Књижевне новине, 01. 07. 2011., стр. 4

4

невидљиво и неочигледно; не можемо се сматрати сутворцима историјског процеса, иако је свако од нас то у извесном смислу – нешто чини и у нечем учествује. Јасно, не можемо рећи колики је удео сваког од насу општем току историје који се одвија, чини се, сам по себи и углавном пркоси нашим намерама, али и поред тога се живи. Укратко, не знамо како утичемо на историјске процесе, јер не знамо које су последице наших деловања.

Није ли, можда, баш то незнање главни узрок тзв. „кризе“ у данашњем светуг

- Пошто ја нисам историчар у правом смислу речи, и моје познавање историје је ограничено, ипак одговарам противпитањем: Зар је свет некад опстојао без криза, без заблуда и забуна“ Свет је у кризи од памтивека. Велики енглески историчар А. Л. Фишер изричито каже да он у Историји види „само једну непредвиђену кризу за другом, кризе које се нижу као таласи, истичући да његово становиште не треба сматрати „циничким или песимистичким“, него да се, како вели, из историје јасно може прочитати напредак који није никакав природни закон; судбина тог напретка, а тиме и наша судбина, зависи од нас самих.

Ако је то тако, да ли би се, онда, могло рећи да ипак идемо ка нечем бољем“

- Могло би, наравно. Од ХУШ века живимо у рационалном времену које се креће ка прогресу, а он је, тај прогрес, постао праведно друштво Хегела и Маркса. А данас неки кажу да време никуд не иде, чак мисле да ће највећи део ХХ века бити веома бруталан (Х. Кисинџер). Ерик Хобсбаум у то не верује: мисли да неће бити неких већих међународних проблема попут глобалног рата или револуција, мада ни то није немогуће, али је то, каже, мање вероватно него што је било у минулом веку. Ипак, није велики оптимиста: Свет, вели, улази у период великих проблема; садашњу финансијску кризу посебно ће осетити сиромашне државе које ће се суочавати са драматичним променама и драматичним ефектима. Недостатак воде, на пример, водиће непријатељствима, локалним ратовима и прогонима, које смо виђали у бројним деловима Блиског истока и Африке. Размишља и о покушају да се живи по пуној бинарној логици по обрасцу капитализма и социјализма. Оба су пропала. Државно планирање и командована економија совјетског типа није преживела осамдесете године. Англоамерички тржишни фундаментализам се сломио 2008. године. ХХТ век ће морати поново да размотри проблем на реалистичнији начин.

А шта каже Џон Грејг

-Овајбританскифилозофкојисебе види као „корисно задртог мислиоца“, а од недавно га сматрају „највећим живим филозофом данашњице“, или најлуциднијим и најподстицајнијим писцем о политичкој теорији од И. Берлина наовамо, за будућност човечанства нема лепу вест; и многи га зато сматрају за Касандру, том злогуком пророчицом нашег доба. Одвећ загледан у ближу или даљу историјску прошлост Греј је добро видео: да је свет посут рушевинама утопијских пројеката, планова да се преобликује људско искуство које је убило милионе и затровало животе још више људи. Од Немачке до Русије, Кине и Авганистана, читава друштва су уништена. Следећи сан о свету без конфликата и без зла, државе су водиле ратове и вршиле терор у нечувеним размерима. При том је одлучан критичар сваке тврдње да будућност

припада либералној демократији. Уверава нас како политика у свом најбољем облику није средство за универзалне пројекте, већ уметност реаговања на ток околности. Ово не захтева неку велику визију, већ само храброст да се успешно боримо са злом које се понавља.

И дух литературе Добрице Ћосића такође се отвара према истини злаг

- Његово дело је један одвећ убедљив мементо мори великим 06манама и не малим симулацијама једног лако обећаног света. Управо у његовом роману Времену власти с ону страну нејасноћа и тајни које су, свакако, богатство. и нада у искуству мишљења, отварају се нове могућности историозофског истраживања. При том се никад не сме заборавити да не постоји никакав апсолутан процес ослобођења, јер ће човек увек бити везан историјском ситуацијом у којој никада не налази мир. То је, можда, зато тако што смо сви ми људи с истом снагом да стварамо и разарамо, с истом божанском снагом предвиђања коју може изврћи руглу исто животињско слепило. Ми сами, можда, не грешимо данас, али оно што чине они чега се ужасавамо и чега се и сами ужасавају, нису, чини се, ни у ком погледу различити од нас. Речју, процес ослобађања је непрекидан. Утопијско мишљење је нужно и увек је са нама, али је и нужно неоствариво. Будућност је увек отворена и богата могућностима.

