Књижевне новине, 01. 07. 2011., стр. 3
' | | |
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
јул-август 2011.
Бег из себе и у себе: Црњански и Хесе
остоји једна кључна речени-
ца или теза која на истоветан
начин представља темељ обе поетске структуре романа Милоша Црњанског Дневник о Чарнојевићу (1921) и Хермана Хесеа Демијан (1919): смисао је изгубљен или се губи, сада га треба поново наћи, или тражити, или га заувек изгубити. К. Г Јунгу својим бројним делима заговара тезу о успостављању психичког тоталитета, а то је онај пут који је мукотрпан и немио, и води до коначне индивидуације или до успостављања погледа на свет, то јест до опредмећивања смисла. Како бисмо Хесеовог јунака Синклера генерално могли да сврстамо у мисаоно-интуитивни тип психичке функције, тако можемо рећи да кроз целокупни одрастајући део живота који нам је описан у роману - он трага управо за торепоменутим, уз помоћ Демијана. Међутим, првенствено кроз себе може се стићи до онога што Јунг назива успостављање равнотеже између свесног и несвесног, то јест путем сопства освестити своју Сенку у свом Ја, то јест свести. И тај процес се у Демијану врло јасно, уз снажно присуство симболичких слика, одвија пред нама, те можемо рећи да до краја романа долази до успостављања првобитне комуникације свесног и несвеснот. Јер, Јунг инсистира на постојању супротности, на њиховој коегзистенцији, што се види и из Демијановог позива Синклеру да прихвати постојање две стране Бога (кољ првенствено, носи у себи) : ону светлу и ону мрачну. Читав Хесеов роман, уосталом, почива на супституисању супротности свега на свету.
У корену Синклеровог одрастања лежи свест о постојању два света; оног сигурно, светлог и онога мрачног, нагонског, и управо је Јунгова намера била да укаже на круцијалност понирања у сопствено мрачно, у оживљавању Сенке коју свако поседује. Ово представља Демијан Синклеру, а Егон Чарнојевић Петру Рајићу, односно наратору Црњансковог романа. Дакле, питање о физичком постојању ових ликова из ове перспективе можемо сматрати потпуно неважним. Они за нас пре свега представљају симболичке слике потраге главних јунака за собом, за реосмишљавањем живота. Важно је размислити да ли овај поступак има прост циљ: очување душе здравом. Који су онда начини којима се стиже до тог циља“ И да ли је уопште
Без губитка
Мртвима
Ноћ је дан без сунца Сенке их не следе
У свет мрака
Виза непотребна ·
Живимо и умиремо И мртвима Смрт се десит може
Душе неба без губитка Пале звезде
Огледало
Ништа је трајно огледало | Свила у тами Што свемир прожима
Ако нешто може бити Ништа
Може ли непостојеће Бити
Да није постојало
Ништа је древни глас У тами
Недокучивих богова
Марко Богуновић
могуће стићи на коначан циљ или му само тежити“ Јер, у околностима живота кроз које пролазе носиоци радње могу се сместити њихове темељите разлике од којих се полази у решавању основног животног задатка: како сачувати душевни и духовни баланс у савременом тренутку, када су се основне духовне вредности изглобиле из свог лежишта. Савремени тренутак нимало није безначајна чињеница када је речо интертекстуалним везама. Појам „новог“ ту игра кључну улогу. Дакле, колико је психа спремна за смрт старог и за рађање новог, а да се притом не разболиг Пуно је поларитета у тој транзицији између два света. Као основни намеће се однос појединца и колектива. Наиме, више него икад колектив, друштво , западна цивилизација, дошли су је до свог пораза и пропасти управо зато што као још млада, западна цивилизација није решила своје унутрашње потребе, те су јој нагони ескалирали на један готово варварски начин. Тако и није и не може бити изненађујуће што се један покрет, као што је експресионизам, развио баш у том времену када појединац осећа да му још једино остаје излаз у поунутрашњењу света као индивидуацији. У тешком процесу осебљавања појединац неминовно долази у сукоб са реалношћу која губи смисао, у којој живот губи смисао. „Јесен и живот без смисла, отвара Дневник о Чарнојевићу. Та реченица којој Никола Милошевић приписује универзалност уједно означава и почетак борбе за повратно освајање смисла. Пошто јунак не извршава самоубиство на крају, дакле, шта друго може бити у питању осим једног новог налажења истог у себи“ Рајић креће од краја, од онога што Јунг назива почетком болести и оно што он жели је да поврати здравље, а докле и како је то могуће остаје - отворено питање до краја романа. Наратор Дневника је човек који је већ отпочео да се душевно сурвава и пре него што је покренуо процес стицања психичког тоталитета, оног што Јунг означава као основним животним циљем сваког појединца, иако се оно никад не испуни у потпуности, али је нужно да оно постане барем тежња. „Успостављање целине личности задатак је целог животног пута : оно је, изгледа, припрема за смрт у најдубљем смислу речи“, како то
