Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 18

ПРЕ Зи а и ЈЕ У

Пјесничко суочавање са Медитераном

Борис Јовановић Кастел, Ручак на хридини (поезија), Издање аутора и пријатеља, Подгорица, 2010.

Јосип Ости

рви мој сусрет с поезијом Бориса

Јовановића Кастела био је веома

пријатно читалачко изненађење, јер се ради о пјеснику који је, успркос младости, већ опсежним опусом, препознатљивим гласом и рукописом, модерно артикулирао своју фасцинираност Медитераном. Магичним простором, у којем се, поред ружа морских струја и вјетрова, дотичу, грле и љубе море, небо, земља и пламен сунца, зрцалећи се у његовој повијести, култури и умјетности. Према којем мало ко од оних, који га, као и ја, осјећају духовним завичајем, може остати равнодушан. А како и да буде другачије када је Медитеран, латински назив средишњег простора, у античко доба познате Земље, несумњиво колијевке еуропске културе. А то је остао и касније, јер је из Средоземља топло Средоземно море било једини пут откривања многих других, па идалеких непознатих крајева свијета (не само Америке), те упознавања с ·повијешћу и кул-

КА5ЗТЕТ

туром _ њихових житеља. Кастел је своје _ пјесничко

суочавање с Медитераном и своје морепловство њиме, какве досад нисмо срели у црногорској поезији (и не само црногорској), усмјерио претежно враћању његовим обалама и описивању својег луталаштва. По нечем сличном Одисејевом повратку на Итаку, али, по много чему, и различитом. Понајвише откривањима и истраживањима прашином заборава прекрите бурне повијести Медитерана и његових богатих културних ризница.

Поглед у прозирност морског плићака Средоземног мора у свакодневном животу чак и многих Медитеранаца преусмјерио је у докучивање тајни које крију његове тамне дубине, које пјесник назива подморјем, у којима леже остаци „потонулог свијета“ из крхотина којег калеидоскопски слаже своје пјесничке мозаике. Крхотинама заборављеног космоса Средоземља, нађеним у музејима, архивима, библиотекама..., додаје виђено и доживљено у лукама бројних медитеранских градова, црквама, крчмама, борделима... Тиме митско, повијесно и данашње постаје „унутрашње море“ његовог пјесничког свијета, мелодично усталасаног, који опија и омамљује, било да успављује или расањује, буди ијили отрежњава... Тако хвалоспјевима, као и жалопојкама, њиховом химничношћу или елегичношћу, не ријетко међусобно неразлучиво преплетеним и повезаним сунчаном мишљу, како Албер Ками назива мјеру живота „у којој је од Грка природа стајала увијек у равнотежи с постојањем“. Таквом мишљу, радозналом, упорном, проницљивом и систематичном, истодобно јужњачки сензибилном и страсном, обасјано је и Кастелово пјесничко виђење и поимање Медитерана, јер, попут Камија, вјерује да се „младост свијета налази увијек око истих обала“. Око обала Средоземног мора, трајно обиљежених сизифовском устрајношћу, прометејском побуном и икаровским узлетима.

Вјерујем да књига - избор Кастелових пјесама Ручак на хридини, у којој су онима, како сам лијепо каже, из медитеранског архива додане нове, не само потврђује речено, него би се томе још много шта дало придодати. А. најважније је, чини ми се, његове пјесме читати отвореног срца, јер нам оне, сваким новим читањем, све шире отварају своје двери и уводе нас у чудесне одаје упјесмљеног медитеранског простора неисцрпних љепота и тајновитости, подстичући нас и саме

на маштање. А знано је да је машта краљица стваралаштва.

18 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

клопивши корице романа Гачанка

Јадранке Милошевић читалац остаје у

(не)јасној дилеми: шта је то згрешила, чиме је судбину своју искушавала и задужила та истоимена јунакиња овог романа, да се на њу живот овако немилосрдно згомила“ И не само да је њен живот, тих осам година њеног брачног таворења, упркос силној жудњи за спокојством протекао у грчевима и ломовима који су крунили њену младалачку и девојачку чежњиву љубав и наду, него је јаловост онога у кога је она усађивала све снове, била додатна казна и изазов ка клонућу и суноврату. Јер све је у том животу Гачанке ишло низбрдном линијом, од оне њене нагле и неочекиване одлуке да се уда за човека кога она само наговештава, у силуети, као Црног човека, преко свих горких тренутака, који споља гледано јесу тривијалне природе, до оне провреле одлуке, када после развода „истрча у парк готово без ваздуха.

Радња овог романа је уобичајена и препознатљива повест и овог времена, а могла би се са малим ретушима сместити и у свако друго време, а то значи да је доста универзална и да говори о трајним темама и односима, како међу половима, тако и драмским сукобима и дилемама.

