Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 2

март 2011.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Отворена Језичка трибина МАТО СС ЕСС У ОУ ИЕ Србије

ећ на свечаности отварања Језичке

трибине Удружења књижевника

Србије, 2. марта, показало се да ће ова трибина, која ће се одржавати сваке среде у 19 часова, имати велики број поклоника. „Језичка трибина је налог времена“, рекао је председник Удружења књижевника Србије Радомир Андрић. „Сви смо сведоци преименовања српског језика, али о томе треба да говори наука о језику, угледни лингвисти, пре свих. Желимо да се овде, у Француској 7, сучеле мишљења наших најбољих стручњака за језик, јер је сасвим очигледно да је питање српског језика политика удаљила од науке. Испоставило се да је јавност веома заинтересована за ову тему...

Скуп је благословио Владика хвостански Атанасије (Ракита), који је уредништву Језичке трибине пренео благослове Његове Светости Патријарха Иринеја, а потом је мелод Љуба Манасијевић отпевао песму Доситеја Обрадовића „Востани Сербие“.

Прва Језичка трибина одликовала се необичном живошћу, јер ју је подржала учена публика, која уме и жели да поставља важна питања, публика која је свесна да Американци, највећа сила на свету, никада нису увели амерички, него упорно говоре енглески језик!

„Писац је служитељ речи, нематеријалне, бестелесне, исконске. Реч је варница ума и духа. У српском народу нема ничег вреднијег од оног што је саздао речима. Наша народна поезија одавно је важан део светске културне баштине, а ту су и велики Његош, Андрић, Лаза Костић... Данас је очигледно да српски језик страда, али је срећна околност да међу нама постоје учени, мудри језикословци, који су науци о српском језику вратили њено право име – србистика“, рекао је уредник Језичке трибине Миле Медић, најављујући доктора Милоша Ковачевића, редовног професора Филолошког факултета у Београду.

„Очигледно је грубо мешање политике у питања језика , казао је професор Ковачевић. „Наша прва, од тридесет тема којима ће се бавити Језичка трибина, Српски писци и српски језик, веома је занимљива.

Професор доктор Михаило Шћепановић такође је побудио жељу публике да редовно прати Језичку трибину, говорећи о српском језику веома живо и надахнуто. Истакао је да је неопходно да Језичка трибина за собом упорно, из недеље у недељу, из месеца у месец, оставља писани траг. Циљ Језичке трибине је да закључке и ставове о свим отвореним питањима српског језика упути не само јавности на увид, него и одговарајућим установама и државним органима на усвајање и спровођење у дело. Такође, најважнија излагања на Језичкој трибини биће објављена у збор-

нику заједно са закључцима и ставовима у виду декларације Удружења књижевника Србије о стању српског језика и мерама његове заштите.

„Српски језик има своје име и презиме, а на нама је да га сачувамо. Бојим се да нам се и са језиком не догоди ово што се догађа са лијепом нашом ћирилицом. Борићемо се за очување српскога језика и писма, ми смо вјерници научне истине о језику“ обећао је професор Шћепановић.

Глумац Гојко Шантић читао је узвишене мисли о језику – Лазе Костића, Исидоре Секулић, Петра Кочића, Станислава Винавера, Васка Попе, Миодрага Павловића, Матије Бећковића, Тиодора Росића, Жарка Команина, Милована Данојлића, Душка Трифуновића, Мира Вуксановића, Радослава Братића и Мила Медића. Потом је песникиња Мирјана Булатовић казала своју песму „Творци речника“.

Публика је такође живо _ учествовала у разговору. Новинар и писац Јелица Роћеновић _ истакла је поводом отварања Језичке трибине да „присуствујемо _ једном историјском скупу“. Говорећи о језику медија и језику политике, навела је пример који се односи на болни извештај Дика Мартија. „Запазила сам како се појам сужава и замагљује: трговина српским ортанима убрзо се преобразила у трговину људским органима, а најзад је остала само трговина органима! Наши медији, нажалост, нису склони да се баве озбиљним, истраживачким новинарством.“

Мирјана Булатовић, члан Управног одбора Удружења књижевника Србије, на крају је затражила и добила сагласност уредништва Језичке трибине да сваком писцу који у Француској 7 буде прозван, УКС упути позив за учешће у некој од следећих трибина.

++»

На Језичкој трибини у среду, 9. марта, предавач је био Миливој Анђелковић, који је говорио о српском језику у свету рачунара. Његово излагање духовито је „зачинио“ афористичар Радослав Тилтер. А седам дана касније, у среду 16. марта, реч је имао уредник и водитељ трибине Миле Медић, а говорио је о теми „Како је српски језик постао хрватски“. Гост вечери био је афористичар Александар Чотрић.

КН.

Српски писци и српски језик Зашто не постоји ју:

амерички језик“

професија да искушавају моћи је-

зика, говорили не само на језику (матерњем по правилу) него и о језику, који је медијум књижевности. Српски писци, чини се, и више од писаца других језика, зато што је српски језик по много чему специфичан у односу на готово све друге језике. А специфичан је, пре свега по томе, што су му многи оспоравали и оспоравају вредност, сматрајући га мање вредним од конкурената што су с њим изгубили битку. И српски писци, попут српских филолога, разврставали су се (а и данас се разврставају) у два табора: у табор поштовалаца и табор критичара српскога језика. Мако је први табор кудикамо бројнији, други је, чини се, кудикамо бучнији. А ти неспоразуми са српским језиком нису од јуче, него сежу чак до његовог кодификатора Вука Стеф.

Караџића. И управо је један писац најбоље представио аргументе за и против оваквога српскога језика, као аргументе За и против Вука. Реч је, наравно, о Меши Селимовићу и његовој знаменитој управо тако насловљеној књизи. Но и данас има оних који негирају и Вука и Вуков, што ће рећи српски књижевни (стандардни) језик. Међу њима свакако су најпознатији Драгослав Михајиловић и Светислав Басара (да не спомињем оне мањепознате попут Саве Дамјанова, на пример). И док међу српским писцима има оних који оспоравају вредности савременог српског језика, дотле се у несрпским срединама утркују да тај језик пригрле – али не под српским именом. Тако данас српски језик сусрећемо под несрпским именима, и као хрватски, и као босански (бошњачки) И као црногорски. Варијанте српског језика добиле су статус политичких језика. Српски је језик тако постао заслужан за један научни плеонастички термин, за термин лингвистички језик, неопходан за одређење статуса лингвистичких нејезика као политичких језика. Тај усуд преименовања прати српски језик од његових почетака, или боље рећи од смрти његовог реформатора. Најпре су Хрвати после

стогодишњих настојања на Новосадском договору угурали у његов назив и своје име (па је тако настао српскохрватски, а 0 значењу тог термина тако је аналитично и с јетком иронијом писао Скендер Куленовић), а онда је, без преседана у светској науци и историји, почело код несрба избацивање српскога имена из назива језика. Тај процес траје од средине 19. века до дана данашњег: од Хрвата, преко муслимана, до Црногораца.

Велики број писаца устао је у одбрану српскога језика, заправо дигао је и диже глас против негирања научних лингвистичких и етничких истина о српскоме језику. Ево управо је закјуче Матија Бећковић дао велики интервју франкфуртским Вестима (на српском језику) под насловом "Језички бродолом Црне Горе". А он није једини, он је један од великог броја писаца пореклом из Црне

Горе што се не мире с политичким као јединим лингвистичким критеријумима. Међу тим писцима првенствено треба истаћи Момира Војводића, Зорана Костића и Милицу Бакрач, што читаве збирке поезије посветише одбрани имена и суштине српског језика у Црној Гори, али не треба заборавити ни Будимира Дубака, Жарка Команина, Радомира Уљаревића... С друге стране на сцени је, посебно у БиХ, утапање српскога језика у тзв. босански (којему је име очигледно подлога стварању босанске нације чији би интегрални део били и Срби из Републике Српске). За подршку том "утапању“ у помоћ је призвана и библиотечка КОБИС-ова категоризација дела штампаних у БиХ, где је свим српским ауторима штампаним у БиХ по правилу као језик приписиван босански. Иако је и та идеја имала својих присталица међу српским писцима (нпр. код Сретена Угричића), она је најоштрију осуду ипак доживела од српских писаца, посебно Ранка Рисојевића. Тако је већина српских писаца сагласна с данашњом већином српских лингвиста да је неопходно бранити и одбранити српски језик од оних који га употребно прихватају а именом негирају. Било је писаца који су

Београд, 14. 2. 2011.

Демократски културтрегери

дружење књижевника Србије

принуђено је да констатује да

сеу својој дугој историји (давно је прославило своју стогодишњицу) никада није суочило са таквом бахатошћу власти – какву у 21. веку спроводи Градско веће Врања у намери да ликвидира Књижевну заједницу "Борисав Станковић".

