Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 15

Посета Фиренци (3)

(из преписке са српским пријатељима)

ене су, више од свега. опчиниле фреске Гирландаја (Ротепсо Оћшапда10) којима је украшена главна капела у олтару. На левом зиду, са седам фресака, Сћапдао приказује сцене из живота Пресвете Богородице, а на десном, са истим бројем фресака, уметник евоцира успомене из живота светог Јована Крститеља и његове породице. Оћшапдао је искористио прилику да ту прикаже Фиренцу свога времена и њему познате фирентинске ликове, поглавито из породице Тогпађџош. На слици која приказује св. Јоакима изгнаног из храма, Оћ!гЈапдапо нам је оставио и свој аутопортрет који ћу Вам показати. А на левој страни, на слици која приказује Богородичину посету светој Јелисавети, сликарски стручњаци и познаваоци тврде да је два човека, окренутих леђа, на тераси, насликао сам Микеланђело; тада ученик Гирландаја. Да је на томе остао, не би се прославио, али „сваки је почетак тежак". Сам Оћшапдало је сахрањен на гробљу покрај цркве Запа Мапа Момећа. Од осталих ремек-дела у цркви, за мене су незаборавна: Свеша Тројица од Мазаца, Расиети Христос од Брунелескија и Умиваоник од Спомапт! деПа Коббла. Било је занимљиво, па и дирљиво, кад сам једног дана приметио, на улазу у трансепт, гробницу цариградског патријарха Јосифа, који је у Фиренци умро 1439, за време „Васељенског сабора“, на коме се Источна Црква покорила папи, под утицајем византијског цара Константина УШ Палеолога. Цар је свој поступак правдао нуждом да Византија на западу нађе савезника у борби против турске најезде, али је изгубио на свим плановима: Цркву је осрамотио, а савезника није нашао. Православна Црква би била коначно обешчашћена да се ту није нашао мој имењак Марко Ефески да католичку јерес и папизам јавно осуди. Осећам и до дана данашњег грижу савести што нисам прочитао шта о томе мисли и каже моја ћерка Светлана, која је Константину УШ Палеологу посветила своју историјску дипломску студију на Сорбони. Мораћу да се искупим на самртној постељи. Али вратимо се гробници патријарха Јоси-

Марко С. Марковић

Елеонори из Толеда, жени Косме И. Медичија, за њене шпанске сународнике који су живели у Фиренци. Не капела је саграђена још у ХГУ. веку и фреске на зиду је насликао Апдгеа 4! Вопапио. Мада он не спала међу највеће италијанске сликаре, његово дело је успело и чувено је по својим алегоријама.

У суседном, „зеленом“ дворишту, вредне су пажње фреске посвећене Старом завету које је израдио Раојо Џссећо. Фреске су избледеле и видљиве су само црвена и зелена боја. Могу се ипак препознати: Стварање Адама, Првородни грех, Потоп и Пијанство Ноја.

И баш кад бих ја с Вама пошао даље, нашао би се ту, неминовно, неки професионални водич. Као и увек, киван на мене што Вам ништа нисам објаснио. Пре свега, прва црква на том месту постојала је већ у 1Х. веку и била увећана 1094. Припала је 1221. Доминиканском калуђерском реду, када је уступљена Ђованију Салерну, кога је Зап Потепјсо послао у Фиренцу са двадесеторицом других монаха. Данашња црква је саграђена између 1279. и 1357. године.

Први архитекти цркве били су доминиканци 515!о-Р!огепипо и Елзгого да Сатр!. Торањ је израдио Отоуапш да Сатр1, а црквена врата је касније завршио Ајђег!. Данашња црква је дуга 99,20 м, а широка 28,30 м, док трансепт има 61,54 м.

Сунце на врху цркве је симбол манастира и читавог кварта Запа Мапа МоуеПа. Црвени крин на плавом пољу је симбол града Фиренце. Засађени травњак на тргу испред катедрале је релативно новијег датума. Од 1563. до 1840, на дан св. Јована Крститеља – заштитника Фиренце – ту се одигравала трка кочија („Раћо ден сосећ!"). За разлику од „рано“ у Сиени, који је искључиво коњска трка. Два обелиска на тргу, са корњачама на врху (скулптор Спапбојогпа) служили су као међаши тркачког згафшта...

