Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 1
. ' | ' |
Милосав Буца Мирковић
155М 0023-2416
ПИ
9'770025
Лист за књижевност и друштвена питања
Број 1187
Београд, март 2011. #
Година ТХШ
Е-пошта: кпјтеупепоутецкавета сот Ф уму кзгбје.ога.л5 Цена 100 динара; Са 1,5 6; КГ ЕВН 2,5 КМ; Мак. 80 Пеп
"Ко не уме да слуша песму слушаће олују"
Милосав Буца
Бранко Миљковић, рођен 29. јануара 1934, а трагично окончао живот у ноћи између Пи 12. фебруара 1961. године у Загребу
Мирковић
едесет година је већ прошло
од трагичне смрти песника Бранка Миљковића. Педест
пуних година. У неким не тако давним временима, овај број година се сматрао просечним људским веком. Данас, такве су се вредности скоро удвостручиле. Људско сећање је једна веома осетљива категорија, може А се — слобод-
но рећи да нас сећање чешће — изневери него што нам помогне. Велики руски песник — јосиф Бродски, говорећи о сећању на своје родитеље, дословно пише: "Памћење нас увек изневерава, а посебно када је везано за оне које најбоље познајемо. Памћење је савезник заборава, савезник смрти. Не може вам помоћи да опишете било кога, чак ни на папиру. Шта раде
“
сви они милиони можданих ћелија у нашем мозгу“ Шта је са Пастернаковим великим богом љубави, великим богом детаља Колико је детаља потребно да би се створила представа о нечему и представа о некомег"
Једно је сасвим извесно: Бранко Миљковић (1934 - 1961) припада другој послератној генерацији српских песника, који су кренули тек прокрченим путем модерне поезије, ослобођени потребе да се боре против догми и идеолошких стега. Могли су да се посвете стварању по сопственом песничком опредељењу и по диктату сопствених песничких афинитета на тематском, мисаоном, емотивном и обликовном плану. Миљковићева породица води порекло из Заплања, одакле су се његови родитељи доселили у Ниш. Мајка му је била из Далмације, од ње је наследио слух и осећајност. Завршио је Гимназију „Стеван Сремац“ у Нишу, где је његов несвакидашњи песнички дар откривен у школском књижевном друштву „Његош“, у коме је, поред осталих,
Тапаоје МРАРЕМОМС [| зротеп. ређате и реза а
ВгапКи М;јКоу:си
Октетшо 5е перо паорабке
Е заа је перо хепјја 28 тепе
"А гзепија пеђо-м Којој робјуат Ротпадо Филал ротајо Ју 1 Богак
Ра 1 рођјале те тесији
Бишђ тпе гесиије им Рејот 5ићи (Без тима 1 Бег 'КАвИћ чштаза 4 рошур)
Оталџа, мхана же Ридте,
ЏРЕ тле. "ргејажа. теб
Овтепшо. ве 592. паорабке
- Т Рипау. а Бата за4. мгуодло феки " Једпо Јапо. гртојебе 'Које је "ођебауајо
_Ртектабије галуск'
1 тпоји "тајад ов
о тико Као ово "108 'педотебет _ Мејљрјзат) јоБ па, рејота. грарити кој. тавије
2а. тојота „тикога ' Пн Е
зтсета · 1 тпојога гјауота
7260 те, пе. "Биауе дала и
51 5
11 ртејака теб.
била и песникиња Гордана Тодоровић. У Нишу објављује своје прве песме. Године 1953. одлази у Београд на студије. Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.
