Књижевне новине, 01. 03. 2011., стр. 19

– тен

НП

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

"март 2011.

не баш срећној и берићетној 2010. го-

дини, готово у последњим њеним данима,

појавила се, баш попут чуда, књига редов-

ног професора др Снежане Вељковић, специјали-

сте за судску медицину, под насловом „Хроника

медицинског факултета у Београду, а поводом 90. годишњице постојања ове значајне установе.

Замисао о оснивању Медицинског факултетау обновљеној Србији, зачета је још пре Берлинског конгреса, и стицања независности. Несташица лекара током ХЈХ и почетком ХХ века, већ је сама по себи покретала ово питање, али су мишљења, особито међу лекарима, била подељена.

„На прво питање: да ли (нам) је медицински факултет потребан, одговарам да јесте. На друто питање: да ли је медицински факултет могућ, одговарам да није. Зашто“ Зато што се наши државници, за ових последњих 30-40 година нису бринули о држави и њеним потребама, већ о партијској политици!“ Изговориће марта 1911. тодине, др Светозар Марковић, данас већ сасвим заборављени утемељивач школске хигијене у Србији, један од најистакнутијих и најжешћих тадашњих јавних радника, на великом скупу коме су присуствовали председник Народне скупштине, министри, народни посланици, ректор и професори Универзитета... Од незнања још је опасније полузнање.

Потезани су и други разлози. Отац српске ратне хирургије др Михаило Мика Петровић доказивао је да се Србији више исплати да на страни школује лекаре, него да на врат на нос ствара и плаћа још један скуп факултет. Насупрот њима

Вредне руке занатлија

Бранко Најхолд: Занат је златан – прича о земунским занатима и занатлијама; Траг, Земун, 2010.

Миловановићева „кћи“

Брана Димитријевић

беше патријарх српског здравственог просветитељства др Милан Јовановић – Батут, са својим присталицама, чији су аргументи напослетку превагнули. Медицински факултет требало је да се оснује 1914. године, али изби Велики рат. Основан је (тек!) 1920. године.

Стога је писац хронике морао и о предстварању, и о београдском _Универзитету, и о српском санитету, законодавству, приликама, ратовима (оба Балканска и Првом светском) да проговори, све – време водећи рачуна о мери

и пропорцијама... . И Патријарх српског здравственог дин о просветитељства: Милан Јовановић - Батут је вештина

приповедања. То нису – чуда; која почињу да се

ранко Најхолд је – нема сумње – најагилнији истраживач прошлости Земуна. Објавио је више књига које се баве историјом Земуна од најстаријих времена до данас, и у том контексту свеобухватног сагледавања минулих времена треба посматрати и најновију Најхолдову књигу о занатима и занатлијама у Земуну. Реч је, дакле, 0 истраживању које нас упознаје са развојем производних и услужних делатности на територији града Земуна од 1717. године па до најновијих времена, с посебним акцентом на период између Првог и Другог светског рата. Историјски преглед развоја занатства у Земуну, Бранко Најхолд везује за ослобођење Земуна од турске власти 1717. године; од тог доба може се пратити однос државне управе према веома важном сектору занатства. Занатлије су биле организоване у еснафима који су били основани на наци"оналној и верској подели, што — ће рећи да су православни мајстори имали своја еснафска удружења као што су католички имали своја. Главни задатак еснафа био је да набављају сировине и деле их својим члановима, а такође да прогоне нелегалан ради нелојалну конкуренцију. Еснафи су имали своје старешине, а пословали су по пропису који је издала Славонска генерална команда. Сва занимања у Хабзбуршким наследним земљама била су подељена на слободна, нееснафска и еснафска. Нееснафска су била блиска слободним занимањима, а насупрот њима стајала су еснафска организована у еснафе, гремије и колегије. Еснафска занимања пописана су абецедним редоследом 1755. године. У пописима земунских мајстора из тога доба, већина заната је сврстана у еснафске; то су зидари, дрводеље, качари, столари, колари, ковачи, ужари, обућари, кројачи, ћурчије, сапунџије, рибари и други. Али, било је и нееснафских занимања као што су лађари, возари-кочијаши, шупери, трговци, бакали, лимари, земљорадници, баштовани, овчари, млекари, надничари и слично. Писац даље објашњава постанак цехова од придруживања сродних еснафа, а затим

Вгапко Мајћоја

ГАМАТ ЈЕ 2 :АТАМ

Риба о тепипут гапапта ггапаш ата

Радомир Путник

природни процес развоја занатства после доношења Привилегије 1768. године којом је владарка Марија Терезија изједначила статус занатлија и калфи на подручју Славонскосремске војне границе којој је припадао и Земун, са статусом који су уживали занатлије у другим деловима царства. Ова наредба је имала двадесет тачака које су регулисале односе у подручју занатства; међу њима ваља истаћи неколике које осликавају затечено стање. На пример, да се шегрти не смеју користити за кућне послове већ да се од првог дана посвете учењу заната, да мајстори не смеју врбовати један од другога шегрте и калфе, да и мајстори и калфе избегавају пијанчење и слично.