Филипо Брунделески, пројектант цркве Сан Лоренцо (1421), Фиренца

фа. Не знам шта је о томе Пашић мислио, али мени изгледа чудно што источни епископи и патријарси „на пречац“ умиру кад дођу да преговарају са Римском црквом. Није се то десило само патријарху Јосифу него, недавно, и Московском патријарху, приликом његове посете Ватикану. А под аустро-угарском монархијом, страдао је од језуита и један српски владика у Бечу. Кад им се православни саговорници не свиђају, католици их вероватно одмах заразе неким небесним али убиственим „вирусом“. А кад се Богу не свиђају издајници православља који тргују са ђаволом, он их казни на лицу места, да не би довека горели у паклу. Остаје загонетно у коју је врсту спадао цариградски патријарх Јосиф. Бог да му душу прости!

Осим главне цркве Запа Мапа МоуеПа, посету заслужује „капела Шпанаца“, у дворишту, која је у ХМТ. веку била уступљена

15 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Чим се будемо извукли из канџи професионалног водича, испричаћу Вам један догађај који описује Сигло Мајарапе у својој књизи Кожа. Убеђен сам да би то далеко више интересовало Николу Пашића, јер мутај период фирентинске историје није био познат. При крају Другог светског рата, 1944, колико читалац може закључити, Малапарте је служио као официр за везу у Америчкој армији. Кад је блиндираним колима избио на трг испред Запа Мапа Моуепа, чуо је пуцњаву и видео гомилу лешева. Убрзо је разумео да су војници партизанске дивизије „Рогепге“ ту масовно и без суђења ликвидирали заробљене фашистичке омладинце: дечаке и младе девојке од 15-16 година. После дуже препирке, једва је успео да спасе неколико преживелих. На крају је из цркве изашао један доминикански монах и метлом отерао присутне партизанске официре и војнике. Пашић би се можда заплакао видевши

да традиција братоубилачких ратова у Фиренци још није замрла.

„Знам да ништа не знам"

Кладим се да нисте заборавили римски „Саве Огесо", у Ула Сопдош, где нас је очекивао најбољи „сарџстпо“. А у Фиренци ћемо га наћи на Тргу Републике (Ртагха де Ја Кериђ!са), било да пођемо у Сане „Опи", „О ибђе Еоззе" („Црвене тунике“) или „Разгкомзк1" (по имену једног пољског генерала из ХЛХ. века).

Замислите сад да се на тераси, за столом покрај мене, нашао неки професионални водич и са мном повео разговор:

– Да ли вам је познато зашто Фирентинци за ову кафану кажу да је то „Лосаје Ф! штрогапха чопса" („место историјске важности")2 – Вероватно зато што су је, као у римском Сабе ФСтесо, посећивали славни књижевници и уметници.

– Свакако, али то овде није најважније. Да ли уопште знате на коме се тргу овде налазите2 – Рлага де Ја КерибИса. Зашто7

– Ми се, господине, налазимо на римском форуму. Ви очигледно не знате да је Фиренца била римски град и да се на овом тргу налазио римски форум, центар града квадратног облика. Зато се све околне улице пресецају у правом углу. А, пре свега, ове две главне улице које се данас зову У1а Кота и Мла Сантаја (север-југ) и Ула 5џо22 и Уја де! Согзо (запад-исток). Бедеме тог града су сачињавале У!а Тогпабџот (на западу); У1а Сегтегат (на северу); У1а де! ргосопзојо (на истоку) и Мта Ропа Еозза (на југу). Погледајте сад овај обелиск на тргу посвећен „Изобиљу". Из ког разлога, по вашем мишљењу“

– Можда је ту била нека пијаца...

— Погодили сте, ту је вековима, после римског доба, била пијаца. Али у чију славу и,част је првобитно подигнут обелиск пред нама7

– То не знам, право да вам кажем.

– У спомен Јулија Цезара. На месту данашње Фиренце, Цезаров војсковођа Флоринус је утврдио свој логор, где је убрзо подигнут град по моделу Рима. Не зна се да ли прво градско име, „РТогепсја", долази од имена Флоринус или од „Поге“, зато што је та област била препуна цвећа.

– Штета је само што у Фиренци више нема античких споменика, као у Риму.