Ушао је у песничку орбиту захуктале младалачке и превратничке поезије српске објављивањем пет песама у часопису "Дело" 1955. године, часопису који је предводио струју авангардних српских песника у ондашњем књижевном животу. Овим песмама се Бранко Миљковић представио као зрео песник, а појављивање у часопису „Дело“ чији је главни и одговорни уредник у то време био нико други до Оскар Давичо, значило је високу оцену његовом певању. Млади бунтовни Миљковић одбија чланство и кокетирање са партијом, што је резултирало у необјављивању његове поезије у другим часописима. Међутим, његов успех код младих је био више него очигледан. Убрзо потом следи његова прва колекција песама 1956. године, под називом Уза-
есма Танасија Младеновића је обја-
вљена при самом дну насловне стране „Књижевних новина“, у пр-
вом броју након Миљковићеве трагичне смрти, 24. фебруар 1961. године. Цела друга страница истог броја посвећена је песниковој смрти, о коме пишу Мирко Божић (1п тетопат) и Бранко Пеић („О очима што лепшу зору виде“), а бол за изгубљеним пријатељем исказује у песми „Могућност поноћи“ Хусеин Тахмишчић („На вест о шта. Б. Миљковића“).
пебме из Миљко-
Тадић.
Спомен и помен песнику
а педесетогодишњицу трагичне смрти Бранка Миљковића, у четвртак, 10. фебруара у подне, у Удружењу књижевника Србије откривен је барељеф са ликом песника, дар његовог синовца Горана Миљковића, а рад вајара Небојше Митрића. Тим поводом одржан је пригодан књижевни програм, исказан у сећањима и песмама. У њему су суделовали: Радомир Андрић, Петар Пајић, Драган Колунџија, Славомир Гвозденовић, Адам Пуслојић, Миљурко Вукадиновић, Вук Крњевић, Милица Јефтимијевић Лилић, Предраг Богдановић Ци и Мирјана Ковачевић. Миљковићеве стихове казивао је драмски уметник Љубивоје
Представљене су и две књите: „Изабране песме Бранка Миљковића и „Споменица Бранка Миљковића“, са стиховима које су му посветили српски песници. Обе је приредио песник и Миљковићев земљак Слободан Стојадиновић, а објавила „Беоштампа“.
луд је будим, доживела је успех код публике као и код критичара. Песма је постала класика, и једна од најпознатијих његових песама. Према Миљковићу, он је једног дана посетио свог комшију у Нишу и видео на зиду слику његове преминуле сестре. Он се заљубио у девојку на слици, и у њено име написао ову песму, за коју је касније говорио да је тријумф песника и живота.
Књига је дочекана афирмативним критикама - врата песничког Парнаса широм су отворена за младог песника који делује као освежење, оригинална појава и велика нада. Он је врло активан: објављује стихове, пише есеје, критичке приказе, преводи - има га у свим часописима и књижевним листовима. Писао је такође есеје и критике, преводио поезију с руског и француског. У целом том опсежном раду показао је неуморност и журбу али и уметничку дисциплину и самосвест. Миљковић је песник интелектуалац, уверен да је песма израз патетике ума, а не срца, да се она достиже умом и да изражава стања ума, а не душевна расположења. По образовању филозоф, он је веровао да се могу препевати филозофски системи. Зато се враћао првим грчким филозофима, нарочито Хераклиту, доводећи у везу њихово учење о праелементима с модерном филозофијом бића. У песничком из-
ПИ ЕЛ и реке ај
разу тежио је да споји модерна истраживања с класичним захтевима, залагао се за савршенство као највећи идеал песме, сматрао да нема велике поезије без строге и одређене форме, био врстан версификатор и један од обновитеља сонета у нашој послератној поезији. Одбојан према традиционалној субјективној лирици, он је на другој страни показао отвореност према неким другим традиционалним вредностима: неговао је социјалну и родољубиву поезију, надахњивао се мотивима и симболима из наше народне песме.
Са Драганом М. Јеремићем оснива трупу неосимболиста. По сопственом признању, покушао је да измири симболистичку и надреалистичку поетику. Његове ране песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа. Године 1959. са Блаженом Шћепановићем објављује књигу родољубиве поезије Смрћу против смрти. Најзначајнија је њетова збирка Ватра и ништа у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу Утва златокрила. Две збирке песама објављује 1960. године: Порекло наде (у Загребу) и Ватра и ништа у Београду.
Наставак на 3. страни