Развој индустрије, стварање малих фабрика и јевтинија производња утичу и на статус појединих заната. То су разлози са којих се еснафи укидају 1860. године, али потреба за извесном организацијом која ће штитити права занатлија доводи до стварања Обртног збора земунских занатлија 1884. године. Бранко Најхолд, пратећи токове развоја занатства, констатује да се после 1910. године може говорити о нестанку појединих традиционалних заната али и појави нових (фотографи, таксисти) чиме се и град Земун укључивао у текући привредни живот.

Следе поглавља у којима писац детаљно представља поједине занате и угледне занатлије. Тако Најхолд пише о месарима, пекарима, кројачима, фризерима, рибарима, фијакеристима, молерима, фарбарима, фотографима и другим занатлијама, њиховим успонима и падовима, истичући имена оних породица у којима је неколико генерација обављало одређени занат, одржавајући висок реноме производа и услуга.

На крају истраживања, Бранко Најхолд пружа читаоцима несвакидашњи увид у „занат најстарији“, представљајући развој организоване проституције у Земуну до њеног укидања 1929. године, односно до 1936. када су јавне куће биле дефинитивно затворене. Књига Бранка Најхолда „Занат је златан“ представља својеврсну посвету земунским занатлијама и занатству уопште. У њој су сачувани од заборава не само занати који више не постоје, већ и имена угледних мајстора који су формирали привредни и друштвени живот Земуна током минула два века. Шире гледано, Најхолдови записи задиру у области антропологије, етнологије, правних и економских наука и историографије, превазилазећи уске локалне оквире једне вароши и изоштравајући слику о начину живота наших не тако далеких предака.

нижу, тек кад погледамо у околности под којима је настајала ова књига. Испоставиће се, током истраживања, да је архивска грађа и поузданија и богатија што више залазимо у прошлост, а све оскуднија и све тања, како се ближимо садашњости. Откуда тог Кад би требало да је обрнуто (ратови, паљевине)г Скоро да нема клинике, ни института тог истог медицинског факултета која није уништавала сопствену историјску грађу, која се у протеклим није својски трудила да се у свакој прилици отараси „непотребних папира, деловодних и оперативних протокола, историја болести и тако даље, и „којекаквих старих књига“, „превазиђених часописа“, па и по којом поклоњеном заоставштином неког од пензионисаних, и већ сутрадан заборављеног професора, уствари чињеница, на основу којих се пише – историја. Беше то; комадање и прождирање сопствене прошлости, гозба светле будућности, нимало нехотична. А једна од највидљивијих последица тога, али тек после ове књиге, беше, „изостављање“ чак два декана из историје ове школе, као да их никада није ни било.

Навика бацања „непотребних старих папира“, није се укоренила само на предмету Судска медицина. Њен оснивач и дугогодишњи професор М. Миловановић (иначе писац до сад најбоље књиге у нас о самоубиству) чувао је и уредно распоређивао баш све то „непотребно“. А када је Судска медицина добила нову зграду, то „старо“ није побацано, већ ускладиштено.

У време Миловановићеве смрти (извршио је самоубиство, при чему стварни мотиви ни до данас нису разјашњени) писац ове књиге, Снежана Вељковић, не беше још ни рођена. Намера милостивог Провиђења ни издалека се још није назирала, па и касније када је као једна од најшармантнијих асистенткиња Медицинског факултета, ведро хитала ка својим свакодневним дужностима (обдукције, судско медицинска. вештачења, магистратура, докторат); не слутећи даће јој бити поверен, њој и само њој, задатак над задацима – писање деведесетогодишње историје медицинског факултета, па и шире од тога – даће тај задатак извршити на најбољи могући начин, и успут, не слутећи, постати Миловановићева кћи. Духовна наравно, јер Миловановић није за собом оставио потомке. Осим већ поменуте (Миловановићеве) ризнице, постојала је и једна забачена соба у поткровљу деканата Медицинског факултета, у коју – баш као у народној причи о „Баш челику“ – нико није ни залазио, са гомилама још небачених старих папира у страшним нереду. И ту је крочила Снежана Вељковић, што ће, између осталог, допринети да се развеје још једна од укорењених дугогодишњих заблуда, да током

О књизи Снежане Вељковић, Хроника Медицинског факултета у Београду, историјат, људи, догађаји 1863-1920-2010", Медицински факултет, Београд

окупације 1941-1944. медицински факултет „није радио“. Нису уписивани нови студенти то је тачно, али су за већ уписане држана предавања, вежбе, испити...

