Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 7
Па на
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
март 2011.
Бранко Миљковић – како године иду | Размишљање у кафани
ве мање знам о Бранку и његовој поезији. Како године иду.
Некако се задовољавам неким народним стиховима које је вероватно он написао: Нема мене ал има љубави моје. Уби ме прејака реч. Узалуд је будим. Ко не слуша песму слушаће олују. Исто је певати и умирати. Да ли ће слобода умети да певе, као што су сужњи певали о њој...
ххх
Наравно, оно мало личног познанства са Бранком, довољно је за сва времена. Како године иду. -
Нажалост, лично га знам тек из две, на моју срећу, културне пијанке, Једну у „Прешерновој клети“ (из „оданости“ већ славном песнику нисам те
Љубиша Ђидић
ноћи, неук пићу, знао тачно да се вратим у своју студентску избу), другу у неком бирцузу у „7 јулу са пар генерацијских другова (да поменем прерано умрле песнике Павла Косина, врсног новинара Политике и Пећу Јанковића директора библиотеке на Врачару). После једне књижевне вечери у чувеној „Четрдесет петици“ на Филолошком факултету, у којој је заједнички идол Драган М. Јеремић очаравао нас који смо тих година летели у небо! Мало студирали а више обијали Видике, Младу културу, Омладину, Борац, Студент... а потом и Дело.
Бранко је био експресиван у друштву као и у поезији. Све је знао о Малармеу, Валерију, Брјусову, Хајде-
~. ~ % МУЧАМА – АцАао СУМА , ће == ад
кј
МА. 6
Мама Ц
+ Аца Ме Мада | Бици У | " ; Мића ТЕ 5 Му МИ ~ 54) (реше очи ср МИ да До Мада
Ма ед, ~, Фа боб
МАУ МА у УДА, 2
о бе Мац
МАРСА саћа о
Му а Мора,
узе о Ладе уђе
[ЕС | ФАФАЦЊ., 108,
Је МИ а ~
МИА Ма, очцавк ; ој 4,
А ААУЋАА
Миа о љрдох МАЕМ Јобко бију (и а, Суми | мала што ру 5 бб а МИА у мо " д | БА. (48 ми, ЈЕ. АМА
АЦА, А А 6 њњЕ У вШД а Му а а Ма ан Муж маобем МА 52 У -“ џ , . па] он Суда, сјефкг,
је ПУЧААШЕ А. че
Милун, а ИМАЋЕ АЛА Ед у 9 СИМА МА, Чеда Те
С Е , 1609 Сри
ПАН е Че р
(4 муља 6 > МАМ МОДА О Мажуц. ба Дувал Ја
: ~ Сад Ман РА МАМА Пеј о- и ДО МА, Миа ва У ЗИД (а Аба Је Дарди ПА Ен а МелаијЕа па мем Мање сам“ 64 (о боја ва 24 | МА јоч
А феа ММАЦАА МА МАЊА, ДА 47. / ==» до Леми ба ма биђа јемабл јода ома
бре
Ум и а ЛЕ, си СЉе СА
АДА
ба Ба л
'
са арка
гтеру, Достојевском... Већ га је убијала прејака реч, а ми то нисмо знали. Нисмо ни знали да ли он то све зна, али ако ми нисмо знали, знао је то он за
нас.
Кад је направио своју величанствену поетику шездесетих која је уздрмала српски песнички простор, знали смо да ју је направио и за нас. Без о6зира на неосимболисте. А онда је једну њену страшну метафору у једној шуми испробао на себи. Некако, какав би био и наслов: смрћу против смрти...
То је урадио сам. .
Под условом, да и ми, неверници тог физичког чина поверујемо и дрвету које је рекло: Немој!
Додуше, не знам докле ће нас замењивати и бранити.
Како године иду.
жхХ
Трудим се да о Бранку све мање знам.
Како године иду.
Онако како га је представио философ Јован Аранђеловић на 20-тој Филозофској школи Крушевачкој 2010. тврдећи да је тај Миљковић један од највећих српских философа! А песници запели, па запели да је он ипак песник. Аранђеловићу се придружило цело јато савремених српских философа: Миле Илић, Бојан Јовановић, Радомир Виденовић, Миша Ђурковић, Павле Бубања, Зоран Аврамовић, а да све то луцидно сублимира чак и Слоба Ракитић, па Саша Радојчић... На тој филозофској сесији песници су изгубили битку.
И у Бранку је добили.
хжх
Када је Вице Петровић написао најбољу „аутобиографију о другоме“ – Песников узлет, а да је то његов друг из нишког детињства и дечаштва Бранко
иљковић се мучио више него
што се обично претпоставља:
мислио је како је очекивано да је поезија “беспредметна". Веровао је да када поезија и полази од видљивог света, тај “свет дематеријализује' и “чини (га) невидљивим, да стварност претвара у могућност“. Једним делом је превиђао да баш само песничко стварање чини видљиви свет другачије видљивим, а не невидљивим. Јер ставити све на коцку ради поетичке тезе о невидљивости, значило би довести поезију на рубове узалудности. Хтео је да
поезију препусти етеричним идејама
ума и духа. Мимо стварности, а ради заноса недодирљивостима. Стварност као стално отворена могућност: лепа замисао.
