Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 14

март 2011.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Потрага за култивисаним читаоцем

оглед на савремену српску књижевну сцену пре је све друго но весео. Бакћући се заумним и у нашим приликама беспредметним, рогобатним прокламацијама спабирченим из европских приручника, заговарајући „културну индустрију“ и мас-медије, фаворизујући фотографију, видео и инсталације по сваку цену, све до изгона слике и графике из галерија и видокруга жирија, самоизабрани „реформатори“ српске културе уистину су успели да је, у духу постмодерне, прилично темељно „деконструишу“, а фактички деструирају. Поезија је одавно изгубила јавни легитимитет и моћ да окупи поклонике. Шачица публике која се ту и тамо нађе више наликује на скуп

погорелаца, завереника или следбеника егзотичне секте. И часописи немају више негдашњи утицај и престиж. Неки међу њима, дизајнерски улицкани, батргају се с претензијама да се уклопе у нови контекст. Остали вегетирају на маргини.

Нема ни чувених јалових дебата, округлих столова о „кризи критике“. Разговори о критици, наравно, подразумевају расправу о вредностима, вредносним системима и критеријумима. Али како је и у тој сфери све помућено до хаоса, загубио се сваки, чак и теоријски интерес за „разбистравање појмова. Публикум који у овој земљи прати ријалити шоу попео се, по службеним проценама, на милион душа. На новобеоградском бувљаку продавци, јунаци идентичног „шоуа“, разгаљујући се на сувомразици препричавају изјаве Екрема, новопечене звезде узданице. Свако ће бити славан пет минута – то јест свако ће имати својих пет минута, мислим да је својевремено прокламовао Ворхол. У том смислу и осмошколци хрле на Фејсбук, четују и скајпују.

Суд о вредностима, не само књижевним већ уметничким уопште, препуштен је жиријима. О томе, пак, како они вреднују сведочи и најновија, НИН-ова епизода: у првој ТВ изјави срећна добитница признаје да награђени роман није њено репрезентативно дело, што, као недужни читалац, сматрам чистим еуфемизмом будући да је, кратко и јасно речено, књига веома неуспела.

Последњи јавни разговор на тему збивања на домаћој књижевној сцени у којем сам имао прилике да учествујем збио се прошлога лета у Нишу, у организацији тамошњег Културног центра. Чуо сам у тој згоди горке речи неких млађих колега-прозаиста, али је чињеница да се испод свег „интелектуалног гламура“ за којим се посезало слутио јал због ускраћених књижевних награда. Пошто је ту било и појединаца што у међувремену и сами посташе лауреати, верујем да је и њихова критичка оштрица сразмерно отупила. Релативно млада и оштро-

Војислав Зорић

Датум-фатум

Поводом 17. фебруара рођендана Тодора Манојловића

Тог фебруара седамнаестог Нек буде песник, рече Бог. Обрадова се и дечаков кум Име Тодор биће мој изум.

Кад му угледа будућа дела Мајка упита невесела:

Зашто баш тај датум – фатум, Зашто баш њега дотаче, Јубилеј срамне ломаче

Када испари Бруново тело

И са њим ватропирац – делог Бојим се да је то судбе миг,

Да ће носити Ђорданов жиг! Разговор два створитеља Свевишњег и родитеља Прекиде песникова тетка

И преокрену крај почетка:

Да си се пар сати уздржала, Тек би се онда радовала:

Дете би осамнаестог доспело Баш кад се роди Микеланђело. Сада ми је лакше, рече мати, Италија ће да га прати.

Заиста га је пратила као судба, Док га је од свих штитила УДБА...

14 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Срба Игњатовић

река критичарка окомила се том приликом на актуелне тиражне списатељице констатујући, у духу помодног теоријског вокабулара, да оне махом, својим књигама, капитализују телевизијску популарност и присуство.

Заиста тачно, уз један додатак: онај део напаћеног народа који још увек чита (поготову цењена женска публика) те књиге разуме. Писци „у жижи“ (част изузецима!), данашњи „државни писци“ чије се књиге преводе и пласирају махом о државном трошку (перјанице ПЕН-а и Архипелага), горљиви су антипопулисти. Они пишу „за Европу“ а не за овдашњи публикум. Добром делу њих, додуше, ваљало би да посегну за класичним, по свим романескним правилима вођења фабуле, организације и игре заплетрасплет зделаним крими романима, рецимо онима Грејема Грина, не би ли се упознали с елементарним правилима заната. Али чему то ако је лакше бити „деконструкционист“, наводни рушитељ жанровских граница, јаросни експериментатор“'!

пат тан

57 > = и па НЕ Е = 5

Скрајнут с подивљалих струја: Саш

Додатна специфичност овога јата огледа се у томе што један број стегоноша наступа („ствара“) у име и по начелима „политичке коректности“, док су други још директнији – тако што та „начела“ у својим ремек-делцима настоје непосредно да „оживотворе, да „спроведу у живот“.