Зар једна од тих могућности није и уједињење Европег

- Да, свакако. Али и тај европски процес није могао без жестоких конфликата и сукоба, којих се веома тешко, немогуће, ослободити. Распад некадашњег верског јединства Европе на прагу новог века довео је, заправо, до многих ратова, прогона и ужаса, а с друге стране – ослободио је огромну стваралачку енергију европског духа. Од ХМ! века расту наука, уметност, филозофија и европска књижевност. То је и разлог, вели Колаковски, због кога је садашња тежња ка унификацији Европе у много чему хвале вредна и заслужује признање; све то, дакако, заслужује уколико, рецимо, доприноси спречавању ратова, погодује конактима култура и економском развоју, мада према њима треба бити и неповерљиво будан.

Заштог

- Најпре зато што се у тој тежњи осећа нешто од тоталитарног менталитета, – раздраженост – због тога што све није исто, жудња за уједначавањем свих страна живота, као у утопијама просвећености, тежња ка свеобухватној регулацији, одбојност према различитим традицијама укорењеним у вишевековном развоју различитих народа и племена. При том, ваља, свакако, споменути и напоменути: Културна разноликост је одувек одликовала европску историју. Она је извор многих великих достигнућа нашег континента, али је играла улогу и у неким његовим највећим трагедијама кад се према њој поступало на погрешан начин. Речју, разноликост је европска судбина. Она обликује нашу будућносту свету који се брзо мења и обликоваће је и даље. Зато је, чини ми се, од суштинске важности да Европљани одговоре на њихове изазове ефикасније и свесрдније – и, да кажемо отворено, много боље него што тренутно раде. Разноликост, додуше, може да буде и извор сукоба, али без ње бисмо доспели у стање културне окошталости, а можда и изгубили способност за живот, као организам саздан од идентичних ћелија.

Може ли Европска Унија као „супердржава“ угрожавати етничку посебност држава и народаг

- Верујем да не може. Јер иако европска свест или европски

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

патриотизам прилично сла-

бо вегетирају и често су беспомоћни у односу на локалне интересе, уједињена Европа, премда није супердржава, у интересу својих сегмената не угрожава њихову етничку посебност, уколико ови нису равнодушни према тој посебности. Будемо ли следили тај пут, Европа може да буде боље место, место које улива више наде него ово данас.

Овде се има наметљив осећај за

питање: Да ли постоји европски идентитетг

35 стан

јул-август 2011.

историјска одговорност о којој се данас толико говориг

- У Историји, мисли К. Левит, „одговорност“ увек има две стране: Одговорност оних који нешто намеравају и поучавају, и одговорност оних који потом делују и зато одговарају. Обе заједно изазивају историјске последице које су зато, с обзиром на њихово могуће значење, увек двозначне. Питање; Ко је и зашто био крив, рецимо, за неки лош настанак и развој ствари: Зар неко

ма ари дира ар на

Сава Ракочевић: Антифилозоф, 1988.

- То незнам. У сваком случају остају отворена питања: Претпостављајући даље постојање националног идентитета, можемо ли поред њега, или изнад њега, изградити европски идентитет“ Ако такав идентитет не постоји да ли га треба прижељкивати“ Па, дакако, још и то: Да ли је нешто настало или може настати као што је европски патриотизам“ Све док поштују закон, од људи који долазе да живе у новој земљи, сматрам да не треба очекивати да напусте своју веру, културу или идентитет. Разноликост може да подстакне креативност која је Европи, чини ми се, данас потребнија више него икада.

Судећи по вашим одговорима, изгледа да би Европа, ако не и цела планета, требало да буде хармонична бесконфликтна заједница, друштво слободних и срећних људиг

- Уотпшште није реч само о томе. Већ и данас није тешко уочити извесне опасности по суштинске вредности Европе, а то су: пораст нетолеранције, већа подршка ксенофобичним и популистичким странкама, дискриминација, покушаји да се ограничи слобода изражавања и сл. Не искључује се ни могућност чак империјалних, ратних опасности; укратко, тешко је, немогуће, замислити друштво без конфликата, тј. нема никакве хармоније на крају, никаквог златног мира, никаквог угодног спокојства. Рекао бих да мир треба схватити као стање напетости које ће се непрестано ублажавати; напетост се не може избећи; немогуће је ослободити се конфликата.

Ко је одговоран за поступке на погрешан начин; шта је, у ствари,

може да буде крив, пита Гадамер, за нешто што није желео и није тако хтео. Не чини ли несретника кривим управо тамна несхватљивост судбине“ Шта је историјско искуство друго до мешавина закаснелог увида и кајања“ Историјско искуство увек је искуство појединца доведеног у саучесништво са оним што се дешава у великим размерама, ма колико то искуство било патња без кривице коју називамо судбином. Појединац се, вели Гадамер, каје због тога што није предвидео последице свог поступка, што је изузетно тешко, немогуће.

