Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 12

март 2011.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

„Коњ, побегао из две приче

ут кроз равницу, прав као

стрела, запутио се према ва-

роши, за коју су многе виђене главе пре два века пале с рамена само да се она нађе са те стране рита – ка левој обали Тимока, а не и обрнуто, под брдом и манастиром Буково, преко којих је водио пут у срце Србије. Средином пута, о чије су ободе били заденути дрвореди топола, тегљила су каруца мало финије израде, да су се могла назвати фијакером, а сјош мало луксузнијом опремом и дилижансом. Била је то ваљда последња полу-дилижанса виђена у овом делу Србије, чији је црни кров, попут небеске полулопте надкриљивао свој превожени товар – путнике, заваљене на седишту.

Оно што је боло очи ове идиличне слике било је то што на нешто уздигнутијој клупи за кочијаша није било никога и што се није чуло фијукање бича. Упрегнут у свој оков од коже и дрвета, целу ову божју направу вукао је коњ, начуљених и исправљених ушију као да их је био упослио уместо очију, или још боље, као да је цео пут познавао напамет и одраније, али га слутио слухом.

Све што би зујало и мицало у околини умиривало би се кад би се ова чудесна запрега нашла у његовој близини. Чуо се само одјек копита по тврдој путној подлози: ток, ток, тик п ток, тик-ток, тик-ток... и опет: ток, ток, тик п ток, тик... тишини...

тик...

Били смо ђаци, предсредњошколци. У граду су се причале многе чудне приче, или смо трчали за њима и ловили баш оне које су имале тај призвук – зачудности. Али, добро се сећамо да је у вароши живео неки чика-Остоја, који је жену довео из далеког света, мада ни он није био из самог града, него се однекуда и он доселио. Али обожавао је ту његову госпођу, и био је у стању да за њу учини све. Кажу да је дошљакињи из белога света било досадно у малој вароши, и он јој је купио биоскоп. Једноставно, мало јој је било да оде у градски биоскоп и гледа филм набављен по укусу свих варошана, него је хтела да сама гледа филм који би пожелела. На углу улица Кнеза Милоша и Љубе Нешића никла је сала са оделењцем за апаратуру – и то је био тај њен лични биоскоп. Назвала га ја, сматрајући да је мужа победила у расправи и убеђивању, биоскоп Победа. Дичила се каои муж тим биоскопом, а грађани још и више јер су били житељи јединог града који је у овом делу Србије имао два кина, како би понекад рекли.

Кад се нагледала свих филмова, ни то јој није било довољно, јер су јој ликови познатих глумаца дојадили, па како је обожавала лик свога Остоје, тражила је да јој он снима филмове у којима би играо главну улогу. Он је, разуме се, и то чинио за њу.

И ту дилижансу, дабоме, он јој је био купио. И управљао њоме, односно, држао коња Зеленка на дизгинима. Виђан је често како држи дизгине, али окренут уназад према најчешће једном једином путнику – његовој лепој драгани. Кад га није било на клупи за управљање, он је седео унутра дубоко заваљен у удобно седиште. И кад је није грлио, он је странкињи на уво нешто шапутао, што је она разумела. Знао је неколико језика Европе, одакле је и дошао у ову варош. У таквом положају терача Зеленко је, знајући путеве напамет, ишао сам без затегнутих дизгина, али ишао баш тамо куда је заљубљени пар то и желео. Само би се чуло: ток, ток, тик п ток, тик-ток, тик-ток... и опет: ток, ток, тик п ток, тик... тик... тиици...

Чувши да се загонетна запрега ваља ка чаршији, ми деца са периферије, школарци и згубидани истрчавали бисмо пред кола не бисмо ли заувек понели у сећању лик тога човека, кога, зато што је у свим свечаним приликама, а то значи заиста увек, јер је стално присуство његове дарлинг уз њега била и стална свечана прилика, дакле, кога, зато што је увек носио бели капут, прозваше Бели господин.

