Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 14

рајем прошле и почетком

ове године, Слободанка Ра-

кић Шефер је представила свој најновији циклус Стаза од снова у Пријепољу, Београду, Шапљцу и Сремској Митровици. После прве самосталне изложбе у Галерији Коларчевог народног универзитета (1977), приредила их је још шездесет шест, учествовала на многим – заједничким _ ликовним смотрама и излагала са члановима Друштва српских уметника Лада,

које на Балкану најдуже непрекид- _

но траје и септембра прославља век постојања. Њена дела чувају и на антологијским прегледима приказују Народни музеј у Београду и друге угледне музејско-галеријске установе Србије. Од више награда,

Слободанка Ракић Шефер,

Дан крунисања, 2000.

помињемо ону последњу, са именом Боже Илића, коју је добила 1998, после ретроспективе у Галерији уметности у Приштини, непосредно пред дириговану и логистички подржавану бујицу историје и немилосрдан прогон Срба из јужних крајева Косова и Метохије. За више од двадесет пет година врло плодне делатности, Слободанка је урадила преко хиљаду уља, око двеста акварела, стотинак цртежа и неколико графика. Сва њена остварења почивају на раскошној фактури, боји, осветљењу, али и богатој линеарној структури

која подједнако успешно објашња- ·

ва зналачки одабране и промишљене, а још боље проосећане мотиве. Сећамо се етеричних и флуидно устрепталих, а тако нестварно мирних белих ентеријера и својеврсних мртвих природа, испуњених чипкама, везовима, бисерима, шкољкама, сасушеним цвећем и паприкама, кактусима, гнездима, шишаркама, ускршњим јајима и осталим њој ликовно занимљивим предметима из најближег окружења. Одлучила је да се Вајашима светлости супротстави тада актуелној естетици ружног, нихилизму и свему што

„266. >. ВН АВНЕ

· ког сликарства.

1–30. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Стварност у надреалном

уметност одвраћа од живота и трајања. Чини се да је, између 1992. и 1995, Слободанка свој предан сликарски рад упоређивала са оним неуморним пчелињим. Ројеви радилица, саће, сећање на очеве огледне кошнице и упориште у филозофско-лирском есеју Мориса Метерлинка, били су довољни за серију изузетних дела која је представила у Галерији Културног центра Београда. Реалном је и даље дава"ла алегоријска и асоцијативна значења појачана и језгровитим називима. Радознала и стално спремна да учи и истражује, наставила је да следи сопствена уверења, да негује особен израз чврсто повезан са народним стваралаштвом и поднебљем, али и са узлетима минулих цивилизација, са дометима старих мајстора и протагониста европске модерне. Слободанка је, током друге половине десете деценије, преузимала детаље са древних рукописа или ремек-дела великана палете којима се диви и

уграђивала их у ткиво |

својих радова. Тако је

уметности цитата на

издисају дала завршне акорде и, чак, указала на нове могућности које ће наставити да преиспитује. Своје беле мртве природе је заронила у плаветнило неба или морске дубине по којима језде делфини и бродови преузети из античПо развијеним пределима је усталасала брда оплемењена стилизованим растињем, рекама, ластама, псима, паткама, рибама и животињама са египатских и критских фресака. Све што посматра кроз прозор стана на Бањици, њиве, дрвеће, плотове и свраке, обогаћивала је понеким фрагменом са иранских минијатура. У Шагалов атеље је ушла да би му на сто истиснула мало жуте, црвене, плаве и беле, али и украсила га за њу тако карактеристичном чипком (У посети код Шагала, Народни музеј, Београд) или, код друге варијанте, увела у његов простор прекрасну милешевску Богородицу из Благовести, на штафелај ставила сопствено платно, исписала поруку, раширила беле везове, пужеве... Убећени смо да јој је светски познат сликар близак зато што је никад заборављен родни Витебск транспоновао у узбудљиве

Љубица Миљковић

слике изражајне хроматике и деформисаних облика који стварност узносе у надреално, иако је све препознатљиво и јасно, саткано од маште и извесне носталгије. И Слободанка завичај носи у себи и претаче у уметност, без обзира који мотив обрађује или којој се теми посвећује. Наравно, он је присутан само као успомена на изворну чистоту села, чистоту које се никада није одрекла и уткала је у раскошну пластичну и мисаону структуру својих дела.

