Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 13

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1–30. јун 2004.

1924 •# ПОДСЕЋАЊА • 2004.

ИЗ ИСТОРИЈЕ СРПСКОГ ПАРЛАМЕНТАРИЗМА

ознавајући Црногорце као

будне, вјечите стражаре и

борце за своја и српска права, мора се човјек зачудити откуд толико стрпљења код њих од 1922. године па до сад, а да не ураде оно што су вјечито радили То је стрпљење дошло отуда, што су чекали и гледали што ће урадити Скупштина, што ће урадити Влада. Али су већ дошли до увјерења да ни Скупштина ни Влада нијесу ништа урадиле да се ова подјела изврши онако, како би било корисно за једну и за другу страну. И кад је народ дошао до оваквога увјерења, сада ће народ проговорити. То ја кажем отворено као посланик онога краја, који је утицао на народ да се не догоди са том бездушном комисијом на граници црногорској оно, што се догодило са комисијом на граници грчкој. А да се то догодиТо на граници црногорској, то би било оправдано, јер су ти чланови комисије оваквим омеђавањем граница били прави зликовци и пљачкаши. Ја ово смјело тврдим јер су збиља опљачкали наше предјеле, наше Катуне, наше испаше и наше шуме. које су биле наше и онда, господо, кад је дрхтала Европа од силе Турске. Чујте, господо посланици, и ово, да ће народ онога краја чим наступи прољеће поћи на своје катуне без обзира на то хоће ли то бити коме криво или право.

Има нешто друго што. треба да кажем, што треба да се чује а што је страшно: ако хоће неко да путује од Подгорице за Гусиње којим се путем путовало у сва времена, преко Куча и поред Комова, и тијем путем требало је само један дан хода, а сада, господо после ове овакве поделе треба да се путује поред Мораче, преко Братоножића, преко Лијеве Ријеке преко Веруше, Мјеснева, Трешњевика, преко Андријевице и даље до Гусиња и тако тијем обилазних путем од Подгорице до Гусиња треба путовати четири дана. То даље не може да буде, нити смије тако да остане, јер ће народ тај лед сломити и његовски проговорити. И, господо, не само то, него да видите и нешто друго: тај народ није никада плаћао „ни Богу колача ни цару арача“. А сад шта бива. Ко хоће да путује од Подгорице преко Куча, преко Велипоља и Врмоше за Гусиње треба да плати за себе по 50 динара у сребру, а за стоку ако је води за свако грло по 7.50 динара. Па не само то, него чујте још једно веће чудо. Арбанаси су лањске године долазили по поменутим катунима да броје стоку црногорску тражећи за свако грло по седам и по гроша у сребру. Разумије се, Црногорци су их здраве и живе удаљила и чудим се како су се уздржали да им не очитају заслужену молитву, онако, као што су свагда радили.

Треба да се зна и то: Италија се је побринула па је оружала сву сјеверну Арбанију дала им је пушке најбољега система са довољном муницијом. А ми шта радимо Ми смо разоружали вазда оружане Црногорце, и данас немају Црногорци ни бритве за појасом, те кад иде народ да се користи својим имањем крвљу стеченим, крвљу очуваним, треба да стрепи свакога дана када ће га напасти Арбанаси, кад ће да му се освете за оно витештво и сва чуда, која су Црногорци чинили у одбрани свога права, у одбрани свога имања одбрани своје части. Ово, господо, не смије остати незапажено, ово треба да се чује, овоме мора да поклони пажњу и Скупштина и Влада и та наша успавана јавност, које се ништа не тиче и Цетиње да отиде Арбанасима не би се нашао један лист који би протествовао. Ја овако говорим из искуства чак и да се да нешто за штампу то се не прими. Ми се забављамо ситницама, сокаклакрдијама, што нам, господо, неће донијети никакве части. А у главноме донијеће и доноси штете угледу на-

Летопис Фонда истине – Избор А. Вајсап!сиз ИО РОДУ 25 ВРАНААНИШО

Говор

Томе П. Ораовца народног посланика на дан 19. фебруара 1924.

шему споља и изнутра. И знате шта, господо посланици, могу да вам кажем ово само молим да ме правилно разумјете, јер ће изгледати да хоћу да похвалим племе од кога се рађам ја, и мој драги пријатељ Ивановић.

Ово племе од пропасти српске на Косову, а ово је тачно, вјечито је војевало са Турцима и Арбанасима. Оно је давало таков отпор и Турцима и Арбанасима, да је Краљ Никола, кога је овај Ивановић назвао генијалним, спјевао једну пјесму томе племену, и ако му није био пријатељ, него непријатељ. А то је:

„Ком је глава планинама

А куч муж је Арбаније

Свуд унакрст око Зете; Жесточијег јата није,

О кучима кад је ријеч Славом ми се груд напреже."

То, је казао онај Краљ, који је доцније урадио што Краљ, не треба да ради. Најбоље људе Црне Горе уклонио је из државе, и протјерао зато што су били дика и понос народу, зато што нијесу дозвољавали њему да гријеши и он те људе није могао да трпи. Он је од ништа међу слаботињама бирао за себе људе. Управо он је, како је сам једном приликом признао, који ће вјешто носити пошту и радити оно што он хоће.