А онда следи обилазак свих архива и библиотека... Архиварење, прашинарење... Напор силан, свакодневни готово несхватљив, који је, међутим, тек почетак, тек је – прикупљање грађе.

Срећна је околност што је, данас, јасан и недвосмислен српски језик, преостао још само у – судској медицини. Остале медицинске специјалности ретко се могу тиме похвалити. Стога у књизи Снежане Вељковић не постоји глумљена, већ истинска објективност, она коју тражи њен занат судског медицинара. Не постоји искварен, већ кристално јасан српски језик, што доприноси снажном емотивном набоју код читаоца, посебно када је реч о скоро до јуче, забрањеним темама.

Али тектонски поремећај који ће изазвати ова књига, још је дубљи. Многе од досадашњих монографија, поводом ове или оне годишњице, ове или оне клинике, болнице, института, не само Медицинског факултета него и многих по такозваној провинцији, писана су као колективна дела, стилски и концепцијски неуједначено (да не кажемо с брда с дола, не ретко и по задатку, и већ делују – патуљасто. Још је поразније, у њима се таламбаса у славу живих; тадашњих управника, професора, примаријуса, заслужних медицинских сестара, а гдегде и – ложача. Што су настајале мимо „начела“ постављеног још пре 2.500 година, када је Солон Атињанин у брк изрекао сујетном Крезу: мораш прво умрети да бих судио о твојој судбини; а којих ће се потоњи сетити, тек када буде на – ломачи. У овој књизи се то начело строго поштује, и надајмо се – постаје узор.

„Нека милостиво Провиђење овој земљи ипак допусти да се нађу разумни и поштени људи, лишени ситничавих, себичних намера... Нека Србија у избору помоћних средстава буде срећније руке, јер би се иначе могла остварити наша бојазан да ће њена будућност заувек остати неостварена чежња.“ Стоји у још непреведеним, „Мемоарима“ честитог др Емериха Линдермајера, једног од првих начелника српског санитета, штампаним 1874. године у Темишвару. По набројаним, траженим овим својствима писац „Хронике...“ др Снежана Вељковић, је и Линдермајерова духовна кћи, али и свих потоњих горостаса, којима се Србија још није одужила, ни из далека.

Присутност и/или одсутност

Поводом изложбе Маргарете Јелић у Галерији Хаос, Београд, јануар, 2011

ни који прате рад Маргарете Јелић

већ десет година прате и доживљаје

главне јунакиње њених цртаних филмова, Марте. Последњи пут када смо је видели, у филму Четири приче о нама, Марта је покушавала да се снађе у свету који нуди превише избора. Сада, када је поново срећемо у филму Присуство и/или одсуство, изгледа да је Марта своје најсмелије снове сместила у безбедни простор фикције, и одабрала мање екстравагантни животни стил. Она је мама једне мале девојчице, са свим обавезама, одговорностима и радостима које то доноси. Док обавља своје свакодневне послове, у једном тмурном кишном дану, мале ствари које види призивају слике неких далеких места, романтичних догађаја, одсутних особа. Верујем да није тешко идентификовати се са Мартом, свакоме од нас се ово догоди бар једном у току дана. Ти драгоцени мали увиди могу да нас обрадују или растуже, али нам увек покажу да је оно што нас окружује и што доживљавамо као реалност много растегљивије и флексибилније него што на први поглед изгледа.

Маргарета Јелић уме савршено да представи тај готово неухватљиви тренутак који нам се свима догађа, а да најчешће не стигнемо ни да га региструјемо, тренутак када поглед на неки обичан, свакодневни призор пробуди успомену на неки давни догађај или нас подсети

на план од којег смо одавно одустали, на неку велику жељу које се данас једва сећамо. Маргарета то чини са много нежности, топлине и смисла за хумор, мало сете и таман довољно универзалних симбола да свако може да се идентификује са њеном јунакињом. Марта је одабрала један животни стил, она више није

девојка пред којом је безброј избора. Ми не знамо да ли су слике које Марта види успомене, очекивања или само маштања, али то није ни важно. Оно што јесте битно је да наши животни избори увек остављају простор за преиспитивања и замишљања другачијих сценарија, али и за сасвим нову авантуру о којој нисмо ни сањали.

Марина Мартић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 19

Маргарета Јел