Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 5
ПЦ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
март 2011.
рема једном од могућих тума-
Српски неосимболисти | | [555 ли
Драган Колунџија
ислим на наше младе „зелене
године“ када ме најдарови-
тији српски песници (осећам да дрхтим!) пронађоше у једној осмогодишњој школи на Чукарици с позивом у своју малу велику фамилију неосимболиста.
А све што долазаше од подстреком блиских ми - причињавало ми се великим и светлим.
Књигу у раној младости нисам био прочитао, а они ми оно што је уредник у „Младој култури“ већ одбио био похвалише у писму, и још ме саветовали- „ ... да радим што могу више..да ћу пронаћи себе... и написати песме за све оне који воле поезију“. ,
Мислим данас на своју српску браћу са којима сам први пут путовао на Стражилово код Бранка – Бранко, Драган, Милован, Божидар, Петар, Жика, Коста“, пријатељи..и ја без имена – сви треперење своје.
Песници у трајању
Саздани смо од комада, а они су склони повременом паљењу уколико неки од њих код уметника нису сама жива ватра.
У младости српских неосимболиста знам два сјајна песника интелектуалца, који су горели у своме раскошном таленту. А када су долазили на наше неосимболистичке састанке у кафе
/, у ње 7 „Теразије“, у популарни „Безистан“, ја сам у њима, на улици и у нашој књижевности, видео две живе буктиње, а не два друга – Бранка Миљковића и Милована Данојлића. Видим их и данас, јер Миљковић је жив отишао међу живе. Песник у трајању, у најсадашњијој садашњости. Врх који светли! Какве олује и какви замаси су нас водили кроз деценије прошлог века. Песници у животу и у поезији.
"Бранко Миљковић, Драган М. Јеремић, Милован Данојлић, Божидар Тимотијевић, Петар Пајић, Жика Лазић, Коста Димитријевић
Шетње са Бранком Миљковићем
а Бранком Миљковићем сам се упознао првог дана када сам из Ваљева дошао у Београд да студирам. Упознао нас је песник Божа Тимотијевић. „Ово је Балзак“, рекао је Божа, а ја сам помислио да алудира на Бранкову корпуленцију. „Пошто сте обојица песници, имаћете о чему да причате, ја вас остављам“, додао је и отишао. Бранко је предложио да одемо до редакције „Младе културе“, пристао сам и то је била наша прва шетња по Београду, од Студент- ског трга до улице „Светозар Марковић. О тој првој шетњи већ сам имао прилике да пишем, међутим касније често смо сами или са другим песницима „штрафтали“ најчешће улицом „Кнез Михаиловом“ или Калемегданом, а понекада смо се увече враћали кућама истим правцем. Разговор смо водили углавном о поезији. Бранко је имао и веома развијену машту. Причао је да су му се дешавале неке ствари које су подсећале на догађаје из Кафкине или Поове прозе. За прву књигу „Узалуд је будим везана је и једна анегдота коју сам чуо од Бранковог нераздвојног друга, писца
Петар Пајић
Жике Лазића. Предали су издавачу своје рукописе и кад год би питали да ли су прочитани одговор је гласио да још нису, што је после неког времена наљутило младе литерате па су решили да издавача „казне“ и рукописе повуку. Отишли су у редакцију у којој по обичају није било никога, у отвореним орманима пронашли су своје рукописе, узели их и изашли. У оближњем бифеу, одакле су „ловили“ да ли ће уредници да стигну, запитали су се шта да раде са рукописима. „Најбоље је да их вратимо“, сложили су се и поново отишли до редакције и рукописе ставили у орман.
Миљковићеви џепови били су увек пуни песама, његових или оних које је превео. Застајкивали смо на улици да би их прочитао, а затим би их тумачио. Говорио је о својим плановима. Имао је намеру да напише књигу песама која би се звала „Вече бола“ а као главни и најамбициознији „пројекат“ говорио је да ће бити књига насловљена „Србија на истоку“. Књиге под овим насловима није објавио, да ли је одустао или није стигао да их напише, не зна се али би многе песме које је објавио у другим књигама стале под ове наслове.
На крају после овог кратког подсећања на перипатетичне шетње са Бранком Миљковићем, када је у питању његова личност можемо бити сигурни у једном: ма колико често водио „боемски живот“, према поезији имао је однос као према нечем божанском и њој је приступао чист као што се приступа храму.
О све што прође вечност једна бива. Сен која беше дрво траје. Буди
Испод свога имена које буди
Рука са цветовима крв што себе окива.
