Књижевне новине, 01. 06. 2004., стр. 16

1–30. јун 2004. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

МИ РТ

које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка“. Штавише, ставом 2 се прописује да се писмено и образложено решење суда о притвору мора уручити притворенику најкасније 12 часова од притварања, чиме се полиција практично обавезује да ухапшено лице одмах преда надлежном суду, што управо установа ћађеах согрих налаже.

Још веће недоумице изазива чињеница да творци овог нацрта изгледа не знају смисао и домашај установе којом се забрањује гејоттапо т решх — преиначење на горе пресуде против које је употребљен редован или ванредан правни лек, наравно под условом да пресуду не напада и она друга страна. Другим речима, ако се само једна страна жали на донету песуду, пресуда по жалби не може бити гора, то јест неповољнија од оспорене пресуде. Уместо да овако уобличе одговарајућу уставну одредбу, што и није било неопходно пошто се таква одредба увек налази у законима о грађанском и кривичном поступку, творци овог нацрта су чланом 32 ставом 3 неспретно утврдили да се судска одлука не може изменити на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку. Дословно схваћена, ова одредба значи да је преиначење на горе забрањено само у поступку по ванредном, а не и по редовном правном леку. И што је још горе, испада да је у поступку по ванредном правном леку преиначење на горе забрањено не само када захтев за заштиту законитости употреби окривљени, што је иначе исправно, него и када га уложи јавни тужилац или оштећена страна, што је бесмислено.

Изразитије садржинске мане

Поред лоше срочених, неусклађених и противречних одредаба треба истаћи и изразитије садржинске мане овог нацрта. Прва се тиче разлога за разрешење судија, који, због ваљаног извођења и уравнотежења поделе власти на законодавну, извршну и судску, у начелу треба да буду утврђени уставом. То су знали и творци важећег Устава од 28. септембра 1990. године када су чланом 101 ставом 3 утврдили да „судија не може бити против своје воље разрешен дужности, осим када је осуђен за кривично дело на безусловну казну затвора од најмање шест месеци или за кажњиво дело које га чини неподобним за вршење судијске функције, кад нестручно и несавесно обавља судијску функцију или кад трајно изгуби радну способност за вршење судијске функције“. Неки од ових разлога, рецимо нестручно и несавесно обављање судијске функције, могу се наравно доводити у питање, али се мора поздравити начелан став да се та материја уређује уставом а не законом.

Творци владиног нацрта Устава то, међутим, нису уважили, па су чланом 128 ставом 1

|_____Натамксастрае ____

алинејом 2 утврдили да се разлози за разрешење судије уређују органским законом. Тиме се практично нарушава равнотежа власти на штету судске независности од законодавне власти.

Друга велика мана је увођење чак четири категорије општих аката који имају снагу закона или су веће правне снаге од закона. У простим државама које почивају на уставности једино се прави разлика између устава и закона. Творци овог владиног нацрта Устава увели су, поред устава и закона, потврђене међународне уговоре и општеприхваћена правила међународног права, као скуп општих правних аката који су по својој правној снази нижи само од устава и виши од свих закона, и такозване органске законе који су виши од обичних републичких закона.

Овако неуобичајена четвороделна раздеоба закона збунила је и саме уставотворце, па им се приликом утврђивања надлежности Уставног суда омакла озбиљна грешка. Реч је о члану 171 ставу 1 којим се утврђује да „Уставни суд одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и органским законима. Тако испада да се може испитивати само сагласност обичног закона са Уставом, сагласност обичног закона са општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима и сагласност обичног закона са органским законом. Ваља се надати да су творци овог нацрта Устава имали на уму и испитивање сагласности ратификованих међународних уговора са Уставом, као и испитивање сагласности органских закона са уставом и међународним уговорима, али да то нису били кадри да изразе одговарајућом нормом.

