Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 17

(

ПН

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

откривене и препознате; о рационалним, а опет више о нерационалним потезима јунака романа, који су и те како потребни у овој испреплетеној духовно-поетској прози, да би процес индивидуације могао да дође до самог краја, да изађе из своје коначности и ништавила.

Роман има више слојева. Први би био љубавна прича Човјека, Жене и Младића. Човјек и Жена су далеки рођаци, које везује нека тиха, неизречена љубав, нека тиха страст која је више смутња, јер прилике и њихова храброст нису довољно велики да би се та љубав остварила. Младић је син Човјековог пријатеља из младости, син Пјесника. Он се појављује у Вароши да би био инициран, да би добио поуку из Живота и Мудрости. Кроз овај слој, открива се да су у раној младости друговали Човјек, Генерали Младићев отац, да су били најбољи пријатељи. Генерал и Пјесник су се и збратимили, и сада та крв, присутна и у Младићу, даје му неку снагу, даје му љубавни порив, даје му да необуздано воли и стрепи за Генерала, да брине за њега. Управо тај делић крви који недостаје Доктору, он ће морати да компензује силним смртима и огромном проливеном крвљу, чији ће он бити хроничар, као једини хоризонт где смрт једино може да зађе. Младић се појављује као Човјекова сенка, као све оно неизречено и неучињено, које са његовим доласком мора оживети и манифестовати се. Жена и њен унутрашњи живот су та плима која нас опија, и које нас ни у једном тренутку не остављају равнодушним, Жена и њена истанчаност откривају нам остале слојеве мудрости и мистике, који надахњују својом бриткошћу и лакоћом повезивања метафизичког и физичког, овостраног и оностраног.

з Жена је истински мудрац и трагалац. Њен унутрашњи живот је сам по себи философија и поетика, и свето заједно, један напор који доводи до индивидуације, до њеног коначног стасавања, до прихватања животних ситуација, до сублимисања бола с циљем превазилажења круга, задатости, изједначавања _ унутрашњег и спољашњег. Кога воли Женаг Да, вероватно Човјека! Заиста, зрак сам само, није ли Младић управо тај зрак који је морао подстакнути те механизме унутар ње, да поново раде свој посао, да упркос боли и смрти, обављају свој посао чињења, откуцавања неумитног и коначног, оног судбинског и оног најважнијег!“

Велика мудрост провејава кроз лик Жене. Као да је то претходница новог, духовног Матријархата, просветљене и освешћене Жене, која у себи сједињује морал и религију, која брише антагонизме својим животом, својим сећањем, самим својим животом који сепретворио у саму Мудрост.

Пантеистичка мисао, нека исконска архаичност извире из бића романа и бића самог писца. То нам открива да је сам овај роман, био као хлеб наш насушни, као неминовна жртва самог писца, као реакција на догађаје око њега, рат и губљење живота. Параболичност исказа, ненаглашавање радње и небитних детаља, недавање имена јунацима, указује на личну причу која је морала бити испричана, на веома личну метафизичку и духовну потрагу, која је довела до индивидуације, како писца, тако и главне јунакиње.

Има у овом роману нечега од Хесеове поетике, од потребе да лирске минијатуре буду сврха сама по себи, и да из њих расте једна чврста мрежа мудрости, која као да је праисконска. Има и елемената романа Кнута Хамсуна, где мушкарац и жена сами по себи представљају два супротстављена дијалектичка пола, и да њихова интеракција пружа обиље енергије, задовољства, а у овом роману, и веома лепих, песничких реченица. Има и те магичности Маркесовог Маконда, па није ни случајно што је као лајтмотив романа, узета једна реченица из романа Сто година самоће.

Планина је највећи мудрац и учитељ. Она је та која надвисује све животе и судбине, она је у свим причама и свим митовима од прапочетка. Обиље народне мудрости, ушло је у ткиво овог романа, и заједно са философско-песничким реченицама, даје једно дивно ткање. Има у овој Вароши и овим планинама, и нечега од Јингерових узвишених, мермерних литица...

март 2011.