Запрега је заиста порила средину пута као матица средину реке, али, гле чуда, овога пута на клупи за управљање седела је једна елегантна мушка прилика. Дало се издалека при-

метити да је силуета бела, односно да господин има на себи бели капут. Кад су се сви учесници ове направе из земље Алисиних чуда приближили градској трибини на којој смо седели, а која је одељивала долазни варошки пут од градског стадиона фудбалске момчади Југославија, могле су се на Белом господину уочити и појединости које ће нам за читав живот остати у сећању, јер док смо стигли да и ми постанемо људи који ће одговорније памтити ликове других људи, господин је већ нестао из наше паланке, да ли за својом хировитом драгом или за неким даљим наукама и задовољствима, којима се знао препуштати, не зна се. Тек, ове појединости остају да чине лик сећања на великог каваљера, макар се он по који пут још и појављивао у нашем животу, али утисци из тог времена, чији смо били сведоци, остали су да вечито владају над касније доживљаваним сликама о њему:

Био је то господин вижљавога и младалачкога тела, које се насађено на струк окретало с лакоћом и осмехом, иако се притом донекле, у истом ритму кружења, окретала и његова рамена и глава, која на лицу носаше тај помало танак осмех, као полуосмех, али свакако раздраган и искрено упућен публици, у којој није оскудевао. Изразито плаве и продорне очи, чија је боја била украдена са небескога плаветнила, биле су дар његове породице, јер баш такве исте имала је и његова сестра Надица, која ће коју годину касније од нашег дечачког сусрета са кочијом, почастити дно воде реке Саве, на Бранковом мосту у Београду, кад због проблема који пропрате младе и лепе студенткиње у престоници, одлучи да ту боју очију врати мајци природи и занавек закити онај свет. И друга браћа у широј породици била су чашћена овом дивотом – плавим очима, али Бели господин их је највеличанственије носио – имале су нож да се урежу у памћење.

Наједном, кад је дрвено-

12 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

плехана трибина, на којој

Мирку Петковићу

смо седели, постала клизава, јер је и киша почела да ромиња, господин се пред нашим очима, стављајући бич као усправљену заставу у вертикално лежиште на ивици клупе, окренуо ка луксузно тапацираном, удобном, и сувом седишту под црно-кожним и полулоптастим покретним кровом, да би потом скочио унутра...

„.. Кроз мали али довољно велики, сферни прозорчић који се обично оставља на задњем зиду покретнога крова, могло се видети како се господин радо нашао госпођи, спојивши његов осмех и плаве продорне очи са њеним. Док је киша постајала све јача и јача, дилижанса се, уз непогреши-

во знање мирнога

Зеленка, _ тромо кретала, сама ка центру града, а

наквашеном калдрмом одзвањао је нешто ублаженији одјек копита и точкова са тврдом гумом: ток, ток, тик п ток, тикток, тик-ток... и опет: ток, ток, „тик п ток, тик... тик... тимим...

А једном сам опет, станујући у интернату, у улици Мире Винклајт, ваљда најужој и најкривудавијој, изломљеној на два права угла, улици, угледао како однекуд, као од старе, предратне _ Поште, кочија, као да жели да се стопи, бесомучно јури ка тесној кривудавој уличици где сам се налазио. Разбеснели коњ није личио на онога који је увек мирно и једнолично, у ритму копита, касао, него на распомамљеног коњског вођу руске тројке, који је друга два коња, због обесног галопа, изгубио негде у степи, и сад хоће да изгуби и кочије. И то би се и догодило да је фуриозна запрега, која је журила ка биоскопу Победа, покушала продор кроз сокаче уже од самих кола, но, сишао у град са планине, где је марва виђана и много чешће и у много распомамљенијем стању, истрчао сам пред коња који је имао замућене очи, и викнуо му: Ојссс!

Да ли мој глас или моје веровање у његову делотворност, али учинили су да је животиња стала, и иако упрегнута, пропела се на задње ноге, тек тада отклањајући белу скраму, као трећи очни капак с очију, како би, ваљда, угледала где ће спустити предње ноге, или: да види ко јој у том часу њене приватности духа и расположења заповеда. Ја сам мислио да је ово друго, јер знам да коњи боље одљуди слуте, и без гледања знају где им гази копито. Тада је коњ почео да спушта предња копита ка тлу и то све лаганија и лаганије до тренутка дотицања тврде подлоге. У том часу сам прихватио образину ама и помиловао коња по челу, видевши у његовим очима, на беоњачи, ситне пеге, као провидне тачке из којих је долазила нека божанска светлост, као што нам се и небо понекад учини као да је уместо звезда то заправо, попут сита, избушен читав свод и да кроз те отворе стиже иста божанска светлост. По тим тачкицама знао сам да је то онај коњ који је побегао из једне приче Белог господина, и да је мој храбри излазак пред њега бесног имао унапред обезбеђен успех, јер тај коњ из приче не зна за зло, и све своје стазе зна напамет, а посебно је склон да уз ритмично ходање, које зовемо одом, врати своје путнике-актере у причу, где је сећање веома живо.

Прича је награђена Златном плакетом за причу на Конкурсу Мирко Петковић за 2010-ту годину, који већ десетак година организује Библио-

тека Доситеј Новаковић у Неготину.

Док сам запрегу, примивши је за чеони оплат коњскога ама, окретао у месту да је вратим на правац ка Пошти и Музеју, одакле се лако, а широм улицом стиже до кина Победа, Господин твирну из ложе и упита у ком је времену и у коме простору. Објасних му далеко скромнијим речником предсредњошколца, њему великом матуранту, да се он заправо налази у два времена и у два простора – да је управо стигао у 1954. годину, ону која се памти по најчувенијој киши у овомеградићу, годину у којој почиње моје сећање, а затим, још и у годину 2009. у дан Светога Архистратига Михаила, када заокругљујем ова сећања и покушавам да срочим моју причу. Кажем му још да је те године, 54., кад је киша хтела да однесе град у Дунав, прихватио да за љубав једне жене, иако већ самоизабрани литерата, оде у велики град како би тамо изучио глуму и игарао у позоришту и филмовима које је та жена желела да види, називајући га из милоште, по некој улози чика-Остоја. А што се, пак, простора тиче, додајем му у објашњењу, да се они налазе у улици Мире Винклајт, и да ћу их ја сада „са све коњем“, који у очима има „одсјаје далеких звезда“, одвести у салу биоскопа Победа, где ће он као члан гимназијске литерарне групе читати, све за љубав и жељу своје драгане, љубавну причу о двоје заљубљених који се поваздан возикају дилижансом, и по киши и по сунцу, како би у вожњи, која је за то најделотворнија, размењивали изјаве љубави, и где је та љубав толико честита и оправдана пред Богом да је ништа не може прекинути, па чак ни губитак памћења коња Зеленка, којег они неоправдано не зову Пегаз, иако их он односи на литерарно вече вечности у биоскоп Победу. Кад господин изрази радост и поверење према мојој причи, изјављујући да је препознао коња, из своје приче, према напред наведеним двема троречним синтагмама, ја му тада још допуњујем исказ о два простора, податком да је други простор онај који се зове Свепростор, у којем су сви они троје постојани – и он и жена и коњ, али да је коњ тај који је постигао степен слободе, јер је побегао из Господинове приче, изашавши у тај Свепростор у којем само мали детаљ као што је одсјај далеких звезда може обезбедити вечито сећање очевидаца чудновате запреге и учесника-публике у сада већ далекој, готово избледелој књижевној вечери у једном паланачком биоскопу. Заљубљен у живот и све друго, а ипак увек прибрани, господин, упита ме да ли бих, ако сам присуствовао тој литерарној јединствености те вечери, могао да, осим две троречне синтагме из његове приповетке, наведем како гласи сам крај приче, док је лила препотопска киша над градом. Као да сам то и чекао, брзо сам му одговорио да, наравно, знам, па чак и то да се топот копита и одјек точкова чуо иако су улице вароши биле пуне воде, али да је боље да, уместо да ја то наводим вербално, он послуша топот својих кола и свога коња, кога ћу ја брижно држати за узде, док их будем правим путем одводио ка биоскопско-литерарној сали...