Посебну пажњу заслужује уставна категорија потврђених међународних уговора који су по правној снази одмах испод Устава. Творци овог нацрта Устава изгледа сматрају да су сви међународни уговори по својој природи исти и да сваки од њих заслужује да има већу правну снагу од закона. То, међутим, није ни тачно ни оправдано. У теорији се најпре прави разлика између легислативних уговора и извршних споразума (ехесшуе аггеетеп!5). Само први уговори садрже опште правне норме законског карактера и зато њих по правилу у облику закона ратификује законодавни орган. Извршни споразуми у најбољем случају садрже норме које су по својој садржини и значају равне уредбама, односно извршеним наредбама, а врло често садрже само појединачне норме. Такав је, рецимо, споразум са појединим земљама о међусобном укидању виза или уговор са Међународном банком за обнову и развој о добијању зајма за тачно одређену сврху. Зато се с правом поставља питање: како овакви извршни споразуми уопште могу имати снагу закона, а

Уз сећање на Николу Дуганџију

рпско расејање, које је идеолошким

неистомишљеницима. после Другог

светског рата прерасло у архипелаг расељених лица, остало је ове године без свог достојанствеог члана. У Италији, где је живео од 1956. у Бјели код Милана, напустио је свет искушења Никола Дуганџија, публициста, преводилац, издавач и добротвор. Ова четири својства за Николу Дуганџију су били као ваздух и он им је, уз несебичну помоћ благородне и храбре супруге Франке, ревновао до тренутка када је његово срце одлучило да се пресели из нашег времена. Смрт га је задесила на месту ревизора српске православне црквене општине у Трсту – којој је дуго као частан братственик служио. На обавештење председника Црквене општине да је братственик Никола Дуганџија преминуо 1. јуна и молбу да се сахрана обави „у понедељак 7. јуна у 12 часова" — упућене проти ставрофору Рашку Радовићу – уследио је негативан одговор. Парох Српске православне цркве, по налогу надлежног митрополита, одбио је да служи опело за једну српску душу. Пореклом Крајишник (рођен у Делницама, Горски Котар, 14. 12. 1929), и сведок хрватско-католичког холокауста над Србима, било је природно што је своју судбину егзиланта делио са српском црквом Св. Спиридона у Трсту – јер само Црква није ускратила своју љубав према расејаним Србима. Своју оданост Српској православној цркви (у којој су крштена и његова деца, син Димитрије и кћерка Беатрис) потврдио је као братственик наше цркве у Трсту од

16 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Човеки рква

1972, радом на црквеним и народним пословима. Када је у новом рату, 1991, Хрватска уз помоћ црне интернационале поново наменила Србима геноцидан погром (мајка и сестра су му се, са избеглицама, склониле у Србију) овај угледни издавач је организовао неколико округлих столова на италијанским универзитетима П ргобјета Јигозјауо – трогезт е ргозрешуе) о истини и рату у Југославији. Тог децембра 1993. нико није имао смелости за такав чин, сем њега. Своју приврженост истини налазио је у хуманистичком опредељењу: био је један од утемељивача Српско-европске културне академије а оснивач и власник издавачке куће РИСАК РКЕЕЗ5 ТМТЕКМАТПОМАГ.

На жалост, нови одсудни догађаји су све српске институције изглобиле, па тако и Српску православну цркву – чиме се и објашњава одлука да архипастирску бригу за вековну српску оазу у Трсту преузме митрополит Загребачко-љубљански а потом и целе Италије г. Јован. То, уосталом, потврђују и немили догађаји (афере, скандали, екуменистичка некритичност, новински негативни сензационализам, тужбе, саблазни, удаљавање из црквеног живота виђенијих срба, итд.) која трају до дан-данас. Међу онима који су се несебично залагали за саборни напредак српске духовне заједнице при на-