Основна одлика свега што Слободанка ствара јесте чињеница да живот претвара у уметност исто као што уметност вешто преводи у живот. Зато су и њени радови испуњени пантеистичком раздраганошћу, јер је љубав према свакој појави и сваком живом створу превела у љубав према сликарству и свему што су постигли њени даровити претходници из матице уметничких токова. Она увек полази од чињеница из природе или уметности, али их користи само као средство да би изградила сопствени универзум којим одражава све најбоље што поседује. При том, а то истичемо као квалитет, знањем није угасила осећања него је остварила равнотежу између церебралног и емотивног. Њени на изглед јасни призори крцати су загонеткама које могу да одгонетну само добри познаваоци историје уметности.

Као изузетно образовану уметницу са јасно исказаним хуманистичким начелима, Слободанку б6оле све ране човечанства и, посебно, народа којем припада. Ипак, стваралаштво није укаљала прљавштином суровог времена, неправдама, трагичном људском судбином и неумитношћу- пролазности. Никада није затворила очи ни бежала од истине, али се од свега спасавала стварањем и вером у узвишену мисију уметности. Ипак, догађања у друштву су била непосредан подстицај за њен најновији циклус Стаза од снова који, засад, чини седамдесетак композиција са столицама — помало иронично ангажованих, али веселих и бајковитих. И он почива на иконографији, пластичној грађи и емоцијама.

Слободанка је објаснила да се мотив свима знаног употребног предмета – намењеног раду, одмору и доказивању положаја у друштву – први пут јавио у њеном опусу као омаж Ван Гогу на завршној години студија. Од тада је често неизбежан и приликом успостављања

дијалога са Шагалом, Клеом, византијским и српским средњевековним живописцима или неким другим њој омиљеним сликарем,

понајвише као детаљ лирских пре-

дела, ентеријера и мртвих природа, као сећање на бабину башту, дедин воћњак, егзотичне баште, девојачки вајат, уснуле тајне, Моцартову музику и остало на шта укаже језгровитим литерарним путоказима. Столице су срж композиција насталих као духовит и добронамеран одговор на дешавања у Србији крајем прошлог миленијума, а луцидно их одређују и називи Краљева софра, Сабор, Некад се столица преврне, Дан крунисања, Хедипашија на наш начин, Опојна загонешка, Магична софа, Тренушак власти, Ох, слашка чаролијо, Хоће ли биши договора... Истакли смо тек неколико који изванредно дефинишу основну идеју. Они се повезују у изузетно занимљиву и смислену целину, а одлично их обједињује наслов циклуса, изложбе и каталога. И он усмерава ка великој и никада одсањаној илузији власти, моћи и свега што се устоличењем постиже, али и на остале непознанице бивствовања и стварања. Људи су, осим краљева преузетих са минијатура, стилизованих Клеових глава, архајских, античких или средњевековних фигура, нестали са Слободанкиних фотеља, софа, тронова, парковских клупа, шезлонга, лигештула, барских, кухињских, баштенских и осталих столица, измаштаних и већ виђених, али се њихово присуство наслућује. Оне су, као неми сведоци, преузеле њихове судбине и, довољне саме себи, граде сопствени свет саткан од ритмова и значења, испуњене атмосфером и наговештајима неких дешавања у којима су суделовале. Често су уз њих и атрибути попут ћилима, цвећа, винове лозе, расутог бисерја, чипки, саћа. Усамљене или у пару, тек назначене или стрпане једна крај друге, изгубљене у простору или стопљене са амбијентом, поносно усправљене или преврнуте, сјајним брокатом – тапациране или поломљене, постале су својеврсни знакови крај пута, али пре свега у служби чисте ликовности. Сликарка Слободанка Ракић Шефер и овом серијом

својих | остоличених композиција доказује да се срж њеног рада налази у законима сликарства, законима које поштује, прилагођава себи и задржава право да доноси нове. Зато су њена остварења самосвојна, дубоко укорењена у традицији али не и истргнута из савремених тенденција. Подједнако почивају на пиктуралном и цртачком богатству, на снажном звуку пигмената и дејству беле као еманацији светлости, на поједностављивању и минуциозним детаљима, на дивљењу према орнаментима са народних рукотворина и онима који као неминовност настају током стваралачког поступка. Оне освајају суптилношћу и снагом хроматике, колористичким контрастима и тонским преливима, тактилним вредностима и, надасве, лепотом и изражајношћу пиктуралне материје којој је, чини се, све подређено. Увек другачије, неочекиване и маштовите, потврђују закључак Гастона Башлара да је имагинација пре спосообност изобличавања слика које нам нуди опажање, а понајвише способност мењања слика. Мада се навод односи на тумачење књижевности, „не бисмо правили разлику између суштине и циљева, него само између средстава којима различите гране јединствене уметности до њих стижу. Убеђени смо да је Слободанка одабрала прави пут, односно једини који јој одговара. И она, попут сликара египатских пирамида, спаја две тежње, једну божанску, натчовечанску, исконску, далеку, другу људску, свакидашњу и савремену. Повезујући на изглед неспојиво продужила је златну нит никада умрлог класичног сликарства, о чијој се смрти већ дуго говори, али и потврдила да само аутентичним вредностима уметник припада свима и продужава живот уметности.

