Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 4

е с -

4 ник

«> са ли-

с“ ком прерано сазрелог, 5“ изразито нашег балкан-

ског, поморавско-ресавског интелектуалца кога је додир

са светом и културом оплеменио, али му није угасио у очима неки исконски проницљиво-инаџијски сјај; те очи бљештаве и као дрске, окренуте су; уствари унутра, ка себи, иза себе. Миљковићу није туђе да, у настојању да се савлада и надрасте један чисто опаначки шумадијски мит, унесе у своје песме неку отмену но ипак уочљиво насилну европску смиреност, гипку француску красноречивост, Еуридику, Орфеја непорочне љубави, трагичне сонете, црне јамбове, елегије, ронделе, триптихоне, цитате, посвете и имена, да унесе једну, тако да кажем, каћиперну декорацију – по којој би, ван сумње – исувише неправедно било судити о тој поезији, јер, као год што очи имају свој сјај и свој замишљен речит поглед, иза кога се наслућује човек и став, тако и те песме, под модерним рухом, скривају један дубок и људски смисао. Један домишљен смисао. Лепе фразе и лепе, биране речи, на први поглед лирски и милозвучан тај песник, може да се памти, наводи и , шапуће. Његова поезија као да има две димензије, хоризонталну и вертикалну и управо ту хоризонталну, широку, привидно лирску, разнежене девојке би

Савременици о Бранку Миљковићу

Предраг Палавестра

могле да уписују у своје дневнике и споменаре, не схватајући да се иза те слаткасте обланде крије једна смела и мушка песничка реч, коју би, да би се исказала, требало викати. Он је посредан: да би га се схватило, доживело и заволело како треба, њега је потребно тражити, потребно је разгртати његове речи и његов мелодичан стих постављати на страну. У ово време када је, не само по украсима на фасади( што у крајњој линији, није ни тако важно), већ по ставовима и унутрашњим садржајима (што је далеко најважније), савремена наша поезија, поготову млађа, исувише дужна Западу и Европи, у ово време када се све више, у име неког поетског космополитизма заборавља наш крш и наше гњецаво а родно тле, Бранко Миљковић је један од ретких песника који настоје да повежу књижевну традицију са духом и дахом времена. Због тога, као само један вид Миљковићевог песништва издвајам овде тај његов племенити став.

(Књижевне новине, 9. мај 1958. стр. 3)

~»

Бранко Миљковић је боље од иког у своме нараштају разумео и убеђено бранио магију песничког језика. Искорачио је из оквира своје епохе, чије је дневне налоге примао и прихватао, али је у истом тренутку био на стази великих песничких спознаја. Стојећи на оштром камењару епохе, са рукама пуним увелог цвећа револуције, кроз језик песме видео је даље од већине својих

вршњака. Његова трагична смрт није му донела само митско место у српској књижевности. Обезбедила му је ауру песника - пророка, располућеног писца који је живео поезијом, док му је књижевна критика била споредно занимање, потрошно средство за бољи опстанак, данак невремену које није било наклоњено ни критичкој мисли ни критичкој поезији.

Миљковић је слутио да су над Мајаковског, тог првог песника Револуције, уочи трагичног самоубиства, „кружиле друкчије птице“, Пророкујући сопствену смрт, чак је наговестио да ће у раскораку историје и поезије „овај век видети још мртвих песника, ако има песника“.

(Историја српске књижевне критике 1768-2007, Ц, Нови Сад, 2008, стр. 641)

тлавом Владимира

хе

ранкова поезија доказује једну

снажну и изузетну песничку

имагинацију, рефлексивну окретност и смелост, мисаону екстазу, версификаторске моћи; понекад је у опасној близини грандилоквенције, интелектуалне прецизности, поробљена једном необарокном, метафизичком шемом мишљења, и изложена разним ветровима савремених и старих, космолошких, теорија и идеја. Она сведочи један живот посвећен поезији у најбољем смислу те речи; сведочи и недовољну бригу да се пеничка моћ максимално користи, да се савладају сви отпори тврде материје у којој се настањује песма. У њој је много напора истинског песничког мишљења, али и доста игре лаконског песничког смишљања. Снага овог песника ко-

Петар Џаџић

ристила се двема оштрицама: једном, која је усецала путеве у густо ткиво животних и песничких загонетки, и другом, која је са рутинском

лакоћом само остављала утисак да чини то исто. У њој су виђења каквих досад нисмо сретали у нашем песничком простору, и отпаци неке велике игре.

Још за живота, Бранко је назван „принцем песника“ млађе генерације, нема сумње да је то и заслужио. У најмању руку, он је песник шесте деценије овог века у нашој књижевности. Његово деловање тек почиње, међу најдаровитијим песницима младе генерације, Бранко постаје узор који налази место уз Давича, Матића, Попу, и полако их склања у страну. И као што је Бранкова поезија била корисник једног разноврсног наслеђа, тако сада она сама постаје, и све ће више постајати, једно слојевито, разноврсно, инспиративно наслеђе.