камоли по правној снази бити одмах испод Устава7

Легислативни међународни уговори треба да имају снагу закона из два разлога: због природе норми које садрже и форме (законске форме) у којој се ратификују. Поставља се, међутим, питање због чега би требало да имају већу првну снагу од закона и да по правној снази буду одмах испод Устава. Састављачи овог нацрта Устава вероватно су приметили да једном ратификовани. међународни уговор законодавац више не може сам да мења или укида, и из тога су извели погрешан закључак да је тиме стекао већу правну снагу од обичног закона. Законодавац, међутим, не може једнострано да мења међународне уговоре не због тога што они имају већу правну снагу од обичног закона, него због тога што су двострани или вишестрани правни акти који се могу мењати или укидати само уз сагласност свих страна уговорница. А када се та сагласност постигне, измена или укидање већ постојећег међународног уговора такође се ратификује у форми обичног закона.

Јавно одустајање и неприметно подметање

Када је почетком јуна 2004. године објављено да је Влада Србије саставила нацрт Устава, одмах је саопштено да то неће бити устав регионалне државе, што значи да је и Демократска странка Србије одустала од федерализовања Србије под видом регионализовања. Испоставило се, међутим, да Демократска странка Србије не само да није одустала од регионализације него је на један заобилазан и само за стручњаке одмах препознатљив начин битно ојачала статус аутономних јединица и предвидела могућност увођења нових.

Већ у такозваним уставним начелима чланом 12 зајемчује се прво грађана на покрајинску аутономију, што је, колико је то нама познато, јединствен случај у свету. А потом се то право да би ваљда било сигурније, изнова зајемчује и чланом 142. Другим речима, сви грађани Србије, а не само грађани на подручју Војводине и Космета, имају уставно право на образовање своје аутономне покрајине, што значи да се поред постојећих могу образовати и нове територијалне аутономије. То су управо имали на уму творци овог нацрта Устава када су чланом 148 ставом 3 предвидели могућност образовања нових аутономних покрјина по поступку предвиђеном за промену устава, а утврђивање или измену њихових граница по поступку за доношење органских закона (став 4). Отуда изјава да овај нацрт Устава не предвиђа регионализацију целе Србије представља обичну обману, пошто би стварањем нових аутономних покрајина цела Србија била регионализована. Штавише, како би и старе и нове покрајине по обиму своје надлежности заправо

шем храму Св. Спиридона – а на које се сручило брзоплето и непромишљено митрополитово незадовољство – нашао се и Никола Дуганџија, иначе заслужни и дуго година поштовани братственик црквене општине. Штавише, заробљен одлукама на основу непроверених чињеница, митрополит Јован је почео са бројним искључивањима из чланства СПЦ, као и притисцима због којих су из братства иступили уважавани чланови. Маљ таквог инквизиторског суда сручио се (2000. год.) и на дугогодишњег председника Црквене општине у Трсту, Душана Шаина, припадника угледне а СПЦ добро познате херцеговачке фамилије.

Никола Дуганџија је актом бр. 108/03 од 29. марта 2003, одлуком митрополитовом, искључен из братства „Српске Православне Црквене Општине Тршћанске" – што председништво истог Црквеног одбора никада није прихватило. Заузврат, од Николе Дуганџије се на српском православном гробљу опростио свештеник једне друге православне цркве са уверењем да ће милосни Небески Дародавац пригрлити Николину душу у царству праведности, коме је праведни Никола служио сав свој живот. А треба рећи: у нашем времену Никола Дуганџија је био необична појава: био је патриота и интелектуалац. Чини се да то није смео бити разлог што га је изневерила његова црква, стварајући тако непотребан ожиљак на телу трагично истрошене српске дијаспоре. Можда је баш зато благословена земља његове друге домовине која ће чувати успомену на Николу Великог Срца.

П. Р. Драгић Кијук

биле федералне јединице, што ћемо одмах показати, то би уистину била федерализација Србије под видом регионализације.

