Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 6
март 2011.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
Наставак са 5. стране
Бранко Миљковић, чије дело у целини може да се посматра кроз призму орфичког проблема, опомиње Орфеја да се не осврће, јер се велика тајна иза њега одиграва. Орфеј је био и остао симбол ствараоца чије су моћи натприродне, а Еуридика углавном симболизује вечито надахнуће.
Међутим, занимљив је Миљковићев доживљај Орфеја као готово психолошке фигуре, која има много сличности са егзистенцијалним положајем Миљковићевог поимања песника, који се уједно спушта у пакао своје подсвести, својих сновиђења, као најбеднији смртник и рањена звер. Као неко ко неће доживети спајање са драгом у оностраности (Костић, Дис, Е. А. По), већ једино добити аутентичну потврду своје смртности.У песми у прози „Песникова соба“, ово спирално, дантеовско путовање у Хад, наш песник ће доживети као престанак јаве, јер се „далеко у себи“ одвија драма између бића и ништавила: „Гу престаје еуклидовски свет. То је силазак у тихи безболни пакао где почиње празнина и догматичан сан. То је, на крају крајева, жеља да се умре далеко од сваке смрти. Једино људско сазвежђе тако праведно да га испуњава жељом да пева“ (Српске прозаиде, 2001, 57). У том смислу, управо „Триптихон за Еуридику сведочи о песниковој инверзији мита, 0 спремности да се суочи са безнађем, празнином и простором у коме је срце смрзнуто, а лира занемела. „Гриптихон“ је тако компонован да први сонет сведочи о Орфејевој одлучности да се суочи са смрћу, али и његову наду да пробуди уснулу Еуридику. Овде нема ни речи о окретању од мртве драге, већ директном суочавању са њом, дакле са тледањем смрти у очи. То ће песник тек рећи у другом сонету, када улази у ту траничну ситуацију: „Не окренути се ма колико да се то хоће“. Трећи сонет објављује Орфејев/песников пораз: „Изгубио сам те у ноћи подземној далеку , и њено настањивање у песми.
Као и у Дисовој „Можда спава“, где драга песнику измиче на јави, она је
непрестано присутна као нека врста текстуалне стварности у сну. И код Миљковића у тој „подземној ноћи“ чује се чаробни глас Еуридике која га мами „ужасном љубављу „али она моратамом да остане. Смрт коју песник носи у својој тлави, „без пртљага, без лица“ – јесте обезличена смрт, одузета моћ говора и општења са мртвима. Они, како песник каже у песми „Орфеј у подземљу“, имају моћ да га прогласе живим, што је парадоксална сентенција којима је Миљковић иначе био склон. Иза песникових леђа одиграва се тај тужан заокрет света који песнику дозвољава једино празно присуство на „уклетој обали“, али не и учествовање у њему. Управо је поистовећивање пејзажа и Орфејеве душевне драме оно што га и повезује, али и раздваја у односу на своје претходнике. Простор је слеп и беживотан, њим доминира црвена боја челика, не само због асоцијација на вулканско стење испод којег се по предању налази Хад, као у већ поменутој Рилкеовој песми. Укрштеност симболике живота и смрти, певања и ћутње, ватре и ништа, покрета и мировања, два пута изгубљене Еуридике („Она је део предела што спава“), сведочи да је Бранко Миљковић пре свега истраживао архетипске конотације сна на свој особен начин. Онако као су то пре њега чинили сликари замрзнутих, ужаснутих, метафизичких простора: Ив Танги, Ђорђо де Кирико, Салвадор Дали. То је тај пакао у рају, у коме су сви славуји мртви, а лице приковано на пустом зиду је без очију. Као да песник улази слеп у тај простор, и све време призор види својим унутрашњим оком. Зато певање и почиње тамо где се песник мутно сећа онога што се у њему догађало, и што се више никада догодити не може.
рајем јула 1.955). године срећем се са Бранком у Краљевици, на Оштром. Причам му како је објављивање његових петнаест песама, а међу њима и песме „Узалуд је будим“, маја месеца у часопису „Дело“ уредника О. Давича, пријатно одјекнуло међу песницима Ниша, као и у нашој Школи. Он не скрива задовољство и каже ми да је слично и у Београду.
5“
Бранкова дечачка љубав: Ружа Ђорђевић
Песма УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ је повод да се присећамо нашег ратног детињства. Бранко каже да је то био наш пакао. Говорио је и о оном фаталном бомбардовању Ниша на Велики петак 1944. године када су нас савезнички авиони засипали фронталним бомбама на Горици, када се свуда око нас страдало, гинуло, када смо гледали смрти у очи. Бомбе падају на Саборну цркву и школу „Свети Сава“. Народ понавља: - Не ваља! Не ваља! Зар на цркву“!
