Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 9

ЗА пина рвање ==

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

март 2011.

ранко Миљковић је у поезији дос-

титао једну форму; унутрашњу и

спољашњу, која је савршена, која је, ако би се тако могло рећи, једна поезија-спекулација, која је у једној хармонији "представе и појма" /Кант/, у прелажењу представе у појам и обрнуто, и та "игра представе и појма“, и "патетика ума, како је Бранко волео да каже, позивајући се на Пола Валерија, то је суштинско за поезију уопште, па и за поезију Бранка Миљковића. Његова поезија унутра трепери, има та унутрашња треперења, и тиме доноси највише и при сваком читању имамо највише и изненађујуће. А с тим је истовремено и тај захтев у нама, да јој се стално прикључујемо и да и сами у њој живимо, или да се сама у нама отвара и оснажује. Његова поезија јесте то што би се могло назвати "логика поезије и поезија логике", наиме, то је поезија која води саму себе и контролише саму себе, а тиме и нас води /или прати, или оснажује, то је Ничеово ојачано осећање живота, које је сама лепота/ и у томе се вођењу и отварању ослања сама на себе и на сваког од нас појединачно, -то је таква поезија, која се сама отрже од свега спољашњег, материјалног, али га и чува и украшава се њиме. Али је и на дистанци и од других форми духа, али их прерађује и усваја и укључује у себе. Овај песник је рекао да се Ајнштајнова формула о енергији, маси и брзини може препевати.

Бранко Миљковић је у поезији достигао савршену форму ито нико код нас, ни пре њега, а ни после њега, није превазишао. Он је то постигао и у збирци Ватра и ништа, Али то је и у другим његовим збиркама, и у свакој појединачној песми. Ако погледамо збирку Ватра и ништа, изненадићемо се њеном формом. Та збирка је дотерана до савршенства, она је и споља и унутра постигла то савршенство. Њене песме, чине једну савршену целину, и песме се тешко могу одвајати из те целине, односно једна од друге, и цела збирка је једна поема о животуи смрти, о "ватри и "ништавилу“, она је то и споља /у садржајном смислу, и изнутра Ју смислу форме/ Она је парадигма његове поезије и поезије уопште,

Ова збирка и његова поезија у целини заиста је нешто чудесно и нешто што је непоновљиво, али препознатљиво и приступачно и драго.

Бранко Миљковић је био изузетан познавалац поетских облика. Он искључиво пише у њима, он скоро да и не пише у слободном стиху. За њега поезија не постоји изван тих поетских облика. И сам стих је схватао у том смислу као говор и текст који има своју форму, и коју не може напустити, а да не изгуби себе. Бранко Миљковић је песник и у дословном смислу, и писац стихова.

Овом приликом ваља још и ово рећи о збирци Ватра и ништа. Та збирка, кад

Мудрости неискусно свићу зоре

се појавила, одмах је заузела привилеговано место у савременој југословенској поезији, а мислим да она то и данас заузима. Том збирком Бранко Миљковић се прикључује песницима који су најдубље везани за поезију и за свој народ.

У Ватри и ништа налази се циклус Утва златокрила који је непосредно везан за народну поезије /Фрула, Гојковица, Зова, Болани Дојчин, Слуга Милутин, Утва, Тамни вилајет, Равијојла, Коло, Додоле, Расковник/. Али треба имати на уму и друге циклусе песама у овој збирци: Ариљски анђео, затим Свест о песми, Похвале, затим Патетика ватре и Лауда, да би се имала у виду и та свест о песми и поезији, коју је Бранко Миљковић изграђивао и која се показује у овој поезији, то је постигнуто и у овој збирци. Могао бих рећи да је на овој "свести о песми" изграђена цела његова поезија. Та свест о поезији је заправо његова поетика, која је сама песма о песми и филозофија песме, и то је највише и ова збирка и њена поезија представљају нешто целовито и једно јединствено и целовито дело.

Посебно би требало говорити о циклусу Утва златокрила и о народној поезији. Ове Бранкове песме су нека врста "песничке херменеутике" народне поезије и народног духа.

Песме Бранка Миљковића у Утви златокрилој, које су заиста изненађујуће, показују да и народни дух и народна поезија носи у себи једну интелектуалну, умну димензију, да су и народна поезија и народни дух по налогу самог живота и постојања. То је та онтолошка димензија поезије, како ауторске, тако и "народне", и није претерано рећи да то припада колико поезији, толико и филозофији и наукама. Кад кажем да то припада и поезији, онда мислим на књижевност као форму у коју спадају и поезија и филозофија. Али та онтолошка димензија припада и другим уметничким формама, као што су сликарство и музика; то припада, наравно, и народној поезији. Ту онтолошку страну народне поезије први је код нас откривао и показивао у пуној драми Бранко Миљковић. У одређеној мери то се зачиње код Бранка Радичевића, Лазе Костића, Његоша и Момчила Настасијевића, о њима је Бранко певао у првој збирци Узалуд је будим. После Бранка Миљковића то је радио Васко Попа.