Иако је препознатљива лична исповест и животна повест јунакиње, јер бива у детаљима и онога што открива повезаност романескне приче и животних догађања која су се дешавала самој ауторки, дакле уочљива је веза између романа и могуће аутобиографије. И одмах треба рећи да то никако није мана ове књиге. Напротив, управо то доприноси аутентичности приче и убедљивости ликова који причу творе и носе. Подједнако горчином којом обилују њихови животи, а које они јесу, као Гачанка, свесни и тај терет часно проносе, као и они други који плутају несвесни сопствене празнине и чемера свакодневнице која их дави или гута.

март 2011.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

раме и етички сукоби

Милисав Миленковић

Тачанка је узвишена, часна и честита фигура овог романа, налик је оним каријатидама на којима почивају прочеља храмова. Она је гранитно исклесана морална и непоткупљива личност, јер плени својим поштењем и оним хуманистичким вредностима које је чине античком фигуром, достојном дивљења. Наравно да у њеном лику и – карактеру препознајемо оне ознаке и ·– карактеристике које особе стасале и неговане искушењима сваке врсте, каљене животом и судбином, задојене трајним и заувек датим моралним вредностима, неприкосновеним и несумњивим.

Јадранка Милошевић, свесна себе, свесно у лик своје Гачанке пројектује себе, своја животна уверења и хтења, ризикујући да јој се приговори конзервативност, односно претерана зависност од традиционалних вредности и одсуство слуха за савремене „модерне“ токове живота. Све се чини да је њена доследности оданост себи и у себи пронађеном романеск-

Јадранка Милошевић: Гачанка, „Прометеј“, Београд 2009.

ном лику далеко вредније и супериорније од могућих приговора, мало пре наслућених.

Са истом страшћу и оданошћу, као што уобличава лик Гачанке, пратећи њена колебања, ломове и стрепње писац слика и Црног човека, свекрву, а уверљиво развија и ону, подоста, испразну, провинцијалну и приземну слику средине у којој се она креће, живи и мучи. А мука је њена, Гачанкина, пре свега због несклада између онога што она у својим однегованим идеалима од живота хоће и онога што се остварује. Тај несклад је болан и трауматичан и отуда она читалачка упитаност шта је то она, Гачанка, Богу и људима згрешила да јој се ништа од жељеног не остварује. Управо то изјаловљавање свих надања од љубави, спокојства и порода, то ништење свега, то је тај њен најдубљи бол. Бол због неостварених младалачких идеала је њен крик за њеним неоствареним идентитетом. Јер тај, до мита саздан Црни човек, који је у младалачкој чежњи као изашао из поезије и снова, бива сопственим чињењем срозан до ништавила. Тиме он не поражава само себе, већ вуче и ону која је мит о њему у себи испрела.

Роман Гачанка Јадранке Милошевић исписан је чистим и читљивим стилом, класичне реченице, упркос могуће замерке да је настао мимо токова савремене литературе. То је роман о сукобу једног морала, може бити однегованог по патријархалним принципима, са наплавинама времена, можда и овог, у коме доминирају лаж, мржња и површни кичу вредновању свега. То је, вероватно, и најаутентичнија и највреднија вертикала овог романа. Кенгурска цивилизација

Драган Драгојловић: Мали роман о кенгурима ;„Воокјапа“, Београд, 2010.

Анђелко Ердељанин

гледни српски писац Драган Драгојло-

вић (песник, приповедач, романсијер,

путописац, преводилац) дао је значајна остварења и у књижевности за децу. Његове дечје књиге се одликују, између осталог, образовним идејама, а та тенденција (да не кажем теза) је нескривена, кадикад и наглашена. Једна од таквих књига је и његов „Мали роман о кенгурима“. Боравећи у Аустралији (као дипломата), Драгојловић је добро проучио земљу (континент), њену природу, људе и животињски свет. Део стечених знања предочава читаоцима ове књиге у форми романа о животињама,а посебно о кенгурима. Аустралија је најмањи континент али и завичај најразноврснијих дивљих животиња. Многе од њих, тврди писац, нигде на Земљи нису пронађене. А кенгури су типично аустралијска животињска врста. У њима се види „права дивља, издржљива, опора и привлачна природа Аустралије“.

Уз помоћ маште, писац је развио читаву теорију о кенгурској цивилизацији, на примеру једног стада кенгура. Оно има свог владара (просвећени владар Ру), правила понашања, систем образовања, језик, религију (молитве!). Кенгури желе да унапреде сопствени живот и на искуствима људске цивилизације, јер се крећу и живе у људској близини. Уводе изразито људски обичај - прославу рођендана. За почетак, прославиће рођендан врховног кенгура, владара, главног мужјака, који је тај положај у стаду силом освојио (по кенгурском неписаном уставу). Владар Ру прихвата иницијативу, али наређује да она буде само повод за шире изучавање и афирмисање људских и кенгурских знања и обичаја.

