Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 13

| |

пи

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

март 2011.

етко ко је у стању да уплови у лудило звано

слобода. Већини одговара стање ропства,

јер мањина нема страх, али има луцидне идеје, у народу окарактерисане реченицом " ма, пусти будалу ".

Стајао је на плочнику. Замишљен. До сада га је, углавном, претрчавао журећи са посла кући и обрнуто. По први пут уочава јасну разлику између мермерног плочника који припада згаради компаније и овог сивог, ничијег, на којем стоји. Дели их само једна линија, малена, једва уочљива пукотина. Тек сада примећује његово сивило са понеком црном мрљом. Не зна куда би кренуо. Не жури му се. По први пут. Може да остане овде, на овој земљи, док га ноге не заболе. Свеједно му је. Види се то и у његовом одсутном, празном погледу.

Ушао је у просторију. Бљештава светлост која је избијала из зидова или се вешто увлачила кроз огромна прозорска стакла га је заслепљивала. Мало је фалило да скрене поглед у страну или ка поду како би се заштитио. Али није то учинио. У

последњем тренутку се сетио где се налази, да је'

овде, у овој стерилној просторији због посла и да преко пута њега седе људи који га помно посматрају. Трепнуо је неколико пута како би омогућио зеницама да се прилагоде, а онда их је осмотрио. Личили су на простор који их је окруживао.

Три мушкарца и једна жена глатких, затегнутих лица, без мимике. Одела и кошуље на њима шепуриле су се без иједног набора, беспрекорне у свом сјају.

Озон из јонизатора га је давио, али није имао куд. Дозволите да ваше просторије блистају... допустите себи да живите без дуванског дима, прашине, гриња, буђи...почастите своју кућу... купите, опремите, изаберите, ви сте ти који одлучују; радите за своје добро... имате избор, имате избор... Да, све ово што види око себе, пред собом, терало га је да се присети реклама које су се ближиле свом врху, превазилазећи идеје првобитних твораца. Постале су до те мере перфидне, да је заиста било тешко одупрети се.

Љубазно су му понудили да седне. Њихове кости пресвучене маском од коже, уштављене, а потом добро нагланцане, плашиле су. Покушао је да игнорише, али није успевао, јер једно је размишљати или теоретисати о ропству, о неслободи као нечем апстрактном, а друго, наћи се са њом директно суочен, тако опасно близу.

"Изволите сести!", тихо, али одсечно, без емоција, проговори један од њих показујући нестварно беле зубе ("подарите себи леп и блистав осмех!) који су се, чинило се, настављали на савршен чвор кравате, вероватно неког познатог креатора, јер " ако држите до себе " водићете рачуна где купујете. Није био сигуран да ли пред собом има осмех или претњу, јер ти очувани зуби нису само служили да би улепшали осмех. Њихов квалитет је говорио о јачини загрижаја, о способности да зграбе плен, чак и у покрету, а затим га сажваће и иситни на малене комадиће, уживајући у сваком залогају и, коначно, у победи.

" Видимо да сте студирали у Паризу и да сте докторирали на тему..., говорио је други веома сличан оном првом. Готово да није успео да уочи никакву разлику између њих. Површина његове коже била је нешто већа, у складу са његовим костуром, јер оваквима никако није могло да се деси да им кожа буде тесна. Уочио је још нешто. Његове зенице су биле различитих боја, али није у томе био проблем. Нешто је мањкало његовом погледу. Да ли је био без позадине, јер зенице као да су лебделе у ваздуху не припадајући никоме“ Није био сигуран.

Истина је. Студирао је у Паризу. Било му је јасно да је то, у овој ситуацији, испред ових људи, велика предност. Сама чињеница о пореклу његове дипломе могла је да елиминише све остале. У идеји да добије овај посао могао је да га онемогући само неко ко је припадао затвореним круговима.

"Само да ми не поставе питање о бироу", мислио је.