И овај циклус /Утва златокрила/, али не само овај циклус, већ и друге песме, сврставају Бранка у највеће песнике, не само српске, већ и у светске песнике и у то људско песничко братство које открива саму тајну постојања, које је по налогу саме те тајне.

Нажалост, тај "дух који је откривао Б. Миљковић у Ватри и ништа данас се

Лука Прошић

схвата у пежоративном смислу, у квазие-

литистичким и квазиинтелектуалистичким 'европејским“ круговима, -тај "народни дух“ узима се као нешто што је површинско и аматерско, и одбацује се са презиром. А то ради и данашња "назови модерна поезија“ код нас. О тој квазиелити и квазиелитистичком и европејском понашању, о томе је већ Стерија у најбољем смислу писао и то исмејавао и изругивао се томе губитку корена и аутохтоних извора.

Права је издаја поезије, да се о великом српском песнику оглушује званична јавност, ни речи се не помиње о њему већ више десетина година. То је позив примитивне идеологије, да се тај песник одбаци.

Кад се говори о поетској онтологији, Јто је та Бранкова свест о песми! мора се имати на уму да се за њом трага од самог почетка, а то се одржавало и у поезији и филозофији, и то је прво ишло заједно, поезија и филозофија биле су у јединству, а касније су се раздвојиле. Али сеи у овом времену поново трага за њиховим јединством, и за тим што их спаја, а то је карактеристично и за Бранкову поезију и филозофију. А он то и досеже, то најтајније, најдубље и највише и најчистије, а то су Бранкове песме и у овој збирци Ватра и ништа. Оне носе и његову филозофију. У том смислу "критика" и прилаз уопште не би смели бити само трагање за његовом "поетиком", у једном ужем смислу, како се уобичајено узима "критика", већ трагање и за његовом филозофијом и онтолошким основама те поезије.

Уз све то, мора се имати у виду, да је његова поезија врло блиска филозофији и прераста у саму филозофију. И за њега однос између филозофије и поезије има посебан значај и за поезију и за филозофију и код њега та блискост поезије и филозофије чини га припадником те линије у поезији која је најтежа и најсвеобухватнија и која почине код старих грчких песника и наставља се у модерној и савременој поезији, код Хелдерлина,

Малармеа, Рилкеа и великих револуционарних и савремених руских песника А код нас, код Бранка Радичевића, Њетоша, Лазе Костића, Диса, Момчила Настасијевића, Тина Ујевића, Горана, али и код других песника.

Може се рећи, да је Бранко, као изузетан и снажан песник, истовремено и изузетан филозоф и могао би се сврстати у наше значајне савремене филозофе. Бранко је велики песник и велики филозоф. Са Бранком је исто то што је и са Његошем. Међутим историчари филозофије о томе не говоре.

Бранко Миљковић - рад Предрага Баја Луковића

Можда се о споју филозофије и поезије може говорити као о посебном "жанру", да се тај спој поезије и филозофије може узети као посебан "род, или посебна духовна форма, и при томе свакако треба имати у виду да је филозофија почела у стиху. А томе тежи и модерна и савремена филозофија и поезија, али то јен у току целе историје филозофије и поезије, и овде те песнике и филозофе нећу спомињати, то су свакако велики песници и филозофи. И Бранко је исто тако изузетан и изразит у томе. Међутим та филозофска димензија остала је неистражена, нико се од наших старијих филозофа није бавио Миљковићем као филозофом. То чине млађи, и то су недавно урадиле две професорице филозофије, Санда Ристић Стојановић и Уна Поповић, говорећи о Бранку Миљковићу као песнику и филозофу, имајући у виду и то што је раније рекао и Драган Јеремић о Бранку Миљковићу као песнику и филозофу.

ЗЕ

Овде бих нешто рекао и о друговању са Бранком Миљковићем у Нишу. Ја сам негде на почетку школске 1950/1951. године из новосадске гимназије "Змај Јова Јовановић, где сам завршио четврти разред Више реалне гимназије, прешао

Бранко Миљковић, песник и филозоф

у Ниш, и уписао сам се у 5. разред Више реалне гимназије "Стеван Сремац“ и ушао у литерарну дружину "Његош", у којој је Бранко био председник. У тој дружини окупљало се доста гимназијалаца и професора, поред других, била је у тој дружини Гордана Тодоровић, свакако једна од најталентованијих српских песникиња /треба се сетити њеног 'Гимназијског тренутка". Али, у раду дружине учествовали су и професори књижевности, проф. Милосављевић, касније и проф. Љуба Станојевић, који је касније докторирао испитујући поезију Бранка Миљковића, и проф. Рада Станојевић, његова супруга, али и неки друти, то је била прва постава и старија постава у "Његошу". А онда су ишли и Градимир Илић, Веселин Илић, Вице Петровић, Добривоје Јевтић, Мита Миленковић, затим Љубиша Козомора, Никола јурин и још неки којих се више не сећам. И ја сам припадао тој групацији. Нас неколико били смо блиски са Бранком. Ми смо посећивали Бранка кући, или шетали с њим на нишком корзоу или, седели у некој од кафана у граду, или у Тврђави, посебно смо волели да седимо у кафани "Летња башта" у Тврђави, пазећи, наравно, да нас неки од професора не примете. Бранко нама је читао Реквијем и још неке песме, које су касније ушле у прву његову збирку Узалуд је будим. Ја сам се дружио са Бранком и касније, кад је већ био на студијама 1953., 54., 55., у то време Бранко је студијрао филозофију у Београду. А једном сам га посетио и у Београду, у улици Рифата Бурџевића, где је сам становао и сећам се да је говорио да "лондонијада“ није добра у књижевности. Али, он је често долазио у Ниш, где су му живели родитељи. Али већ је почео објављивати песме у београдским листовима и часописима.

Овом приликом бих испричао и једну згоду са Бранком, кад ме је једном посетио у стану. Ја сам имао доста књига, он се интересовао и за те књиге. Али сам 1953. године добио из Загреба Лирику од Рилкеа, ту збирку ми је донео мој старији брат, наиме тај избор је тада изашао у загребачкој Зори, са Крлежиним предговором и у тој збирци штампане су Девинске елегије |десет Девинских елегија/, и нас неколико из литерарне дружине почели смо их учити напамет и такмичили смо се ко ће више тих стихова да научи напамет. Кад је Бранко чуо за Рилкеову Лирику, дојурио је у свом "хубертусу“ и ставио збирку под мишку уз узвике "Божанствена поезија, божанствена поезија“ и просто нестао из мог видокруга. Тек после дужег времена он се јавио и онда је вратио ту збирку и поново је позајмљивао и поново враћао и просто лудео због тога.

Похвала ватри

Она нема никога осим сунца и мене

Она се указује луталици указује се лукавом указује се заљубљеном

Ништа није изгубљено у ватри само је сажето

||

На крајевима ватре предмети који не светле нити се нечим другим одликују

трају у туђем времену

Птица која сама чини јато из ње излеће

Узмите шаку свежег пепела

или било чега што је прошло

и видећете да је то још увек ватра или да то може бити

Мудрости, неискусно свићу зоре,

Бранко Миљковић

На обичне речи више немам право!

Моје се срце гаси, очи горе.

Балада

Певајте, дивни старци, док над главом

Распрскавају се звезде као метафоре!

Што је високо ишчезне, што је ниско иструли. Птицо, довешћу те до речи. Ал врати Позајмљени пламен. Пепео не хули.

У туђем смо срцу своје срце чули.

Исто је певати и умирати.

Сунце је реч која не уме да сија. Савест не уме да пева, јер се боји Осетљиве празнине. Крадљивци визија,

Орлови, изнутра кљују ме. Ја стојим

Охридским трубадурима

Мудрости, јачи ће први посустати! Само ниткови знају шта је поезија, Крадљивци ватре, нимало умиљати,

Везани за јарбол лађе коју прати

Подводна пема јавом опаснија.

Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знати

Да замени пољубац што пепео одмара.

Прикован за стену која не постоји.

Звездама смо потписали превару Невидљиве ноћи, тим црње. Упамти Тај пад у живот ко доказ твом жару.

Кад мастило сазре у крв, сви ће знати

Да исто је певати и умирати

Исто је певати и умирати.

Ал нико после нас неће имати Снагу која се славујима удвара

Кад исто је певати и умирати.

Смртоносан је живот, ал смрти одолева. Једна страшна болест по мени ће се звати. Много смо патили. И, ево сад пева

Припитомљени пакао. Нек срце не оклева.

Похвала свету

Не напуштај ме свете Не иди наивна ласто

Не повредите земљу Не дирајте ваздух Не учините никакво зло води Не посвађајте ме са ватром Пустите ме да корачам Према себи као према своме циљу

Пустите ме да говорим води

Да говорим земљи

И птици која живи од ваздуха

Глас мој испружен као живац

Пустите ме да говорим

Док има ватре у мени

Можда ћемо једном моћи

Да то што кажемо додирнемо рукама

Не напуштај ме свете Не иди наивна ласто

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9