„. И Бели господин, необичног осмеха и плавих очију уз лагодност присуства жене из белога света и са дивљењем, слушао је крај своје приче у виду одјека божје запреге: ток, ток, тик п ток, тик-ток, тик-ток... и опет: ток, ток, тик п ток, тик... тик... тииии...

На завршетку вечери пожурио сам да први стигнем до радног стола, где су седеле младе литерате, да бих господину рекао и следеће: Једном ће ме, након пола века, у том Свепростору,

а налазићу се тада далеко у свету, на 48-о] паралели, неко по имену Мира Докић, колегиница ти са учења глуме, чувши да смо земљаци, питати за "Белог господина Крауса", а ја ћу се правити важан да га знам и да сам послушао из његових уста причу о коњу који се отео приповести и који путује кроз вечност, на шта ће саговорница додати да су коњи и људи доброћудног осмеха и нежних очију то и заслужили.

Пост скриптум:

Да ли сам довршио своју причу – питао сам се, чим сам потписао временску и просторну одредницу, и добио сам одговор да нисам. Питао сам се шта коначно није на месту – и било је јасно да је то коњ који се отео у првој, али се отима и у другој, мојој, причи. Зато сам морао да допишем још који редак, наједном се сећајући српске пословице: Добар коњ два пута скаче:

На белини испод недовршене приче опет је загрмела запрега. Док сам се обазро око себе тобожњег аутора, Зеленко је почео и да скаче. По други пут. Великом брзином уз громогласан топот бежао ми је са својом пуном запрегом ка нашој вароши. Срећа да се на Зеленку, којега неоправдано нису назвали Пегазом, може превалити простор из било које тачке белога света, па до манастира Буково само у неколико редака ове приче, учинила је да сам, на њему, коњу, као и Леонида на штиту, опет из географске тачке Свепростора, са координатама 48, 52 ширине и 2,2 источне дужине, стигао до пред нашу варош, заједно и са Белим господином под тамним покретним кровом, наравно.

Само!, од манастира Буково до моје вароши бар до сада, у свом животу, никада нисам користио никакав превоз. Па нећу ни сада, у причи. Све у покрету, морао сам да сиђем са коња, да истрчим пред запрегу и да станем испред чаробне кочије, како би је због краја моје приче одвео на неко податно место у заклон и склониште. Муњевито ми је дошло на памет да је то оно место где је Бели господин живео кад је о том коњу писао. Била је то пријатна планска и невелика варошка кућа, недалеко од улаза у град, са леве стране, близу школе, одакле смо као предсредњошколци упућивали наше погледе из школског дворишта на башту са воћем и богатим зеленилом по којем је, вероватно, коњ и добио име.

Већ у близини куће није имало смисла да још увек водим коња за узде. Неколико стотина метара пред кућом, пустио сам га и ишао за чудном направом која је превозила Белог господина са њом. После благе кривине на десно, баш код Астафир-чесме, кочије без терача скренуле су лево, јер их је на стотину метара чекало скретање на десно и улаз у кућу. Остао сам пред чесмом и гледао за божјом направом, непоновљивог значења и лепоте. Опет је овај више него поетски коњ, који је све своје путеве знао напамет, ишао његовим омиљеним одом, као да није желео да у брзини промине скретање ка газдиној кући и ка дворишном зеленилу, по којем је крштен, а за њима свима трома одјекивао је топот дилижансиних точкова са тврдом гумом и топот копита: ток, ток, тик п ток, тик-ток, тик-ток.. и опет: ток, ток, тик п ток, тик... тик... тицицИТ ест асеаака. и још једном сасвим тихо, до даље нечујности, вечите и неуништиве: иининиииинициницнини...

Св. Архист. Михаило, пред поноћ, 21. нов. 2009, у тачки 48,52 геогр. шир.

и 2,2 ист. дуж. (Париз)

Вла. Ста. Шаркаменац

| 1

Ју