Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 12

а подручју источне Србије која

обухвата територију од Дунава

на северу до Нишаве на југу и од Велике и Јужне Мораве на западу до Старе планине на истоку, према попису становништва из 1991. године живи око 500 хиљада становника. Велика већина тог становништва (више од 90 %) се у националном погледу изјаснила као Срби. Негде између 18 и 20 хиљада становника, или мање од 4 % укупног становништва овог дела Србије, према истом попису изјаснило се национално као Власи. Међутим јасно је да Влаха има далеко више. Према проценама број Влаха се креће између 100 и 300 хиљада, што значи да се свега 6 (7) до 20 % Влаха у националном погледу изјашњава као Власи. Остатак влашког становништва се углавном изјашњава као Срби и у веома малом броју случајева и као Румуни. Разлог томе лежи у чињеници да су Власи у етнолошком и културолошком смислу веома сродни са Србима. Власи имају лична имена и најчешће и презимена као Срби и у томе се готово уопште не разликују од Срба. Такође обичаји су им веома сродни са српским, и затим, вековима су живели у додиру са далеко бројнијим српским становништвом и нису имали матицу која би вршила културолошке и друге утицаје на њих да очувају јасну националну свест и идентитет. А према једној теорији, о чему ће у овом раду касније бити речи, Власи и воде порекло од Срба.

Стога је јасно да Власи и нису национална већ етничка заједница коју многи с правом сматрају посебном етничком заједницом у оквиру српске „нације.

Власи чине значајан удео становништва у'регијама: Хомоље, Звижд, Пореч, Кључ и знатном делу Тимочке крајине, и у градским насељима: Неготин, Брза Паланка, Кладово, Текија, Доњи Милановац, Мајданпек, Кучево, Жагубица, Ждрело и у другим мањим местима источне Србије. Влашких села и мањих скупина има и у Великом Поморављу у општинама Свилајнац, Ћуприја, Параћин, као и на целом подручју источног дела Србије до линије Алексинац-Књажевац на југу.

Оно што Влахе чини посебним и специфичним и што их разликује од Срба јесте њихов матерњи језик – влашки. Влашки језик припада романској групи језика и од живих језика најсроднији је са румунским. Међутим влашки језик је ближи старом румунском језику који је имао велики број српских (словенских) речи и уопште доста словенских елемената у себи, а који је одбачен око 1855. године. Влашки језик је и фонетски веома сродан српском – има 32 гласа (српски језик има 30 гласова и један полугласник који је присутан у призренско-тимочком дијалекту којим говоре Срби великог дела источне Србије). Иначе, влашки језик је живо присутан само као народни говорни језик, јер не поседује своје писмо, па се и не изучава у школама, нити се њиме штампају књиге и новине, а такође не снимају се ни радио и телеви-

зијске емисије на влашком језику.

Власи – обележја и порекло

Етнолози углавном Влахе сврставају у ширу етничку групу познату под именом Аромуна. Аромуни (нем. Атотипет УУјаћз, рус. аромунњг или влахи) општи је назив за потомке поромањеног староседелачког становништва Европе. У историјским изворима се срећу од Пелопонеза на југу до Балтика на северу, и од Алпа на западу до руских степа на истоку. Током векова у њиховом стварању учествовали су многи народи (Келти, Римљани, Рети, Трачани, Дачани, Илири, Хуни, Авари, Западни и Источни Готи, Словени, Мађари (Угри) ...). Деле се на Дакорумуне на левој обали Дунава (Румуни, Молдавци) и Македорумуне на десној обали Дунава (Власи, Саракачани, Цинцари, Истрорумуни) и алпску групу Реторомана (Романши, Фријули, Ладини). У Грчкој су насељени у средишњем и источном делу земље (планински предели Пинда, Олимпа и Тракије), у Албанији живе у градовима (Корча, Елбасан, Драч и Тирана), а део њих се, на југу, бави номадским сточарством. У Бугарској су у Џумаји и Лопари избеглице од 1912. године из околине Грамоса у Албанији. Аромуни имају бледу свест о заједничкој аромунској припадности. Тако, Власи

из источне Србије и Цинцари из Ма-

кедоније и Грчке не сматрају једни друге за исту етничку групу. Аромуни су се на Балкану кроз векове претапали у бројније народе, углавном у Србе (Словене), Грке и Албанце (Арбанасе).