Сава Ракочевић
Иза сенки
Итлом зрака
Кости су исповедале Живот
На прозору
Магле и сна
Сенкама што протичу
Ни облак од јуче Више није
Душе устрептале Воде разговоре У заносу ветар
Ослушкује мртве
Чије душе
Себе познат могу Где су биле
И где ће бити
На звезданом небу Летећих буктиња
Иза валовитих сенки
Над празнином свиће
тврди Јоланда Јакоби у студији Увод у психологију Карла Густава Јунга (2000). Дакле, имамо један обрнут јунговски процес, и искључиво због тога тешко је извести одлике оног квалитативног процеса унутрашњег развоја код Црњансковог јунака, што је супротно младом Синклеру, који је управо на време зарио у своје мрачне дубине. Додуше, такав процес може се приписати јунаку Дневника, међутим он се може окарактерисати као сувише интуитиван и унеколико незрео покушај да се несвесни садржаји доведу у свест.
Код њега не постоји јасно опредељење према сопственом несвесном, према сопственом сну или његовом
-
Милош Црњански
симболичком тумачењу. Јасно је само једно: Рајићева јасна чежња за ескапизмом. Мада, она се још не може назвати некаквим потискивањем унутрашњег нагона, али се не може назвати ни ослобађањем садржаја несвесног у свесно. Не може се назвати потребом за дубоким продирањем у несвесно. Изгледа да он смисао (или даљи смисао) свог постојања види још само у непрестаној чежњи за бегом из себе. Синклер једини спас још види само у бегу у себе. Међутим, оно што је врло важно, а тиче се Јунга, јесте чињеница да обе поетике романа посежу за истом духовном матрицом, за понирањем у
Далеко
Далеко је свет Који се жели Очи не виде Што мисао може
Сунца нема
Да је само Троздови ватре Сан боје и пепео
Бог Утапајући звезде Мења прошлост
сан и несвесно. И ма какви резултати и циљеви тог подухвата били, они су увек окренути стварању новог живота и нове вере. Обојица се слажу у томе да је цивилизација у којој живе изгубила душу у потрази за интелектом, и да управо путем повратка у несазнатљиво несвесно ( које је дато појединцу) може да се обнови у опустошеној земљи света. „Јер цивилизација је увек дете интелекта, разума, док култура израста из духа, а дух никада није искључиво везан за свест као интелект, него истовремено садржи, формира и овладава и све дубине несвесног и праприроде (Јакоби: 2000,134).
Врло јасан став Јунга о важности несвесног и његовој надређености над свешћу („Неспорно је да свест у свим важинм делатностима зависи од не-
Херман Хесе свесног“), треба пројектовати на мотив сна или мотив непрестаног кретања на граници сна и реалности у ова два романа. Али то овде није чист покушај да се сном замени гнусобна јава, како би живот имао некакав лакши ток. Не, овде је у питању нешто друго; потрага за оним кључевима које сан крије, а помажу да се многе браве јаве откључају, иако је Јунг био чврсто при томе да снови никада не могу да се до краја истраже. Црњански је у интервјуу П. Буњцу изјавио како је његова чувена прича Сан која је у Дневник уврштена касније - можда први надреалистички израз. Како било, знајући колико су надреалисти полагали у сан као најважније оруђе стварања, а не марећи за некакве типолошке одреднице, посве нам је јасно у којој мери је интуитиван израз романа Дневника о Чарнојевићу . Можемо чак рећи и да је сам наратор носилац јунговских особина које одликују интуитивну психичку функцију. Неретко се у Дневнику може прочитати поредбена синтагма „као у сну“, „као сан“, који можда представља и основну покретачку снагу свега живог у наратору. Наиме, ова функција извесно је ирационална насупрот врло рационалној свести којој је наклоњен Синклер, а од које покушава да га одврати Демијан, налазећи да је важније да прво упозна, стекне свест о својим осталим функцијама : осету, осећању и интуицији, не би ли се тим путем наново вратио својој основној функцији која је мисаона. Таква ирационална функција наратора Дневника не оперише судовима, књижевним језиком, она је лирска. Управо је то врло важно: наратор Дневника не оцењује нити осмишљава своје опажаје; али је зато сваки или готово сваки његов исказ изразито симболичан и натопљен оном суптилношћу која је одсутна у Демијану. С друге стране, у Демијану је присутна дијалектичност које нема у Дневнику и без које нам је знатно отежан пут у тумачењу. Идеје које су садржане у Демијану су јасно рефлектоване и већ је у самом тексту започела реконструкција значењских целина, које у Дневнику знатно отежавају читаочев комуникациони чин.