Веровао је Миљковић да кроз неодређеност може од конкретног створити песнички симбол, “замењујући одређено неодређеним". Сматрао је да “поезија опажа спољне предмете, али их не одражава". Веровао да “у песми не сме ништа да се догађа“, дакле веровао је у бездогађајност песме и тиме јој ускраћивао унутрашњу драматичност. А може ли песнички симбол да се одржи мимо елемената стварности и мимо драматичности која влада међу тим елементима – са оном најбољом поезијом или без њег
На питање које себи поставља: како настаје херметична песма“ Миљковић даје занимљив одговор и каже
Неколико теза о Миљковићу
Мирко Магарашевић
да настаје “тамо – где почиње заборав или заборављено сећање". Био је у праву утолико уколико се у “заборављеном сећању“ не губи културноисторијска свест. Уколико се зарад херметичности не паралише песничко памћење. Но често бива: на укрштању заборава и заборављеног сећања настаје херметична песма. Али, то укрштање и чини песму раскршћем драматичног. А драматично укида бездогађајност. Песник је заробљен парадоксом који није лако разрешити. Препознавање тог раскршћа омогућава сам симбол који је у песму уткан. Миљковић је био у праву када је рекао: “песма није песников живот, она је паралелна животу“, и само када је таква “заштићена је од корозије времена". Сведена на песников живот, песма
|
Мирко Магарашевић
подлеже корозији. Невоља те чињенице открива нам да такву врсту корозије видимо најпре баш у неким песмама његових добро знаних исписника или следбеника (засад изоставимо 60лна имена!) који су изневерили чак и основно Миљковићево начело разлога настанка корозије у песми. Отуда и има толико немерљиве корозије у нашој савременој поезији! Истовремено, неки од његових другова у генерацији нису се ни макли даље од Миљковићевих поетичких дилема и условности, а ипак имају "храбрости" да до јуче, данас, изнова, гледају на њега из некакве самоуверене перспективе његових пуноправних “наследника" који су песнички тобоже одмакли много даље од њега“! Заиста веома чудно!
Прва Миљковићева поука (пре свега домаћој) књижевној критици – поука која заувек остаје на снази – заснива се на његовом сасвим тачном запажању да у песми “ништа неће наћи онај ко не уме да зарони". Значи: ко уме – тај ће нешто и наћи.
Овде речено – за ову прилику поштовања и сећања на песника Бранка Миљковића – сасвим је довољно.
(2011)
„Прешернова клет“
Сличан другом бићу мутан и неизвестан шта је то што хоћеш: је л привид!
О јаво птицо блиска где сам где сам
када погођен сунцем пада последњи зид“
Велики тренутак сјаја ближи се. Кроз речи куда, мада све што кажем негде бива!
Значи ниједну од смртних ствари не скривам, кад нађох заборављену горчину која лечи.
То нешто неодређено у срце ми капље док клечим пред својим гласом у шуми сред свемира.
О хладна кап што сну ми веђе дира
са последње обале док израстам све већи!
О јаво птицо реци шта сам где сам И куда кроз реч кад сам неизвестан!
Миљковић, дотрчао је код мене у Крушевац (1997) да провери да ли је могао да испусти једну Бранкову жестоку младалачку љубав у којој су се вешто скрили њих двоје, Бранко и та потоња Крушевљанка „медених очију са љубичастим зрацима“. Мени се поверила и показала Бранкова писма, али није желела из личних разлога да ико за то зна. Вице је видео свежањ Бранкових писама писаних зеленим мастилом, („Толстој и Балзак су имали ружнији рукопис од мене“), али је и сам схватио да ту интиму не може да објави.
Поштујући тананост тих додира („душу своју бих просуо пред тобом“), Вице није додирнуо тог лепог изалуделог Бранка ни кад је са Микијем Стаменковићем правио сценарио за документарац о Миљковићевом животу. Ако бих оскрнавио његове љубавне заносе у ономе што је писао оној „коју чека да се врати чим је отишла“, мене је опет опчињавало то да јој је у својим поетским писмима (пред вулгаризацијом из фејзбука и интернета после 50 година), у у лепоти искрености
Ако намере добре срце воћу
О, опија ме ватра тако трезна Око твоје главе ко пролеће! Ко тебе није видео тај не зна Себе, ко тебе не виде тај неће
Бранко
Ариљски анђео
(одломак)
Анђеле горки празнине и снаге, Кад указа се сунце какав није Свет, где невољан јаче ћу волети драге,
Док плод посејан у паклу на небу не сазрије
Подари, каквом ватром вођени иду, Док пчела ставља жаоку у слаткоћу За смисао лета на искусном зиду.
Никуда стићи, јер бескрајан је пут. Гле месец блиски изнад рујног цвета Доби облик српа: лепота је смрт
Где врлина откри могућност узлета.
Непомичан си, зато те не могу стићи; Тако близу мене други ваздух дишеш
Док силазак у дубину обећава све више Звезда на коју треба се тек навићи.
Дивно празноверје што измишљаш крила Ослепљеном ваздуху у тој сажетости, Твоја је младост пре свих младост била
И остала на зиду ко слика милости.
О сретна младост која проћи неће! Да би био разумљив срцу оста Млад у издвојеном дану који поста Светлост што ме мири са вечним пролећем.
Бранко Миљковић
и честите наиве, коју тражи чиста љубав, паралелно објашњавао себе, додирујући увек или Достојевског и Толстоја, или Малармеа и Валерија... („Чим се вратиш из Врања... одмах потом ћемо ићи на Стражилово...“ – 25.10.1957).
Ових дана, у том лепом људском детаљу, макар да је једно писмо, у који је стао цео нечији живот, отворени у пријатељству, поново видимо моћ љубави ( читај Бранко) и њену немоћ (опет читај Бранко).
Како године иду.
и:
Јова Аранђеловић је у праву.
Не знам само да ли и њему иду године. Што се мене тиче довољно ми је да проналазим и даље неке нове народне стихове у поезији Бранка Миљковића... Док сви не почну да пишу поезију, како гласи једно његово пророчанство. Наравно, за поезију ће тада све бити касно...
Миљковић
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 7