Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 11

Ке Да "|

П 5 5 |) Е П 5 | А

март 2011.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Роман

Христо Петрески

Џ

шли смо ја и пријатељ, Пас, у најлук-

сузнији ресторан у граду..Мислили

смо да смо тотално непознати странци, а кад тамо дочекаше нас на централном столу и рекоше да ће нас уместо градоначелника који је службено одсутан и који се налази изван државе, примити његов заменик који је за нас двојицу приредио посебан, једновечерњи дочек... Помислили смо да је грешка и, уморни и неуредни, пожелесмо да изађемо напоље и да се упутимо најтамнијим и најскровитијим уличицама, а сутрадан у да отпутујемо одавде, али стражари који су стајали на главним вратима били су не)мољиви и нису нас пуштали, чак ни да одемо до ВЦ-а, који је био у сутерену, а из њега, јер је био под земљом, није се могло побећи никуда... Сачекасмо да дође заменик градоначелника, а он, одмах чим је сео почео је да нам товори нешто на неразумљивом језику и да маше рукама горе-доле, лево-десно... Ми смо само отварали уста и гутали, климали главом и сркали супу... Увређен што га не гледамо у очи док једемо, нареди да нам склоне чиније и да нам узму прибор... Посебно нас је увредило то са прибором, јер је био златан. Жута боја се прелевала под врелом супом, а одмах иза нас стајала су два детета, која су мотрила на прибор, али и на нас. Просто смо имали осећај да нам броје сваки залогај и сваки гутљај... Одједном мом пријатељу Псу позли и он побледе. Искористио сам тај тренутак непажње да изађем одатле заједно са њим... У болници нам дадоше горке лимунове без шећера, заменик градоначелника посла своје људе да се побрину за мене, Петреског, и Пса, а ми смо то схватили као чисти полицијски тест... Када смо нашим агентима испричали о свему овоме, они нам једногласно рекоше: добро је да вас нису погубили због златног прибора, који смо нашли у вашим џеповима...

2.

Да, Псу, како беше оно: учтив конобар са дугим рукама, ситних очију и белог врата, са златним прибором у рукама, оставља та и још вели "добро нам дошли“, а ми на

Маша Калеко

брзину изговарамо неколико куртоазних, сувопарних реченица, погледом милујући златни прибор и бежећи кроз врата, или од самог почетка: ушли смо у најлуксузнији ресторан уграду, мислили смо да смо тотално непознати странци, а кад тамо дочекаше нас на централном столу и рекоше нам:

3.

- Ради лакшег разумевања романа посебну пажњу треба да посветите синтатми наши агенти, или ако хоћете обрнуто: итнега ишан, што показује да се овај минироман може читати и обрнуто, тј. од краја ка почетку, што усложњава поступак, али не мења битно смисао...

4, Кључ разумевања се крије у речима, речима које се понављају!

Аполинер

Сада ћу вам испричати све. Очитали су му опело у цркви Свети Спас и кроз ходник са стубовима изнели његов ковчег. Положили су га на погребна кола прекривена заставом. Официрска капа беше постављена на тробојци, на видном месту, међу венцима и букетима цвећа. Почасна стража - половина пешадијског вода под оружјем - заузела је своје место: поворка крену. Полако, непосредно иза лафета, корачала је породица: родитељи, жена, сви у црном, пријатељи: генерал Орлов, његова сестра Клементина, Маркес, Дали, и сви остали ближи пријатељи, међу којима и Албахари са својом супругом, крем скопских писаца, многобројни сликари и новинари, а

Имала сам једном домовину лепу –

Још једном желим

тамо ићи...

Још једном желим тамо ићи,

на Мали Ринг,

где ме мајка за руку водила,

да... некад сам тим путем ходила. Плаво цвеће уз реку цвета,

ту оста мој први пољубац,

ту ми је и прва песма започета.

Једном желим још тамо ићи на стари пролаз,

где сам свој први зуб,

своје младо срце изгубила. Изгубљени су и прошли они што сам некад љубила. Ипак, песме растанка

још у своме уву чујем.

Једанпут још желим ићи

на Мало гробље

где смо први љубавни састанак имали. Девојке, ваш рано умрли смех

и умрлих дечака први грех,

увек ми срце расплаче.

Једанпут бих још желела ићи у земљу што ме у туђину прогнала, и кроз познате уличице проћи

тде сам сањала

и пред рушевинама моје младости стајати –

и непрепозната тајно МОЛИТИ.

а моја у песку сакривене тајне.

Сви смо имали своју домовину коју пождера куга и олуја однесе.

Ружицу носи Хајди, а снага среће тебе разнесе.

Славуји ћуте немо желећи сигуран стан. А само лешинари вичу, чекајућ нови дан.

чак и ако буде другачије.

Понекад од чежње срце се у мени сломи.

Само не знам због чега, још све ме то ломи.