Чињеница је, међутим, да на опустошеној књижевној сцени има и другојачијих, „тихих делатника“. Скрајнутих од подивљале струје, али не мање упорних. Један од њих је и Саша Хаџи Танчић, аутор већег броја књига приповедака, неколико романа и чак четири есејистичке књиге.

Звездани тренуци овог аутора везани су за крај осамдесетих и почетак деведесетих година, односно књиге прича Савршен облик, Силазак у време и Звездама повезани (при чему је за потоњу, објављену 1990, добио Андрићеву награду 1991). Делајући у Нишу и повремено у завичајном Лесковцу Хаџи Танчић је имао срећу да, већ тиме што никоме физички, дословце није био на путу у престоном Београду, постане прво истински угледно наше књижевно име из тзв. „провинције“. Својих „пет минута“ у истоме кључу потом ће имати и неколико других аутора, у распону од песника Данилова до прозаисте Белог Марковића.

Наравно, било би апсолутно погрешно тумачити нечије књижевно постигнуће искључиво у понуђеном кључу пресудном само када је реч о јавној сцени и тзв. књижевном животу. Прва Хаџи Танчићева књига приповедака Јеврем, сав у смрти (1976) била је његов оригинални „прикључак“ тада актуелној тенденцији подоста немушто означаваној као „стварносна“. Хаџи Танчић је, међутим, и у том контексту био и остао разазнатљив по „јужњачки“ надахнутом лирском набоју и особеној стилизацији. У претходно поменутим књигама прича што су уследиле овај аутор досеже митопоетске врхунце. Његова проза и ту нагиње лирском и апстракцији, али метафизичкој, из језика изнедреној и изнутра мотивисаној.

У својој најновијој књизи прича Лепи гробови (2010) Хаџи Танчић се враћа тим раним изворима, али их изнова обједињује с језичком „реалношћу“. Археолошки налази и музејски предмети, симболи минулих древних цивилизација, „оживљавају у некима од тих проза урађајући казивањем што има и поетске (сажимања, „скраћена експозиција“, посувраћени „ракурси“) и наративне вредности. Још је језички живљи и богатији чобански, бачијски

видокруг. Наратор је ту у игру уплео низ већ полузаборављених речи, појмова који су синоним замрле и готово ишчезле номадско-пастирске културе.

Све прозе окупљене у збирци Лепи гробови фактички се уклапају у одредницу кратке приче. Лирски и митопоетски набој условљава сажетост и „економичност“ осмишљену све до минијатуре. Управо је минијатура Уздах, од цигло две странице, могуће најпрегледнији пример пишчевог поступка. Њен неименовани јунак могао би бити неко из митске давнине као и данашњи меланхолични шетач. У крајњем, у закључном обрту, то је писац сам. Он је тај што нечији давни уздах чује „овога трена, у себи“.

У Лепим гробовима, у оквирима истог стилско-језичког тока, има и другачије конципираних прича, поготову оних зделаних као ниска нараторових исповедних исказа (Лечење). Има и таквих у којима ће се обзнанити „документарни“, реални или опонашани набој (Ђорђе Крстић слика Ћеле-кулу, Црниловића круг).

Све ове мале назнаке упућују на то да је Хаџи Танчић самосвојан, то јест аутентичан прозаиста, аутор с израженом самосвести. Последња одредница ће, могуће, зазвучати чудно. Зар је могуће да писац дела неосвешћено – питање је које може да ми постави недужни читалац.

Богме, читајући повремено нарамке онога што се данас нуди под фирмом поезије, и то чак и када је реч о извиканим именима, склон сам томе закључку. Док подоста прозаиста на гласу, принудних и самозваних кандидата за „живе класике“, уместо на стваралачку самосвест игра на карту недвосмисленог калкуланства (некад и бласфемије зване попљувати све око себе, и унатраг – дијахронијски!).

Прозаисту Хаџи Танчића, њима насупрот, краси лепа врлина: не само што промишља властити концепт него се предано посвећује и тумачењу нашег прозног наслеђа. У најновијој есејистичкој књизи Шест прозора и хоризонт (2010) он се бави прозом Стевана Сремца, Лазе К. Лазаревића, потом оном заборављене књижевнице Анђелије Л. Лазаревић (коју Хаџи Танчић сагледава као неку врсту родоначелнице нашег „женског писма“, принудно сврстане у очеву сенку; а отац је управо Лаза К. Лазаревић), да би се посветио и Црвеним маглама, роману дуго проскрибованог писца Драгише Васића, и једној приповеци Вељка Петровића (У Нишу пред слом 1915. године). |

У своја тумачења наших старих прозаиста Хаџи Танчић уноси готово докторантску акрибију (цитати, фусноте, апаратура као доказ увида у постојећу књижевнокритичку литературу), али често нуди и властите, луцидне увиде, што се и може очекивати од аутора који изнутра добро познаје наративно умеће. Реч је, истовремено, и о есејисти који, управо с означеним двоструким покрићем, има право и на местимичну „ревизију окошталих и потрошених виђења и судова.