Слободанка Ракић Шефер, Славље у башти, 2002.

Осврт

ретакање документарности у књижевно ткиво одувек је било изазовно за писце. Када је још у питању историјска грађа, аутентичне личности и догађаји, у овом случају година 1371, када почиње изградња Крушевца, нове српске средњевековне престонице, а главна личност је кнез Лазар, онда је писац у двоструким обавезама" – да не изневери историју, и да својом имагинацијом, којом допуњава шкртост извора, оствари уверљивост у којој се та двојност изједначује. Треба томе додати и пишчеву племениту оптерећеност завичајем, која ће често бити опасна кад оставља видљив емотивни траг у „ишчитавању" историјског. Тако ће Иван Пудло, који се већ окушавао у историјским темама (Одбрана града Сталаћа и др.) Српском престоницом, ипак остварити у пуном смислу те речи роман историјског жанра.

14 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

У токовима историје и имагинације

Тематски оквир романа носи ону фабулативну основу која се односи на тренутак градње Крушевца, те нове српске престонице, и сву атмосферу која је претходила предкосовском тренутку, као каквој блиској тамној слутњи. Тиме је Пудло могао да развије и ону имагинарну повезаност историјске датости са атмосфером која је природни део романескног ткива. Главна личност јесте кнез Лазар, али у суштини то је (безимени) неимар по чијим плановима се гради град. Пудло је вешто изједначавао историјске чињенице са епским предањем, као што ће изједначавати психолошки изнијансиране карактере историјских и својих имагинарних личности. Тако ће јединствени ток радње остварити своју унутрашњу целовитост и дати хар-

Љубиша Ђидић

моничан оквир добро укомпоноване композиције.

Пред читаоцем ће се ређати ликови (поред Лазара и Милице) обласних господара, велможа и црквених достојанственика, војника и себара. У познатим драматичним заплетима израњаће Вук Бранковић, Никола Алтомановић, игуман Данило, властелин Јоаким и Цреп. Али и Мурат и Бајазит, Јакуб и Лала Шахин. Цело једно поглавље које је Пудло једноставно назвао Турци, одражава историјску ситуацију и даје прецизну слику не само српске државе и стања у којима се Срби налазе, већ и међународну ситуацију о односу на исток и запад. Вешта дипломатска испипавања, уходе које Турци шаљу Лазару, али

и Лазар Турцима, па чак домаће игре, када Никола Алтомановић шаље своје извиднице као љути Лазарев непријатељ у новоизграђивани Круш евац – све то даје драматичност и уверљивост наративним токовима романа.

Међутим, ако је историјски оквир основни рам за роман, јер му је дао и својеврсну композицију, суштински мотиви књиге су љубавни заплети који такође историзују причу, али без документарних обавеза, чиме ће представљати посебне целине неколиких љубавних сторија. Дирљиво, топло и нежно описана је љубав неимара и младе послужитељице, сеоске лепотице Јасенке, девојачки снови Лазареве кћери Драгане (којој није суђен неимар), као што није суђено ни другој кћери, Мари, жени Вука Бранковића, да се уда за младог иконо-

писца, због којег је знала да се као већ удата жена запути из Приштине у Крушевац само да га види. Као у каквом лирском пастелу Пудло слика нежну љубав моћног Лазаревог оклопника Оливера, заповедника Лазареве страже са младом Дубровчанком Даницом која се у Крушевцу обрела са једним од дубровачких трговачких каравана који су крстарили Србијом.

Придружујући се плејади српских историјских писаца (Настасијевић, Баранин, Љиљана Хабјановић и др.), Иван Пудло је у најлепшем значењу српске класичне реалистичке прозе дао јединствено виђење једног историјског тренутка српске средњевековне државе, који ће касније, због своје тежине и драматичности ући у мит и предање, а с друге стране вешто уплетеним љубавним _ мотивима — остварио уметнички контраст једном суровом времену, тако да се Српска престоница паралелно може читати и као љубавни роман.

# Иван Пудло, Српска престоница, Просвета, Београд, 2003.