Пеја

То неће бити никад више као прије,

Па и онда кад се сретно звонце смије, па и онда кад се мач опет сакрије.

Још увек тугујем за домовином.

централно место, чини се, заузимао је његов утучени брат, који је некако успео дасе извуче из епидемије шпанског грипа, чија је жртва био и Аполинер. Једва заздрављен, у поворци сам био и ја, наратор, али са замаскираним изгледом и под лажним именом.

Знао сам да покојнику тамо није место, па управо због тога, док сам му љубио жуту, укочену руку, као да сам хтео да му дошапнем: "није требало да одеш сада, Аполинер...ко је тамо кренуо - никад се није вратио!..., али нисам био сигуран да ће ме чути, па не изустих ни реч, већ бризнух у плач. Мучно. Иза себе слушао сам старе славне песнике са краја реализма и почетка модернизма; све те бесмртне великане, а сада заборављене старце, како међу собом расправљају о Будућности Поезије, како се питају шта ће бити са младим писцима после њихове смрти, и како се радују да су управо они добили битку између Старих и Нових. Одвратно. Осетио сам како ме обузима бес, али нисам имао намеру да се свађам (ту није било место за то, а и они уопште нису знали ко сам), па зато изађох из поворке на раскрсници код Црвеног крста и напустих их, заједно са Сергејом и Џесиком. Отишли смо да попијемо по чашу топлог салепа у првој посластичарници, да се загрејемо, како и сами не би добили грип. Стојећки пописмо салеп, уђосмо у такси, а путем на наш зелено-бели такси-аутомобил јурну разбешњела гомила манифестаната, који су прослављали примирје, држећи се за руке, певајући, грлећи се и дерући: "да живи комунизам..да живи ХХ век". Све се дешавало као у сну. А, када смо коначно пристигли на гробљу "Бутел“, десило. се да погреб буде завршен, и поред тога што је процесија ишла пешке и гужве коју су направили _ разбешњени _ манифестанти на скоро свим кључним местима у граду. Пријатељи Аполинера су се већ били разишли. Пробијајући се између гробова , наишли смо на два нова гроба. Одмах поред њих ручали су гробари од управо добивеног јела. Питали смо их где се налази гроб Аполинера, али они нису знали. Рекоше нам:

тако певаше већ избеглица Хајне. Његова стајаше на обали Рајне,

"немамо времена заинформације, преморени смо, питајте у Управи... Али - рекох - реч је о официру високог чина, о једном нашем познатом пријатељу, па мора да су испуцали почасни плотун над његовим гробом! "Е, мој господине - одговори вођа групе, очигледно изненађен због нашег закаснелог доласка и додатних питања - данас су испуцали два почасна плотуна! Покопали смо двојицу официра...Не знамо кога тачно тражите, рекли смо вам - питајте у Управи... А, ми смо се, нестрпљиви и гневни, нагињали над свежим хумкама, али није било ничег што би нам помогло да откријемо тражени гроб. Букети и венци су већ били ишчезли: однели су их препродавци који су цвеће са гробља увече продавали у Метроу. Изнервирани, вратили смо се у центар града где се те вечери празновало, а мене је обузимала све једна те иста мисао...

Зашто смо толико лицемерни према мртвацима, када и онако не могу ништа да ураде људима; може ли човек да огласи своју лажну смрт и да сам (замаскиран и са туђим именом као ја) присуствује спуштању празног блиндираног ковчега у родном граду... Те сам ноћи размишљао о смрти, док ми се у глави стално вртео исти филм... Долази ми брат, мислим да је био петак, с првим примерком мог романа, који је управо тог дана изашао из штампе.Жели да ме обрадује, да ублажи моју тешку болест, а газдарица га не пушта унутра. Чујем (од хиљаду би препознао његов глас) позив испод терасе: "брате, јеси ли код куће“...имам тежак грип../, он је већ испред вратију моје собе. Расправља се са газдарицом и чини

Белешка о писцу;

ми се да не постоји сила која би га спречила да ме не види, кад је већ ту. После извесног времена, моја жена устаје из кревета и оде да му отвори, обучена у домаћу хаљину и црвена као рак у лицу упозорава га да лежимо од недеље, да имамо грип и да није препоручљиво да улази... Желим да видим брата" - рече и нагну се над мојом постељом. Скупљен као тужан пас чврсто сам пригрнуо ћебе с којим сам покривао главу, не желећи да ме види тако помодрелог и слабог и да се уплаши од мог изгледа. Али, победила је његова одлучност и мудрост. Опазивши да тешко дишем и кашљем покри ме са још једним ћебетом и отрча до најближе кафане да телефонира, да позове лекара. Но, то већ беше крај. Замолих лекара да се бар постара за Л. И она је постајала све црнија и малодушнија, а последње што сам могао да направим беше то: са дебелим фломастером да напишем на огледалу до мене: "МОЈА ПОСЛЕДЊА БОЛЕСТ" - Аполинер.