– Али зна се где су били. Данашња улица СатрлдогНо подсећа нас да се Капитол – посвећен Јупитеру, Јунони и Минерви — уздизао крај форума. Пантеон је био тамо где је данас Крстионица (Вашчего) или храм св. Јована Крститеља, заштитника Фиренце. Испод Раја220о Мессћо и РаПахо бопа! се налазило позориште. А кад погледате кружни положај Уза Топа – Мта де Ветасога и Р1а2та Региг21, биће вам јасно да је ту био амфитеатар или Колосеум. Уосталом, Вепуепшо Сет нам прича о свему томе. Зар нисте читали његову аутобиографију7

– Прелистао сам је, али сам те поједино-' сти заборавио.

– Добро. Видим да сте заборавили римску прошлост Фиренце. Надам се, ипак, да нисте све заборавили. Рецимо, ваљда се сећате Дантеа и његовог живота у Фиренци7

– Дантеа сам читао, али нисам посетио ни његову кућу ни кварт у коме је живео.

– А, то овога пута морате учинити. Његов кварт је између М1а де! ргосопзојо и У1а де! Сајгашон. Видите, кад улицом Ргосопзојо пођете ка музеју Вагаећо, скрените у трећу улицу десно: Мла Папе АПоћеп. Опазићете куће породице АПећеп обновљене у готском стилу. Кажу да је Данте становао на ћошку, где је сад мали ресторан. Званична адреса: Сава ф! Раше, ма Запга Магоћагна по 1. Ту је и парохијска црква св. Маргарите где је на службу ишла породица Портинари којој је припадала Дантеова Беатрича. Они су становали у суседној У1а де! Согзо бг. 6, где је сада банка Зајмтан. Данте је Беатричу први пут срео кад му је било 9 година. Знали су се само из виђења и Беатрича се удала за 151доге де! Типго, с којим није имала деце. Умрла је у својој двадесет и петој години. У близини се налази и црква св. Мартина, где се венчао Данте, са Ђемом (бешта) Донати, пет година после Беатричине смрти.

– Закључујем да је Данте припадао старој фирентинској породици јер су становали унутар првобитних римских зидина.

1–30. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Усамљен

јелен

Милосав Мирковић

ЈЕЛЕН У ДВОГЛЕДУ

Јелен у двогледу Једнооког стрелца

у обиљу сачме аритмија корака

у скова у клисуру, погрешан пуцањ изгрева на истоку

а царство земаљско оде ли оде, вером

и невером пушкомета.

ЈЕЛЕН, УСАМЉЕН

Усамљен јелен пасе

ороз му близу рамена

а сенка од инока са Гоча, под коленом пчелињак од жада окомитог,

као да јелен, усамљен, нема мошнице ко јаје морке бисерлије.

СРНДАЋ НА ЧИСТИНИ

Излази у свитање

на престону чистину тражећи горку истину, о слепој кошути

што јури за месечином као што он за истином од позне детелине...

ВИДИК СА СИЊЕВЦА

Видик избељен као платно,

на отвореној ватри грне,

сија невидљиво сунчево клатно, сеоски прозори с' мирисом срне.

, Одједном чујем копито бика, раоник никако да се врне, реноаровска издише слика из које јато фазана прне.

Расином узводно видра плива за бреговима сумрак трне, Загржа златни песак снива

и свуда, свуда миришу срне...

Видик се пара, врушти, врти,

У месту стоји сунчево клатно зановет се повађем жути,

све је пролазно, све неповратно.

Видик је модро мотовило Што кружи као село царско Сачма се перје соколило Једино име неимарско.

НИЈЕ ИСТО ТЕЋИ

КА ИЗВОРУ

Није исто тећи ка извору

И тећи, гиздаво, ка увиру, Каже ми песник Дединац: „Извор већ сања мочваре

И блато тешко на увиру." (Ни златоносни Пек није

У некој свечаној предности): "А песма сасвим сувог грла

И песма болног гутљаја Никако да испију једна другу.

ШТО МЕ ЛАЖЕШ, ОКО МОЈЕ

Што ме лажеш, што варакаш Моје свевидеће око црно, _ Што ми говориш, што блебећеш: „Оно је пастир у кожуху,

Оно је срндаћ у клисури,

Оно је сушара шљива и јабука,

а ово сенка видре, луталице." Што ме лажеш, вараво моје Свевидеће око црно,

"Са копреном од рунолиста7