Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 15

КЕ а а

руде рај = >

| | 1 1 | 1 ђ | :

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

март 2011.

поетским позницама Раше Перића (1938) сакупљеним у збирци песама "Јесења сетва“, песник као да покушава да одговори на јед-

но једино питање: да ли људска душа попут тела стари или она не прати законе и судбину телесног човековог састава. Судећи по младалачки полетним стиховима, пуним страсти, увенчаним у десет циклуса од по пет песама, уз по једну уводну и закључну, одговор на постављено питање у наслову би био негативан. Тај жар душе исијава и из уводне сетне песме о чесми у родном песниковом селу, која је усахла и остала без жубора воде, као и све физичко што пролази и пропада, и због чега пати душа:

УЈер, ни ја певан, ни ти шумна:

обли нас ћутња, пустош, суша".

Пресушила је чесма као што се и песников живот примакао земаљском крају, али душа, и када пати, и даље своја осећања изражава стиховима.

Ј = у == Када пева о " мотивима из детињства, Раша Перић не описује само успомене на то животно доба, већ у заносима поново доживљава време првог откривања света, – тако да се све опет рађа пред нама: невиност одрастања уз мајчинску љубав, затим благодети природног окружења, све до "декламација светосавских у гаревској цркви".

И у разговору са својом сенком, песник у њој препознаје божанске знаке душе која би све да обожи, да заштити слабог, да нас верно прати, радује и заједно са нама пати. Такође, у циклусу песама "Дарови“ душа показује чудесну моћ јер кроз љубав, која чини њену суштину, све спаја и слави: и природу и човека као "живи храм који хода испод небеса.

Исти одговор о трајности душе налазимо и у пет сонета из циклуса "Светиње" у којима се пева о црквама које уз помоћ "божјег чекића“ ничу из траве као "светим духом сковане“ примајући у се детињу душу. У такве светиње људи долазе да умију своје душе које "не свеле" зажеле да духом оснаже човеково срце. Јер само се срцем може видети Господ без обзира да ли га тражимо у светлости кандила, свеће или сунца које "по трави // пише химну љубави" (46).

У "Питалицама", шестом циклусу "Јесење сетве", посматрајући живи свет око себе, песник се пита како то да слушање гласања птица и посматрање живота инсеката човеку доноси радост и битна сазнања која често имају пророчанска значења. Да би све то разумео, човек мора прво да прочита у тајни своје душе.

У посветним песмама, Раша Перић евоцира сећања на људе који су уметничким делима обеле-

Стари ли душа“

Раша Перић: Јесења сетва; Културни центар Карловачке уметничке радионице, Сремски Карловци, 2010.

Милутин Лујо Данојлић

жили своје време. Ту је пре свих књижевник Бошко Петровић који корача „с књигом... и сенком тихом и сетном“, затим, Дејан Медаковић који у Карловцима „збира мач, дух и слово" за свој летопис, па онда, песник Стеван Раичковић, у походу родној Нересници у Хомољу где за поезију "кључ доби у завичају". Нашалиће се песник са бронзаном бистом боема и вечитог љубавника, песника Мирослаава Антића, који више не може да добацује лепим плавушама које крај њега пролазе улицом, а онда ће свратити и у собу код вајара Солдатовића у којој је утихнуло длето и шпахла, а прашина пада све већа и већа“.

· После одавања песничке поште умрлим уметници-

ма, песник креће у поетска ходочашћа Хиландару, Зејтинлику у Солуну, Сентандреји ("гробном слову Српства"), Венецији, али оној Лазе Костића и Његоша и славној цркви Запга Мала, да би ходочашћа завршио у Букурешту где се слави "света Поезија".

Под насловом "Песник" је циклус од пет песама које су, у ствари, прави аутопоетички записи. Пре свега, ту је апотеоза језику којег Раша Перић види као исконски врт у ком се ауторова "душа пени". Затим, то је и Библија у којој се огласио Творац и чија се моћна реч мора чути да би се спасли од 'земних душа стресова", јер та "мрва мрве“ како песник види слабашно људско биће, не може, у свету који та окружује, да сазна смисао постојања, јер то покушава разумом, а још" ни тајну своје душе не зна". Дакле, опет питање душе је у првом плану песничког стварања.

