Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 16

март 2011.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Наставак са 15. стране Мирослав Тодоровић

приповедач се сећа детињства, стрица Танасија Ореља, учесника Ћопићеве Осме офанзиве... У! прича се шири, у подтекстуалним слојевитостима евоцира се време колонизације, сугестивно указује на вечне сеобе, понире у дубине и време када су се смењивале царевине. У првом лицу одвија се прича кроз коју се прелама тешка земаљска судбина народа и простора, избегличка одисеја и повратничка драма... свевремена прича тешке ћераније – све је то прича која кружи оживљава из прошлости трагичне догађаје сугерише да је историја морија ових простора, да ничег новог нема под сунцем. Понаља се по ко зна који пут иста драма на истој позорници али са другим актерима, потомцима претходних трагичних јунака..Та драма је режирана од стране моћника с улогом штампе с воњом светског сношаја. Уништење ћириличних књига и ранијих докумената је зналачки укомпонавано у роман. У језгровитим и горким реченицама аутор описује страх од ћириличних књига, с јасним алузијама и на данашње време у којем је ћирилично слово потиснуто, српски језик и реч угрожена. Испловиће у овој епизоди и прича о судбини Саве Мркаља из казивања адвоката Домагој Окана. Не подносе људи овдје памет и паметне, поготово паметовање. У том миљеу је Мркаљ био изложен тегобном животу, понижаван од рода којем је припадао, стоички се борио за просвећивање рода и чување језика. Хумор и иронија људска злоба и завист су у наративним нитима ове вишеспратне прозе коју главни јунак у првом лицу кроз сопствени доживљај и живот исписује. Испод површинске мапе романа су читави слојеви ранијих животних прича које носе

ову. И прича о несрећној судбини Саве Мркаља се завршава његовим записом на болничкој постељи: Покварених ли људи, свети Боже! Још усправно ходе, и у очи те гледају.! Сложена романескна структура романа са брижљиво и зналачки оствареним фрагментима обезбеђују роману просторну садржајност. Наративна визура попут рефлектора разасјава збитија. Тако у фрагменту Пуцањ чији одјек не јењава се казује о драматичним страдањима Срба после убиства Фердинанда. Из овог мајсторски укомпонованог фрагмента у мозаик романа оживљава се прошлост навиру сећања („чудни су путеви сећања“) и отвара вртложна драма живота, сталног ратовања. Из прошлости су испловиле страшне слике призване ововременим догађајима. Кроз прозор романа виде се „горевине и тратине, утрине и пиштолине, селишта и крајишта“ види страшна драма народа и простора која се одвија кроз времена под сабласним жрвњем историје. И као што је Меша Селимовић из личне драме написао ремек дело Дервиш и смрт, и писац Анђелко Анушић је такође, из сопственог живота, времена и сазнања написао роман изузетних књижевних вредности који је и својеврсно литераторно сведочанство.

Влати испод рушевина | | =>

Елведин Незировић: Звијер из хотелске собе; Београд, Либер, 2009.

Милуника Митровић

дувек сам била на страни оних

који су озбиљном поезијом

сматрали тек ону, која може превазићи значај граница једне регије, државе или језика из којег долази и у коме настаје. Недавно, дошла ми је до руку једна таква песничка збирка неуобичајеног наслова Звијер из хотелске собе, за мене до сада непознатог, младога мостарског аутора Елведина Незировића (1976). Његов ванредни песнички дар, са нервом за драматику оне пунокрвне стварности која се граничи са фантастиком, стиже ненадно као зрео, и већ самосвојно формиран глас. Он проговара из једног, такође, још ванреднијег, властитог искуства рата и света као сабласне рушевине, рефлектоване из историјског простора где су, колико до јуче, непоштедно беснели ветрови рата, оставивши за собом свежину рана и траг незацељивих ожиљка: Живим,/у улици оштрих рубова,/ Сам,/ са ранама.

Док читамо ове песме, као да изблиза гледамо слике пуне језе, савршено опипљиве у своме апокалиптичном ужасу, укадриране фотографски јасно као олупине једног града и света у распадању. Мостар је главни лик Незировићевих песама, а његови недужни становници жртвена душа, пред чијим судбинским страдањима није могуће остати равнодушан. Песнички глас се у већем делу ових песама, идентификује са многим бедним људима, женама и децом из суседства, као и својим најмилијим, са којима дели сву драматику тренутка као и даљу неизвесност судбине. Посматрајући себе и свој положај у вртлогу рата као оно Ја коме је „дато да пише, не да живи“, каже се у песми „Потрага“. Он није пуки хроничар догађаја, већ онај што препознавши „под гомилом распарчавних зидова“ песника. у себи, тим усудним позвањем мора о њима да записује псалме, до усијања потресне и згуснуте у стиховима, као нечујне унутарње сузе. Лична повест о рањеном родном граду, управо јесте чиста есенција душе ове лирике, која и не припада ником до мени, како каже песник.

