Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 8

март 2011.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

4" ле-

«У тело

„У је већ пуних педесет

~ | година од загонетне

смрти Бранка Миљковића.

Шта је данас живо у његову

песништву; По чему се оно памти“ По

чему је незаобилазно унутар свеколике српске лирике:

Педесет година је и за песничко чистилиште много. Ако се неко данас чита једнако као што се читао и у време у којем је писао и био проглашен за принца српског песништва и ако се притом тај неко присно назива Бранком, иако постоји и онај, први, Бранко (Радичевић) који му је претходио (мали број наших песника се у критичким и књижевно-историјским _ текстовима само по именима означава), онда је то сигнал – и поред жестоке реакције на његово песништво непосредно по њетовој смрти, највише од оних који су га обилато, што свесно и што несвесно, „поткрадали“, немоћни да се његовом утицају одупру – како је његова поезија преживела и како се она находи у трезору српске лирике.

О Миљковићу се писало много и свакојако. Било је подоста разумевања, али и повише неразумевања и неслагања поводом тога шта је његово песништво ново донело нашој лирици. Био је погрешно етикетиран, хваљен због онога што је најслабије у његовом песничком опусу и било је потребно да протекне одређено време да би се коначно разлучило шта је то што само срце његове поезије чини: читав циклус „Утва златокрила“, „Балада“, „Узалуд је будим, други прелид, „Море пре него усним, „Песма за мој 27. рођендан и, надасве, поема „Ариљски анђео“. Уз то, несумњиво, понеки сонет, понека песничка слика и понеки стих. Најмање му је полазило за руком – оно по чему је веома дуго био итекако цењен – гномско [наводимо неколике примере – неколики међу њима, на жалост, потврђени су његовом животном судбином, но ни то их не може учинити песнички аутентичним: Најлепше певају заблуде (“Паралелна песма“); Ако пронађу заједнички језик / Птица и ватра могу да спасу свет ("Будућност ватре); Смртоносан је живот, ал смрти одолева. / Једна страшна болест по мени ће се звати („Балада“; у истој песми, као рефрен, појављује се тврдња која досеже, и не само на личном примеру, афористичку дубину: Исто је певати и умирати); Поезију ће сви писати (наслов песме и стих у њој). Није му се у довољној мери дао прави слободан стих: наводио га је да се поведе за мишљу коју је у песми покушавао да „промовише“. Више му је (по) служио као – убеђени смо, привремени – одмор од везаног стиха (посебне варијанте „раздешеног“ слободног стиха) који је основни његов стих. „Грагични сонети“ су полу-успели покушај да се „уздрма класични сонетни венац. Ево одступања од класичне схеме најтеже песничке форме. Сваки сонет је насловљен. Завршавају се песмом „Посвета елегија“ (састоји се од четири строфе; намерно је само друга септима, остале три су октаве; овим „испадом“ нарушава се хармонија; уводи се, као и у многим римованим песмама, посебно „дужењем“ појединим стихова, и песнички хаос). Осам сонета је тако строфично организовано да секстина „прати“ два катрена, а један (једанаести) је астрофичан. Рима је у катренима сонетски

„правилна“: абба абба. У поприличном броју сонета „сели се“ рима а из претходних. А рима окончава се на –але у сонетима П, 1, МГи УП, на – ијеу 11, У, УШи ХМ, а на –аниу 1Х и Х (трипут

"8 КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ —

Душан Стојковић | о #55

се н премеће у м). Преостала четири сонета овако се п(р)оигравају а римом: у ХГона се окончава на –оји, у ХП је поремећена схема римовања и добило се: абба бааб, у ХП а рима се окончава

на – ива, али се од тога одступа у петом стиху који једини „искаче из читаве песме пошто се сасвим неочекивано завршава речју брда, а у ХТУ завршетак стихова је – оје.