Захваљујући оваквим, новим читањима, литература, она стара, „обнавља сеи живим у измењеном културном контексту. С друге стране, бавећи се наслеђем Хаџи Танчић је као стваралац у прилици да у властитој прози, не на нивоу „цитатности“ и парафраза већ деликатно, у назнакама, искорачи даље између осталог и посредством споменутог сажимања, својеврсне прозне елиптике.

Међу ауторима који свој его не истурају на јавни пазар јер сматрају да дела говоре данас издвојено место има и приповедач, романсијер и есејиста Драгиша Калезић, аутор низа књига вазда некако скрајнутих од видокруга брзо-

Драган Мраовић Задња горчина

Многе горчине су дошле и прошле. С којом ћу отићи у хлад вечности“ Многе горчине су прошле и дошле, и још ће пре него се забеле кости.

Која ће бити задња кост у грлу,

задња због које ћу рећи: „Зашто, Божег Зашто ме зовеш у земљу умрлуг

Зар се у њу, без задње горчине, не можег“

потезних арбитара домаће књижевне „елеганције“. Разлог за то пренебрегавање је једноставан: њима није близак ни лагодан начин на који Калезић пише и оно што његова проза казује.

Тако се, рецимо, у својој најновијој прози Дан и нешто од ноћи (2010), с поднасловом Руска повест, осмелио да приповеда („реконструише“) последње дане и окајање мајора Мартинова, убице песника Љермонтова. И није му то било довољно већ је, поигравајући се с временским и културно-историјским плановима, повест зачинио игром на размеђи сна и јаве, халуцинације и литерарне реминисценције, односно ђаволијаде у којој су се обреле не само „нечисте сподобе“ из Булгаковљевог романа Мајстор и Маргарита него је, надахнутом „рекапитулацијом“, актуелизовао читав низ „руских мотива“, укључујући и главоломне питалице једног Достојевског.

Јесу то унеколико варирања и подсећања, али осмишљена а не стерилно књишка, различита од пуких конструкта и цитата. Калезић ускрсава много тога на шта је савремена проза почела да заборавља, па тако и питања о смислу живота. Његови јунаци осећају, доживљавају и размишљају, воде расправе а посредством временских резова „селе“ се кроз простор и време све до нама блиских места и дана... Калезићева проза је модерна али се њен аутор не либи да је протка „материјом потеклом из онога што се негда називало светом идеја. У том кругу посебно место има тврдња како је „добро, схваћено на старински начин, неопстојно, да је све поснијеи варљивије, док је зло све претилије и масније“.

Као што је данас, у низу области, концепт потискао или и посве поништио идеју дела, тако су разграната медијска пракса и комуникација, налетом из сфере масмедија, „наврле“ да потру и премреже свеколики контекст уметности. Електронска цивилизација, очито је, неумољиво крчи пут. Прави, дубљи проблем ипак се очитује у естетичкој сфери: „идеал ругобног, тог наводно естетизованог обличја зла (споменутог у Калезићевом исказу) све чешће је циљи исход пракси официјелно именованих као нова уметност (укључујући и књижевност).

Спрам доминантних, „транзиционих прилика“ у нашој култури – намеће се крајњи закључак – основни проблем који имају не само „некурентни“ аутори попут Хаџи Танчића и Драгише Калезића већ са којима се суочава сваки наш култивисани прозаиста, уопште узев писац, јесте тај што њихова дела траже култивисаног читаоца. И ту смо, опет, на почетку. Борхес је (видовитог) тврдио да је прави читалац реткост. Да ли смо, у времену занемоћале културе, ститли до трена у којем је могуће огласити и смрт, ишчезнуће таквог читаоца, на срећу писаца „шоумена“, „кечера“ и острашћених идеолога „политичке коректности“% Хаос и посрнуће у домену културе и уметности у исти мах су објашњиви логиком „спојених судова: идеални, „апсолутни ред извесно није могућ у тој специфичној друштвеној сфери ако у осталим, егзистенцијално битним, царују силе деструкције.

Михаило Мића Вујанић

Не радујте се унапред. Чувајте енергију за разочарења.

Пристао сам на лажи. Тако лакше подносим истину,

Ово је време црног хумора. Само се гробари са разлогом смеју.

Лупао сам о шерпе за демократију. Сад ми се демократија лупа о главу. Несрећна је земља у којој су политичари задовољни.

Када вам је живот угрожен не можете бирати партнера за вештачко дисање. Као најстарији народ имамо тапију на мајмунска посла.

Пази како пишеш. Има злонамерних читалаца.

Све има своју цену. Свака освојена жена однесе најлепши део освајача. Имам захвалну децу. Од мене ништа не очекују.

Само ограничени људи могу прецизно да опишу свој живот.

Не плашите се беде, увек ћете имати с ким да је поделите.

Живот је све што мислиш да није, а дешава ти се.

Сад можеш свашта да говориш. Нема ко да те чује.

ари Зете прваке ораси вени = =