Немојте ми, господо, замјерити што говорим о једном мртвом краљу, али ћете ми дозволити да кажем истину. Кад сам ја устао против њега и упро прстом на њега као на једну опасност а то је било 1883. године, рекао сам о њему оно што треба да каже један слободан човјек, који не преза ни од смрти. А треба да знате и то: да је много боље бити у рату ма са којим царем или краљем, него са краљем Николом, јер је он убијао људе и по Београду и Цариграду и по Скопљу и на свием странама. Баш у томе времену, рекао сам какве има људе ситничаре и људе неспособне за сваки озбиљан рад, људе противне народноме добру и уједињењу, и окарактерисао у једноме спјеву његову околину овако:

„Ситно зборци танко-уховићи И изроди плитко паметасти; Скидокапе, намиготе пусте, Ноћни ћуци и дневни бауци, Повукоше и препредењаци, Лажни соци, лажљиви свједоци, И подмукли ловци и трговци, То су твоји први Црногорци."

Да, господо ово сам рекао 1883, године и за тридесет година због тога и другога што сам му рекао, шетала је пушка црногорска иза мојих леђа. Но не црногорска, него пушка најамничка. И ево ме данас чудним случајем живог, после његове смрти и ја захваљујем Богу што сам доживио, да могу међу нама у Скупштини уједињене наше велике државе, овако говорити. Ја, у томе видим, да има неке силе, која је већа од човјека.

... Господо, ја противу тога краља, против његовога живота нијесам имао ништа, а имао сам против његовога рада. Ја сам, господо, из Марсеља 1916. године упутио њему једно писмо у рукопису и у 75 тачака доказао издају, и предају Црне

(4)

Горе непријатељу. То је писмо примио на његов рођен дан 25. септембра исте године. Како сам свагда био отворен, и отворено радио и писао противу њега, то сам му у рукопису и послао ово писмо да га види, и да ми по свијема тачкама одговори, и да ћу тај његов одговор заједно са мојим писмом предати јавности.

Али, господо, он није имао куражи да ми одговори. На одговор сам чекао четири мјесеца и тек, кад сам се увјерио да неће одговорити, послао сам га у Америку и тамо је јануара месеца у засебној књизи штампано. Но и пошто је штампано, није одговорио. Тим је признао истинитост мојих навода, а о чему су писале новине француске, енглеске, американске и швајцарске, и примиле моје писмо као доказ о његовој издаји. Ја нигда нијесам престајао писати му, напомињати да не ради онако, како је радио. Ја сам тако радио и док сам био и Црној Гори, а као главни интендант војни и руковалац хране која се давала народу у Црној Гори и Херцеговини написао сам „Црвену Кулу" и жигосао све оне, који су пљачкали народ и нагло се богатили.

Кад је у Србији, створен покрет за грађанске слободе Краљевине Србије, једновремено јавио се покрет у Црној Гори, и немојте ми замерити, што ћу рећи, рећи ћу истину: да сам био душа тога покрета. Сви најбољи Црногорци били су ту, али кад је дошло до одговорности, онда сам ја био на мети. Ја сам у Подгорици одржао говоре, које да сам одржао овде међу вама у слободној и Уставној држави било би тешко, а не у једној деспотској држави краља Николе. Због тога сам био мучен, везан и вођен преко три нахије и четири пазара. Довођен сам до врата гроба без пресуде, али и тада ја сам био неустрашив, не бојећи се смрти. Али о томе нећу да говорим, само напомињем да сам уклоњен из Црне Горе. Протерао је моју браћу, моју мајку, отео моје имање и дао га другоме без пресуде, о томе постоје акта, гонио ме је по свијету, мира ми није давоа, а казаћу још нешто: у овој нашој драгој и милој Србији ја сам био чиновник у једној класи без унапређења 17 година, а за то вријеме добијао сам похвалнице за рад. А зашто то Зато што је он утицао и свагда код сваке наше Владе имао је некога свога, преко кога је вршимо што хоће да не бих могао напредовати, не би ли ме силом натјерао да напустим Србију. Нећете ми замјерити сада што после свега овога говорим о мртвоме краљу, јер сам говорио доста и о њему живоме.