Осећање дубоког страха је централни духовни пејзаж, лајтмотив који се пластично из свега споља видљивог што брутално пред очима постаје гомила зидина и прашине, пресликава као негатив у најдубље слојеве унутрашњег. Пређашње лепо лице града сада губи сваки облик јер га немилосрдна звер рата разара и пустоши, претварајући у огољене слике једне надреале, универзалне визије зла. А из тог бездна апсурда, више не допире ни глас разума, ни зов срца, јер: Из свега је ишчезла суштина. Као излаз из хаоса такве јаве, понекад се само још прижељкује бекство у сан из кога се бојим пробудити. Али и то прибежиште у просторима подсвесног, такође, није поштеђено присуства још дубљег страха од реалности смрти и губитка, па зато и песник у својој дневнички краткој белешци записује: Стално сањам да сам мртав. Јер гранате су често биле брже од школског звона, и многи нису ни дочекали крај часа,

Када се једном насилно прекине пређашњи живот и уруши целина света, он више никада не може престати бити рушевина. У песми „Рушевине“ са иронијским призвуком Незировић, песник и сведок апокалипсе свога града, овим реторским питањем даје и одговор:

хоћу ли икада моћи живјети

у граду у којем неће бити

ниједне рушевине.

Без сумње, после свега, поломље-

16 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

на целина више се никада не може поновно успоставити,

неозлеђена и без рана. Маркирана у духу као искуство властитих крхотина срца и света у коме треба некако наћи сламку наде, наставити живети пошто су топови утихнули. Сада, кад више ништа не може залечити ране, нити мртву драгу вратити било каква молитва. Уз друге сличне, читамо „Молитву“, крајње сведену евокативну песму, јединствену у савременој љубавној лирици каква се данас углавном не пише. Она долази из крика, жудње једног неподношљиво осамљеног бића за другим: Устани/ не могу више молити/ ни вољети те/ мртву.

Свака песма у овој књизи директне, или крајње дискретно посредоване драматике, наливена је згрушаним, неочекиваним сликама. Без уобичајеног веризма, сентимента и патетике, без сувишне речи. Својом поетском енергијом ин виво, оне поентирају доживљај апсурда, егзистенцијалног који се уздиже до метафизичког ужаса, сведочећи о физичком и душевном рањавању, прераном и бездушно прекинутом одрастању. У овој поезији и најситнији, наизглед безазлени детаљ, преображава се из својих очекиваних значења, симбола и појмова у нешто сасвим супротно, злокобно, болно и готово гротескно. Таква је, на пример, можда и најпотреснија „Уоџ мете АТуауз Оп Му Миа“, затим „Лампа“, као и песма „Лето“, где се сјај најлепшег годишњег доба, у сећању заувек претвара у слику доба смрти: љето је мајка/ у башти затрпана/ осмјесима распуклих лубеница./ љето је доба/ кад су ми отели оца. Такође, незаобилазно се памти суптилна елегичност песме „Бајам“, која иде међу најлепше у овој збирци. Бајам као дрво животне снаге, чврстине и трајности, ратни вихор симболички и фактички слама, преобраћајући га у ненамењене сврхе, и другачија значења. Најпре, у заштиту голог опстанка у критичним тренуцима, а на крају служби завршних ритуала покопа. Оно што племенитост људске руке сеје, нечија зверски жање.

Песме у овој књизи разврстане у четири циклуса, ипак се у целини могу посматрати у два формална круга. У првом су оне које се казују из позиције најдубљег доживљаја самог лирског субјекта, а другом кругу припадају

песме у којима песничко Ја позајмљује '

идентитет другим лицима, која „приповедају“ властито искуство своје (по) поратне судбине. То су они обични, драги људи страдалници, чију страхоту зле коби са њима песник дели и проживљава као своју. Подарујући им свој глас у песми, он заправо допушта да о себи говоре из срца, својим језиком. Аутентичношћу њихових исповедних монолога, Незировић постиже најпотресније емотивне ефекте и највише естетичке домете. Управо, ти мали људи у рату, невини сапутници попут оних као што су – Рагиб, Ахма, Биба, Азра, Алма и други, најчасније бране људско достојанство, које не успева да затре никакво технички усавршено разарање, ни политички хорор.

Ако трезвено гледамо на вечно смењивање циклуса живота и смрти, рата и мира, као што покушавамо у тренутку сабирања утисака након сусрета са изврсном поетском књигом Елведина Незировића, остаје нам горак укус старог и никад до краја разрешивог питања: Зашто се човеков живот показује тако неопходан у миру, а исто толико неподношљиво безначајан у жрвњу рата“ Јер, ма и стидљиво он се, ипак, испод рушевина помаља на светлост „као самоникла влат траве“ обећавајући наду, како нас својим песничким умећем и искуством, уверава млади Елведин Незировић.