Није навео да има свој архитектонски биро, јер му то није било на част, бар не пред овим људима. Грцао је у дуговима, а није желео ишта да мења. Није хтео да управља нечим на начин који је, изгледа, био једини могућ, начин с којим се није слагао. Знао је да мора да предузме нешто. Рекао је сам себи " запослићу се и радићу за другог, док се мало не извучем". Био је свестан да ће морати да их убеди у истинитост своје одлуке, морао је да буде уверљив да заиста жели овај посао. Било је тешко, јер гледао је смрти у очи и плашио се.

Веровао је да је у овај пројекат, који им је сада нудио, уткао сву своју креативност, сву своју љу-

Поништен Недосањани снови

Персида Миљковић

бав и коначно своју слободу. Навијао је за себе, а у исто време је желео да му кажу, на крају овог интервјуа, да он није за њих. Није тачно могао да дефинише која би од те две могућности била успех. И шта је успехе Скуп снова велике већине остварен кроз мали број људи или способност малог појединца да се радује скупу ситних тренутака у једном дану ( незамисливо за велику већину ):

Осетио је благу вртоглавицу схвативши да је на корак да све то оде дођавола, сва знања, све спознаје, вредности... Ма апсурдно је да размишља о томе у овом часу. Уосталом шта су то вредности: Зар их не прописују околности у неком времену“ Боље му је да се тргне. Одмах!

" Да, одатле је то. Љубав према цртању зграда, кућа.Волим те облике, те линије које из цртежа ничу у нешто опипљиво...', хтео је да им објасни, да викне, али ништа од тога. Њихове мисли биле

су окренуте папирима раширеним по столу. Није му било јасно како га онако слепи, са тим зеницама које гледају ни у шта, уопште и виде. још нешто није схватао. Зашто је пред њима нем, зашто не проговори, зашто их не прекине ако му се учини да су негде погрешилиг

" Због чега желите баш овај посаог ", стигло је и оно најтеже питање, питање којег се прибојавао, јер шта рећи: " Па ја сам архитекта! Желим да пројектујем, да цртам! Шта другог ", мислио је вичући у себи, али је наслућивао да је одговор погрешан, а чинило му се да прави не зна. Погледао је у сат, велики, округли, зидни сат, сат без цифара, блед, недовршен, а ипак упадљив. Та необична, неестетска упадљивост, мислио је, била је неопходна да да на знање, њему и осталима који су седели или ће седети преко пута "процењивачког тима ", да је њихово време драгоцено. Па и његово је, а неумитно пролази док он глође туђе коске покушавајући да докаже да није ништа страшно бити слободњак. Уплашио се, јер будућност је изгледала небезбедно, али, са друге стране, имала је и призвук слободе. Шта одговорити“ Треба ли да те разоткрију или желиш да их завараше Покушао је брзо да се сети одговора. " Мисли, мисли... зашто желиш баш тај посаог " Али, мисли су се претвориле у вртлог претећи да ће да га повуку, прогутају. Мисли убице или самоубицег Било је глупо рећи " једног јутра сам уз кафу читао новине, па сам угледао велики оглас и решио да се јавим... онако." Онда је проговорио:

" Мислим да ће ми Ваша компанија дати довољно простора за стварање, рад. А осим тога ту су и путовања, претпостављам“ Волим да путујем...", одговорио је одједном, изненадивши самог себе одговором. Шта је њему, шта он то ради“ Одакле испадају ове фразе, јефтине речи које служе само да би се продао. Да ли он то управо чини, продаје ли се“ А онда је, чудећи се самом себи, наставио у још горем маниру: " Желим да радим за Вас, желим да припадам тиму! Мислим да ће Вам моје присуство и наш заједнички, ТИМСКИ, рад донети много. " Затим се, без икакве најаве, његов дух одвојио од тела и видео је себе како седи на тој хладној столици и убија се. Забада дугачки самурајски мач у стомак, крвари на смрт, а костури га посматрају и аплаудирају. " Ви сте прави човек за нас! Браво! "

Мисли су се бориле " шта ти је будало, устани и иди, није ово за тебе... какво одвратно окружење... какви људи... ", али је и даље седео, чудно срастао са столицом. " Будите део тима, будите део тима..да ли сте способни да будет део тима“... одзвањало је у његовој глави.