Настајање песме
Недалеко од нас наша прелепа сусетка Ружа задобила је двадесетак рана. Ружа је у дубокој несвестици и односе је у болницу. Сутрадан Бранкови и моји родитељи, вративши се из болнице, доносе исту вест: - Не буди се. Тако и наредних дана. И Ружа, свима нама блиска и драга, умире.
Бранко се у том тренутку отвара, говори о тој тамнопутој жени особене лепоте, коју је, како се исповеда, дечачки волео. И први пут чујем од њега да је своју љубав према Ружи („Та жена са рукама детета коју волим“) и њену трагичну судбину- опевао у песми „Узалуд је будим“. Не каже, мада се то могло лако осетити, да је њен вереник, потом супрут, млади официр, односио на коњу у шетњу по Горици.
„Но, Ружин супруг нестаје однет ратним вихором. Прелепа Ружа страда. Ту је близу, у болници на нашој периферији. Она се не буди, не долази свести ни сутрадан. Ни наредних дана. Насеље је утихнуло. Стрепи за њену судбину. Наша мајке и старице скоро свакодневно одлазе у Саборну и Светониколску цркву, пале свеће и моле за Ружу. Данима се људи срећу само с једним питањем: - Је ли се пробудила“ И одговор је увек исти: - Није. И – није се пробудила“, причао је Бранко опхрван дубоким емоцијама.
Бранко ће, како каже, у овом питању и одговору, у овом трагичном рефрену пу-
ном неизвесности, у својим осећањима Р
према вољеној жени, у својим залудним дечачким молитвама за њу, наћи поетска упоришта да сатка једну од својих, свакако, најлепших песма , песму УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ.
„То је моја песма над песмама. Не знам да ли ћу икад написати лепшу. Да ли уопште има смисла покушавати: / Видосав Петровић: Бранков узлет. Ниш, 1988./
Београд, 6.12.2010.
Катарина Рашић Михајловић
Узалуд је будим
Будим је због сунца које објашњава себе биљкама због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова будим је због мануфактурних пејзажа
јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда
бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између
две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром
»
моја љубав пуна других је део зоре будим је због зоре због љубави због себе због
других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати
птицу заувек слетелу
ситурно је рекла: нека ме тражи и види да ме
нема
та жена са рукама детета коју волим то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш да вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице
у песку.
Ако није тако одсеците ми руке и претворите ме у камен
Бранко Миљковић
ма у есејистичким записима
Бранка Миљковића једно ме-
сто које би у извесном смислу могло да значи песникову поруку онима којима се обраћа, али и опоруку онима који тек треба да дођу. Каже он, Миљковић, на том месту:
„Треба створити себе и ствари око себе, које не постоје ако не успемо да их дозовемо. А затим треба изаћи из себе говором незадрживим, речима које ће нас рећи заувек, речима после којих ћемо остати сами и покрадени као богови“.
Имао је песник тада двадесет и једну годину, тај млади Нишлија био је већ две године Београђанин, студент филозофије, и угледна особа и на шеталишту између Теразија и Калемегдана, и у редакцијама листова и часописа, и на скуповима стваралаца и поклоника књижевне речи.
Наведени фрагмент из текста „Песник и реч“, објављеног у „Видицима“, децембра 1955, показује са колико је зрелости Миљковић већ тада размишљао не само о ономе што сам ствара, него и о књижевном ствараоцу и његовој мисији уопште.
Ових фебруарских дана, године 2011, о педесетогодишњици оног трагичног праскозорја на крајњој загребачкој периферији, кад се и знанци и незнанци Бранкови присећају његова живота и дела, покушавам да из својих неких давних дана извучем неки тренутак којим бих се могао придружити тим споменарским разговорима.
Песништво Бранка Миљковића, па и сам његов живот, нуде безброј прилаза и могућности за разматрање. То су већ показала досадашња истраживања и анализе његова опуса. Ја ћу одступити од тог корпуса, па ћу пробати да извучем из заборава једно давно песничко вече у некадашњем Театру поезије.