Завршиће се путовање остаће тиха брда, Сива празнина ветар који блуди, Место које нема места у жељи ал нуди
Зло да нас спасе и истину открива.
То чему се молите је Жалосни Славуј.
"Љубав никада није завршена.
Чега има људског у патњиг О чуј
-Дан одјекује. Непокретне звезде стоје. Празне руке празно срце пуста сена И нема мене ал има љубави моје.
Бранко Миљковић
изнео Рене Велек, појам симболизма може имати аисторијски карактер, па се зато јавља у свим вековима и поднебљима. У методолошком погледу, пак, симболизам је као јединствену макроструктуру или наднационалну појаву прилично тешко изучавати, мада неи немогуће. Иако је проучавање поетичке и текстуалне базе француског симболизма и њихових представника (Бодлера, Рембоа, Лотреамона, Лафорга, Верлена, Малармеа, Мореаса, или доцније Валерија, али и Уисманса, Дижардена, Пруста, Метерлинка) од кључне важности за разумевање овог коперниканског обрта у развоју модерне поезије и књижевности, ништа мање нису значајне ни појаве у осталим европским, али и америчкој литератури (Георге, Рилке и Хофманстал у немачкој и аустријској; В. Б. Јејтси нешто доцније Елиот у енглеској; Витман, Емерсон и трансценденталисти у америчкој; Блок, Бјели, Брјусов, Ахматова у руској књижевности). О значају симболистичког покрета за развој модерне светске поезије код нас је особито луцидно писао Тодор Манојловић још 1922. године.
Посебно је сложено питање периодизације ових појава код тзв. малих народа на јужнословенском подручју, због постојања много обухватније епохе националног препорода и романтичарског заноса, па није сасвим јасно када се артикулише заокрет ка модерној епоси, а самим тим и симболизму. Јер поред извесних сродности, симболистичка естетика у много чему представља сушту негацију романти-
с)
Родна кућа Бранка Миљковића у Нишу
зма. Она је, како тачно примећује 30ран Константиновић (1983) створила пре свега нови начин мишљења које прожима читав овај систем и једну нову онтологију као предуслов за иновативан језик поезије, а потом и за остале родове. Нови сензибилитет није заснован само на апологији вештачког, артефакта, урбаног и анти-природног (Бодлер), нити толико у другачијим типовима версификације или песничким облицима, колико у грађењу нових мрежа слика, стратегији коришћења појединих речи (стварање неологизама, коришћење латинизама, архаизама код Малармеа) и њихових посве неочекиваних асоцијација и конотација, које наглашавају херметичну димензију језика. Звучно-мелодијско начело одиста је било веома важно за симболисте свих националних књижевности, као и принцип синестезије, али је много важнија њихова тежња да изнађу један други, виши језик, различит од свакодневног (Бодлеров термин Је зитван те ), који не треба бркати са доцнијим појмом код надреалиста. Овај означава вишу, спиритуалну стварност чија је врховна вредност лепота, до које се може досегнути интуитивним, мистичним, душевним, ирационалним искуством, а то се у читалачкој свести и рецепцији постиже поступком сугестије, која пружа само неодређене смернице значења.
С друге стране, симболистичко интересовање за интериоризован доживљај времена и простора, као и за посредовање субјективних осећања и рефлексија путем вишезначних слика-симбола, упућује и на рационалан, али сасвим нов приступ миту. Преко различитих митских или литерарних
фигура (нпр. Леде, лабуда, албатроса,
Орфеја, Еуридике, Парке, Офелије),
Миљковићев Орфеј
или лице
без очију
Бојана Стојановић Пантовић
симболисти нису само реактивирали античко и класично наслеђе потиснуто у романтизму, већ су своје лирско ја транспоновали у симболе ванвременог значаја, у неку врсту објективног корелатива, како је то доцније дефинисао Т. С. Елиот. Отуда се непрестано симболизује божански карактер уметности који пребива у људским, смртним и пролазним бићима (нпр. Јејтсова песма Леда и лабуд), или песника који није више у складу са природом, већ је денди, изопштеник од друштва, тзв. уклети песник (Бодлеров Албатрос), чије норме управо крши својом естетицистичком поезијом. У том смислу, из поетичког система симболизма развијаће се током прве три деценије 20. века низ авангардних покрета, који у својој поетичкој физиономији интегришу његово наслеђе, проширујући га и на простор поезије друге половине 20. века, односно савременог песништва. Судећи по властитом схватању појма „неосимболизам“, Бранко Миљковић га у извесном смислу разграничава у односу на стандардни симболизам, јер каже: „Неосимболизам не треба бркати са симболизмом. Између њих двоје не постоји онаква веза каква, на пример, постоји између реализма и неореализма, или између романтизма и
АТЕЗАЕ Ла лије
неоромантизма. Нама су потпуно туђи идеализам и мистика симболистичке поетике“ Песникова жеља да „речи морају да постигну своју властиту реалност“, да се ствари песничким чином дематеријализују и чине невидљивим, пак, с друге стране – нису тако далеко од Малармеових поетичких назора. С друге стране, његово инсистирање на рационалном моменту грађења и конструкцији песме, на њеној својеврсној техници – упућује на чињеницу да је Миљковић несумњиво био и баштиник авангардних, _ конструктивистичких погледа на уметност и поезију, али неу смислу дадаистичко-надреалистичког програма који афирмише нонсенс, апсурд и психички аутоматизам.