Схватио је. Био је заражен... Онда се препустио. Поништио..јер, овај вирус је доносио сигурну смрт, најгору врсту смрти... Морао је да је прихвати, јер будућност је већ увелико претила својим дугачким, окрутно материјалистичким, црним прстом, правећи огромну сенку кроз коју ни малена, танка трака Сунца није могла да продре. А он је знао "тамо где нема светлости, нема

ни наде ".

Присетио се свега док је стајао на овом сивом плочнику. Данас одлази, последњи пут гледа ову огромну, стаклом опасану граћевину и не пита се више ништа, јер чему питања, сада, на крају. Спустио је поглед на свој скоро савршени мантил окачен око танке, префињене руке тако да је прекрио скупоцени сат. Закорачио је, полако, јер знао је да једино што је преостало од живота је пут до смрти. Слобода се, сада, чинила, као нечији туђи сан.

Бранислав Голднер

|

Исповест

згубила сам најдраже биће које сам има-

ла и свој мали свет. А тај мали свет је био

Он. Украла ми га је река. Данима већ плачем и сећања на њега везем златним концем. Жале ме наши пријатељи који добро знају колико сам га волела и у мојим сузама препознају бисере, којима китим мисли упућене њему. Не отварам прозоре, плашим се да ће дух његов из собе ишчилити. Волео ме је бескрајно, то знам, зато је и оставио своју душу да ми уместо тела, док сам жива, друштво прави. С њом разговарам; подсећам је на незаборавне тренутке заједничког живота, али ме и даље боли време без њега, боле ме мисли на њега. Кућа ми мирише на бол. У мени је туга велика, али некако живим и кад ми срце повремено стане и не размишљам да ли ће ми сутра осванути дан. Кад упаднем у таму његов ме дух загрли немо, али топло, јер је Он удисао муње и њима ме грејао по хладноћи, заустављао кишне облаке да ме пљусак не расхлади, јер је знао да сам само волела лето и топлину његовог тела када смо постајали једно. Небо је тада затварало очи, месец је скривао лице, свици су гасили своје светла, а цврчци су мењали своја боравишта да би наштимали нове звуке за нову песму, којом ће нас изненадити следеће ноћи. Једини сведок обостране љубави беху звона наших устрепталих срца.

У сећањима љубоморно чувам облаке по којима смо заједно ходали, у њима живели и у којима ћу боравити док ме има. Свој ноћни вапај не могу да утишам све док кандило догорева, а палим га свако вече поред његове слике у раму. Кад пламичак згасне, сан ме помилује и одведе у нејасну маглу у којој назирем његов лик, И Он ми прила-

зи, пољубац утискује у моје усне и осећам га – његову врелину. Како је та присност стварна, иако се сања као једна сенка два бића – када се воли! И будим се, желим да ми сан буде недосањан. Наставиће се следеће ноћи – мораће, јер од мојих неиспуњених жудњи само су ми усне вреле!

| Магија љубави

Река се додворавала обали, миловала је плитким таласићима и нешто јој шапутала. Врбе су шумориле не дајући да се њихов разговор чује. Али сам га чула и сваку реч препознала. Дете сам са реке и обале, ту сам рођена, и познајем њихов језик.

– Мораћеш да пободеш трње и не дозволиш девојци да се врати на пут. А онда је моја, заробљена у дубинама за навек!

Мисли да јој је спас ако уђе у воду. Подметнућу јој вир! Тако сам јој и мужа отела!