Власи у источној Србији се деле на две основне скупине – Царани (земљорадници у Кључу и Тимочкој крајини) и Унгурјани (рудари у сливу реке Пек и басенима Мајданпека, Бора и Ресавице) и сточари на планинама – Мироч, Велики Гребен, Дели Јован, Хомољске, Кучајске планине.

У верском погледу Власи се углавном изјашњавају као хришћани (православци), с тим што се у многим њиховим обичајима задржало пуно елемената паганске (прехришћанске) религије. И сама магија (врачање), тј. преанимизам, као, према науци о религији, првобитни и најпримитивнији облик религије и религијског деловања, још увек је веома живо присутна међу Власима (углавном међу старијим и мање рбразованим влашким становништвом).

О самом пореклу и настанку Влаха ништа се не може категорички рећи. О томе постоје различити извори који различито говоре. Према до сада опште прихваћеној теорији, мада не много аргументованој, Власи воде порекло од староседелачког становништва Балкана романизованог за време вишевековне римске окупације Балканског полуострва које је нарочито за време велике сеобе народа, али и касније, измешано и стопљено

"са много народа и племена (Германи,

Словени, Хуни, Авари...), а затим се у средњовековној Србији и доцније за време турске владавине, живећи вековима окружено далеко бројнијим

Никола Симићевић

српским народом србизирало у значајној мери.

Међутим постоји и друга теорија о пореклу и настанку Влаха која је прихваћена у делу кругова Српске православне цркве. Према тој теорији, данашњи Власи из источне Србије су потомци српског становништва из старих српских области (Македоније, Косова, Јужног Поморавља...). Наиме, након Маричке (1371) и Косовске битке (1389) и опште најезде Турака на српске земље, велики број Срба емигрирао је на север, преко Саве и Дунава. Већи део тих Срба настанио се на југу Панонске низије на подручју данашње Војводине, а мањи део њих настанио се на територији на западном ободу Трансилванских Алпа (Карпата) у румунској кнежевини Ердељ (Трансилванија). Тај део Срба живео је као слободни сточари и у додиру са доста бројнијим румунским становништвом услед чега је дошло до постепене романизације тих Срба. Како је Румуна било осетно више то је настала етничка заједница имала језик далеко ближи румунском него српском, али су зато потомци досељених Срба сачували и доста српских обележја – лична имена, презимена, обичаје – од којих је најважнији крсна слава који се сусреће само код Срба.

У 17-том веку (неких три века од досељавања Срба у Ердељ) Хабзбуршка монархија заузела је читаву Панонску низију и на истоку избила на Карпате, при чему се цела Трансилванија нашла у Хабзбуршким границама. Нова власт намеравала је да покмети слободне сточаре, а с друге стране Турци, чија је државна територија на Балкану знатним делом била веома ретко насељена, понудили су сточарима из Трансилваније да емигрирају у Турску, уз гаранцију да ће остати слободни тј. да неће бити претворени у зависне сељаке (кметове). Тада се велики број румунизираних потомака српских досељеника у Ердељ и мали део Румуна населио јужно од Дунава на подручје данашње источне Србије. На досељавање и мањег броја Румуна указује чињеница да код малог процента Влаха не постоји обичај крсне славе. Дакле, према овој теорији, највећи број данашњих Влаха (више од 90%) води порекло од Срба и то су они Власи код којих је присутан обичај крсне славе, а знатно мањи део Влаха води порекло од Румуна и то су они Власи који немају обичај крсне славе. Такође, поуздано се не зна ни порекло термина влах. Према неким изворима појам влах (руски волах) настао је од словенске речи власт и означавао је човека који има власт, или који је слободан. По летопису „Повест давних дана", који је написао Нестор Кијевски у 10-том веку, Власима су од стране Словена називани Римљани и романизовано аутохтоно становништво Балкана и дела Средње Европе.