Читаво Миљковићево песништво као да је вибрирало између везаног, римованог и слободно: стиха. Написали смо већ, више му је полазио за руком први. Треба додати да га је, веома често и веома успешно слободио на особен начин. Његова поезија појавила се као реакција на поезију Васка Попе и Миодрага Павловића. И један и други су кренули од надреализма. Попа је надреализам „укрстио“ са занемареним једноставним облицима наше усмене књижевности и песничким „моделом“ Момчила Настасијевића, а Миодраг Павловић са песништвом Томаса Стернса Елиота. И Попи који је преводио његове песме (види збирку преведених песама Реч и ребро) и Миљковићу који је о њему писао видећи га као модерног Орфеја у тексту „Орфејско завештање Алена Боскеа“, овај тада модерни француски песник био је нека врста поетског полазишта. Но, Миљковић није хтео да буде надреалист или (неојнадреалист, свеједно. Ако се то делимице и збило, било је против његове воље. Отворено је истицао како су узорни песници Маларме и Валери. Желео је да оживи, пре створи, неосимболизам у нашој лирици која тада није готово ни признавала да је свој симболизам имала. Када је у првој својој збирци Узалуд је будим објавио циклус сонета „Седам мртвих песника“, они које је он издвојио као „кључне“ у нашој песничкој традицији на које је желео да се ослони били су: Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Лаза Костић, Дис, Тин Ујевић, Момчило Настасијевић и Иван Горан Ковачић. Седморица која чине Плејаду. Друштво мало, али одабрано. Пажљиво пробрано. Недостаје само Винавер, кључни (неојмалармеовац српске лирике којем је – чини нам се из данашње критичке перспективе – Бранко Миљковић, можда несвесно, био најближи. Миљковић је био – не наглашава се то довољно – прави роега дос!и5 и требало би компаратистички испитати многобројне везе које његово песништво намерно успоставља са свеколиким светским песништвом. Требало би, на пример, споменути да се у првој његовој збирци налази и занимљива песма „Прво певање“ која је поетски одазив на оно што је тема првог певања Дантеова Пакла. Такође би требало обратити пажњу на преводе самог Миљковића, као и на његове критичке текстове и есеје којима је у довољној мери показао како бисмо у њему, вероватно, да је поживео дуже, добили песника критичара каквог су прижељкивали (и реализовали сами) давно Едгар Алан По, Шарл Бодлер или, касније, Томас Стернс Елиот, а какви су у нашој књижевности били, и јесу, Миодраг

Павловић, Јован Христић, Борислав Радовић, Љубомир Симовић, Слободан Ракитић, Мирко Магарашевић... Насупрот намерној нејасности и језичким каламбурима наших надреалиста, класицизму Јована Христића, тада суспрегнутом класицизму елиотовског типа Миодрага Павловића, Попиним фолклорним проигравањем надреалистичким поетским поступцима, Миљковић се, реторски повишеним тоном, намерно призваном патетиком ума, честим кумулацијама, звучним обиљем, веома разгранатом симболиком (речи-теме које добијају

последња два примера показују како је наш песник ову боју издвајао и њоме бојио одсањано, као што је Георг Тракл чинио са плавом).

Ко је тада, пре младог Бећковића који је из ове Миљковићеве мини-слике, признао то или не (а није), изградио своју естрадну поетику, доспео до тврдње волим је ушима („Узалуд је будим“).

Миљковић је згушњавао песме попут Гијвика увек или Пјер-Жан Жува и Рене Шара понекад.. Читава песма „Скривачи“, на пример, своди се (и не само она) на један једини стих: Будан ја крадем оно што они сањају. '

У1 >

О педесетогодишњици смрти Бранка Миљковића, у суботу у подне, 12. фебруара ове године, окупили су се пријатељи и поштоваоци на песниковом гробу, на Новом гробљу у Београду

несумњиво су: ноћ, светлост, звезда, сунце, ватра, пепео, тишина, шума, камен, ветар, зид, биљка, цвет, птица, пакао, анђео, сан, крв; или и издаја / издајство, празнина и епитет слеп) уздиже до аутентичног, европски значајног неосимболизма.

Основна слика у његову песништву јесте Орфеј који изводи Еуридику из Ада. Орфеј не сме заборавити да је песник и да му је песма омогућила да одзмији Еуридику (нимало случајну њу је управо, из раја истерујућа, змија печила). Павловићев Орфеј запутио се у Кореју. Миљковићев је у Еуридикиној сенци. Она је, изневерена, жртва. Песник Орфеј је, на жалост, заборавио да песник јесте; хтео је да чује корак, види и опипа тело, не буде преварен, запоставио је машту која дочарава лик, окренуо се и она, оживљена поезија, наново (краткојрођена, заувек му је измакла, нестала. Сонет „Орфеј у подземљу“ потпуно је „поклопљен“, и вредносно, „Гриптихоном за Еуридику“. Орфеј не може да остане Орфеј, лице без очију на пустоме зиду. Његовим окретањем, Еуридика се заувек смешта у његовој (онемелој, унутрашњој) песми. Она пева у њему занемелом. Не може се, истовремено, имати и тело и душа, и тело и песма.

Иако није складао нове речи, два потенцијална неологизма омакла су се и Миљковићу: оноцветно и предстварпост. Синтагме које трепере, као лирске дамарне жилице, у његовим песмама су: празној светлости („Лаза Костић како је могуће испразнити светлост“ доспева ли се тако до мрака: јесте ли мрак оно што је дно сваке светлости“ може ли се подарити нечем астралном пунина / густина); зелени пси („Дис“); зеленога сунца (прозни увод за поему „Ариљски анђео“ – „О анђелу на зиду“;

Миљковић је песник релације и.. и, не песник, антиподног, или... или. Ударна његова збирка насловљена је Ватра и ништа. Ако је ништа небиће, онда ватра, и не само хераклитовски, биће јесте. Ватра призива феникса који из ње узлеће, одпепеливши се. Ватра је не само премрежила Миљковићево песништво, већ је и здимила све друго што би из њега могло да се ишчита. Тврдећи како се и Ајнштајнова теорија релативитета може опевати (припремајући тако терен Мирољубу Тодоровићу и његовом, и светском, сигнализму, његовој Планети пи Путовању у Звездалију), Миљковић опевава (изнова, јер су то пре њега и други песници чинили; довољно је сетити се Рене Шара) старог и доброг Хераклита. Ватра је (прајелеменат који плени својом неухватљивошћу, незаустављивом покретношћу, дрхтавим палацањем, животодајним згревањем и стихијским уништавањем, Жиће и Смрт уједно.

