 6. до 9. маја 2004. године.

У раду Скупштине Светског савета за мир учествовало је 167 представника мировних покрета из 54 земље и 7 међународних организација које су чланови Савета за мир.

у Извештају Извршног комитета поднетог Скупштини, дат је осврт на развој међународне ситуације у свету од последње Скупштине одржане у мају 2000. године до данас, а посебно, после терористичког напада на Њујорк и Вашингтон, 11. септембра 2001. године.

Оцењено је да се борба против међународног тероризма, разрађена и осмишљена од стране САД после терористичких напада на Њујорк и Вашингтон, злоупотребљава као покриће за постизање других циље-

Ђорђе Т. Зељајић-Срданов

узели, а они спријатељили и више никада се нису вратили у своју Бранковину. Данас од њих живе потомци већ пете генерације, у чију је кућу веома често долазио Карађорђе док је боравио у манастиру Крушедолу.

Карађорђе је у Нерадин долазио обично ноћу, са домаћином би разговарао до дубоко у ноћ. Потом би журно одлазио натраг у ман. Крушедол на своју дужност, да би после краћег времена поново долазио у посету својим земљацима. Пре Другог светског рата Основна школа у Нерадину носила је име ове Карађорђеве сестре. Везе Карађорђа са Нерадином објавио је својевремено новосадски лист „Дневник" марта месеца 1960. године. Прота Матеја Ненадовић оставио је бројне записе о Нерадинцима; између осталог да су у село долазили ВУК КАРАЏИЋ и БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, који је обилазио свога школског друга, дугогодишњег нерадинског пароха САВУ ПОПАДИЋА (18461898.). Брак Марије и Милије Пантелића трајао је све до смрти Милијине, 3. 11811. г. После неколико месеци, Марија добија пасош од аустријских власти (21. јула 1811). Председник ратног савета у Бечу, гроф БЕНГАРД, известио је о овоме, 16. августа исте године, грофа МЕТЕРНИКА писмом у коме му саопштава како „из Славоније командујући генерал подноси пријаву да је издао дозволу за повратак у Србију сестри српског заповедника која је била удата у сремској жупанији, а сада је удовица". Ове интересантне и важне податке пронашао је у Бечу историчар др АЛЕКСА ИВИЋ и касније објавио у једном свом раду.

После две године проведене у Срему, Карађорђе се враћа у Србију крајем месеца септембра 1787. г. После извесног времена, Карађорђе је вратио и своју породицу у Тополу. " После избијања аустро-турског рата Карађорђе, као и'већина пребеглих Срба, ступа у МИХАЉЕВИЋЕВ добровољачки одред са седиштем у Сомбору. Ту врло брзо увиђа да Аустрија нема за циљ ослобађање Срба, већ да се у том рату бори за своје интересе. Напушта тај одред и на кратко долази у Крушедол да обиђе своју породицу, те наставља свој пут према реци Сави, ради пребацивања у Србију. У сремском селу ПОПИНЦИ помаже му породица МЕСАРОВИЋ и он се преко Шимановаца и Деча пребацује у Про-

ва, као што су овладавање изворима нафте и гаса, стратешких материјала, великим тржиштима, Евроазијом.

У том циљу САД су, поред осталог, 06јавиле два нова рата, против Афганистана и Ирака. Поништени су многи позитивни међународни споразуми и конвенције, убрзана је милитаризација света и појачан ауторитаризам и репресија унутар многих земаља. Поред представљања карактера и основних задатака београдског форума, у свом иступању амбасадор Вучићевић посебно се осврнуо на агресију НАТО и њене трагичне последице (окупација Косова и Метохије, укидање Југославије, економски и политички проблеми итд.), на настављање политике притисака и уцена према нашој земљи, без обзира на карактер власти у Београду. Говорио је о Хашком трибуналу као средству настављања кажњавања Србије и њеног народа, као средству за оправдавање агресије и прикривање учињених злочина према српском народу.

У завршној Декларацији Скупштина је усвојила став посвећен Југославији, који гласи:

„Светски савет за мир изражава солидарност са народима Југославије у њиховој борби против последица варварске агресије НАТО, која је довела до окупације дела српске територије – Косова и његове трансформације у протекторат НАТО-а. Такозвани Хашки трибунал је пример манипулације истином и средство да се оправдају агресија и други злочини САДи НАТО.

Вучићевић је имао и више одвојених пријема и разговора са проминентним политичким, пословним и јавним личностима _ Грчке.

