Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 10
Славомир Гвозденовић
Ј = У кући 4 Миљковића
Београд, 15. јуна 1989.
„Дан лепши од празника буде“ делимо књиге, цветамо далеко се чује, како су моји ризнице биљних завичаја овде је Бранко бивао често стриц деци и заблудама зар ми књига под овим кровом није покајница зрнце с којим се по смрти потуцамо гроб, недалеко, радионица безнадежно Адама и мене омилутинила несанице се давно спустише на очи Георгијеве и Маријине (чије сам руке љубио као у мојем крају) брат Драгиша, снаха Анђелија деца, домаће слатко ноћ је, што нам вришти Дамјанов Зеленко плачи, мајко, нек дрво оно алат неком ломача буде устајем пажљиво (да ваздух не додирнем) за мном остају врата још дуго отворена грцав слушам шапат: певај поздрави своје, кућу јаука спаси
Бранкове дечачке године
Сусрети са Миљковићем
Драгица С. Ивановић
мам обичај да кажем како сам се родила прекасно. Али за
неке сусрете човек се роди на време, ма када се родио. То
што смо се Бранко Миљковић и ја разминули у једном генерацијском и животном мимоходу и неокрзнувши се, не значи да се никада нисмо срели. Можда су околности необичне, можда су разговори несвакидашњи, али успомене су веродостојне.
Било ми је дванаест година када сам први пут видела Бранка.
Тражећи гроб дединог брата на београдском Новом гробљу, застала сам над епитафом: „Уби ме прејака реч“. Ујак, који је био моји татин водич, није умео да ми каже ко је тај Бранко Миљковић, а ја сам покушавала да замислим, какав је то човек чија реч има снагу да убије онога ко ју је изговорио. Истог дана, и не знајући да су његови, чула сам стихове истргнуте из Миљковићеве Похвале свету: „Пустите ме да корачам / према себи као према своме циљу. У дечјем листу на који сам у то време била претплаћена истог месеца је објављен портрет овог песника: кратка, поетична биографија и Очајна песма, само под првотним насловом и са једним измењеним стихом, о чему тада, наравно, ништа нисам знала. Али после читања тих редова знала сам да се у мом животу догодило нешто важно, да сусрет са Миљковићем није био случајност и да треба постати достојан таквог саговорника. Поред прекопавања по провинцијским библиотекама и књижарама како би се откриле нове Миљковићеве песме, које је било много лакше заволети него схватити, поставила сам пред себе још један циљ. Амбицију да постанем фризерка, заменио је сан да упознам књижевност довољно добро да
Песма за мој 27. рођендан
Више ми нису потребне речи, треба ми време; Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!
Веровао сам у сан и у непогоду, У две ноћи био заљубљен ноћу, Док југ и север у истоме плоду
Сазревају и цвокоћу.
Сањајући ја сам све празнике преспавао! И гром је припитомљен певао у стаклу. Не рекох ли: ватру врати на место право, А пољупцу је место у паклу.
И хлебови се под земљом школују; Ја бих се желео на страни зла тући; Па ипак, по милости историје, Повраћајући и ја ћу у рај ући,
За пријатеље прогласио сам хуље, Заљубљен у све што пева и шкоди. Док ми звезде колена не нажуље Молићу се побожној води.
Бранко Миљковић
10 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ _
о овом песнику могу да проговорим без замуцкивања. Тог сна никада се нисам одрекла.
Доселивши се због студија књижевности у Београд, са путним торбама у рукама, прво сам пошла на Ново гробље да Бранку објавим свој долазак. Моје кретање по Београду и странствовање по туђим домовима и нехотице је било праћење путање којом се некада кретао Бранко: најпре Звездара, мало изнад Лиона, онда Душановац, само две улице од улице Ђорђа Кратовца, касније Студентски дом „Патрис Лумумба“, преко пута Новог гробља. На сваком кораку била сам му близу. Првих студентских дана, док терен још није био испитан, док пријатељства још нису била склопљена, Бранков гроб ми је био једино уточиште, једино место на којем сам се осећала као код куће. Рецитовала сам Миљковићу – Миљковића, рецитовала сам му и руске песнике, говорила сам и своје стихове њему посвећене. Умела је да се пролије и понека суза, и покоја чаша вина.