авид Кецман Дако (1947), познати

песник, прозни писац, књижевни кри-

тичар, есејиста, романописац и новинар, босански Крајишник који живи и ствара у Сомбору, објавио је нову збирку лирско-медитативне прозе, под називом Хор сенки, која заслужује пажњу сваког знатижељног читаоца. Реч је о тагоровски склопљеном рукопису у шест циклуса, међусобно повезаних, али не о љубави, ни еротици, него о страху и тамнини. Песмама у прози, које обилују бројним метафорама, песник је проговорио о зледухим догађајима који су последњих деценија снашли његов народ, изложен на балканским ветрометинама светским моћницима, због чега је то истовремено парафраза новог стварања света, нове космогоније, што је и поднаслов књиге.

Мото рукописа добро се одсликава кроз стихова Никите Станескуа „ја нисам ништа друго/до мрља крви/која говорш/“, односно хаику песма Шунтара Таникаве „Нема тог дубоког мора радости/где једна кап сузе/није разливена/“, а што је песник и ставио испред свог рукописа. Све почиње, како се у Прологу песмом „Хитац“ јасно каже, 1991. године, „У ноћи петровданској“, што се накнадно тумачи као време у коме одјекује стишан, безазлен ехо великог бунила зидом пећине / тамнице: Празан простор и време без икаквог обележја, а када се, тог трена сети, у моменту писања, у невремену, писац који се гнева свог и мржње своје највише плаши, ухвати писаљке, свестан је да једино у дослуху и под окриљем строгог небесника, капљом по чистој хартији слутње своје самотан бележим.

У мозаичној причи која следи између корица ове књиге, а која има и романескни карактер, јер се нижу догађаји поред реке Уне који се не могу заборавити, путник/писац креће из брдовитог града који је сравњен са земљом, а у пртљагу нема ничега осим, како каже, личних докумената, нешто књига и свешчица. Док одлази, он (путник / бездомник) ћути и има ход равнодушног човека, како је у сличној (не) прилици у свет, емигрантски, ратни, одлазио и Црњански са својом Видом. Али неће проћи много времена а песник бележи да, недугом потом, са дна Дунава израњају лешеви, жицом везани, најчешће само костури, ноге и руке. У таквом окружењу, у равници, сав у сумњама, заштићен једино тамом и молитвом за ход прогнаних, сања успомене на дане кад се без

Слово с дна бескраја

Давид Кецман Дако: Хор сенки; АЛФАграф, Нови Сад/Петроварадин, 2010.

Стојан Бербер

оружја, брдима и воћњацима, долином Уне ходило, чиме се ближе одређује и омеђава и простор који је извор и утока свега, простор којим се сада дешава учестали дефиле униформи с мирисом нафталина са страница уџбеника раскупусане Историје. За то време Пучином плута лудница, и песнику не остаје ништа друго него да забележи: Слутим: век ће минути тако, овде ми није место, а тамо одакле стижем – ни звери више нема. Песник је сведок, који је јасно !_ изричито против рата, варварског безумља, па има храбрости да каже: Гласом који не праш-

Давид Кецман Дако

та, – изговарам молитву за људе

који се клоне оружја. То је доба страшне збрке, јер дођоше варвари (Кавафијевиг). који уводе нова правила владања, неке нове, отад непознате школе.

Они који зло сеју, нови уређивачи света, кројачи судбине, дају непорециву поруку: Услов опстанку: реку пловну и дубоку до последње капље – извору вратити! Или ће све муње небеске на наше теме да се сруче! Као што се под крилима „невидљивог“ „Милосрдног анђела“ и сручивала, месецима, по нашим кућама и мостовима, по нашим животима. Страх је посејан велики, одљуђивање траје, чак се ни познаници не поздрављају како би требало, по навици и срдачно, а све под маском непознавања, због чега се песник предаје / поверава оловци и белини папира да се ослободи ма и несвесно почињеног греха: У трену

кад се лицем и гласом не препознајемо, само белином папира, трагом оловке у претпоноћним тренуцима, ослобађам се зебње и греха у мисли / у страху почињеног.