1–30. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Словени то романизовано становништво нису разликовали од етничких Римљана и називали су их Власима, јер су то били људи који су имали власт или су били слободни. Дакле, Влах је тада означавао Римљанина, слободног грађанина Римске државе. Касније, у средњовековној српској држави, термин влах означавао је слободног сточара. Власи су били слободни сељаци (сточари) за разлику од себра који су били зависни сељаци (кметови). У доба турске окупације наших земаља, Власима су од стране Турака називани Срби уопште. И данас се у Босни и Херцеговини и у Рашкој области може понегде чути од неког старијег муслимана да Србе у погрдном значењу назива власима. Међутим, данас, у некој званичној терминологији термин Влах означава припадника једне етничке заједнице коју с правом можемо сматрати специфичним делом српске нације.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Књига пописа 1991, Савезни завод за статистику, Београд. Ј. Цвијић: Балканско полуострво, САНУ, Бе-

оград, 1987. В. Чајкановић: Стара српска религија и митологија, Српска књижевна задруга,

БИГЗ, Просвета, Партенон М.АМ., Београд 1994.

М. Недељковић: Лексикон народа света, СКЗ-Службени лист СРЈ, Београд 2001.

К. Јиречек: Историја Срба. Научна књига, Београд 1952.

Т. Станојевић: Неготин и Крајина од првих трагова до 1858. године, Заједница културе СО Неготин – Новинска установа Тимок, Неготин 1972.

Т. Станојевић: Неготин и Крајина од 1859 1940. године, Историјски архив К пој Кључа и Пореча, Неготин 1980,

ПАН. Гаковић: О Власима, часопис Раз Културолошко друштво Змијање, Лука 1939.

Д. Бојанић-Лукач: Један рани канун за Влахе Смедеревског санџака, Весник Војног музеја, Београд 1966.

С. Георгијев: Власи у средњовековној с! држави, Нишки зборник, Ниш 1978.

М. Вучетић: Власи, Центар за информације и публицитет, Загреб, 1990.

Н. Пантелић: Национална мањина као чувар архаичних културних елемената већун. ског народа, Гласник Етнографског ИНститута, Београд, 1993.

П. Дурлић: Култ мртвих као основа за одређење религије Влаха, Етно-културоло. шки зборник за проучавање културе источне Србије и суседних области, Београд, 1995.

Д. Петровић: Власи североисточне Србије као етнички ентитет, Положај мањина у СРЈ: зборник радова са научног скупа одржаног 11,12 и 13. јануара 1995, 7

С. Гацовић: Бајања у култу мртвих код Влаха североисточне Србије, Чигоја штампа Београд, 2002.

Б. Пауновић: Власи кроз векове, Београд 2001.

Ј. Цвијић: Балканско полуострво и јужнословенске земље: основе антропогеографије, Државна штампарија Краљевине СХС. Београд, 1922.

Д. Бојанић-Лукач: Крајина у време турске владавине, Гласник ЕМ, Београд. 1969.

Д. Пантелић: Из прошлости Тимочке крајине, Споменица стогодишњице. 1933.

Историја народа Југославије. | књига, Београд, 1953.

Историја народа Југославије, [1 књига, Београд, 1960.

Д. Петровић: Важнији моменти из историје настанка Влаха у североисточној Србији Развитак број 2, Зајечар, 1968.

М. Драшкић: Етнички процеси у селима Неготинске крајине, Гласник ЕМ, Београд, 1969.

М. Станојевић: Прилози за познавање Тимочке крајине, Зајечар, 1927.

Ј. Цвијић: Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице, Српски етнографски зборник, књига ХХТУ, Београд. 1922.

Рајине,

Витак, Бања

Рпској

,

,

Тачка повратка

Сергеј Главјук

А небо је било сиво челично,

а нас у полету двоје, само двоје.

Два турмана, одбијена од писте –

расвета, ватре у четвртима гасну.

Два турмана случајног раног сусрета,

два штурмана високе чисте речи.

Земаљска тврђа, небески потоци,

ми-над, ми-под, ми избројавамо риме.

Земља боље сажежена и узнета.

Куће проспекти – врти се планета,

а тамо горе оловни диск и звезде,

још има времена, за повратак није касно. · Видиш, како лебди атмосфера,

тамо су вакуумни вихори Луцифера,

и саме расцепљене честице,

а ми стобом само ове земље птице.