ХхХ После моје сахране, брат се постарао да поставе мермерну плочу и крст са мојом фотографијом, годином рођења и смрти и имена (Аполинер), за које су многи мислили да је надимак из детињства, или можда уметнички псеудоним...

ххх - Живот је смешан, зар нег - Да, Блез Сандрар!

Превод са македонског и белешка Виктор Б. Шећеровски

Христо Петрески, македонски песник, приповедач, дечји писац, есејиста, публициста и књижевникритичар, рођенје 4.2.1957. године у Крушеву, Р Македонија. Ауторјевишедесетина књига из области које смо набројали, међу којима: Огледало (позија,1979), Вулканска потреба (поезија,1981), Разговор са зидовима (поезија,1981), Крв у јагоди (поезија,1982), Врх (поезија,1983), Штит (поезија, 1985), Туђетело (поезија, 1989), Путникна враћању (поезија,1991,Каменјезик (поезија,1996), Стаклени кључ (поезија,2003), Бело мастило (поезија,2003), Пантомима (поезија,2009), Читање ненаписаног (поезија,2010)„Бонсаи (поезија за младе,1991), Бели петао ветар ометао (брзалице,1992), Паметнима нисупотребне степенице за пењање (поезија за децу,1988), Скопски трамвај (проза за децу,1996), Највеће тајне (проза за децу,2004), Продавница чистог ваздуха (проза за одрасле,1988), Добри ђаво(проза за одрасле,1996), Трећа срећа (проза за одрасле,2010), Спојени судови (критика, 1986), Дванаест горостаса (публицистика, 1983), Саговорници (публицистика, 1989), Виртуално огледало (публицистика, 2010), Визија целине (избор светских кратких прича, 1992), и друге књиге. Добитник је многобројних и значајних књижевних награда. Превођен је на многе светске језике. На македонски преводи са српскогсловеначког, бугарског, француског и албанског. Оснивач је и директор угледне издавачке куће Феникс из Скопља.

Избеглички монолог

Кадиш

Црвено вришти мак на зеленим пољима Пољске

Од свих само је он преостао, а ми смо веровали.

Као када у страном мору брод у олуји потоне,

ми отписани. И нама само једно остаје: морамо се волети.

Прелазак

Ми немамо пријатеља на овом свету. Само Господ. И њега су с нама протерали.

Ниједно срце које на обали за нас плаче, само ветар и море, који нас тихо оптужују. Остави нас да у двоје терет носимо

и без сузе непријатељу пркосимо.

Буди близу у мраку. Мене је страх. Домовину сам и кућу напустила. По туђим сам улицама патила.

Дај ми своју руку, пут је дуг. И мрак.

ми смо један с другим крвљу потписани. Ми немамо пријатеља на овом свету,

жабе долазе тачно,

Купаћи костим се на пруту љуља.

Мирише на мајско пиће, цимет и

зеленило пасуља:кафанске баште на пријеме зову. Пролеће почиње. – Траје дуго доста,

док људско срце то спозна,

а цвеће цвате...

(све док његов датум исти оста).

Пролеће

Дивља ружа не гледа у календар,

али зна кад пролеће креће. Ластавице проналазе кућу у завичају, водич им је ветар у мају.

Најмања буба се припрема у трави, и зна без будилника дан и час,

а и лептири познају му глас.

У штали јагањци блеје мали,

и пачићи су к потоку похитали. Свет се буди из свог зимског сна без роковника и без компаса.

крвљу натопљена земља,

а камење плаче.

Ко ће у овој години у шофар дувати, падају немо попут траве

стотине хиљада који гроба немају,

и који се Богу на истину

у тишини спремају.

Седео је Господ строго за судом, и све њих из књиге живота прецртао. Господе, нека те молитва дрвећа дирне

данас кад наше задње упаљено

у њеним црним шумама вреба смрт. труну жути снопови.

Посејани, они умиру.

Бледе мајке гладују.

Деца плачу: хлеба.

Из гнезда испале, мале птичице ћуте. Дрвеће оптужује са подигнутим гранама, шапућу и повијају се,

окренути истоку моле псалме

брадати Јевреји

и подрхтава далека,

Препевала: Милена Северовић Гашпарић

светло просине.

Белешка о писцу

Маша Калеко је рођена 1907. године у Галицији, као дете јеврејских родитеља. Постала је изузетно популарна у Берлину двадесетих година прошлог века, где је и радила као службеница. 1938. године емигрира пред нацистима у Њујорк. Затим следи Јерусалем, па Цирих. Изгледа да је немачки језик био њена једина и права домовина. Умрла је 1975. године У Цириху.

Град Берлин је 2007. године свечано обележио стогодишњицу њеног рођења. Сврстана је у најпопуларније берлинске и немачке песникиње 20. века. Уврштена је у све немачке антологије.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 11