Да ли се и политичари кају; каква је њихова одговорност у овој планетарној пометњи у којој живимог - Да, свакако, додуше, не сви. Подразумева се заправо да политичар у демократском друштву има дебелу кожу као носорог и да је отпоран на разне критике и увреде. Пада ми на памет Ничеова идеја: Суштина неког феномена открива се у тренутку његове генезе. Наша мука је, изгледа, баш у томе што будућношћу владају ствари с невидљивим почецима. Требало би, вели Гадамер, да људи из политичког живота поседују посебно чуло за шансе и могућности, њух за оно што долази. Требало би да нас бар историја ХХ века поучи (ако нас она ичему може поучити) како је важно да се околности обликују пре него што избије криза и да се суочимо с изазовима пре него што постану погубни. Иначе, политичари, наши и светски, чини се, да нешто ефикасно раде на избегавању катастрофе: бескрајне конференције, резолуције, преговори и договори о разоружању – све то одаје утисак као да су пробле-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

ми сагледани и да се нешто чини да се они реше; при том, и вође и народи, вели Е. Фром, анестезирају своје жеље за опстанком стварањем привида да знају пут и да иду у исправном правцу.

Минули век је био век изневерених нада; шта нас очекује у ХХЛ векуг

- Ново време доноси и нове изазове. Класични историчар пита: Како је дошло до тога што се догодило Модерни: Како ће ићи даљег Али он више не може наступати са идејама лаичког месијанизма. Шта нас очекује у веку на чијем смо почетку, који и какви изазови ће у њему тек уследити – на то питање не може да одговори ниједан бог, ниједан пророк, ниједан месија. Двадесети век јесте био сјајан и ужасан. То је прошлост; и она је, богме, непромењиви историјски фактицитет; ништа се ту не може променити. А да нема прошлости без сећања ни будућности без наде одвећ је добро познато. Историја, вели Радован Самарџић, „подучава много“, додајући да ће човечанство и даље имати болан пут, али ће напредовати ка све бољим циљевима. Андрићева реч је, чини ми се, бар за нијансу, мудрија. Каже: Написано је толико лепих и мање лепих књига, али свет није постао мекши – и ко зна да ли ће икад и постати. Андрић је, свакако, добро знао шта говори, јер: ево, и у нашем ХХ] веку суочавамо се с питањем експлозије интеретничког и међуљудског зла, с ерупцијом силе. И данас, чини ми се, ђаво има много више искуства, и у стању је да изгра-

ди читава нова друштва на бескрајно '

суптилној лажи.

Постаје ли Историја поново тунел у којем човек ступа у мрак“

- О, да! То је исказ знаменитог француског историчара Франсоа Фиреа који вели да размишљајући о „прошлости једне илузије“ (комунизма) треба почети од чувеног „смисла историје“ путем којег је марксизам-лењинизам намеравао да оптимистичком веровању у демократију пружи јемство да је наука. Ако је капитализам, како пише, постао будућност социјализма, ако иза „пролетерске револуције“ долази буржоаски свет, шта бива са тим јемством кад се посматра у светлу времена: Долази до распада система надовезивања епоха на путу напредовања. Историја поново постаје тунел у којем човек ступа у мрак, не знајући до чега ће довести његове акције, несигуран у погледу своје судбине, без илузорне сигурности да поседује знање о ономе што чини. Лишен Бога демократски појединац види, у закључку каже Фире, како божанство Историја подрхтава на свом постољу на крају двадесетог века: то је стрепња коју ће човечанство морати да савлада.

Андрић и теорија вероватноћег

- Један од бољих познавалаца теорије вероватноће, чијег се имена више не сећам, пише како је та теорија „настала снагом осећања попут Андрићевих“ Наш нобеловац каже: „Ето шта је човек! Када устане ујутру, он не зна и не слути, шта ће му се тога дана десити, нити када легне какав ће сан уснити.“

Уз тај Андрићев исказ могло би се такође рећи: да нико од нас не зна каква ће будућност света бити, али је сигурно да се слобода никад неће моћи вечно гарантовати; а ни у ситуацији да јој неће бити потребна непрестана будност и воља да буде штићена. То тим пре што наше небо никад није без облака, како је, уосталом, увек било, и што су људи одувек знали. Једнако су, дакако, знали и то, на основу исконског искуства Историје, да њен развој није предвидив. Увек нас, ту и тамо, пре или касније, чека оно магично – „ШТА АКО“. И тако ад инфинитум и укруг. Глобална политика је, ето, по свој прилици, бескрајна партија покера. Мићо Цвијетић

-аперавајн

МЕ

је

| 5 1 |