Речи и силе ишчезавају, тихну –

ни анђела, ни омеђеног раја,

а све земно је постало бескрајно.

Господе! Види, летимо над бездном!

Превод с руског Момир Војводић

Јован Д. Пејкић пише да сам | галамџија и наговештава да • трујем односе између Срба и Влаха. Непотребно. Ставови се не смеју доживљавати као увреда или зла намера. Онда, нема сазнајног помака. Г. Пејкић није оспорио ни једну чињеницу изнесену у мом чланку, па је непотребно да их понављам. Супротно, г. Пејкић се и слаже са мном. Пише да се у румунском језику задржало само 150 дачких речи, а 25% српских. Упућујем г. Пејкића на књигу о европској историји с Универзитета у Санта Барбари, САД: Рана историја Срба (Словена) Сарматије, Германије и Илирије, у којој пише да су Скити, Сармати, Трачани, Дачани, Мизи, Илири и Јазиги у Бачкој били Срби (Словени) и да су насељавали данашњу · Румунију у првом столећу – нису тамо били само у пролазу.! Овај аутор каже за

12 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

РЕАГОВАЊЕ

НА РЕАГОВАЊЕ

Власи, насупрот свему, остају Власи

Књижевне новине, мај 2004, реаговање г. Јована Д. Пејкића

сва географска имена у Румунији да су, ако су на румунском, само преводи са српског језика.

Руски филолог др Олег Николајевич Трубачов износи да је постојбина Словена средњи ток Дунава и да су словенски дијалекти настали на територији данашње Румуније, Србије и Бугарске.2 __ Мада је Јиречек заступник тезе словенског досељавања на Балкан, „ипак му се поткрала реченица да је Влашка постојбина Словена. Описујући ратове крајем 6. столећа на

доњем Дунаву, Јиречек не спомиње

Дачане, или Румуне. Ту су само Авари и Словени. Написаће: „Цару

Слободан Јарчевић

је (византијском, С. Ј.) још увек била највећа брига како да одржи дунавску границу према Аварима и Словенима. Стога се хтело забавити Словне у њиховој рођеној земљи, у данашњој Влашкој... Каган је истицао своје право на ову словенску земљу..."3

И др Владимир Ћоровић не спомиње Дачане. Придев „дачки“, везан је за име Словена. Као: „Каган је жртвовао источне дачке Словене, дозвољавајући Ромејима да у борби против њих, могу прелазити

Дунав" и: „Византијска војска није хтела сад да продире дубље у словенске крајеве и да уопште остаје на левој страни Дунава".4

У Британској енциклопедији пише да су Срби покрштени у 4. столећу, у Белој Паланци (Ремизијани) – староседеоци су Балкана Од шестог до осмог века, Словени владају Пелопонезом, па је наивно веровати да, у срцу цивилизованог света, нису били ни хришћани ни писмени.6

Пејкићев позив да је ћирилско писмо грчко, а не словенско, не опстаје – због две чињенице:

1) Херодот обавештава да су Грци писмо преузели од староседелаца Балкана (Пеласта) и

2) Винчанско писмо је старије од грчког доласка на Балкан – садржи 20 слова данашње српске ћирилице. 1 Јоуап Миксћемјећ: Еапу Немогу ој те Зегбе/Мау5 ој Заттапа, Сетттата апа Шта, „Отиуегзну Сепгег Ргез5“, Запа Вагђага, ЏЗА

2 Олег Николајевич Трубачов: Ешногенеза и култура древних Словена, РУска академија наука, Москва, 2003.

3 Константин Јиречек: Историја Срба, Стр. 50, ИРО „Просвета", Београд – Нови Сад, 1988.

4 Владимир Ћоровић: Историја Срба, Први том, стране: 26. и 27, ЗОГРАФ, Ниш, 2001.

5 Проф. др Реља Новаковић: Карпашски и ликијски Срби, Стр. 29, ИПА, „Мирослав“, Београд, 1999.

6 Френсис Конт: Словени, „Филип Вишњић", Београд, 1989.