гар а потом преко Саве у Србију. Дакле, Карађорђе је помоћу љубазних Сремаца прешао у Србију, где „одмах нађе шесторицу друга... и отпоче четовати". После преласка Саве и одмора у Забрежју, Ђорђе Петровић преко Колубаре одлази у село Бајевац, у ва- · љевској нахији, код свога пријатеља ВАСИЛИЈА ПАВЛОВИЋА.

У другој половини месеца јануара 1804. почела је сеча Кнезова у Србији, коју је Карађорђе срећно и веома вешто избегао. По Србији се пуно причало о Карађорђевом јунаштву у сукобу с Турцима, његовој одлучности и храбрости те је због великог угледа, поштења и поштовања, које је уживао у народу, на великом народном збору у ОРАШЦУ 2/15. фебруара 1804. године изабран за вођу ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА који је успешно водио све до 1813. године.

Први српски устанак имао је великога одјека и утицаја у Срему, тако да је у пролеће 1907. букнуо устанак под вођством ТЕОДОРА АВРАМОВИЋА-ТИЦАНА чије је порекло, према неким тврђењима, било из Нерадина. Побуна је убрзо угушена а њен храбри вођа погубљен.

Устанак у Србији свесрдно су помагали и Срби из Срема, Бачке и Баната. Тако су из Срема били најпознатији: митрополит карловачки Стеван Стратимировић, епископ бачки Јован Јовановић, иначе Сремац, потом следе; породица Бајић, затим трговци из Сремске Митровице: Димитрије Пуљевић, Александар Селаковић и Александар Крстоношић. Остало је забележено да је поред наведених Митровчана, устанак свесрдно помаган и из Руме и Сремских Карловаца у новцу и оружју, а било је и Сремаца добровољаца који су учествовали у самом устанку.

После пропасти Првог српског устанка, Карађорђе са осталим устаничким вођама и са неколико десетина хиљада српских избеглица прелази поново у Срем, 21. септембра 1813. (негде се помиње да је то било 4. па чак и 13. октобра). Земунски војни командант ЧЕРВИНКА одлучује да Карађорђа и главне војводе пошаље у карантин КРАК у шуми манастира Фенек. После двадесет дана проведених у карантину они се смештају у самом манастиру: Остало је забележено да је тада у Аустрију пребегло равно 85.272 лица. Аустријске власти наређују да се Карађорђе и остале устаничке старешине из манастира Фенек преместе у Голубинце (ноћу између 23. и 24. октобра 1813) што даље од границе, и ставе под строжу оружану присмотру. Карађорђе је боравио у згради капетаније девете граничарске регименте, званој ШЛОС. После краћег времена, односно 10. новембра премештен је у затвор у Петроварадинску тврђаву, под веома строгим условима. Потом, 23. 1 1814. из Петроварадина власт их премешта у Грац, штајерској генералној команди. Ту остају до средине јула 1814. г. када Карађорђа пуштају на слободу. Почетком месеца октобра исте године, на заузимање руске владе, Карађорђе уз, пратњу руског чиновника СИМОНА ОРЛОВИЋА, полази по трећи пут за СРЕМ, а за њим стижу и остале старешине и разместе се у Карловце, Нови Сад и Петроварадин. Убрзо на позив руске владе Карађорђе из Срема одлази у Русију.

После издржаног карантина у Земуну, Карађорђева жена ЈЕЛЕНА са синовима АЛЕКСОМ и АЛЕКСАНДРОМ, те ћеркама САВОМ, САРОМ и СТАМЕНКОМ, поћерком ВЕЛИКОМ, посилним МЛАДЕНОМ и РАДОВАНОМ и слугом МАКСИМОМ ЈОВАНОВИЋЕМ, добија пасош у коме је убележено да је Јелена стара четрдесет осам година, да је православне вере, да је рођена у Србији, а становала у Тополи. Допутовали су у Карловце и сместили се у гостионици „Код три Арапина" у доњем крају, власника ДИМИТРИЈА СИБИНКИЋА, и ту провели годину дана.

Помоћу лажног пасоша Карађорђе се 11. јула 1817. г. враћа у Србију, те одлази у Велику Плану код свога кума Вујице Вулићевића, који га је и позвао да се врати у отаџбину. Карађорђе је учинио кобну грешку што је о свом доласку обавестио Кнеза Милоша који убрзо издаје наређење да Карађорђе буде убијен. То злочиначко дело извршено је пред зору 26. јула 1817. године у РАДОВАЊУ а његова глава је била послата у Цариград 31. јула као знак да Милошу не прети више опасност, да би се коначно ослободио великога супарника. Тако је трагично завршио свој живот велики српски јунак и ратник – ВЕЛИКИ ВОЖД КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ. Е

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ П