Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 3

при а

| ) ' ' | 1 1 !

ЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

март 2011.

Често је виђан по као фанама Београда, у којем је Бранко водио боемски и безбрижан живот, Међутим услед сталног конзумирања алкохола, умео је показати и своју агресивну страну када је био у пијаном стању, због чега је стално улазио у туче, које је скоро увек губио. Овакво понашање га је често доводило у неприлике с режимом који није желео толерисати такве испаде. На срећу, имао је пуно пријатеља, писаца, који су у то време били веома блиски режиму и који су га избављали из разних неприлика. Као резултат оваквог понашања и неприлика у које би упадао, 1958. године куне се, да више никад неће писати. Те исте године Жан-Пол Сартр посећује Београд као гост Српске академије наука и уметности, Миљковић прима посебно признање од француског филозофа, и њих двојица су се након посете убрзо спријатељили.

Песме Бранка Миљковића размакле су многе оквире и устаљености у послератној српској лирици. Он је у њу унео поезију јаких, али суспрегнутих емоција, лирику згуснутих смислова и значења, песму доследно метафоричну, искристалисану, глатку, дограђену, у којој има више сублимације, симбола и метафизичких спознаја него непосредности, страсти и прозрачности. Његове песме беспрекорне форме и брилијантне версификације засењују својим изглачаним рухом, отменом красноречитошћу, одмереном фразом и позом, песник лепе културе и несумњивог талента. Његово невелико али значајно песничко дело сведочи о зрелости и целовитости једног од најталентованијих послератних песника нашег језика. Његово певање трајало је само седам година - из живота је отишао у двадесет седмој години. Помало боем, немиран, несталан и преосетљив, Миљковић се у тренутку растројства. убио у Загребу. У ноћи између 1. и 12. фебруара 1961. године нађен је обешен у шуми на загребачкој периферији.

Нека спољна обележја у Бранковој поезији наводе на овлашан закључак да је она сачињена од бројних и разноликих садржајних интенција, од обимне и слојевите мотивске грађе. Заиста, за седам година певања куда све нашег песника није вукла експанзивна снага наслућивања и спекулативна окретност;

чему га све није привлачио заводљиви изазов песме.

Стигао је да испашта међу фикцијама орфичке нигдине, да исповеди субјективни трагизам који као да је на самом српу смрти настајао; стигао је да постави оквир за објективну поезију, у којој се интимно биће песниково привидно повлачи са сцене намењене драми живота; да извуче прегршт мотива из националне митологије и да их приволи свом односу према битностима; стигао је да створи песму која је расправа о поетици и песму која служи као онтолошки доказ песми самој; затим песму која проклиње слабост песме и њену конвулзивну немоћ да буде замена за живот; стигао је да орфејској таблици свога завештања дода и поезију луцидности, гномску, сентенциозну, стиховану паролу есејисте и рационалног мислиоца; најзад, да песмом одреди “праву природу“ својих омиљених симбола.

Читав распон од немирних визија у једном натчулном свету, који се отвара видовитима, до критике структуре песме и бића, коју врше хиперсвесни, он као

Но привид вара; у свакој Бранковој теми налази се тема свих његових тема, непоткупљива својина песника. Суштински једнолична материја емотивних и мисаоних преокупација једва се прикрива танком кором спољних обележја и података позајмљених од видљиве реалности.

На апстрактном попришту Бранковог предела битности има места за једну, јединствену драму. Кроз ватру и цвет, камен и ваздух, воду и мирис, птицу и празнину, земљу и шуму, ветар и звезду, уз стално и магично присуство Неукротивих речи, одвија се спор бића и не-бића, обликује се проблематика отољене егзистенције чије су одреднице: празнина, нада, ништавност, али и припадност општем животном процесу; та егзистенција дели судбину елемената од којих је и сам свет сачињен. Све је у сталној сенци смрти и све је у напору да се та сенка учини признатим делом живота. Да ли ће се песник користити легендом о ватри или фениксу, националном митологијом, ариљским анђелом или поуком биља и цвета, постаје одједном според-

Томислав Мијовић

Браните песника

За Бранка Миљковића

Ви будући зелени и занесени

Магијом орфејске песме опчињени

Браните песника његовом песмом

Од оног што је чинио и несвесно и свесно Песник су његове песме а не друго Срочене с муком људском чежњом и тугом И сам је пожелео песму без песника

Да је упути у свет као свог весника Браните зато песмом песника несретника Од славља прослава кликтавих ускличника | Од домишљаног накнадног пријатељства | И тобож верности песнику а неверства

Од трачева и трица и тричарија И од метанисања и баљезгарија

Од превртљивих подвиреп поклоника И паразита безбројних прилепника Од оних што га гурају у своје обрачуне

Да мржња и зло намире старе рачуне

Браните песника од свега бедног и срамног

И песмом његовом њега од њега самог

Да буде сачувана с великог пепелишта

Бар песникова ВАТРА од неумољивог НИШТА

да је лакомо хтео да преброди на таласу свог маладићког ентузијазма, не бојећи се препрека, не признајући противречности. Стих слободан и стих везан, различити начини версификације, као да је формалном плану требало да покажу универзалност једне песничке моћи која се не држи свог устаљеног садржаја и не ствара свој чврсто фиксирани облик, јер су јој све могућности отворене, а заједничка општа добра – њена сопствена.

но; песма вуче на исте изворе. Матичној емоцији враћа се суштински све што јој се детаљем и декором отима. А готово у свакој од тих песама, као део истог процеса и као органски део њих самих, врши се испитивање бити певања, природе и моћи песме; песник отвара и сјајна врата и безвредне вратнице што воде у злато и блато Речи.

Бранко је долазио до песме и кроз слутњу и кроз интелект. Његова песма

била је, да се послужимо мишљу Пјера Реверија, и узаврели додир духа са реалношћу, и храбро мешање стварности и мисли, као што је, често, носила обележје сувише свесног ствараоца – једну од уочљивих одлика симболистичке поезије. Када је налазио срећну средину између различитих склоности, деловао је, чини ми се, песнички најпотпуније, снагом која је хармонизовала интуицију и расуђивање. Поменућу циклусе Седам мртвих песника, Утва златокрила, фрагменте из Трагичних сонета и Ариљског анђела, дубином што је нашла песнички облик издвајају се песме: Триптихон за Еуридику, Море пре него усним, Балада, Бол и сунце, Лауда.

Роеја пазсћиг – рођени песник, Бранко Миљковић је то свакако био. Он јеу нашим околностима заиста јединствена песничка фигура и тако га треба посматрати. Толика преданост поезији по цену да се иде и преко крајњих граница је незабележена у нас. Цену да иде до краја платио је ничим другим него својим животом, Он је буквално живео своју поезију и застрашујуће се посветио својој уметности. Свака Бранкова песма је као исклесана, он је истински чаробњак речи. Погледајте само почетне стихове свих његових песама, како одмах обузимају својом снатом. Нема песника који се толико даје и толико открива сваким стихом.

На Миљковића су утицали многи: Валери и Маларме, и Хераклитова филозофија, поред њих на њега су утицали и Рембо, Бодлер... али је највећи утицај извршио Алан Боске. Велики француски књижевник Алан Боске је свој роман Потреба за несрећом посветио Бранку Миљковићу. Бранко Миљковић је песник који је себе тражио читав свој песнички век, нажалост болно кратак, свега седам година. Већина његових песама је његово властито тражење и сумњање у себе. Написао је десетак антологијиских песама и то ће се памтити заувек.

О каквој се осећајној особи радило најбоље се може видети из његовог писма пријатељу које је послао из Загреба:

"Драги пријатељу,

Не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити, Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се моја љубав схвати као ерос у спинозистичком смислу. Та жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без Ње сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност

Барељеф саликом песника Бранка Миљковића, рад вајара Небојше Митрића, откривен у Удружењу књижевника Србије

је сада апсолутна. За мене не постоји више област чистог важења и певања. Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно кидише на мене. Када бих само могао побећи од онога што сам рекао! Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим, да пишем. Свака ме реч може убити. Ја сам највећи део својих песама написао пре него сам Њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, тј. онај који није угрожен оним о чему пева, који има један повлашћен положај у односу на оно што казује. Сада моја поезија губи сваку вредност и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је та дивна жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео. Пораз не може бити победа маколико велики био. Изгубивши Њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем. Остала је само несрећа од које се ништа друго не може направити осим нове несреће. Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих: Један несрећан човек не може бити песник. Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужасна патња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживим, не очекујте од мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је надживети.

Жели ти све најбоље твој Бранко

ПЕТЕ (А

Ако желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има назеб итд.; ти све то можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о Њој, почећу да мислим о смрти.

Поноћ је. Довиђења. Бранко"

ест о смрти Бранка Миљковића

затекла ме је у Задру, где сам био

на одслужењу војног рока. У то болесно фебруарско поподне, испуњено грубим војничким гласовима, био сам прво пренеражен па утучен, иако сам и тада имао неку слутњу колико је живот опасан по живот. Сви подаци из песниковог животног круга па и они из његовог спиритуалног круга, из поезије, згушњавали су се у један јединствен осећај пуне животне неизвесности, осећање да се судбини тешко може утећи.

Сви ми који смо Бранка Миљковића знали из факултетских семинарских учионица, са књижевних вечери или бучних редакцијских седељки у Кнез Михајловој четрдесет (редакција Видика), нисмо никад могли замислити подземни рад једне такве, дефинитивно сурове мисли која води ка дефинитивном ћутању. Никад нас тмурне фројдовски злослутне, речи „инстинкт смрти" нису посећивале: слушали смо мудре таласе песникових опажања о поезији, о наравима, и живописним судбинама наших паланачких људи, а стих „Исто је певати и умирати“ примали смо тада као што се примају литерарно стилизовани афоризми једне талентоване, али општије песничке појаве. Међутим, десило се што се десило, и својом дефинитивношћу, дало необичну, трагичну

Запис о поезији Бранка Миљковића

Мирослав Егерић

боју свим потоњим тумачењима, не само тог чина судбоносно иреверзибилног, него читавог његовог песничког дела.

Миљковић је, бар по импресији из наших студентских дана у Београду, био песник извесне духовне оштрине, плаховите сугестије о дубини и тајновитости света. Са њим је ступала на позорницу тадашњег књижевног живота нека посебна живост у којој је било и снаге и дисциплине; његово јавно присуство одавало је младост која има и жудње за „оштрим висинама“ и осећања за драматичност коју стварају препреке да се та жудња реализује. Оно што су „пробуђени читаоци" могли осетити то је атмосфера једне мисли у певању које негира симулирану уљуђеност фразе, стерилне етикеције, неживе форме.

Студенти су, већ тада, рецитовали по семинарима неке од његових песама, а књижевни и боемски Београд, с разлогом је у њему видео „принца српског савременог песништва“, младог човека од чијих стихова се очекује да обнове дубински, зрачећи појам – Песника. Дошла јеодмах и доста подстицајна Октобарска

награда Београда песнику за збирку „Ватра и ништа“, са – свим таласима јавних суперлати- ва, али невидљива и активна патња у песнику чинила је своје. Термитски рад разорних енергија у песниковом животу имао је своју логику и независну инвенцију. И кад се у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. тај рад згуснуо у дефинитивну тачку, живот је својом неминовношћу наставио своје ритмично котрљање, а Миљковић, коме су речи цвет, звезда, ватра,означавале пределе које видовити виде а приземни презиру, тај млади човек утонуо је у сан „који ни сниви небуне“. Тако је бришући, једну страну свог земног постојања, боље рећи једну страну нерешене једначине, песник смирио узвитлани душевни неспокој, а својим тумачима оставио пакао питања о поводима и разлозима његовог дефинитивног чина.

Пишући, у сажетим цртама о томе шта сведочи поезија Бранка Миљковића, његов пријатељ, и тумач поузданих мерила, Петар Џаџић, је једном записао:

„Бранкова поезија, доказује једну снажну и изузетну песничку гинацију, рефлексивну окретност и смелост, мисаону екстазу, версификаторске моћи, понекад у опасној близини грандилоквенције, интелектуалне прецизности... Она сведочи један живот посвећен поезији у најбољем смислу речи“

По нашем уверењу, поезија Бранка Миљковића, у свему оном што је и данас живо и дејствујуће у тој поезији, она је далеко више и трагично носивије од свега тога: то је поезија једне дубоке и трагичне душе, младог човека који је имао продоран смисао за све што је имало трагичан извор и што је са тог извора храњено. Њен творац није могао да укроти распаљене разорне нагоне у својој природи и да их подреди смиреном мудрачком посматрању, чему је у појединим тренуцима тежила његова мисао. „Под апстрактном имперсоналном _рефлексијом, вели

има-

о Бранку Миљковићу, шири се тамни сјај слика прожетих субјективним грчем, живим и опасним немиром, и сва та поезија жури да одуши у уверењу да је она „натпевано безнађе и да њен говор лечи, тајним мелемом, изубијане духове и душе“.

Отуда је песникова духовна радионица подигнута на степен научничке вредности и сав напор песникових метафора није случајан додир речи, свадба случајности, него стална устремљеност мисли да продре у тајне суштине света и да их одевене у слике и музичке ритмове, врати свесном, или поново освешћеном животу. У ствари, дух се у поезији Бранка Миљковића, што снажније увлачи у себе, обнављајући се у језгру, да би се појавио изразитијим рељефом, поткорним енергијама у њему, за чије порекло зна једино ужарени космос песникове имагинације. Јер, „ништа није изгубљено у ватри, само је сажето“.

Прошло је пола века од песникове смрти. Али није утрнуло оно што је, животом у песнику, било хитнуто, за живот.

тачно Џаџић у својој студији

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 3