За Миљковића је стога дух „интетралне поезије“ за коју су се српски неосимболисти у почетку залагали као група – био готово подударан са појмом „херметичне песме“ и „чисте поезије“, која, натом истом малармеанском путу, тежи „Тоталној речи“. Али, до ње је песник дошао на сопствени, индивидуални начин својеврсног уклетог трагаоца савремене српске поезије, какав су пре њега, можда једино били Костић, Дис и донекле Настасијевић. То подразумева и синтезу појединих токова књижевне традиције и савремености, битка и времена, онога што је Миљковић препознао у чувеној авангардној поеми Јавна птица Милана Дединца. О томе пише у својој мање познатој аутопоетичкој песми у прози: „Он је песник. Једна птица измисли рупу на глави и уђе унутра. Онда он каже: јавна птица. И заиста, она се може опевати, она се може подражавати музиком, она се може нацртати, и учинити јавном на сваки начин, да пева у кућама јавним и тајним, на улици и са наслов-
5
Е Рава а ИМРЕ 4 ЗЕЗЕ-а
них књига. ...Ова птица која је дело песника Милана Дединца, пре свега је
; јавна свакодневна, истина, лирска пти-
ца. И као таква је диктат срца и усмерене подсвести. Она је покушај враћања невиности ономе што је јавно“ (Српске прозаиде, 2001, стр. 156). Диктат срца и усмерена подсвест сведоче о томе да је песнички текст, као и симбол који се из њега помаља – последица чињенице да се песма не пише у стању платонистичке обузетости, већ после ње, када се чула и ум охладе, а сећање отпочне своју борбу са заборавом - како је слично писао и Лаза Костић.
С друге стране, не можемо се отети утиску да је нашег песника, упркос тежњи за рационализацијом песничке технике и структуре, те својеврсног повлачења поезије у поетику (Н. Петковић), свагда гонила некаква фаталистичка сила која у простору између ероса итанатоса види разлоге свога постојања. Апсолутно биће поезије несумњиво асимилује индивидуално песничко искуство, али тако да песник о миту увек пева као да мит припада њему, а не 06ратно. У том смислу, песник је аутономан у односу на реалност о којој пева, иако нужно полази од ње. С друге стране, он свакако продужава трајање мита, фоклорног топоса, предања или филозофског предлошка којима се враћа, јер њихову универзалност чини загонетном и непоновљивом, али и конкретном
у чулно-сликовном облику.
Један од најчешће помињаних и анализованих Бранкових поетичких аспеката свакако је његова поетизација орфичког мита, односно мита о Орфеју и Еуридици . Овај мит, иначе распрострањен у свим уметностима, заправо је прототекст песникове прве збирке Узалуд је будим (1957), у којој су кључне песме „Триптихон за Еуридику“, „Орфеј у подземљу“, „Сонет о непорочној љубави“, као и „Прво певање“. Ту се мит о Орфеју укршта са реминисценцијама на Дантеов боравак у паклу, јер је реч о двојици песника који су, вођени чежњом за мртвом идеалном драгом, силазили и у свет мртвих. И о Орфејевој смрти постоје разне верзије. Тако Овидије у Метаморфозама (ХТ) наводи да су га на најсвирепији начин убиле бакханткиње. Као и о његовој смрти, постоје различите песничке интерпретације Орфејевог окрета. На пример, Вергилије у Георгикама (ТУ) каже да је овај био неопрезан, па се због тога окренуо. Овидије пак наводи да се трачки певач окренуо јер је био жељан да види Еуридику, док доцније Рилке, који је иначе посветио две књиге песама Орфеју, у једној ранијој песми, „Орфеј, Еуридика, Хермес“, каже да је окретање био његов свестан избор.
Наставак на 6. страни
них страна укусно опремље-
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5