Последњи циклус ове песничке књиге, "Сетва", наставак је претходног, јер је у овим песмама описан песнички поступак, посебно песника чији се животни век примиче крају. Међутим, то "чуђење у свету", како је поету својевремено окарактерисао један песник и есејиста, не би било чуђење када би се одрекло песничке сетве и у позну јесен, јер, као што се зна, та позна сетва често уме да да најбоље плодове, што се у овом случају и догодило. Наравно, услов за то је добро семе, "семе ћирилово", да би из азбучне сетве исклијало и довело до цветања и плодног рода. После све то може пасти у заборав, ако је приземно, а не узвишено дело. Зато је спас од заборава у новом, обновљеном гласу, у новој сетви и новом семену, и нада у успех "јер сејао си душу" закључује Раша Перић, чији последњи стих "у душу и васељену загледан“ изражава идеју целе ове песничке творевине.

Најновија песничка књига Раше Перића потврђује Матићеву чувену изреку да је поезија вечита свежина света и да песници не старе, као ни људска душа.

Историјске истинице и основе сопственог бића

во је књига која је обрадовала све читаоце Ра-

довановићеве прозе, аутора романа „Креман-

ска ружа“ и „Обрнута црква“. Јер, књига „Није било сунца“ јесте путовање кроз најнејасније пејзаже наше прошлости у којој писац зналачки преиспитује историјске чињенице, и како записује рецензент 30ран Стефановић, филозофски је дијалог са поменутим најуспешнијим Радовановићевим романима којима, овом приликом, придодајемо и „Повест о спису Рајмонда Лила“. Можемо ли разумети себе саме и своје животе“ Каква је, заправо, истина о Свету; Да ли је више нас реалних ликова, или „уљеза друге феле“. Да ли је покушај трагања за истином бесмислен; Да ли је истински прошло време удбаша (човек постаје оно што сањађе И време гвоздених кревета Радовановић, у постхумној причи о оцу, поставља питања. И нуди пронађене одговоре! А комунизам“ Та „завера и зараза“ убачена међу православне народе ваистину јесте највећа српска хорор прича! Уосталом, „бајке“ пишу мање обдарени писци, Радовановићу, и осталим успешним писцима, остају страшне и стварне приче које треба умети преживети. Уз божију помоћ, наравно. Јер, у овом роману можемо прочитати (на стр. 159). тешку и отрезнујућу реченицу: „Како би, Господе, страшан људски живот био када би се одједном, до краја, сав открио човеку!“ Сличних реченица у роману, које саме од себе јесу блиске афоризму, има још. Такође, писац је и добар „сликар“. Пример: (стр.158. „- Израз на лицу му је тврд; обрве густе, а чело колико се да видети из профила велико и испупчено. По знацима на ширитима иста је класа као и они, ипак с изразом лица као да је залутао међу њих. Она тројица су без шапки. У прстима су им запаљене цигарете. (...) Делују ми као да својевремено нису пропустили ни један филм Хемфри Богарта..“

А прва реченица романа, која гласи: „Оно донео од оца после његове смрти, из планинске забити с крајњег североистока земље, била је гомила књига и неке ситнице којима сам само ја придодавао значај“, као да наслућује галерију ликова у роману: Лека Ранковић, Јован Вујчић, Школајчић, Жикица Шпанац, Калабић, Брадоња, Драгојло Дудић, Пицла, Кутла, Гудоња, Луди Драгослав, Пуј Пуј Војвода, деда Анастас, Агнија бабица, адвокат Дика Драшковић, песник и галантериста Влада Гајдаров, удбаш Драган Ђурић (тај лик „прати“ Радовановића још из времена његове прве књиге „Летопис Тешњарски“) Отац, син (безимени наратор), и друти. То су јунаци чије се судбине просто „чешају једна о другу и у којима је присутна „кафкијанска“ нада у излаз из затечености!. Ево ти посла лично за Фројда, бога-ти-не-јебем!, рекао би циник из културног естаблишмента који тешко подноси снагу Радовановићевих проза! Али, то је проблем тих умишљених „великих писаца из културног естаблишмента, не наш! Јер, ми поштоваоци Радовановићевог писања добро знамо колико је он припадник

то сам

Славен Радовановић: Није било сунца, Матична библиотека Љубомир Ненадовић“, Ваљево; ТИА Јанус, Ваљево-Београд, 2010.