Сад, господо, и ово треба да се зна, то племе Кучи племе моје и господина Ивановића; године 1856. црногорски Књаз Данило и Војвода Мирко Петровић, отац Краља Николе, повео је скоро сву Црногорску војску и изненада ударио на Куче. У томе времену Кучи су се борили са Арбанасима по Комовима, Црногорци су попалили све, опљачкали све и уништили све. Нијесу штеђели, жао ми је да кажем, ни дијете у утроби материној, и то исто племе 1862. године кад је Турска сила ударила на Црну Гору,

и витешки Црногорци мјесецима одбијали Турке, Кучи су похитали после да помогну браћи Црногорцима и борили се до последњега часа борбе остављајући своје куће и своја имања на милост и немилост Турака. Да, они су тако понмали своју дужност. А они, треба знати и сада тако исто схватају своју дужност према јединству и према нашој држави. Оваквим разграничавањем, са Арбанијом они су осакаћени, они су упропашћени, њима је опљачкано оно што је њихово од Косова било, и при свему томе што сау тако остављени себи без икакве заштите од наше стране, да дође потреба нашој држави и да ма ко пође противу светости уједињења, будите увјерени, они би били први на мегдану. Као што су са другим племенима у очи Бадњега дана 1918. године пошли да бране

нагом свога изузетног да-

ра и свестраног познава-

ња живота, рада и стварања свога народа, и своје Пиве, Милорад Радов Блечић упознаје савременог читаоца са свом трагиком али и снагом једног времена које се уткало у све поре народног живота.“

Ријеч није само мајка чина, већ и сам чин. Она је духовна храна и морално окрепљење – магија човјекова преко које се вреднује и оцјењује, кори и проклиње, хвали и подстиче.

Његова књига Војвода Лазар Сочица у делима знаменитих писаца односи се на једно вријеме старе Црне Горе и Херцеговине, али се она — снагом своје интерпретације и: порукама које казује, уградила у биће цијелога народа.

Нема слободе у земљи гдје се клечи на кољенима пред тиранима, ни слободних људи без слободе. Ова животна аксиома дубоко је срасла са ослободилачком борбом српског народа, који се вјековима борио и изборио за своје ослобођење. У тој неравној борби часно мјесто заузима и племе пивско, и њени храбри предводници Бајо Пивљанин и Лазар Сочица.

Својом акрибијом М. Р. Блечић је написао два јединствена и по много чему незаборавна дјела: трилогију о знаменитом српском хајдуку и харамбаши Бају Пивљанину и књигу о војводи Лазару Сочици. И, као што је познато, ова дјела су високо вреднована како од научне тако и читалачке критике.

Књига о војводи Лазару Сочици представља мајсторски Компонован животопис о овом знаменитом јунаку који може послужити и свим другим ства-

Мајсторски животопис о знаменитом јунаку Боро Вујачић

Цетиње од побуњеника, који су хтјели да на Бадњи дан исте године прогласе Краља Николу поново за господара Црне Горе. Да, стигли су на вријеме, одбили побуњена племена и са другим пријатељима уједињења завели мир и ред. Том приликом мислило се, да ће они учинити освету за похару учињену над њима 1856. године. Али они то нијесу урадили, чувајући се да никоме ништа не узму, што неће платити. Да вам, господо, кажем и ово: кад су Арбанаси 1919 године вођени талијанским официрима ударили изненада на нашу војску, кад је она спавала и заробили 200 војника са једним мајором па се упутили пут Подгорице да тамо прогласе понова Краља Николу за господара Црне Горе. Кад су то сазнали Кучи пошли су Арбанасима иза леђа, који уплашени од тога врате се у диљем бегству. Том су приликом Кучи заробили 200 арбанаса и дошли на сат и по близу Скадра, и баш кад су кренули да иду у Скадар стигне им наредба од команданта пуковника господина Ристића да се одмах врате натраг. Они. су по наредби вратили се, и тако нажалост нијесу могли заузети Скадар, који је био готов да их жељно прими. Успјех овим походом Куча има се приписати 'у главноме једноме човјеку, а то је Миљан Радонић, председник општине Подгоричке, који је на време сазнао све, па пошао и покренуо своје племе те је зашло Арбанасима иза леђа.

(Наставак у следећем броју)

раоцима као узор како се припрема, сређује и литерарно 06ликује историјско дјело. Уз све друге вредности, књига представља и ризницу изворног срписког језика, без шуђица и кованица. Језик је, као што се зна, огледало човјекове културе; уколико је сиромашнији, утолико је ограниченији да изрази 6огатство живота.

У некадашњем дворцу краља Николе у Никшићу смјештен је Завичајни музеј у коме се налазе историјске знаменитости са подручја Црне Горе и Херцеговине. У посебној витрини наређана су одликовања војводе Лазара Сочице, међу њима и два изузетне вредности: Злашна медаља Обилића п Ђурђевски крст. – У обиласку музеја историчар Јован Ивовић зауставио је групу никшићких гимназијалаца испред ове витрине и рекао:

– Упамтите, дјецо моја, да су ова два одликовања: једно црногорско а друго руско – дата за највеће јунаштво! Она припадају војводи Лазару Сочици о коме су се и за живота пјесме пјевале. Својом сабљом димискијом којом је, попут крсташа барјака, предводио своје ратнике, посјекао је преко тридесет злотвора и зулумћара, крчећи пут Слободи. – „јунаштво је цар зла свакојега, али и узвишено добро којим се хране покољења."

По ономе што је Милорад Радов Блечић до сада створио, он се сврстао у најужи круг великих српских писаца, чије ће дјело живјети све док је имена и помена српскога.

ж М. Р. Блечић, Војвода Лазар Сочица у делима знаменштих писаца, Клуб „Никола Тесла", 2004.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 13