Мако је манифестацију "Борина недеља“ још 1967. покренула "група истакнутих Врањанаца', а ова прерасла у Књижевну заједницу "Борисав Станковић' 1989, уз сагласност Удружења _ књижевника _— Србије, Министарства за културу и Социјалистичког савеза радног народа односно општинске конференције у Врању – данашња градска влада је одлучила 26. априла 2010. да развласти Књижевну заједницу и преузме орга-

2 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

низовање "Борине недеље' и пропратних програма.

Беспризорна шикана као и кажњив образовни ниво исфабрикованих општинских деспота довели су у питање све култне вредности Књижевне заједнице, а посебно институционализовани значај манифестације "Борина недеља", "Јустинове благовести“ те награде "Борисав Станковић" чији су лауреати од 1992. до 2010. најугледнији српски прозни писци.

Одбор за заштиту уметничких слобода и људских права Удружења књижевника Србије очекује да се демократско друштво брани од сопствених осионих заговорника, да уважи протест 186 писаца и делат-

Молимо сараднике да у предмету (5ибјесћ) имејла прво напишу своје презиме,

ника у култури и заустави овај чин варваризације. То је једини начин да се врати достојанство институцијама које чувају дух културе. Без таквих институција не само што ниједно друштво не напредује, већ засигурно назадује.

Најзад, разумна власт у Врању и Београду мора ургентно заштитити Књижевну заједницу "Борисав Станковић' – како нам године које су пред нама не би "појели скакавци".

Одбор за заштиту уметничких слобода и људских права Удружења књижевника Србије

што ће олакшати налажење текста за штампу.

Електронску пошту. НЕМ можете слати на адресу: Кпјхемпепомтеикеодтан сот

Молимо да текстове

ете као Мога докитеп: (.дос) (опцијом: аћасћа Те) у фонту Тите5 Мел Еотап или Апај, откуцане ћириличном српском тастатуром.

одавно упућивали на српске доприносе расрбљавању српскога језика (треба нпр. споменути само Лазу Костића од старијих, или пак Здравка Крстановића и Тиодора Росића од савремених).

Нису се српски писци бавили само социолинтвистичким питањима српскога језика, него и његовим поетским моћима и немоћима. Многи је српски писац исписивао хвалоспеве лепотама српскога језика (да споменемо само Лазу Костића, Петра Кочића, Иву Андрића и Исидору Секулић од старијих, или Милована Данојлића, Горана Петровића, Мила Медића, Војислава Карновића, Мира Вуксановића, Ненада Грујичића, Милосава Мирковића... од савремених писаца). Било је, и има, истина и оних што су указивали на његове мане, недостатке (попут нпр. Станислава Винавера и Светислава Басаре), да не помињем оне који су указивали на његове прагматичке неподопштине (нпр. Ерих Кош, Танасије Младеновић, Милован Данојлић и др. ).

Једном речју, српски језик није само оруђе српских писаца – него и тема њиховог сучељавања: међусобног или са "одрођеним" писцима српскога језика.

Милош Ковачевић

Мирјана Булатовић

Творци речника

У руднику језика седам рудара сложно рију по најдубљем копу. О њима се сам Господ стара, анђели их прате у стопу.

У руднику језика нико не хаје да ли то надире запаљиви гас. На улазу се сав живот предаје и уноси се једино глас.

Глас је светиљка рударева,

да боље види из даљине

кад златни грумен језика сева у темељима отаџбине.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Главни и одговорни уредник Мићо Цвијетић

Редакција:

Радомир Андрић (заменик главног и одговорног уредника), Миливој Анђелковић и Бранислав Вељковић (оперативни уредници), Ристо Василевски, Драган Јовановић Данилов, Мирко Жарић, Петар Зец, Ранко Јововић, Мирољуб Јоковић, Божидар Мандић, ђорђе Николић, Ранко Рисојевић и Даница Диковић-ћургуз Секретар редакције:

Мирјана Ковачевић

Уметнички лого:

Миле Грозданић

Технички уредник: Зоран Маринковић

Припрема за штампу: Бошко Крстановић Коректура:

Томислав Јаничић Штампа:

Драслар партнер, Београд

Лист излази једанпут месечно Рукописи се примају сваког радног дана од 11 до 14 часова Рукописи се не враћају

Телефакс: (+38111) 26 26 278 Телефон: (+38111) 26 27 286 Адреса редакције:

11000 Београд, Француска 7 Е-та! :

Кпјхемпепомпеикче та сот

ико јевеуаћоо.сот млмимииКогбује.огд.г5

Ставови изражени у објављеним прилозима непредстављају увеки

ставове редакције

кар пниарак

панда = ту

меда =

| | |