Милан Р. Симић

аристократији књижевног света, да је бескрајно одан уметности, посвећен јој је до граница испосништва. А то што он својим романом не „опија читаоце заплетима, расплетима, бајкама, већ је суров и дарује нам голе истинице, то само може да, у будућности, непрестано снажи књигу. Наравно, уз овакве његове ликове, и природно је да мото књиге гласи: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“ (Св. Силуан Атонски). О овој крилатици, поново на крају осврта...

Но, све и да хоћемо, немамо мира од оне „гомиле књига“ из прве реченице! И ево, на стр. П4., читамо; „„„Отац га не гледа, не осврће се, јер је она галама све

јача и јача. Кофер, ољуштених ивица, све му је тежи; у

њему је нешто преобуке, најнужнији хигијенски прибор и неколико Ремаркових књига. Тешка му је и ташна увелико посувраћених, извитоперених рубова којима недостају метални окови. У њој је Капабланкина Основа шаха; гомила немачких новина са шаховским проблемима које је својевремено постављао Вилхелм Штајниц. Велики шаховски приручник који је искључиво говорио о играма Емануела Ласкера... Да, Свет је ваистински отворена позорница на којој се живот одвија у свим својим контроверзним значењима!

Шахг Играте ли шах“ Ако не играте, жалимо! Књиге, кофер, успомене! Време страве и ужаса, тишине и тешких сећања, страховладе... Да ли је случајна референца романа „Сећам се, како се не бих сећао“ Није, наравно...

На крају, уместо препоруке за читање и бурну „шетњу кроз историју и њене дуто чуване тајне „један савет. Ако је могуће, роман ишчитавајте у малој кафани у којој је, уз васјош само неколико ћутљивих гостију. У кафани у којој се точи домаћа ракија и у којој је дозвољено пушење, а која се „простире на месту некадашње књижаре. У кафани, у којој је изнад шанка, црвеним словима, исписано: Држи свој ум у паклу и не очајава!

ећ самим насловом „Прозор отворен на висибабу и кукурек“ вишеструки стваралац Анђелко Анушић инвентивно предочава прозор као метафору сложеног дискурса.

Романескна кула од балканске грађе

Анђелко Анушић: Прозор отворен на висибабу и кукурек, Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, 2010.

О томе, зашто овај наслов писац каже:

„зато што је српско, и уопште људско биолошко, духовно, културно и историјско постојање-антрополошки парадокс, фигура дуализма. Такође су и теме мога романа, и судбине мојих јунака, продукт дуализма. Зато би се мој роман, због утешне катарзе коју призива, могао насловити и као „Пролеће крајишке јесени“, а да ништа не изгуби од своје семантичке, тематске и стилско-језичке суштине. Наш живот је, песнички речено, „пролећно окно накратко отворено на висибабу и кукурек“, јер тамо где је пролеће – ту је и јесен! Нема првог без другог, и обратно“...

Кроз прозор овог романа се виде страдална збитија на позорници потоњег рата и пропасти Крајине. Испод видљивог фабулативог поља су наслаге којима се предочава историјска вертикала трагедије Крајишника, удесни процес историје српског рода, непрестано крајињење и закрајињење. Стваралац с импозантним опусом и искуством сведока учесника, судбином прогнаника уверљиво је исписао античку драму у српском руху, у босанском тамном вилајету том караказану зла.