Насмејала сам се и у вртлог бацила букет пољског цвећа. Била је годишњица како ми је река узела мужа! Баба ми је говорила: – Када си у невољи, отиђи на обалу реке и међу облуцима потражи два камичка исте величине која светлуцају. Узми их и стави на длан! У њима ћеш препознати очи утопљеника. Он ће се појавити из воде и спасиће те од зла.

Погледала сам око себе и видела обалу у трњу.

Нашла сам светлуцаве камичке и, гле, на длану сам држала Миланове очи које су искриле плаветнилом. Пољубила сам их, а онда је из воде изронио Он, насмејан, узео ме у наручје и, у неколико корака, пренео на пут. Вратио се у реку трчећи. На ногама је имао крилате чизме од маховине. егав је по леђима, као понека врста

рибе. Има чак и крупне рибље очи,

велика уста са четкасто распоређеним зубима-жилетима. Њима уједа као пирана. Кожа му је танка, глатка, љигава, затегнута као жаба кад се надује. Брз је и скакуће као кер. Мали змај је опасно биће, нимало умиљато, иако га неки чувају уместо псета.

Такво створење, без струка, прасасте грађе, без ушију и видљивог носа, напало ме је. Без најаве, без претходне увреде, скочило ми је на леву ногу, и ујело ме за бутину.

Покушала сам да га одгурнем. Он се начас одлепио па се поново закачио, иако сада неколико сантиметара ниже.

„Помози ми!“ рекох Кинезу који је све то гледао и који је до тог тренутка свог малог змаја на канапу чувао.

„Већ сам ти реко да му не прилазиш.“ рече он на српском. „Па, то је мали змај!“ као да је тиме оправдавао поступак свог љубимца.

Не сећам се да ми је Кинез то већ рекао, али сам о малом змају чула, и знам да је опасан. Ипак, то чудовиште је његова брига, па зато поново рекох: „Али, помози ми!“ и наставих да се борим.

Очекивала сам помоћ, полицију, неку јавну службу, државну инспекцију, владу, да казни газду који љубимца не држи на ланцу. Хтела сам правду да ме подржи да наплатим нанесену повреду, телевизију, јавност, мислила сам да су сви уз мене...

Мали змај

Дубравка Милошевић

„Ово је тренутак када си сама. Све је на теби – да се одбраниш или да се препустиш.“ рече ми нешто.

Кинез ми је потпуно окренуо леђа, иако је његов змај и даље врцкао својим прасећим репом и слинавио ми по нози. Шутирање није помогло. Као да ми се пијавица закачила, а не неко чудо од 15-ак килограма са целим метром у дужини.

„Шта нам све неће донети ти Кинези! Не треба нам њихова роба. Шта ће нама кинески змајеви“ помислих.

Не знам како, али сам одједном успела да ухватим тог гада за глатка и дебела леђа и да га бацим на његовог газду. Наравно, мали змај не би ни био змај кад одмах не би напао, јер најзад – змај нема газду.

И тако је мали змај ујео свог Кинеза за леђа. Забио му се незгодно међу лопатице. Не смем ни да замислим колико је дубоко успео да га тако убоде. Кинез је вапио и није могао никако да се одбрани, јер му је због незгодног уједа, мали змај био ван домашаја шака.

„Чудна ми чуда! Пас напао господара! То није први пут. рећи ћете. „Али, то није пас – то је мали змај.

кажем ја.

»

Мало даље на том истом вашару пронашла сам свог мужа и сина. Показала сам им ногу и рекла шта ми се десило. Сажаљиво су ме гледали, али у њима нисам приметила бес због тога што сам била нападнута, што није било никог да ми помогне. Можда су и они мислили да сам ја крива, јер ваљда није случајно што сам налетела баш на његаг Ипак, то је био мали змај!

Гледала сам у своју изгрицкану ногу и тешила се: „Проћи ће, зарашће! Само... изненада ми сину кроз главу, „да то чудо није отровног!“

Откуд знам, кад то није пас, већ мали змај.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 13