редраг Бајо Луковић, већ песмом „Сфумато“ најављује тему новог почињања, када лирски субјект у својству „човека првог“ оснажује ново процењивање бића на свим подручјима земног и духовног. О6зиран и истанчан, лирски субјект Луковићеве песме, по духовном пореклу земног бића човековог, посредовањем благом светлошћу Господњом као залогом стваралачког домашаја Тамних искри исцела, исијава нове и нове мотиве највишега смисла, почев од првог циклуса „Прве капи“ идејних координата упитне строфе песме „Пресечене сенке“:

Боже, о зар мора

С обе стране тама Да притиска оно Што светли у нама.

подсећа на „обе стране“, јер је тако сложенији и пунији живот, читав људски свет изнутра и 8 споља „оптичким“ могућностима светлог и тамног, те се стога може рећи у свим временима једино могућ.

Визуелно доживљавање светлог и тамног оснива се на „оптичким слојевима“ читаве збирке да би по томе тражила да буде читана. А исходи се „Вртложењем сјаја“ као новом страном садржаја песничког света Предрага Баја Луковића. Апоретички подстицајно питање смрти „скончавањем на лицу Бога“ заправо је само њено „унутрашње лице“ –

| нозит

Сјајно зрно Оно семе за нов живот.

Нема сумње да Луковић поетски разлучује демаркацију светлости и таме једнаким могућностима израза и одраза оксиморонски заснованог подручја светлости таме великом променом облика и представљања „тамног круга“ целокупношћу сачињавања гледања на свет:

О целини светлоги тамног

Предраг Бајо Луковић: Тамне искре; „Нолит“ Београд, 2010.

Саша Хаџи Танчић

Не знам ко ће коме Доћи живе главе Оба смо на своме – У пределу страве.

(„Линија живота“)

И читав наредни циклус „Жртвеник“ са значењем визуелне, а не непосредне представе, почива на основном разликовању између песничког и сликарског представљања. Наиме, песничко представљање 06ликује уметничку слику живота и света онаквим какви јесу, сликарски их даје онаквима како се појављују.

Овим разликовањем, Луковић је на прагу доживљаја саме суштине живота и света која, дакако, одређује стваралачки приступ. „Голи живот“, завршна песма која је истовремено позајмила наслов последњем циклусу, живот и свет и (схвата по њиховим чврстим, опипљивим односима, тежећи да их доведе до дејства на основу таквог поимања.

Свеукупна идеја збирке Тамне искре поетски истражује и објашњава најнепосредније равни живота, почев од сликовитог представљања оних најопштијих, апсолутних. Такво његово уметничко настојање организовано је према одређеним становиштима центра (песма „Маргина“) или језгра (песма „Кружни поглед“), а пре свега језгра – центра (песма „Језгро“), са сумњом у њихову равнотежу:

Сумњам у равнотежу – У могућности склада Верујем у сенку само Што ми крај ногу пада.

(„Сумња“)

Такво осећање смисла постојања потреса целину самог живота. Предраг Бајо Луковић језгровито уопштава да је једино целовит космос, а уметност једино целовита лепота.

Индивидуацијски роман о датости, сенкама и самоћи

Весна Капор: Три самоће или Мјесто недовршених ствари; СКЗ, 2010.

Милован Станковић

вакако да Варош има елементе магијског Маконда, то је место које је великодушно уступило простор за причу о једном рату, о љубави, о људима који живе са својим причама и митовима, са сенкама које су

и терет, али и подстицај.

Роман се отвара попут бајки, Била је то крајње чудна Варош. Последње поглавље, опет доноси ову исту реченицу, као потврду да је круг људска судбина, да је патња једини оквир из кога се не може искорачити.

Ко су становници овог града: Каква су то устројства и дамари који их покрећу на чињење или пасивност, какви су то ветрови који се спуштају са планина и поред мириса цвећа пружају и сећање, али и забораве Роман почиње низом антитеза (било је то мјесто које и постоји и не постоји; сви су знали све и нико није знао ништа; сви су вјеровали у све и нису вјеровали ни у шта), које већ наговештавају унутрашњу борбу и превирање, оно што је потребно да би у души колектива или појединца постојала потрага за нечим истинским, нетрулежним, нечим светим, сачињеним од тананије супстанце.

Привидно одсуство радње и дешавања, није била намера, нити пишчева субверзивна активност, реч је о индивидуацијском роману, роману архетипова, где иако се лако препознаје временска одредница дешавања, ипак, стиче се утисак да се пред нама одиграва античка трагедија, да се прича уобличава у некој далекој прошлости, по једној те истој, препознатој матрици. Потребно је само бацити камен на мирну површину воде, и изазвати таласање. Тако је и са Вароши, потребно је увести елементе дијалектике и немира, рат као подстицај, рат као могућност да се испита и истражи квалитет душе, као и могућност и спремност на љубав и давање.

Како говоримо о индивидуацијском роману, онда морамо говорити и о енергијама као манифестацијама, психичким, духовним, које су у њему

а ар при ти правац ут

Даје пепео пне