Лирска, готово фантазмагорична повест о рату на страницама књиге „Хор сенки“ се наставља дубоко метафоричним фрагментима о страдалима који се продужавају / живе кроз нови нараштај, кроз име детета преосталог друга („Свадбари“): Први поноћни плес с невестом припао је њима. У низу, један за другим, лагано и братски нежно, тек са осмејком у оку ослушкујући тајну:- На путу је! Дечак, сигурно, о чијем имену ће одлучити срећа извлачењем папирића из војничке капе на којима су исписана имена свих на чијим свадбама нећемо попити здравицу.

Наратор / путописац зна да се у језику све окончава и зато: У ноћи великог потопа, догоди ли се, опет, светлост на Гори, где су у корову темељи наших спаљених домова, у темељима кости предака и плод наших изданака, над њима јато у кружењу око месечевог лука, остави нас да се у свом језику довршимо! Па као и патријарх Арсеније Чарнојевић упућује питање Свевишњем: Шта чиниш, Господе, над непрегледном колоном која, с труњем угашеног огњишта у оку и леденом капљом на образу, тумара, уздуж и попреко, балканском прашумомг

Јава и сан се преплићу у песничком руковету „Хор сенки“, па се плету мреже за нове путеве: Плетемо велике, беле мреже чврсте ко сан после дуге пловидбе. Мреже довољно простране за пут који нам предстоји. Сан се окончава друкчије од очекивања : С дна бескраја највећи улов: Белим мрежама – извлачимо себе.

Тако нас Давид Кецман Дако проводи кроз свој вишегодишњи немир, кроз патње и страхове, молбе и молитве, кроз време које још памтимо као део и својих несмираја и вечног сећања, које се преноси, заједно са нама, у просторе (нејдосањане будућности.

„Хор сенки“ а белином хартије понорно слово /светлост са дна бескраја. Посвећена свим прогнаним / бездомним, ово је књига коју треба увек изнова читати.

И овдје и тамо

згледа да се историја не понавља, она траје, кад нам се Раде Адамовић, ево, не понавља, него ујављује новим романом И овдје и тамо. Наслов књиге је још једанпут

На самом почетку ћемо устврдити да је то језик ћопићевски и кочићевски, једноставно, подгрмечки језик крајишника. И то не само према елементима форме, односно, лексици и морфологији, што је разумљиво пошто сам аутор потиче из тога краја, а успео је да у туђини сачува и лепоту матерње мелодије, него је то код њега језик Босанске крајине и по другим језичкостилским применама: кратке и значењски језгровите

Раде Адамовић: И овдје и тамо, Графид д. о. о. – Бања Лука, 2010.

свакако сам Бог. Те ако га се живот описује онаквим какав је он уистину, без уметничких интервенција, мимезиса и тобожњих надоградњи, онда нема погрешних сцена и појава, већ се ток радње одвија по Господовим правилима и налозима и на то се, тада, не може ставити ниједна умесна примедба.

Па ипак није ни све тако линеарно како се може мислити као на документарној фотографији. Аутор прибегне понекад и другом нивоу приповедања те имамо и причу у причи, какав је случај са ликом Мокрана

више (ипе [05 де рјиз) изабран у, у првој књизи, већ наслућеном знаку

Властимир Станисављевић Шаркаменац

који је по тузланско-грачаничкој планини Озрен јурио четнике. Млађем

селективности за наслове овога ствараоца. Наиме, ако је претходни роман имао за тему да покаже први, младалачки период живота аутора, и то са изабраним насловом Он и ја, где је он малим (а могло је бити записано великим словом, као Он – божанство), дакле, где он заправо представља живот, или са великим Ж – Живот), онда, је овај, други, роман намењен тематском обухвату средње доби ауторове, и, како видимо, намењен да понесе наслов И овдје и тамо, где Он – божанство или, свеједно, Живот, који се по својој важности и силини подразумева, такође мимикријски улази, скрива се , „тамо“ у личној заменици он, „овдје“ у свези и прилозима „и тамо и овдје“. Тек свакако је ауторов проседе врло експлицитан и аритметички јасно прорачунат, јер, како сазнајемо, писац припрема још један, трећи роман који ће са третирањем треће доби човекове, оне коју у Француској зову Извесне године (Сетат аре), па ће трокњижје, дакле, заокружити ауторову трилогију (Жјивота. Стога је занимљиво како ће бити селектован наслов ове треће књиге и да ли ће остати у духу и знаку ова прва два. Раздељеност живота на свети број „три“, поткрепљена је тројством, трокњижјем, тројицом, али и печаћена је ликовно сликом једног истог пара дрвета, сликаног увек из исте визуре, али у три симболична доба године, у пролеће, у лето и, очекивану, јесен. Тек то свакако оживљава пластичност и конфигурирање трокњижног избора.