Цео овај простор, ни исток ни запад, ова кућа насред друма жигосан печа-

Мирослав Тодоровић

том вечног трвења „тамни вилајет који представља трећи свет разапет између Истока и Запада. Историјски несрећан, свет јунаштва без славе и мучеништва без награде“ Андрић каже да треба имати на уму да се и ми и Грци и Бугари, као мали свет кувамо у казану над који се надносе велики и чекају свој залогај. Згаришта и пустош, поражени, понижени, обогаљени морално, духовно и ма-

теријално, очајни и немоћни на страш-

ном гумну крваве балканске историје из чијих се рушевина и рана и поред свега помаља живот и прича из тог живота. Као травка из камена. Као пламичак из пепела. Над њим је страшно клатно. Садашњост открива прошлост, прошлост наставља да живи у садашњости.

„бежи се од страдања, од људи који наносе зло вођени режимом уништења, метафизичка језа хуји преко збитија и оних који под тешким теретом стварности стрепе за живот ношени урођеним инстиктом уписаним у суштину људског бића и страхом да се опстане и остане“. Увод у суморну причу почиње описом санитарног режима на граници. Граница је на реци, река је „опевана и

оплакана, пола тече тинта, пола сузе.“ Писац нам тако саопштава искуство историје и властито сазнање, отвара страшну књигу овопросторне историје страдања. Он посматра, записује са способношћу да кроз личну драму испише епску историју у којој се осликава судбина народа и простора. У његове записе стижу одјеци прошлости, кроз оживљене слике из детињства указује да људска драма траје да људи живе записану судбину. Претрес на граници евоцира и слике ратних страхота и сталне бежаније. Одговорни команданти су окренули леђа и отишли, оставили народ да рида као у Библији. Са својим ратним пријатељем новинаром и песником Небојшом Селаком не успевају да пређу границу, јер их враћају да наставе изгубљени, продати, рат. У своју причу писац зналачки уноси фрагменте из Споменице вуковарске деце. Речима је исказана драма преласка реке где „само једна суза да кане, па да се преврне“. Одломци из Заборављених списа, Посланице Јасеновчанима ову причу разгоревају, и, у страшну кулу романа узиђују историјску грађу од жртава, паљевина, крви и јаука. На граници песник се представља као Одисеј с намером да се наруга

милиционару. У тај романескни мозаик поставља се и камичак горког хумора оног што настаје из очаја, као вапај дављеника, као ћутање погорелца. Анушић пише, уверљиво. Пише уметнички сликовито. У романескну сторију су умешно укомпоновани фрагменти из збитија минулих времена, спаљивања књига затирања прошлости и историје која се на овим просторима понавља попут годишњих доба. Све страшније, суровије. Приповедач пише у неком месту чиме сугерише и вечне промене назива места који казују да су Срби вечити сеобари и жртве. Оживљавају се дани из преднапрегнутог сећања, чују јауци из епских песама и летописних књига. С пуно стваралачког умећа писац дочарава путешествије Вука Караџића на границу. Наративна линија се грана, прибира у роман кључне фрагменте прошлости, указује на епску дубину фабулисане просторности, сугерише и мелемна снага песме, јер: „Ја не пјевам што ја јада немам / већ ја пјевам да јаде растерам“.

Вуков долазак на границу са Босном је дочаран с пуно списатељске вештине да се све повеже у вишеслојну сторију која памти и упечатљиво

оживљава историју српског рода.

Сигурном руком мајстора речи Анушић уверљиво описује сцене испред карауле, уверљиво у причу уноси схватање да је у време Вуково (да ли само Вуково) писменост била уротничка работа. Главопадан посао...Умешно се повезују времена, „обухвата историјски континуитет трагедије Крајишника“, успоставља лук и са Косовом. Казивање је проткано кадкад и хуморним нитима; страх од доласка незнанца у Босну, оживљава причу густог ткања са садржајним нитима инвентивно сплетеним у романескну сторију кроз чије прозоре видимо мноштво живописних ликова. Писац се умешно креће кроз времена, евоцира поратне дане, резолуције, блокаде, изолацију, све што је условило драматична збитија и тешке судбине аутентичних ликова и страдалника. Виде се кроз прозоре историјског штива у пејзажу, и кроз окно у дубини мрачне прошлости војске, чује тутањ, вапај и писка, сузе и зној на лицу прогоњеника.

И док службеница чита податке с екрана табле, дакле реч је о овом времену,

Наставак на 16. страни

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15

Славен Радовановић