Београд, 1964.

хжх

ам Миљковић није пребродио

оно што је опевао, платио је

главом своју авантуру. Да није певао, да је путовао, забављао се, водио љубав, ћаскао, можда би и данас живео. Тражење смисла је доиста увек опасно: то показује крај многих писаца који су отишли у лудило, као Хелдерлин, или у самоубиство, као Мајаковски. Миљковић је био свестан те опасности и његова поезија је пркос уперен против те опасности што прети човеку који тражи последњи смисао. У томе је, чини се, највећа оригиналност и најопштија вредност његове поезије: у опевању опасности и авантуре мислиоца и песника који тражи смисао, а не у једној кохерентној визији света. Његова визија света је, добрим делом, реплика већ познатих елемената философије, које он није могао превазићи ни у оригиналности, ни у замашности идеја, ни у симболичној пуноћи. У том опевању налази се универзалан смисао и универзална вредност његове поезије.

Драган М. Јеремић

Поред ове универзалне вредности, Миљковићева поезија има и многе парцијалне вредности, вредности у оквиру савремене српске и југословенске поезије. Она је једном сасвим

својеврсно и ново спајање класичне и

4 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

модерне поезије, које су код нас стицајем околности до-

билезначењенеспојивих супротности. Миљковић је настојао да за нове песничке идеје и нове мисаоне тежње нађе један савршен облик, а овај је био у области класичних форми. То схватање га је везивало за групу писаца познату под именом „неосимболисти“ (којој су, уз мене, припадали Божидар Тимотијевић, Мића Данојлић, Жика Лазић, Драган Колунџија и др.) и за „неосимболизам“ као схватање које настоји да превазиђе једноставност и тзв. реализма и тзв. модернизма. Без повезивања његове поезије с тежњама ове групе испустила би се могућност да се боље и јасније схвате неке од основних Миљковићевих идеја о поезији. У јеку борбе између „модерниста“ и „реалиста“, у овој групи је постојала тежња да се једностраност и једних и других превазиђе, а та тежња је свакако имала утицаја на његову поезију, и то нарочито у периоду стварања песама из збирке Узалуд је будим, када се формирала његова изразита песничка личност.

1965.

март 2011.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Момчило Настасијеви

Уместо звезде славуј из неког зида

што се од ње разликује тек обликом и маштом. Предео коме сам се приволео, плаштом чува своју провидност за оне који виде.

Нека музика чудна нечујна изнад горја размешта предмете у простору и стаје кад запљусне тајна мраморја сред морја:

дозивано недозвано шта је:

О нежна магло која ме издвајаш,

ево враћам се чист на своје првобитно место. Тишино у светој сенци што снове моје вајаш

хоћеш ли примити то тело уклето, које настањујем последњи и први

заточеник одбегле тајне и своје крви.

Не осврћи се. Велика се тајна иза тебе одиграва. Птице гњију

МП

подземљу

високо над твојом главом док бескрајна патња зри у погледу и отровне кише лију.

Звездама рањен у сну луташ. Сјајна она иде твојим трагом, ал од свију једини је не смеш видети. О сјај

на тебе њен док пада нек је и сакрију

ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје. Спавај, злу је време. Заувек си проклет. Зло је у срцу. Мртви ако постоје

прогласиће те живим. Ето то је тај иза чијих леђа наста свет као вечита завера и тужан заокрет.

Жалбо црних птица и тужне похвале

Празно име иза смрти и обијен вид То није љубав то је патња и стид Кад одјеци померају места и обале.

Подземни ветар успава заспале Улаз чувају две тишине и хрид То није љубав то је патња и зид

Од лобања где труну звезде што су сјале.

Нестајем бдијем постајем глас и време

Цвет већи од ноћи празни талас без успомене Звезде које се над главом мојом пале

Којима замених вид и име свога правца

Лађо пуна заборава и ветра без прамца

Некога света тешке сене пале.

Бранко Миљковић о Алену Боскеу

(фрагменти)

оезија је победа над песником. Полазећи од те истине, Ален Боске

открива суштину поезије која одбија да призна песника. Песник

постаје песник оног момента када је престао да то буде, када се његово дело окреће противу њега самог. Постоји један једини егзистенцијални критеријум за поезију: песма је добра ако је песник излишан.

БРАНКО МИЉКОВИЋ

же

Највећа опасност поезије јесте издајство. То је цена коју сваки песник мора да плати за своје стихове. Општа места и недовољност речи су јединооно чиме песник може да рачуна. Од њега зависи да ли ће општа места умети да учини судбинским и да ли ће знати да изражајно оспособи негатив језика. Песник је срећан ако успе да недостатке поезије претвори у

њену снагу. Алену Боскеу је то успело.

Дело, Београд, јул 1960. |

| | | |