Пар дана пред Бранкову тридесетугодишњицу смрти, стајала сам крај песниковог гроба, када је наишао човек у жутој кишној кабаници и гу-
о
Ола Стојаду | УНЕ ПАН
СПОМЕНИЦА. меним чизмама, са метлом у рукама. БРАНКА Поздравио ме не представљајући се и МИЉКОВИЋА почео да чисти. За сваку ситницу је
тражио савет, па сам помислила да је реч о особи плаћеној да одржава гроб, која у мени види песникову рођаку. Осећала сам се јако важно размештајући цвеће, и дајући савете шта да се баци, шта да се остави... Како ме је било стид због преузете улоге, када сам сазнала да није реч о најмљеном раднику, већ о Бранковом брату, Драгиши Миљковићу. Чика Драгиша, како сам га од тада ословљавала, захваљујући својим провинцијским навикама, од смрти свог брата посветио је живот чувању успомена и није чудо што је радо прихватио некога ко са толико дивљења и љубави прича о Бранку. Тако се велики песник, преко свог брата, још једном судбински умешао у мој живот. У књизи „Глас пријатеља Бранку Миљковићу“, коју је приредио Драгиша Миљковић, по први пут је запиштао и мој песнички гласић, Моја прва објављена песма је била посвећена Бранку – а као да ми ју је он, посредством свог брата, и објавио.
Бранко ми је једном чак и састанак заказао. Требало је да поменути зборник буде промовисан у Удружењу књижевника. За тај догађај сам сазнала из новина, али нисам ни слутила да бих поред Ивана В. Лалића, Алека Вукадиновића и осталих веома познатих имена наше књижевности, учесник могла бити и ја. Са друге стране, чика Драгиша није знао како да ме пронађе у дому у којем живи више хиљада студената, да би ми јавио да и ја треба да учествујем, па је преко пријатеља ступио у контакт са тадашњим управником дома, који ме је одмах позвао у свој кабинет, помало растројено ми саопштавајући да ми је песник Бранко Миљковић поручио да ће ме чекати у 14 часова у Удружењу књижевника, јер имамо промоцију и да ако ми нешто није јасно могу да свратим његовој кући пре тога. Знала сам да је реч о лапсусу и да управник мисли на чика Драгишу, али су ми колена ипак клецнула.
Слично узбуђење сам доживела пре неколико дана, приликом последњег сусрета са Бранком, Наиме, песник и преводилац из Улма, Јохан Лавунди препевао је Миљковићеве сабране песме, од којих ми с времена на време пошаље понеку. Од свих ме је највише занимао превод Лауде, али је он мало оклевао да ми је пошаље. И коначно, када ми је препев стигао, чекала ме је нова порука од Бранка. Поред песниковог имена, и назива песме, у загради је стајало „за Драгицу“. Никад ми моје име није било милије, Изгледало је као да ми Миљковић, посредством немачког преводиоца постхумно посвећује једну од својих најлепших песама.
Сусрети са Бранком Миљковићем за мене нису само сусрети са поезијом која плени нагонећи ме да је казујем и тумачим, то су непосредни сусрети са судбином, чији хир је омогућио повремена сретања двоје несавременика.
а
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ _
март 2011.
|
Бранко са родитељима у Београду, у дворишту породичне куће у улици Ђорђа Кратовца бр. 52
Најлепше певају заблуде. О, вали, Римује се море! Тад смо на жал пали.
Мало је имена исписаних на води. Сви пузе или лете, ал мало ко броди Гордијим морем опасној слободи. Дан је у себи ноћ, а сунце пали.
Изгуби пут ако путовању смета.
Ах што је лепо и опасно: цвет ради цвета! Посвети горкој звезди уврх лета Лековити речник биља у ували.
Кроз потајне горе горен лек ти је
Да земљу земљом љубиш век ти је.
Ал ако је у очи пољубац нек ти је Прозрачан пољубац ко празни кристали.
Песник
Он познаје све путеве и ветрове, ветрове и њихове вртове, вртове у којима расту речи
и путеве од речи до наде.
Однесе га пут низ свет,
однесе га ђаво међу речи,
да се удвара својој властитој сенци, да пева у лажном врту:
трице и кучине своје чаробне месечине, псећу ружу и своју гадљивост,
да ослепљује предео извађен из туђег ока, да врати ноћ у име нежности.
Утва
Дај несаницу гране с које слете Звучно у дане последње и тужне Златокрила које не могу да се сете Црне шуме иза главобоље ружне.
У тврду земљу да л одлете шупља
Од неба, празна као све што траје: Ватра која те види биће скупља
Од злата које себе не познаје.
Оста само име: доста се роди
Песма у лету сјај далеке зоре.
Сањам те док певаш у скамењеној води Морем без молитве про непрелет горе Одлете трагом издајничке среће,
Од блеска срца руком склањам лице. Не куни воду изгорети неће,
Удахнуо те камен крилатице.
Бранко Миљковић
Ј Р В | П У Ц
по о И ен | руке
реј
|