У „Балади“ постојећи митови окрећу се наглавце. Наша усмена песма реинтерпретира искошено античку традицију: Феникс треба да врати / позајмљени пламен не би ли проговорио, орлови изнутра кљују неименованог Прометеја, прикованог за стену која не постоји, уместо Одисеја, за јарбол лађе везани су Прометеји.

„Ариљски анђео“ би могао бити посматран и као поетичка поема (о томе би требало написати засебан текст у којем би се осмотриле његове поетичке поставке у односу на читав низ поетичких ставова присутних у другим песниковим песмама). Поетика поеме базирана је на неколиким речима које добијају симболички ореол: цвет, трезно, празно, слепо. Њима се указује на херметичност (контролисану и амбивалентну нејасност) које песништво еманира. Ево неколико кључних поетичких места:

Анђео у паклу или Бранко Миљковић

Све што постоји тежи нејасности; ... Никад ЦВЕТ не могу рећи / Ако не мирисах НЕЦВЕТ много већи; Све је нестварно док траје и дише / Стваран је цвет чија одсутност мирише / И цвета, а цвета већ одавно нема; Нека се трулеж отрезни у цвету / Непознат несвесној ружи која сјаји. У поеми трезни су цвет и хридине. Пева се како Празно је дубље. Празнина је и у језгру следећих стихова присутних у другим песмама: Под празним небом плачу соколари („Фрула“); музичку фотографију празнине („Паралелна песма“); Свака је песма празна и звездана („Свест о песми“); Празнино, како су звезде мале („Балада ); светли њена празнина („Прошлост ватре); Све што лети увећава празнину („Земља и ватра ); Мирис је згуснута празнина у бићу („Осећање света“); Смрт је подивљало НИШТА, проходала празнина („Орфичка песма“). Често се наводе следећи стихови „Ариљског анђела : Да уместо мене пати, песме ето! и ... и песма која место мене / пати... Уздвајамо, међутим, две синтагме из ове поеме: ослепљеном ваздуху и ослепљеном росом и једну слику „поруку: .. Слепо слепим само / Видети можеш... Последњи наведени примери у самом су језгру Миљковићева певања. Он ће, упореде ли се изворни Хомер и прапостмодернистички Вергилије, иако је његова поезија несумњиво ближа поезији коју је писао други, предност дати првом – слепом Хомеру. Песнику се нуди, од њега се тражи, у песми „Балада“ да Ослепи својим корачајућим путем, да се похомери, оспособи се да слепо слепим види. Слепо, не само по Борхесу, Сабату или Сарамагу, јесте у самом срцу бићу. Њега треба одслепити е да би се прогледало. Сама песма је низ ослепљених речи / Али је љубав њихова сасвим очигледна („Критика метафоре“) и Још једна слепа реч и песма ће прогледати / На месту где се то најмање очекује („Припремање песме“). У песми „Море без песника“ налазимо слепо море / Заљубљено у бродолом.

Читава Миљковићева поезија налик је на уробор. Тако се кретала и њена развојна нит. Нагла смрт пресекла ју је пре него што се змијац дочепао властитог репа и загризао га. После Порекла наде, збирке која је по нама била само успутна станица / епизода у Миљковићеву певању, требало је да уследи, по свему судећи, разуђенији повратак неосимболизму који је основна поетска вокација есникова. Чак и у тој међуфази песнику је полазило за руком да, и када није успевао да се отресе општих места, учини ова субјективним општим местима.

Да ли се песник Миљковић, метеорском брзином, преметао кроз различите књижевне / песничке правце“ Чини нам се да их је само додиривао, преузимајући понешто из њих, остајући у бити неосимболист. Постајући, остварени, не ретко чулно синкретички, оксиморонски, парнасовац. У његовим стиховима налазимо више непатвореног, светлуцајућег надреализма него у стиховима оних наших песника који су се у надреализам клели. Песник који је, једнако као и ранији Бранко, умро млад, успео је – иако је његов претходник тврдио како своје песме у траљама оставља – једнако као и Радичевић, или Рембо и Лотреамон, или Косовел, да остави дело које траје и које јесте прави мини-бревијар савременог српског песништва. Његова поезија могла би се прикључити оној коју су, давно, најпре опат Бремон, потом, теоријски чистије, Роберт Пен Ворен, називали чистом поезијом. Ако неког нашег песника треба назвати српским Рембоом, Бранко Миљковић је то пре свих других. Њега – да парадокс буде потпун – нису наследили они који су излетели из његова шињела или су се огртали њиме, већ песник савим друге поетике, једнако обестан, ако не и обеснији од њега – Бранислав Петровић, Но, о њему другом приликом.

=