6 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
С јесени године 1972. Милутин Дедић и Иван Расте-
И нема мене ал има љубави моје
О давном реситалу стихова Бранка Миљковића у некадашњем Театру поезије
Бранко Јовановић
горац, који су тада били на челу Театра поезије при Радничком универзитету „Ђуро Салај“ у Београду, понудили су ми да за њихов јануарски програм у наредној години приредим реситал стихова Бранка Миљковића. Била је то понуда која се, разуме се, не одбија. Био сам међу онима који су добро знали Бранка и као човека, и као
Песма о цвету Синовцу Горану
Један мали цвет
Још ни проговорио није А већ знао све тајне сунца И све што земља крије.
Један малени цвет
Још није ни проходао
А већ је умео сам да се храни Светлошћу ваздухом и водом.
Један малени цвет
Не зна да чита и пише
Ал зна шта је живот, шта је свет И мирише, мирише.
Бранко Миљковић
песника, уз то и есејисту и преводиоца. Изазов из Театра поезије био је велики, али истовремено и дилема: како прићи том вишезначном и слојевитом песништву, да ли га изнети на сцену панорамски, узети од сваког слоја по мало, или одабрати само неки сегмент, или сегменте, којима ће се најпластичније и најснажније исказати Бранкова песничка идеја и мисао.
Поново сам читао и ишчитавао Бранкову поезију, тражећи најпогоднији прилаз и критеријуме, па сам
најзад, сводећи утиске и згушњавајући идеју о концепту програма, почео од једног стиха из „Трагичних сонета“ који ми се учинио као сублимација Бранкове песничке емоције: „И нема мене ал има љубави моје“.
Нисам се дуго двоумио: тај стих ћу узети за наслов реситала и око њега ћу плести све оно што треба да чини садржај програма од једног сата.
Бележио сам стихове и строфе, метафоре и појмове који могу стајати заједно, као целина, вишезначна и разнобојна али у основи кохерентна, повезана неком основом – флуидном, метафизичком идејом, испуњена правим садржајем и смислом. Неки су се појмови сами наметали као незаобилазни симболи Бранкове поезије, пре свега ватра, па пепео, нада, родољубље, па живот као пролазна манифестација, са смислом или без смисла, и тако даље, и тако редом, од странице до странице, од песме до песме, стихови овога песника, у новом реду и распореду, добијали су, како ми се чинило, и неке нове звуке и садржаје, ознаке и значења. Насцени јеглумачка тројка: песник, филозоф и девојка која означава Љубав. Понављају се, преплићу, укрштају стихови о ватри: „Она нема никога/ осим сунца и мене“, „Ништа није изгубљено у ватри / само је сажето“, „Узмите шаку пепела / или било чега што је прошло / и видећете да је то још увек ватра / или да то може бити“, „Ватра горча од дима/ под челом ти гори/ она ће ти прибавити многе почасти / ако не сагориш пре времена“, па стихови о родољубљу : „У земљи где се поштују сунцокрети/ пали су са лицем према истоку / чини ми се да сам и ја пао с њима/ различит од онога што ћурећи“,
„Хоће ли слобода умети да пева / као што су сужњи певали о њој“, о реинкарнацији: „Неки ће свемир поново да нас створи“, о речима и песми, о пепелу и пролазности, о смрти: „Реч смрт! Хвала јој што ме још не пречи/ да волим самога себе и да се дивим / својој људској моћи да изговарам речи“...
Сценарио који сам понудио наишао је на прави пријем, и код двојице уредника, Дедића и Растегорца, и код редитеља Душана Михаиловића, и код глумаца којима је извођење поверено – Јелене Радовић, Рамиза Секића и Микија Манојловића.
Премијера је била 8. јануара 1973.
Цео тај труд и публика је знала на прави начин да прими.
„На улазима у дворану било је толико света који је желео да уђе а није имао улазнице, да су организатори морали да поклекну и „отворе капије“ – писале су новине. „Представа је тако одржана пред препуном двораном, у којој се стајало на сваком педљу простора. Након представе одржан је разговор са посетиоцима. Живи дијалози и измене мишљења трајали су, још увек пред препуним гледалиштем, равно до поноћи!“
Стих Бранка Миљковића, узет за наслов реситала, тако је на најбољи начин потврђен. Песник је својим песничким путем ишао храбро, самоуверено, без зазирања од било чега, без бојазни пред судом јавности. На питање, када се највише уплашио, одговорио је: „Само једном, кад ми се учинило да више нећу написати ни једну песму“.
У песми „Југославија доминира стих: „Греба у свему и после свега пронаћи наду“.
Ту наду, нажалост, Бранко Миљковић у себи, и за себе, није пронашао.
пад сећа
вране НА ННА-
| | | ! | 1 3 ' 1 1 | '