Када је у питању живот наших грађана, жаргонски називаних гастарбајтерима, у расејању, наслов не би мењао смисао и да је дат у негацијској формули, као Ни овдје ни тамо.

Толико о књизи у излогу или гледаној у рукама читалаца, али ми бисмо да рекнемо нешто и о самом садржају, језику, стилу, току радње и ликовима.

реченице и искази, снажне синтагме (узмимо једну из овог новог доба у којему село нестаје: последњи сељаци), и напокон, и по томе што аутор гради своје писано штиво на начин аутохтоног говора – са кратким одељцима и због, свете крајишке јасноће казивања, са по једним кратким насловом за сваки кратки одељак, а кратки наслов најлапидарније објашњава текст који ће уследити. Једноставно, Раде Адамовић, не оставља читаоцу ни у једном тренутку запитаност око тога шта се хтело рећи. Помоћу тих кратких наслова може се чак и запамтити готово читава књига.

Али све је то управо Адамовићев стил који би се могао назвати: врхом језика у срце речи. Аутор ће овим делом, на овај начин језика и стила, представити, заиста „још једном више“ целу Босанску крајину, а за оне који кажу да књижевност престаје тамо где почиње; ја сам, морамо позвати у помоћ нобеловца Орхана Памука, који каже да о свему најбоље пише, кад почне

цизоне у зуга

са: ја сам.

Ликови и драматургија постављени су тако зналачки, као да је Раде учио у позоришту, али како ипак није, онда се поставља питање откуда код њега та логичност тока радње и њена каузална непрекинутост. Одговор је веома једноставан: Раде Адамовић слика Живот онаквим какав је он сам по својој божјој заданости, а највећи драматург је, ипак, да признамо,

Мокрану старији париски саговорник, окорели и осведочени Јаков, најпре прогонитељ комуниста, а потом и од комуниста прогоњени четник опрашта све, сматрајући да су у туђини, овдје у Паризу, сва наша дјеца добродошла, ма каква им је прошлост, или прошлост родитеља била. Аутор дакле своје пратеће ликове ставља још и у однос драматуршко-психолошки, како они не би остали само сушта описна апликација. Мада је главна личност свакако сам аутор, који је у приступу свему, изван њега самога, ипак толико објективан да ово и није само исповедна проза.

Кад је реч о стилским фигурама, крајишки језик склон оксиморонском обрту присутан је и у овог аутора (Здравко личи на леденицу која плаче; Јато(као своји међу својима), јато земљака у туђој земљи; Мртвац који превише говори...) али, ипак, осећа се већа и најрадија склоност ка персонификацији (Девојци ко жар мора се машицама прићи); Фабрички димњак по небу пише; Мртвоме испричај све он једини сачува тајну...)

На крају да кажемо да су описи у овој књизи лаки и неоптерећени претенциозношћу. Та лакоћа уочава се готово на свакој страни књите.

Па ипак, уз све патње и тегобе које носе главни ликови ове књиге, основна порука овога писца није смела побећи од таквих које су најчешће имали и Давид Штрбац и Николетина Бурсаћ, а она је да је живот на крају свих крајева нешто најлепше што се уопште може поседовати у том истом животу, а ми још додајемо, да онај ко не зна или, једноставно, неће да живи тај свој живот до потпуног испуњења, он га од Бога, по Леонарду да Винчију, и не заслужује.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 17