Кенгури гласно размишљају и о демократији. Тако, на пример, једна средовечна кенгурица, кенгурска мајка, поставља питање да ли је то демократско време „за нас или за

њих“. „И у овом времену демократија је само оно што сматра онај ко је најјачи. Он о демократији највише и прича. Ко пита нас, обичне кенгуре..“ О , како то људски звучи!

Као један од заједничких проблема виђен је систем вредности у области образовања. Професор кенгурског универзитета каже: „Проблем је што и наше школе, попут школа код људи, све више престају да буду места где се млади васпитавају. Знање без васпитања, што ће рећи моралних норми, не даје комплетну личност.“ Кенгури показују велико интересовање за учење и стицање нових знања.

Врховни кенгур сматра да „кенгури и људи треба да буду у добрим односима јер су део царства природе и живих бића на земљи“. Ту идеју прихватају и два мала људска бића , два дечака, Стефан и Мајкл, који долазе међу кенгуре. Стефан је (гле чуда!) српског порекла (отац му је рођени Београђанин), али та чињеница кенгурима значи нешто мање него нама Србима. Кенгур једноставно каже: „Добро је када кенгури имају дечаке за пријатеље“.

Кенгури су донекле свесни људских вредности, поштују их, желе да уче од људи, да се с људима зближавају. Један од њих резонује: Ми можда не умемо да мислимо, али оно што имамо у глави ипак допире до других, па и до људи.

Кроз ову измаштану причу о напредним кентурима (у транзицији!), сазнајемо многе корисне појединости о тој врсти животиња, о њиховој животној средини, њиховим непријатељима( пас динто, орлушина с крилима широким три метра, опака људска створења итд.), о кенгурској снази (све је у јаком репу!) и борбеној вештини, нагону за самоодржање и сл.

Главна идеја кенгура и писца је: потреба хармоније у односима живих бића. А роман се може схватити и као књижевни уџбеник о кенгурима и њиховом континенту - Аустралији. =] | [5] (=) = Еј Ти (2 [5 Е' РЦ (5) |=И С Е |--

Свет виђен дечјим очима

Владимир Станковић: Најтеже на свету, ИП "Ваша књига", Београд, 2010.

Е Оливер Јанковић

сезија за децу код нас има богату традицију и плодну текућу продукцију. У таквој конкуренцији није лако обезбедити своје "место пред

малим читаоцем.“

Збирка поезије под називом "Најтеже на свету“ Владимира Станковића, чији поднаслов песме за децу и одрасле", ближе одређује саму књигу, неће имати проблема да се позиционира у односу на друге књиге те врсте код нас, а уверен сам да ће је и млада читалачка публика лако и лепо прихватити, а и они одрасли“ из поднаслова ове књиге наћи ће доста песама које ће им се свидети и над којима ће се замислити.

Из чега произилази ова моја увереност“

Из тога што специфичну уникатност ове песничке књиге представља раван са које песник испева стихове. То је од почетка до краја раван детета и из равни његовог погледа на свет песник описује дечју свакодневицу, мале радости и зебње, открива велике истине о детету, али при том ненаметљиво, из другог угла, уноси и своје искуство, искуство одраслог човека и то представља успешну симбиозу у већини ових песама. –

Важно је напоменути, да како одмичемо са читањем песама, раван детета, као и тематика самих песама, хронолошки се помера, па тако после првих песама, где су поред детета главни јунаци укућани, мама, тата, деда и бака, долазе на ред песме које обрађују "школску“ тематику и прве "велике љубави које се догађају малом јунаку.

Велико искуство у писању хаику поезије омогућава Владимиру Станковићу да прецизно, с мало речи напише песму и тиме јаче истакне њену поенту.

Ово се, сасвим је могуће, неће допасти оним малим и већим читаоцима који су навикли на дескрипцију, риму и неке друге песничке "декорације" које су још. увек честе у нашој поезији за децу, али песник је тако одлучио и због тога се његове песме не баве описом овог или оног догађаја из живота малог јунака, већ се баве суштином тог догађаја и емотивно-сазнајним планом на ком мали јунаци ових песама врше перцепцију своје околине и догађаја у њој.

Из низа добрих песама издвојио бих три песме. "Нисам увек добар/И мени је, татајко и сваком дететуј/најтеже на свету/да будем увек добар." (песма "Најтеже на свету“) "Друг ме је увредио./ А ја сам му опростиојвећ после пола сата / И било ми је лакше/кад сам му опростио.“ (песма "Увреда'). "Баш су смешни ти одрасли. |Они мислејда моје време/још није дошло!" (песма "Смешно").

После ових илустративних примера и свега што је торе наведено, пошто се песме односе како на малог јунака, тако и на маму, тату, баку и деку, предлажем да се као што су се некада окупљале, окупи цела породица и да заједнички чита ове песме.

јр љети у ењн--====