Наратор Дневника представља читаву галерију женских ликова, а сваки наговештај сентименталне љубави он урушава иронијом, скоро јетком. Њему се гади оваква телесна, груба, земаљска љубав,
из разлога што му се након сусрета са скором, извесном смрћу чини крајње површном и безвредном. Рајић не мрзи жене, већ само не подноси квалитет њиховог односа према животу. Ови женски ликови, нажалост, нису психолошки продубљени, шта више, нису ни зачети; остају врло бледи према снажном профилу наратора. Вреди онда тумачити, извесно је, његову пројекцију слике жене; тада је она природно, снажно упућена на мајку. Она варира од биолошке мајке до мајке природе, или божје мајке као идеалне жене. Дакле, наратор има и извесну јунговску представу жене која је изван његове приватности или окружења. Ова идеализација је на неки начин комплекс мајке, али је и носилац вредности безгрешности, продуховљености, односно духовне енергије. Врло је важан појам Јунгове духовне енергије у поређењу са познатом Фројдовом тезом о свеполној енергији. Сматрамо да су аутор Дневника, а тиме и његов наратор, наклоњенији том јунговском принципу општепсихичког либида, иако неки истраживачи ту виде назнаке едипалног комплекса. Тачније, ако говоримо о односу наратора (у оба романа) према жени и женском, непорециво је да су склони трагању за идеалном естетском љубави, па било то у лику жене или мушкарца, природе, човечанства, вере, стварања, уметности , каква би могла бити и љубав мајке. Уколико пак пратимо фројдовски смер анализе, код обојице остаје неразјашњен врло важан однос са оцем. Уосталом, ниједна мајка познатих књижевних едиповаца не умире на самом почетку романескне приче.
Једно је сигурно: идеја Дневника (више него Демијана) неблагонаклона је према категорији очинства као репродукционе категорије. Овај мотив присутан је такође и у појединим песмама у збирци Лирика Итаке . Но, то се чини недовољним за било какво безусловно или безрезервно прихватање едиповог комплекса, иако се о њему, посебно у случају Рајића, може дискутовати. Није занемарљиво поменути да је Црњански у Коменатрима Лирике Итаке деценијама касније написао: „Ако је читалац читао Фројда и Јунга, имаће кад моје књиге чита много, свакојаких асоцијација“. Јасно је да ова реченица не може бити апсолутно релевантна за проучавање његових јунговских утицаја. Као што то не може бити ни Хесеов кратак чланак Уметност и психоанализа у којој он истиче да се уметност свакако бавила питањима психоанализе и психологије пре установљења ових наука, али да су ове две области у непрестаној међусобној корелацији. Међутим, и сами примарни текстови садрже понегде добре примере за оно што бисмо овде могли да назовемо тезом: духовна заљубљеност у архетип мајчинског, чисто духовног и узорно-поштеног. Мотив мајке овде није инцестуозног карактера, већ катарзичког, јер нема примера физичког контакта или жеље. Чак има јасног отклона и тађења према једном свету, који све што жели и хоће да види је земља; нема ниједне мисли, ниједног осећања који би их дигли „један корак ближе небу, одбојност, каже Горана Раичевић, „према чистој, неодуховљеној телесности“. Врло је индикативно што нас наратор обавештава да чита Дантеа, док Синклер своју платонску љубав назива Беатриче. Само две године по изласку Дневника, што значи у годинама када се још увек држао поетике из свог „првог чина“, Црњански у критици коју је написао поводом изласка збрике песама Откровење свог пријатеља авангардисте Растка Петровића каже, упућујући на традицију наше лирике: „И сва та љубавна лирика није потекла од Дантеовог (та шта је Данте за Словене!) и итејецо фагпоге, него онако, из утробе.“ Касније ће овакав став према наглашено телесним мотивима у уметности Црњански изнети и у својој Књизи о Микеланђелу. Све у свему, проблематична је теза о фројдовском едиповом комплексу, али у раду и није циљ порицање те тезе, већ покушај да се пронађу елементи Јунгове психологије.
(одломак из дужег рада)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