Опште је познато да је федерализам особен и по томе што је претпоставка надежности у корист федералних јединица, што значи да се надлежност савезне владе (законодавне. извршне и судске власти узете заједно) по правилу одређује енумерацијом, док државама чланицама припада такозвана резидуална надлежност (надлежност по остатку). Члан 143 став 1 напрта Устава утврђује да су аутономне покрајине надлежне „у питањима ширег значаја од локал-

ног у којима није надлежна Република Србија“, То само значи да се надлежност Србије као средишње државне власти изричишо одређује, а да неименовани остатак припада аутономној покрајини, изузев ствари од локалног значаја.

Но, то није било довољно творцима овог уставног нацрта, па су на још четири начина одређивали и проширивали надлежност постојећих и нових аутономних покрајина. Први је утврђивање изворне надлежности, што је учињено чланом 149 ставом 1 који гласи: „Аутономне покрајине самостално уређују питања покрајинског значаја у просторном планирању, плану развоја, пољопривреди, сточарству. шумарству, лову, риболову, туризму, угоститељству, бањама и лечилиштима, индустрији и занатству, школству и култури, здравственој и социјалној заштити, заштити животне средине, друмском, речном и жељезничком саобраћају и уређивању путева, мостова, водовода, музеја и библиотека."

Други начин је проширивање Уставом утврђене надлежности аутономне покрајине тако што ће „Народна скупштина..., двотрећинском већином гласова народних посланика. одлучити да законско уређивање питања из надлежности Републике Србије пренесе свим аутономним покрајинама или некима од њих или ла у тим питањима донесе основни закон, а аутономним покрајинама препусти њихову допуну“ (члан 150 став 1). А да би се олакшало овакво преношење надлежности Републике Србије на аутономне покрајине, ставом 2 члана 150 Прелседнику Републике је ускраћено право суспензивног вета на акт Народне скупштине о проширивању надлежности аутономне покрајине.

Трећи начин повећања надлежности аутономних покрјина јесте делегирање надлежности Републике Србије у области извршавања државних закона. Реч је о члану 144 ставу 1 по којем „Република Србија може органским законом поверити аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе извршавање закона и других општих аката из своје надлежности“. А као што је то већ показала худа сулбина оне бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, онај који извршава законе тај је њихов господар, што значи да би у оваквом случају аутономне покрајине биле господари републичких, то јест државних закона. као што су државе чланице у такозваној брионској Југославији од 1974. године биле господари савезних закона.

Коначно, иако је нацртом Устава најпре утврђена претпоставка надлежности у корист покрајина, а потом и њихова изворна, пренета и делегирана надлежност, за творце овог нацрта аутономне покрајине су биле толико важне. а њихова надлежност без икаквих ограничења, да су, да би то постигли, унапред предвидели могућност да Република Србија као држава нема никакву надлежност. То су учинили чланом 143 ставом 2 који гласи: „Која су питања од покрајинског, републичког и локалног значаја одређује органски закон.“ А органски закон се доноси већином гласова свих народних посланика. Другим речима, не само да се мимо Устава већином гласова свих посланика утврђује шта је покрајинска, а шта републичка надлежност, него у републичкој надлежности нема ничега што не би могло бити и покрајинска надлежност. А то су могли извести само овејани заточници аутономаштва и сепаратизма.

Па, какав нам то Устав нуди садашња Влада Србије. Уколико се у поднетом нацрту ништа битно не промени, то ће бити Устав са мноштвом лоше формулисаних. међусобно неусклађених и противречних одредаба, Устав са озбиљним садржинским манама, које ће, поред осталог, на дужу стазу федерализовати Србију под видом увођења нових аутономних покрајина и непрестаног проширивања њихове надлежности. И све нам се то нуди под изговором да ће то бити први Устав Србије који је донет на демократски начин, па ће као такав учинити рез у односу на претходни ауторитарни режим. Опште познато искуство: у овој области, међутим, налаже да се нови устав донесе само ако је садржински и правнотехнички знатно бољи од постојећег, који је уз то постао озбиљна запрека напретку и бољитку народа и државе.